/ Šabat Šabata pred Svetinjom nad Svetinjama… /
א ד ג י ת ץ ק ר ע ש ט ן נ ג ד י כ ש ב ט ר צ ת ג ח ק ד ט נ ע י ג ל פ ז ק ש ק ו צ י ת
Ti koji praštaš, Adon Ha’Selihot אדונ הסליחות
Jom Kipur je najveći, najznačajniji dan u godini u jevrejskom kalendaru, gotovo metafizički. To je bio jedini dan kada bi samo prvosvešteniku, koen gadol-u (כהן גדול), bilo dopušteno da, uklanjajući svoje zemaljsko remenje i odeždu, nag zađe u Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) pred Kovčeg zaveta (Aron Ha’Berit, ארון הברית). Tu bi se našao pred jedinstvenim ciljem – ciljem zazivanja Četvoroslovnog Imena – Tetragramatona (Adonaj, יהוה), pritom nudeći žrtvu i insens kao vîd kolektivnog iskupljenja čitavog Jevrejskog naroda (am Jisrael, עם ישראל).
Na taj način je kroz više milenijuma koen gadol, ili na aramejskom – kahana raba (כהנא רבא), bila i ostala titula vrhovnog verskog poglavara, odnosno punomoćnika još od ranog post-egipatskog perioda, pa sve do rušenja Prvog Hrama oko 70. godine nove ere.
No, u ta davna vremena Kraljevine Izraela (Mamlehet Jisrael, ממלכת ישראל) i Judeje (Mamlehet Jehuda, ממלכת יהודה), odnosno tzv. Sjedinjenog Kraljevstva (Ha’Mamleha Ha’Meuhedet, הממלכה המאוחדת), korišćeni su i drugi danas manje poznati termini za ovaj vrhovni verski autoritet koji je imao dozvolu da ide najdalje u izvršavanju najsvetijih verskih dužnosti. U savremeno doba ova praksa ostala je sačuvana kroz učešće u Jom kipurskoj službi nekog iz genetske linije koanima, odnosno potomaka drevnih prvosveštenika, koji na današnji dan daju svoj blagoslov – Birkat Koanim (ברכת כהנים).
Dakle, Jom kipurski obred predstavlja jedinstveni čin u godini i jedini je trenutak kada je bilo dopušteno izgovoriti Ime (Ha’Šem, יהוה) Boga, odnosno: Ono Ime koje se uzaludno ne izgovara i koje svakim drugim danom u godini čitamo odgovarajućom i prikladnom zamenskom reči. Sve to usled vrlo jasnog uputstva, kojeg se generacije i generacije Jevreja pedantno pridržavaju:
ליראה את השם הנכבד והנורא הזה את יהוה אלהיך
Le’jira et Ha’Šem ha’nihbad ve’ha’nora ha’ze et Adonaj Eloejha
Boji se slavnog i strašnog Imena Gospoda svog
(Ponovljeni zakoni 28:58)
.
Otud Ga oslovljavamo:
אדוני
Adonaj
Gospod
השם
Ha’Šem
Ime
המקום
Makom
Mesto
.
Jom (יום) na hebrejskom znači – dan, dok reč kipur (כיפור) dolazi od korena koji označava iskupljenje i koja se povezuje s biblijskim nazivom za pokrivač Zavetnog kovčega – kaporet (הכפורת). Upravo se ovih dana, za vreme strašnih dana pokajanja (jamim noraim, ימים נוראים) između Jevrejske nove godine (Roš Ha’Šana, ראש השנה) i Jom Kipura, ljudske sudbine vagaju, upisuju i pečatiraju u Knjigu Života (Sefer Hajim, ספר החיים). Ovim jedinstvenim metafizičkim činom sumira se prethodna i određuje tok čitave naredne godine.
Presuda biva pečatirana rečima:
גמר חתימה טובה
Gmar hatima tova
.
Tog dana peva se Kal Nidre (כל נדרי), odnosno deklaracija pre prve večeri ovog najvećeg jevrejskog praznika iskupljenja. Napisana je originalno na aramejskom jeziku i njen naziv je uzet iz uvodnih reči koje doslovno znače – svi zaveti. No tehnički Kal Nidre možda i ne spada u klasične molitve, iako se već dugo ubraja u njih, ali svakako predstavlja jednu veoma emotivnu, snažnu i upečatljivu pesmu iz srednjeg veka, kojom se stvara svojevrsni, dramitačni uvod u sve prethodno pomenuto.
Otud se i kaže da je ovo veče i Kal Nidre-a.
Kal Nidre כל נדרי
.
.
Samo da budem je blagoslov. Samo da živim je svetinja.
– Abraham Jošua Hešel
Jom Kipur je bio dan prinošenja žrtve, očišćenja od greha i praštanja. Prinošenje žrtava (korban, קרבן) bilo je propraćeno posebnim obredima i mnogi mnogobožački narodi kao što su Grci, Rimljani i Vavilonci vršili su slične obrede u vidu prinošenja žrtve, međutim, postoji suštinska razlika između obreda očišćenja kod Jevreja i obreda kod Vavilonaca ili drugih starih naroda.
