/ Ево кости од мојих костију и месо од мога меса и постаће једно тело /
.
Govorićemo o simbolu, odnosno sigilu koji čak i u savremenim tokovima ima tendenciju da izaziva određeni vid nelagode, straha, pa čak i sumnje koja kod određenog broja ljudi ume da preraste čak i u paniku iako najčešće baš ti simboli su samo odraz nečega sasvim drugog, ali svakako ne kakva oznaka zla, pobune i destrukcije kako ljudi to najčešće vole da generalizuju usled nedostatka drugih informacija. Ovi sigili neretko predstavljaju preuzete i izmenjene nacrte nekih od najdubljih kosmičkih principa i mehanizama koji su ovom magijskom stilizacijom sada samo vešto uvezani u ljudsku psihu, uobrazilju i tradiciju. Reč je o svojevrsnom geometrijskom otisku kosmičkih silina koje upravljaju sâmim tkanjem našeg postojanja bez da smo mi toga svesni, našom stvarnošžu. I kao što baš ova geometrijska slika provokativno sugeriše, sasvim je jasno da između sigila Lucifera (est Stella Veneris) i geometrije pomračenja Sunca i/ili Meseca postoji upečatljiva strukturalna sličnost, otuda i ono što se danas posmatra ezoternim zankom može se, odnosno potrebno je razumeti kao jednu apstraktnu mapu određenih astronomskih/astroloških procesa i obrazaca.
U klasičnom latinskom jeziku (lingua Latina), ime Lucifer jednostavno znači “Donosilac Svetlosti“, Lučonoša, ili “Jutarnja Zvezda“, što je od vajkada bio naziv za planetu Veneru kada se ona pojavi dominantno na jutarnjem nebu i baš zato, u svom prvobitnom značenju, ovaj pojam nije označavao nikakvog demona, ne, već princip pojavljivanja svetlosti, njenog prenošenja i preraspodele kroz strune kosmos.
Vrenera se pojavljuje neposredno pre izlaska, ili neposredno nakon zalaska, Sunca kao najsjajniji objekat na nebu, odmah posle Sunca i Meseca i svojim ponašanjem na nebesima deluje kao da prati Sunce kroz njegov dnevni ciklus. Drevni proučavaoci nebeskih mehanika u tome su videli potentnu mitsku priču: sin koji prati svog oca, Horus koji osvećuje Ozirisa, večni ciklus smrti i ponovnog rođenja koji se svakodnevno odigrava na svodu. Iz takve perspektive, veliki deo drevne religijske simbolike može se posmatrati poetskim jezikom astronomije gde tada mitovi postaju priče o nebeskim telima; božanstva postaju personifikacije planeta i zvezda; a kosmos se pretvara u pozornicu na kojoj se odigrava večna drama svetlosti i tame kojoj naša svest s fiksne tačke na planeti prisustvuje.
Zbog toga se ovde definitivno i iscrpno moramo pozabaviti i paradoksalnim prevođenjem određenih hebrejskih tekstova i termina na latinski jezik koji su, potom, ustoličili jednu krajnje pogrešnu antropomorfizaciju nekakvog zlog Lucifera i sve to kroz loš, odnosno nepotpun prevod (s drugog, ili čak trećeg jezika), te pogrešnu potonju simboliku reči koja se galopirajuće rađala samo doprinosila sve daljoj u dubljoj konfuziji koja je vremenom mutirala u strah i pretvorila se u oruđe borbe protiv gnoze i paganizma: tako ustoličiše Lučonošu na presto tame [sic], iako je njegova bit u candidusu, jarkoj belini – u čistom kosmičkom svetlu.
Sâm termin, odnosno naziv/ime Satana, kao simbol vrhovng predvodnik snaga mraka, dolazi od pogrešno prevedene i potom isto tako pogrešno tumačene, hebrejske reči satan שטן koja se u ta davna vremena koristila za svakoga koji se protivio (jevrejskom) narodu (Jisrael ישראל), ili generalno za neprijatelja. Dakle, u originalnom kontekstu jevrejske “Biblije” (TaNaH-a תנ״ך) reč satan označava osobu, odnosno može biti i apsolutno bilo ko kô ustaje protiv vladara svoga vremena, autoriteta, ili, pak, naroda generalno. Vrlo je verovatno da se reč satan najčešće odnosila baš na kralja Vavilona, Nabukodonosora II, osvajača Jerusalima, koji za svoja (ne)dela biva osuđivan od strane pokorenih Jevreja Jerusalima.
