Intelektualna enigma: Veselin Vesko Savić

/ Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga /

.

Za sve njih koji mu dolaze po lek ili na razgovor, doktor Aron, u šali, a možda i u zbilji, govori da su ludi. Jedni su ludi bez pameti, a drugi su ludi od pameti. Za tu klijentelu, Aron nema svoje prezime. Za neke je doktor Aron, za neke profesor Aron, za neke samo profesor, ali je za većinu njih on Ludi Aron, jer leči kako niko drugi ne leči, a priča se i da je genije…

Nikada vremena nisu bila ni laka, niti pametna. Kratka razdoblja mira i intenzivnog uspeha, gurana i podržavana jedinom filozofijom, onom biološkom – dovode da današnje civilizacije, civilizacije Točka. Isto tako i do ideje kako je do sada postojalo dvadeset pet civilizacija, ali i do kalifornijskog dokaza o postojanju milijardi galaksija. Beskonačna pamet stvara Logiku, te samim time i stalno važeće geometrijske zakone; dok, istovremeno, beskonačna glupost gleda ovaj svet kroz uzanu cevčicu i, videći tako samo jedan njegov deo, stvara jedno potpuno razroko mišljenje. Zato se s takvim mišljenjem, kao i protivu te krajnje gluposti, ne vredi boriti.

A. S. Puškin, najveći ruski pesnik, nije bez razloga u svojoj pesmi ”Spomenik” na samom kraju, kao poentu, kazao: И не оспаривай глупца (Sa glupakom ne teraj spor):

Rukom negrađen spomen sebi sam digo pun časti,
Korov na njegovoj stazi nikada neće nići,
U nebo od obeliska biše on će se dići,
I nikad neće pasti!

 – ”Памятник
Александр Сергеевич Пушкин

Ali život je samo životu sličan, i živi u svakoj reči ove lude knjige. Nit je pisana nit su u njoj misli slične drugim knjigama. Nit se može ni sme meriti metrima kojima se druge mere. Njeni metri ne spadaju u kategoriju ni stilistički ni lingvistike ni gramatike. Oni, kad nisu iz kategorijetragike, pre su iz kategorije fantastike. Iza pera kao i iza četke ne ostaje trag homo-sapiensa. Naprotiv, to je trag bića koje je pola satir – pola jagnje – pola vampir – pola mudrac. U zbiru to je Ludi Milić sa loncem na glavi u riznici svetske kulture, u dvorcu Ufici i Firenci.

Narod je naš, nekad, da izbegne odvođenje dece u janičare i spreči njihovo poturčenje, otrovnim travama ucrtavao žigove i krstove ma čelu deteta. Otrovne trave iz Ijovače, Žurave, Benske Bare, Jareške Mlake, trave koje su kroz kosti pronicale, udarile žig, krstaču na Ledenom Miluću od Mačve. On verom promeniti neće.

Jasno se od samog starta dâ naslutiti kako legendarni Veselin Savić nikada nije bio običan lekar, bar ne onakav kakvim bi ga po automatizmu obojili, već se pre svega radilo o ličnosti koja je imala ogromnu i veoma specifičnu harizmu, auru, te samim time i veliki uticaj na tadašnji režim i društvo uopšte. Zato i priča o njemu i njegovom uticaju, njegovoj stručnosti, počinje mnogo pre ere komunizma na ovim prostorima, ali to je paradoksalno i najmanje poznati deo njegove životne priče, posebno onaj potonji tokom boravka u Rusiji za koji se veruje da je upravo tada saznao informacije koje će ga u godinama koje slede štititi od najjačih državnih uticaja i pojedinaca koji su na različite načine neuspešno pokušavali da utiču na Veska i uklone ga.

Doktor Veselin Savić bio je Srbin, pravoslavac koji je smatrao, odnosno sve ljude svrstavao u dve kategorije: ljude i neljude. Nije ih delio po boji kože, veri ili nečem drugom.

