Jom Kipur je bio dan prinošenja žrtve, očišćenja od greha i praštanja. Prinošenje žrtava (korban, קרבן) bilo je propraćeno posebnim obredima i mnogi mnogobožački narodi kao što su Grci, Rimljani i Vavilonci vršili su slične obrede u vidu prinošenja žrtve, međutim, postoji suštinska razlika između obreda očišćenja kod Jevreja i obreda kod Vavilonaca i drugih naroda.

Za razliku od Jevreja ostali su uglavnom brinuli za pričišćenje svojih svetilišta, kraljevstva i kraljeva, pri čemu bi narod ostajao po strani, u najboljem slučaju od sekundarnog značaja.

Kod Jevreja obred se pre svega čini radi očišćenja svih i praštanja svima:

כהן גדול koen gadol – velikom svešteniku

כהנים koanim – sveštenicima

כל עם kol am – celom narodu

.

U ranu zoru, pre prvih petlova, dvorište Hrama već bi bilo ispunjeno narodom. Na krovu bi stajali sveštenici i očekivali da se pojavi prvi zrak sunca. Tada je započinjalo prvo ritualno pročišćenje (mikve, מקווה), odnosno kupanje, koen gadol-a. Toga dana kupao bi se se 5 puta, a noge prao 10 i to posle svake faze jom kipurske službe. Nakon ritualnog pranja oblačio bi zlatnu odeždu, ponovo prao ruke i noge u zlatnom lavoru i započinjao dnevni obred.

Narod bi bio očaran sjajnim prizorom sveštenika u zlatnoj odori, sa zlatnom krunom na glavi, dragocenim draguljima na grudima i zlatnim zvončićima na rubovima purpurne odežde. Koen gadol bi zatim palio miomirise na zlatnom žrtveniku i uređivao sveće na menori. Time se završavao svakodnevni jutarnji obred i započinjao obred za Jom kipur. Svlačio bi zlatnu odoru i oblačio odeću od belog platna.

Obred u Hramu započinjao bi ispovešću prvosveštenika. On je ispovedao svoje grehe i grehe svojih ukućana. U molitvi je tri puta izgovarao mistično ime Boga (Šem Ha’Meforaš, שם המפורש), a narod bi pri svakom pomenu Imena ničice padao na zemlju. Obred se nastavljao određivanjem žrtvenog jarca, azazela (עזאזל) – dva jarca istog izgleda, iste veličine i iste novčane vrednosti. Stajali bi pored žrtvenika, glavama okrenutim prema svetilištu.

Tu je bila urna u kojoj su se nalazile dve jednake zlatne pločice. Prvosveštenik bi ih izvlačio i stavljao po jednu na glave oba jarca. Zatim je vezivao crvenu traku za rog onog jarca koji je bio određen da ponese u pustinju sve grehe naroda.

U savremenom hebrejskom jeziku reč azazel najčešće se koristi u smislu onoga što drugi nazivaju paklom, sve u kontekstu slanja u tom smeru nekoga ko je iritantan, zlonameran – idi dođavola. Ovu praksu možemo smatrati ukorenjenom još od perioda pre razaranja drugog Hrama i još tada je bila poznata u formi sair la’azazel (שעיר לעזאזל), odnosno kroz ritual slanja žrtvenog jarca u divljinu kao zalog za iskupljenje od greha ljudi.

Samim tim azazela možemo posmatrati i odvojeno od žrtvenog jarca – kao svojevrsnu formu opasne i vrlo destruktivne sile, gotovo fizičke manifestacije klice razdora u ljudima jecer ha’ra’a (יצר הרע), kojoj se mora platiti ceh ne bi li se umilostivila. Ujedno, prema tekstu Talmuda (תלמוד), reč azazel naziv je i neke litice, vrlo strmog uzvišenja – Az El (עז אל), otud i takve rane ideje o potrebi da se umilostivi strogost prirode. No, vratimo se sâmom jom kipurskom obredu.

Koen gadol se zatim penjao na postolje na kojem se nalazio žrtvenik, punio zlatnu posudu potpaljenim ugljem, sipao pregršt tamjana u zlatnu kutlaču, a potom, sa posudom u jednoj i kutlačom u drugoj ruci, kretao se lagano prema velikom svetilištu. Između dve zavese ulazio je u veliko svetilište (Miškan, משכן), gde je odvojen od svih stajao u polutami, jedva vidljiv, tek jedva osvetljen užarenim ugljem.

Tu bi na kamen temeljac polagao posudu, posipao je tamjanom i povlačio se u predsoblje, gde bi izgovarao određenu molitvu. Posle toga, ponovo je odlazio u dvorište, uzimao lavor i krv, vraćao se u veliko svetilište i prskao krv po zavesi, jednom ka gore i sedam puta na dole, uz glasno brojanje. Potom bi odlazio u pretsoblje i stavljao lavor na zlatni stalak.

Po završetku obreda oproštaja greha počinjenih prema svetilištu, prelazilo se na simboličan obred prenošenja, odnosno polaganja greha celog naroda na žrtvenog jarca. Veliki sveštenik je prilazio jarcu, stavljao na njega ruke i po treći put se ispovedao, ovoga puta u ime celog naroda. Zatim je izvodio jarca iz Hrama i predavao ga jednom od sveštenika… Oko njih se okupljala masa naroda koja bi uzvikivala:

!ללכת! לעזוב
La’lehet! La’azov!
Požuri! Odlazi!

Nakon toga bi prvosveštenik ponovo prao ruke i noge, skidao odeću, kupao se, oblačio zlatnu odoru, opet prao ruke i noge, prinosio dodatnu žrtvu (musaf, מוסף) za Jom kipur, ponavljao obred pranja, skidao zlatnu odoru, kupao se, oblačio belu odoru, poslednji put prao ruke i noge, i najzad ulazio u veliko svetilište po posudu za ugalj i kutlaču. Time bi bio završen jom kipurski obred.

Postoji verovanje da mrtva stvar može zameniti čoveka u nesreći. Na primer, kad se razbije neka skupocena stvar, ljudi se teše i kažu:

Neka to bude kapara (כפרה) za sve nas.