Jevreji ga tada, u tekstu “Knjige Isaije” (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו), oslovljavaju rečju – hejlel הילל što možemo prevesti poput – Onaj koji blješti. Kasnije se ta hebrejska reč zamenjuje latinskim terminom lucifer, odnosno jutarnja zvezda što se upravo i odnosi na naziv sâmog nebeskog tela, konkretno planetu Veneru:
הילל בן שחר
Хелел бен шахар, Онај који сја; Син јутра
LUCIFER EST STELLA VENERIS
נגה
Нога
.
Lucifer dopire iz “Vulgate” (Vetus Latina), odnosno iz latinskog prevoda Biblije iz kasnog IV veka koji kasnije, mnogo kasnije, tek u XVI veku, postaje i zvanična verzija Biblije katoličanstva. Dalje hrišćanska tradicija pod monumentalnim uticajem biblijskog prevoda Kralja Džejmsa (King James Bible) reč lucifer postepeno pretvara u ime Lucifer, u svojstvu opisa demona pre pada, a koji potom inspiriše brojne umetnike u formiranju jedne nove vizuelne predstave Lucifera, onakvog kakvog i danas znamo, iz potrebe da ljudi očito budu zaplašeni uticajima koji i dalje jasno dopiru iz oblasti koje prethodile hrišćanstvu. Svakako ostaje paradoksalno to što takva i sada naširoko poznata predstava ni malo nije utemeljena na originalnom tekstu Biblije, već isključivo na jednoj više nego slobodnoj interpretaciji i viziji potonjih umetnika koji se nikako nisu previše oslonjali na izvorni tekst TaNaH-a. Na taj način ova dela ulaze na velika vrata međ’ narod onoga vremena i vernici širom sveta to prihvataju kao produženu ruku latinske verzije hebrejskog teksta, iako je reč o nečemu sasvim drugom, modifikovanom i odvojenom od suštine Biblije kao takve. Primer takve prakse vidimo u delima Dantea Aligijerija (Dante Alighieri), a posebno u pisanju “Božanstvene komedije” (Comedia). Sličan model delovanja kasnije i Džon Milton (John Milton) preduzima njegovim epom o “Izgubljenom raju” (Paradise Lost).
No jednim dubljim, ortodoksnim zalaženjem u odaje jevrejskih misterija, odnosno kabale, ideja svetlosti poprima jedan posve drugačiji oblik shvatanja i to kroz čistu filozofiju jevrejske dogme. To verovatno najbolje možemo opisati izrazom Ejn Sof Or אין סוף אור, poljima bezgranične svetlosti. Pojmom koji u svom opisivanju zadire u sâme začetke Postanja, gde Tvoračku Silu nazivamo Ejn (אין), što u direktnom prevodu sa hebrejskog znači: Ništa, Ništavilo.
Prema tome, Ejn Sof Or אין סוף אור ispoljava svoju Sveprisutnost kroz Apsolutno Sve. Iz Svoje prvobitne Svespoznajnosti odlučio se na prvobitnu podelu, ne bi li Bog Boga spoznao. To je postignuto kontrakcijom u Apsolutno Sve, ne bi li time kreirao prostor gde će se odraz Postojanja manifestovati. Ideja o sukobu dve frakcije, sile mraka i svetla, verovatno predstavlja prirodnu težnju materijalnog čoveka da se ustoliči na svom tronu materije. Otuda i dolaze priče različitih naroda i običaja u njima koje različitim jezicima i simbolima pokušavaju, svaka na svom podneblju, da ispričaju jednu priču. Priču koja ima za cilj ne da umiri čoveka, već da mu uvek iznova podari snagu razumevanja novih slojeva stvarnosti do kojih stalno dopire.
Prema popularnim okultnim predanjima, sigil Lucifera inicijalno se vezuje za italijanskog alhemičara Johana Vijera (Johann Weyer) iz XVI koji ga je uključio u svoje delo “Pseudomonarchia Daemonum“. Bez obzira na istorijske nedoumice, pojedini autori primećuju kako geometrija ovog sigila neodoljivo podseća na dijagram pomračenja Sunca, što hermetičare i navodi da u njemu vide simbolički prikaz venčanja Sunca i Meseca. U alhemijskoj tradiciji, ovo sjedinjenje predstavlja jedan od najvažnijih motiva. Menli Hol (Manly Palmer Hall), u svom delu “Initiates of the Flame“, navodi da “venčanje Sunca i Meseca” simbolizuje ostvarenje Kamena mudrosti, svršetak Velikog Dela kojim se suprotnosti stapaju u jedinstvo. Sunce i Mesec nisu samo nebeska tela; oni predstavljaju duh i materiju, aktivni i pasivni princip, svest i podsvest, kralja i kraljicu alhemije. U delu “Tajna učenja svih epoha” (The Secret Teachings of All Ages), pomenuti Menli Hol podseća da je Lucifer u antičkom svetu bio poistovećen s Jutarnjom zvezdom, odnosno planetom Venerom. Ova povezanost postaje još zanimljivija kada se uzme u obzir da se u drevnim egipatskim tekstovima i Horus i Oziris nazivaju Jutarnjom zvezdom.
Otuda osnovnu trougaonu strukturu Luciferovog sigila možemo posmatrati kao simbolički prikaz konusnih snopova svetlosti koje emituje naše stelarno nebesko, Sunce. Kada se svetlost širi kroz prostor tada ona ne putuje haotično, ne, već prati precizne geometrijske zakonitosti. Konus, koji predstavlja jednu od najstarijih svetih figura geometrije, tako postaje most između izvora i njegovog zračenja – između centra i periferije – između uzroka i posledice. A linije koje se ukrštaju unutar samog sigila podsećaju na geometriju presecanja svetlosnih i senovitih zona tokom pomračenja.
Astronomski posmatrano, upravo takve putanje određuju granice između:
UMBRE: jezgra potpune tame;
PENUMBRE: područja delimične senke.
.
Otuda ono što na papiru izgleda kao magijski znak sada se može istovremeno čitati i kao dijagram kretanja zraka, iliti mapa odnosa svetlosti i tame, odnosno pojednostavljeni prikaz nebeske mehanike. Zato još od drevnih škola misterija simboli nisu nastajali proizvoljno, niti su oni bili puki ukrasi, kao ni plod maštovitog crtača, već je svaki znak bio na svome strogo definisanom mestu te tako predstavljao svojevrsnu kondenzovanu formulu, geometrijski sažetak prirodnog zakona i kosmičkog principa. Sveštenici, astrolozi, matematičari i mistici starog sveta često su govorili istim jezikom – jezikom proporcija, uglova, ciklusa i nebeskih kretanja; dok je simbol bio ono što je danas jednačina: sredstvo da se složeni proces sažme u jednostavan i podsvesti razumljiv oblik.
Ponovo sada, iz kabalističke perspektive הקבלה, ova ideja dobija dodatnu dimenziju kroz dubinu. Svetlost, Or אור, predstavlja primarnu manifestaciju Božanskog. Pre nego što postanu svetovi, postoji tek Tâ beskrajna svetlost Ejn Sofa אין סוף, bezgranična emanacija koja ispunjava sve mogućnosti postojanja. U tom kontekstu, “donosilac svetlosti” nije nužno ličnost, ili entitet, već funkcija – princip prenosa svetlosti iz viših sfera u niže nivoe stvarnosti. Čitavo Drvo života (Ec Hajim עץ חיים) može se posmatrati kao niz kanala kroz koje se svetlost spušta iz Ketera ka Malhutu; od čistog potencijala do materijalnog sveta. Zanimljivo je i to da pomračenje, čija geometrija navodno odjekuje u strukturi ovog sigila, u kabalističkom smislu simbolizuje trenutak skrivanja svetlosti. Tu nije reč o njenom nestanku, već samo o njenom zaklanjanju – svetlost jeste prisutna, ali je posmatrač više ne vidi neposredno. Upravo zbog toga mnoge mistične tradicije smatraju da tama nema sopstvenu suštinu; ona je samo privremeno odsustvo, zaklon svetlosti. Otuda i mistično tumačenje smisla ljuštura (kelipot קליפות); umbra i penumbra tako postaju ne samo astronomski pojmovi, već metafore različitih nivoa percepcije istine.
Kada se rane astronomske mape, linije praćenja nebeskih tela i geometrijski dijagrami tokom vekova donekle antropomorfizuju, oni često prestaju da se doživljavaju kao naučni, ili, pak, kosmološki modeli. Umesto toga, pretvaraju se u legende, božanstva, anđele, dæmone, ili jezikom savremen ljudske psihe koja svesno bira da bude odsečena od simbolizma – figure straha. Jer ono što je nekada bila matematika neba sada postaje mitologija zemlje; ono što je nekada predstavljalo odnos svetlosti i senke, postaje moralna priča o dobru i zlu i možda baš tu počinje razumevanje dubljeg kôda ove naše naizgled kolektivne stvarnosti. Kada se uklone savremene etikete, ideološki slojevi i vekovi kulturnih interpretacija, ostaje nešto mnogo starije i univerzalnije: čista geometrija kosmosa, koja opstaje nevezano od naših stanja umova:
• krugovi,
• trouglovi,
• preseci,
• konusi,
• putanje,
• i proporcije,
· ne kao simboli određene religije ili filozofije, već kao otisci zakona po kojima se kreću zvezde, planete, svetlost… i sâma svest.
.
Davne 1637. godine francuski filozof Rene Dekart (Rene Descartes) izneo je tvrdnju da je epifiza, odnosno pinealna žlezda, glavno sedište duše. Svoje mišljenje zasnovao je na njenom jedinstvenom položaju u mozgu (svojevrsni mozak u mozgu), kao i na anatomskoj povezanosti sa sistemima percepcije, naročito sa očima i procesom vida. Za Dekarta, epifiza nije bila samo biološki organ, već tačka susreta između materijalnog i nematerijalnog, most između tela i svesti. Sada, kada se geometrija ljudskog vidnog polja uporedi sa sigilom Lucifera pojavljuje se neobična sličnost – linije koje predstavljaju putanje svetlosti kroz oči gotovo se poklapaju s osnovnom strukturom samog sigila. U oba slučaja jasno postoji centralna tačka preseka, a pojedini autori upravo u toj tački vide simboličku ulogu pinealne žlezde – unutrašnjeg centra percepcije, “oka iza očiju” i mesta na kojem se susreću svetlost i svest.
שימני כחותם על־לבך כחותם על־זרועך כי־עזה כמות אהבה
Симениј ха’хотам ал либеха ка’хотам ал зроеха ки аза ха’мавет ахава
Стави ме као печат на срце своје, као печат на мишицу своју, љубав је као смрт јака
Istinska suverenost, kako su verovali drevni hermetisti, ponajviše dolazi iz sposobnosti da se iza simbola prepozna princip; iza mita mehanizam; iza imena funkcija; a iza straha znanje. Tek tada čovek prestaje da posmatra svet kroz nasleđene etikete i počinje da gleda neposredno u geometriju postojanja, u taj tajanstveni rukopis kojim je kosmos ispisao samoga sebe. Samim time krajnji mehanizam kosmičkog zatočeništva nije zatvor sazidan od kamena, čelika ili bodljikave žice jer tî zidovi nisu vidljivi oku, niti se mogu pronaći na bilo kojoj mapi sveta. To je mnogo suptilnija tvorevina – psihološka matrica koja navodi božansku iskru u čoveku da čitav život brani identitet koji nikada nije bio njegovo istinsko biće.