Treba podvući da je njegova specifična harizma bila presudan faktor u njegovoj pojavi, To nešto što je privlačilo mnoge učene, uticajne ljude (disidente) da se nađu u njegovom društvu, u njegovom bliskom krugu. Ali je isto tako i činjenica da je bio pravoslavac bila bi u to vreme sasvim dovoljna da odradi dovoljan deo toga oko društvene upečatljivosti i izdvajanja iz mase, posebno onda kada to ni najmanje nije bilo popularno – tokom perioda strogog komunizma nakon II svetskog rata. Baš zato je i bio duboko poštovan od strane mnogih intelektualaca koji su bivali kao ličnosti formirani i sazrevali baš u tom njegovom kružoku, ”salonu” gde ih je imao običaj često okupljati, zabavljati ali i informisati o delima i stvarima kojih možda ni nisu bili najbolje svesni. Posebno kako će to kasnije na njih i njihovo delo uticati – da li će ih uzdići, ili pometi. Među njima bili su Vuk i Danica Drašković, Milić od Mačve, Dragoljub Mićunović, Matija Bećković, Ljuba Tadić glumac, Ljuba Tadić filozof, Dobrica Ćosić, Dragan Tanasić, Vojislav Šešelj… Pa čak i ustaša Dobroslav Parag. Svi oni su kod Veska dolazili po savete kada bi ih sistem, ili pojedinci iz tog sistema vlasti pritiskali iz bilo kojeg njima znanog ili ne znanog razloga.

Mnoge od njih je lečio, a sa nekima se vremenom i sprijateljio.

U kuću mu je dolazio i Milovan Đilas kojeg je terao da mu svira gusle…

Olivera Katarina pravila je svojevrsne koncerte kod njega u stanu, a on se sa njima dvoma šalio i govorio kako bi bio dobar fazon kada bi ona pevala na zvuk Đilasovih gusli i kako će da im organizuje koncert u Americi prvom prilikom koja mu se ukaže. Kasnije Olivera Katarina u svojoj autobiografskoj knjizi ”Aristokratsko stopalo” piše o Vesku Saviću, naravno, sve najlepše. Isidora Bjelica zaplet svog romana ”Tajna knjiga” gradi na potrazi za deset strana paklenog istorijata mentalnih bolesti i sunovrata naše elite koje je zabeležio profesor, doktor, psihijatar Vesko Savi, dok je na promociji romana “Doktor Aron” Vuka Draškovića akademik Dušan Kovačević podsetio je da je priča o Aronu u stvari priča o jednom beogradskom psihijatru, otkrivajući da je reč o doktoru Veselinu Saviću čiji su pacijenti bili mnogi ”viđeni i neviđeni ljudi”, koji su šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka kod njega dolazili što javno, što tajno.

Ostala je iz tog vremena upamćena i anegdota kada je doktor Savić nekim gostima, Amerikancima, objašnjavao zbog čega mi i oni, zapadnjaci njima slični, nikako ne možemo da se razumemo. Naime, doktor je ispričao kako je carica Milica nakon pogibije cara Lazara na Kosovu, podigla manastir na mestu gde ga je prvi put videla; dok se Žaklina Kenedi brzo preudala nakon smrti svog supruga.


Milić od Mačve i Veselin Savić

Mnogo je i pogrešno pisano o zagrobnom životu. Pa i Platon i Scipion Afrikanac o otme naivno pišu. Ako života posle smrti ima, a ja tvrdim da ga ima, onda ga ima i u formi koja se zove Milić od Mačve: u njemu, Vampiru, su duše i kletve unazda do Početka. I pre toga.

Kao lekar-psihijatar u nedoumici sam bio samo jednom. Jedan pacijent iz Makedonije tvrdio je da i Ćirilo i Metodije. Mislio sam da je dvojna ličnost – lud čovek. Ali kad zatraži jednoga dana i dve porcije jela – i za Ćirila i Metodija – šta sad da mislim!? Za Milića sad oduvek bio siguran da je lud, ali genijalno lud, i stoga mogu uvek izdati uverenje da je čisti genije!

Svet je u velikoj krizi, čovek je zanemaren, renesansa je u liku Homeinija, koji decu od dvanaest godina šalje u smrt dajući im ključeve od raja. Ozakonjena je pljačka – svetski muzeji puni su opljačkanih lepota, majčina ljubav objašnjava se seksom, pobratim i posestrima više ne postoje, spaljuju se veštice i knjige, pogane se svetinje i groblja, uništavaju se i gaze narodi – i nikom ništa!

Zabeležena su i svedočanstva u kojima stoji da je Vesko bio i aktivni profajler koji je za američku obaveštajnu agenciju CIA radio psihološke profile naših političara, a među njima svakako je najinteresantnije ime našeg bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića. Veli da je Milošević čak i dobio podršku Amerikanaca upravo zbog procene doktora Veska. Ali, na žalost, na tu temu nema dovoljno raspoloživih podataka.