Oni su se brinuli za očišćenje svojih svetišta, kralja i kraljevstva, pri čemu je narod ostajao po strani, dok je kod Jevreja obred obavljan radi očišćenja svih i praštanja svima:
כהן גדול koen gadol – velikom svešteniku
כהנים koanim – sveštenicima
כל עם kol am – celom narodu
.
U ranu zoru, pre prvih petlova, dvorište Hrama već bi bilo puno naroda. Na krovu su stajali sveštenici i očekivali da se pojavi prvi zrak sunca. Tada je započinjalo prvo ritualno pročišćenje (mikve, מקווה), odnosno kupanje, koen gadol-a. Toga dana kupao bi se se pet puta, a noge je prao deset puta i to posle svake faze jom kipurske službe. Nakon ritualnog kupanja oblačio bi zlatnu odeždu, prao ruke i noge u zlatnom lavoru i započinjao dnevni obred.
Narod bi bio očaran sjajnim prizorom sveštenika u zlatnoj odori, sa zlatnom krunom na glavi, dragocenim draguljima na grudima i zlatnim zvončićima na rubovima purpurne odežde. On bi zatim palio miomirise na zlatnom žrtveniku i uređivao sveće na menori.
Time se završavao svakodnevni jutarnji obred i započinjao obred za Jom kipur.
Svlačio bi zlatnu odoru i oblačio odeću od belog platna.
Obred u Hramu započinjao bi ispovešću prvosveštenika. On je ispovedao svoje grehe i grehe svojih ukućana. U molitvi je tri puta izgovarao mistično ime Boga (Šem Ha’Meforaš, שם המפורש), a narod bi pri pomenu Imena ničice padao na zemlju. Obred se nastavljao određivanjem žrtvenog jarca, azazela (עזאזל) – dva jarca istog izgleda, iste veličine i iste novčane vrednosti. Stajali bi pored žrtvenika, glavama okrenutim prema svetilištu. Tu je bila urna u kojoj su se nalazile dve jednake zlatne pločice. Prvosveštenik bi ih izvlačio i stavljao po jednu na glave oba jarca. Zatim je vezivao crvenu traku za rog onog jarca koji je bio određen da ponese u pustinju sve grehe naroda.
U savremenom hebrejskom jeziku reč azazel najčešće se koristi u smislu onoga što drugi nazivaju paklom, sve u kontekstu slanja u tom smeru nekoga ko je iritantan, zlonameran – idi dođavola. Takvu praksu možemo smatrati ukorenjenom još od perioda pre razaranja drugog Hrama i još tada je bila poznata u formi sair la’azazel (שעיר לעזאזל), odnosno kroz ritual slanja žrtvenog jarca u divljinu kao zalog za iskupljenje od greha ljudi.
Samim tim Azazela možemo posmatrati i odvojeno od žrtvenog jarca – kao svojevrsnu formu opasne i vrlo destruktivne sile, gotovo fizička manifestacije klice razdora u ljudima jecer ha’ra’a (יצר הרע), kojoj se mora platiti ceh ne bi li se umilostivila. Ujedno, prema tekstu Talmuda (תלמוד), reč azazel naziv je i neke litice, vrlo strmog uzvišenja – Az El (עז אל), otud i takve rane ideje o potrebi da se umilostivi strogost prirode.
No, vratimo se jom kipurskom obredu.
Koen gadol se zatim penjao na postolje na kojem se nalazio žrtvenik, punio zlatnu posudu potpaljenim ugljem, sipao pregršt tamjana u zlatnu kutlaču, a potom, sa posudom u jednoj i kutlačom u drugoj ruci, kretao lagano prema velikom svetilištu. Između dve zavese ulazio je u veliko svetilište (miškan, משכן), gde je odvojen od svih stajao u polutami, jedva vidljiv, tek malo osvetljen užarenim ugljem.
Tu bi na kamen temeljac polagao posudu, posipao je tamjanom i povlačio se u predsoblje, gde bi izgovarao određenu molitvu. Posle toga, ponovo je odlazio u dvorište, uzimao lavor i krv, vraćao se u veliko svetilište i prskao krv po zavesi, jednom nagore i sedam puta na dole, uz glasno brojanje. Potom bi odlazio u pretsoblje i stavljao lavor na zlatni stalak.
Po završetku obreda oproštaja greha počinjenih prema svetilištu, prelazilo se na simboličan obred prenošenja greha celog naroda na žrtvenog jarca. Veliki sveštenik je prilazio jarcu, stavljao na njega ruke i po treći put se ispovedao, ovoga puta u ime celog naroda.
Zatim je izvodio jarca iz hrama i predavao ga jednom svešteniku. Oko njih se skupljala masa naroda koja je uzvikivala:
Požuri! Odlazi!
Nakon toga bi prao ruke i noge, skidao odeću, kupao se, oblačio zlatnu odoru, ponovo prao ruke i noge, prinosio dodatnu žrtvu (musaf, מוסף) za Jom kipur, ponavljao obred pranja, skidao zlatnu odoru, kupao se, oblačio belu odoru, poslednji put prao ruke i noge, i najzad ulazio u veliko svetilište po posudu za ugalj i kutlaču. Time bi bio završen jom kipurski obred.
Postoji verovanje da mrtva stvar može zameniti čoveka u nesreći. Na primer, kad se razbije neka skupocena stvar, ljudi se teše i kažu:
Neka to bude kapara (כפרה) za sve nas.
.