Pojedine škole misterija ukazuju čak i na još jednu posve neobičnu simboliku, ali koja i nije na predugačkom štapu. Naime, bočne strane ljudske glave na engleskom jeziku nazivaju se “temples“, odnosno – hramovi. Ta jezička slučajnost vekovima je inspirisala mnoge ezoterne znalce da u njoj vide trag davno zaboravljenog znanja: ideju da se istinski hram ne nalazi u građevinama od kamena, već u samom čoveku. Otuda ovaj motiv snažno odjekuje u rečima apostola Pavla (Šaul שאול) iz “Prve poslanice Korinćanima” gde se kaže da je čovek hram Božji. U dubljem čitanju tog stiha, Božanska iskra nije smeštena u institucijama, carstvima, niti državama, već ona prebiva u unutrašnjem svetilištu svesti, u tôm skrivenom prostoru između misli, percepcije i spoznaje. Hermetizam ovu ideju razvija kroz pojam ljudskog bića kao mikrokosmosa, te prema starom hermetičkom načelu “kako gore, tako dole“, čovek nije odvojen od univerzuma, već predstavlja njegovu umanjenu repliku – sve što postoji u velikom kosmosu ima svoj odraz u malom kosmosu ljudskog tela. U tom svetlu, lice i lobanja postaju simbolička mapa univerzuma:
· treće oko predstavlja princip Duha, tačku unutrašnjeg opažanja koja prevazilazi čula;
· oči su povezane sa svetlošću i vatrom, jer kroz njih ulaze slike sveta i iskra percepcije;
· nos odgovara elementu vazduha, mostu između spoljnog i unutrašnjeg života, između daha i svesti;
· usta nose simboliku vode, jer kroz govor i dah pokreću tokove komunikacije i izražavanja;
· vilica i donji deo lica predstavljaju zemlju, temelj materijalnog postojanja i tačku ukorenjenja u fizičkoj stvarnosti.
Tako ljudska lobanja postaje zatvoren kosmos, mala vaseljena oblikovana prema istim zakonima koji upravljaju zvezdama, planetama i galaksijama. Ono što astronom posmatra kroz teleskop, mistik pokušava da pronađe unutar sopstvene svesti. Prema tom modelu misli, silazak duše nije slučajan događaj. To je precizan proces zgusnjavanja svetlosti kroz različite nivoe postojanja. Keter כתר, kruna beskonačnog potencijala, postepeno se projektuje kroz niz emanacija sve do Malhuta מלכות, carstva materijalnog sveta. Čovek je, u tom smislu, svetlost koja je zaboravila svoje poreklo i u tom kontekstu istinska psihološka suverenost ne podrazumeva bekstvo od sveta, već oslobađanje od identifikacije s barkodovima koje je društvo urezalo u um. Ona počinje onda kada čovek prestane da sebe svodi na ime, profesiju, naciju, ideologiju ili ulogu koju igra pred drugima.
Pojedine gnostičke škole razvile su dodatne teorije prema kojima je ljudska svest pod uticajem sila koje ograničavaju njenu prirodnu slobodu. U tim učenjima pojavljuju se Arhonti ἄρχων – simbolički, ili metafizički poglavari koji predstavljaju sile obmane, zaborava i duhovne uspavanosti. Prema ovim interpretacijama, najveća opasnost nije fizičko ropstvo, već gubitak sposobnosti da se razlikuje stvarnost od iluzije. Sada, bez obzira na to da li se takve priče tumače doslovno, psihološki ili simbolički, njihova centralna poruka ostaje ista: čovek poseduje mnogo veći potencijal nego što obično pretpostavlja.
Zato simbole ne treba posmatrati poput kakvih predmeta obožavanja, već kao ključeve za razumevanje nekih univerzalnih principa koji neretko nadilaze sâmog čoveka i baš zato drevni mudraci nisu odvajali astronomiju od religije, matematiku od metafizike, niti čoveka od kosmosa. Nebeska tela, geometrijski obrasci, prirodni ciklusi i unutrašnja iskustva smatrani su različitim izrazima iste temeljne stvarnosti.