Ovako je govorio o Slobodanu Miloševiću:

On je vrlo zanimljiva osoba sa jakim egom i jakom aurom. Njegov karakter mešavina je sasvim antinomičnih osobina koje na prvi pogled mogu izgledati konfuzno, ali koje su zapravo idealne za prelazni period u razbijanju komunizma. Jake socijalne i komunističke ideje pomešane su sa arhetipskim nacionalnim osećanjima, stoga je moje mišljenje, da ovaj čovek više nego bilo ko drugi iz Komunističke partije može izvesti promenu nad narodom čije je mentalno stanje isto tako rovito i sve u suprotnostima.

Ako moramo govoriti o problemima, potencijalni problemi se tiču njegove supruge Mirjane Marković i njegove gotovo infantilne vezanosti za nju.

U razgovoru on je duhovit, s jasnim autoritetom i moralnim kodeksom u koji duboko veruje.

Žovijalan i sklon zapadnim principima koje dobro poznaje.

.

Priča ide toliko daleko da se njome potencira kako je, godinama kasnije, pod Veskovim patronatom organizovan i 9. mart… Ali dužina tog štapa je ipak predugačka.

Veštačio je ustašu Miljenka Hrkača koji je razneo bombom bioskopsku salu bioskopa ”20. oktobar” na početku Balkanske ulice u Beogradu. To zlodelo dogodilo se 13. jula 1968. godine, tokom kojeg je poginuo Savo Čučurević, a devojka Magdalena Novaković ostala bez obe noge, dok je 76 drugih ljudi ovim zločinom bilo teže ili lakše ranjeno. Za ovaj napad Hrkač je od ustaške tajne organizacije ”Hrvatski oslobodilački pokret” dobio nagradu, nakon čega je uhapšen i osuđen na smrt. Međutim, doktor je za njega rekao da garantuje da je Hrkač “normalan čovek” ali da mu je neko “isprao mozak“.

I ja mogu samo da ga žalim, ne mogu da mu sudim.

Veselin Vesko Savić sahranjen je 5. decembra 1990. godine.

Na sahrani su mu govorili držali Dobrica Ćosić, Vuk Drašković i Milić od Mačve, koji je poslao svoj govor.

Prisustvovali su i Vuk Drašković, Šešelj, Olivera Katarina, Maja Sabljić.

A na fakultetu mu je komemoraciju držao Bjelogrlić, tadašnji direktor klinike “Laza Lazarević”, koji je tom prilikom kazao:

Veselin je toliko išao ispred nas što se tiče neurologije i psihijatrije, dâ kada nam je nešto pričao na fakultetu mi ga ništa nismo razumeli.

.

Gde je bolje čoveku? U mnogoboštvu ili u jednoboštvu? Da li je to jedini razumeo Sveti Sava? Ridajući dvadeset dve godine i lupajući kamen o kamen, u šta je verovala Doja u Milićevom ”Dojinom ridanju”? U oca? Ili u sina? Ili u Svetoga Duha? Ili u Svete Trojice? U šta veruje Milić Stanković? U Zemlju? Vatru? Vazduh? Vodu? Ili u sva četiri Empedokleova elementa, koji obeležiše zvezdani zodijački znak Škorpiona nad srpskom zemljom, kada se on rodi u kukuruzištu Nakućišta?

Nauka, crna nauka, šta se sve radi sa njom i u ime nje? Ko će nam pomoći ako u crkvi nema ljubavi, u bolnici humanosti, a u sudu pravde? Ako nas ne spasu krilati Ludaci i Vidovnjaci – spasa nam nema!

Iza sebe doktor Savić ostavio je jedno dete – ćerku Dušicu, kao i unuku Simonidu. Kada su ga pitali zašto nije imao i sina, on je rekao da mu je glava uvek bila u torbi i da nije znao ni to jedno dete da li će da ga izvede na pravi put. I to je zaista bila živa istina, jer uvek imao pištolj u stanu ispod troseda i jastuka, kao i u spavaćoj sobi.

U njegovom prisustvu važilo je jedno, jednostavno pravilo: sve muške glave da sednu u jedna kola – ne može!

ODABIR TEMA


Pratite diskusiju/Subscribe
Obaveštavaj/Notify
guest

0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments