/ “Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga jedinoga” /
.
За све њих који му долазе по лек или на разговор, доктор Арон, у шали, а можда и у збиљи, говори да су луди. Једни су луди без памети, а други су луди од памети. За ту клијентелу, Арон нема своје презиме. За неке је доктор Арон, за неке професор Арон, за неке само професор, али је за већину њих он Луди Арон, јер лечи како нико други не лечи, а прича се и да је геније…
“Доктор Арон“, Вук Драшковић
Кнез
Nikada vremena nisu bila ni laka, niti pametna. Kratka razdoblja mira i intenzivnog uspeha, gurana i podržavana jedinom filozofijom, onom biološkom – dovode da današnje civilizacije, civilizacije Točka. Ali isto tako i do ideje kako je do sada postojalo dvadeset pet civilizacija koje su ovoj našoj smisleno prethodile, kao i do kalifornijske potvrde (Hooker Telescope, Mount Wilson in California) o postojanju milijardi drugih galaksija mimo naše Kumove slame. Beskonačna pamet stvara Logiku, te samim time i stalno važeće, geometrijske zakone; dok, istovremeno, beskonačna glupost gleda ovaj svet kroz uzanu cevčicu i, videći tako samo jedan njegov delić, stvara jedno potpuno razroko mišljenje. Zato se s takvim mišljenjem, kao i protivu te krajnje gluposti, ne vredi boriti.
Puškin (Александр Сергеевич Пушкин), najveći ruski pesnik, nije bez razloga u svojoj pesmi “Spomenik“, na samom kraju, kao poentu kazao:
.
И не оспаривай глупца.
Са глупаком не терај спор.
Руком неграђен спомен себи сам диго пун части, коров на његовој стази никада неће нићи.
У небо од обелиска бише он ће се дићи и никад неће пасти!
“Памятник” А. С. Пушкин
Jasno se od samog starta dâ naslutiti kako legendarni Veselin Savić nikada nije bio običan neuropsihijatar, bar ne onakav kakvim bi ga po automatizmu obojili, već se pre svega radilo o ličnosti koja je imala ogromnu i veoma specifičnu harizmu, auru, te samim time i veliki uticaj na tadašnji režim ali i celokupno društvo uopšte. Zato i priča o njemu i njegovom uticaju, njegovoj stručnosti, počinje mnogo pre ere komunizma na ovim prostorima, ali to je paradoksalno i najmanje poznati deo njegove životne priče, posebno onaj potonji tokom njegovog boravka u Rusiji za koji se veruje da je upravo tada saznao informacije koje će ga u godinama koje slede štititi od najjačih državnih uticaja i pojedinaca a koji su svakako i na najrazličitije načine neuspešno pokušavali da utiču na Veska, ne bi li ga uklonili s javne scene naše bivše države.
Ali život je samo životu sličan, i živi u svakoj reči ove lude knjige. Nit je pisana nit su u njoj misli slične drugim knjigama. Nit se može ni sme meriti metrima kojima se druge mere. Njeni metri ne spadaju u kategoriju ni stilistički ni lingvistike ni gramatike. Oni, kad nisu iz kategorijetragike, pre su iz kategorije fantastike. Iza pera kao i iza četke ne ostaje trag homo-sapiensa. Naprotiv, to je trag bića koje je pola satir – pola jagnje – pola vampir – pola mudrac. U zbiru to je Ludi Milić sa loncem na glavi u riznici svetske kulture, u dvorcu Ufici i Firenci.
Narod je naš, nekad, da izbegne odvođenje dece u janičare i spreči njihovo poturčenje, otrovnim travama ucrtavao žigove i krstove ma čelu deteta. Otrovne trave iz Ijovače, Žurave, Benske Bare, Jareške Mlake, trave koje su kroz kosti pronicale, udarile žig, krstaču na Ledenom Miluću od Mačve. On verom promeniti neće.
Doktor Veselin Savić bio je Srbin, pravoslavac, koji je smatrao, odnosno sve ljude svrstavao u dve kategorije: ljude i neljude.
Nije ih delio po boji kože, veri ili nečem drugom.
Испуните ми жељу, професоре, молим вас, једну животну жељу – усхићено ће Азра. – Будите предсједник комисије за моју докторску дисертацију.
– Дисертацију из клиничке психијатрије? – припита Арон.
Да, Наравно.
– Хоћу, ако ћеш ми дати да те појебем! – пресече и посрами младу докторку том простачком реакцијом, која пренерази и све присутне.
Ви сте… ви сте битанга, простачина… ви сте… – прекри Азра своје лице длановима.
Невјероватно… дрско, примитивно и невјероватно – диже се адвокат Марио и узе вереницу за руку. – Идемо – рече узбуђено.
– Сине мој, душо моја – загледа се Арон у Азру. Ти си златна, драга и паметна, али ниси за рад с лудацима. Сваки од њих ће ти свакога дана тражити што и ја малочас… И шта ћеш да радиш? Да вриштиш, да плачеш? Не, душо моја. Само луд може да лечи луде – нежно јој спусти руку на раме. Зачу се смех присутних. И она се засмеја, а њен вереник Марио врати се на своју столицу. Ускоро, почеше да се разилазе.”
“Доктор Арон“, Вук Драшковић
Treba podvući i da je njegova specifična harizma bila presudan faktor u njegovoj generalnoj pojavi. To nešto je privlačilo mnoge učene, uticajne ljude (često disidente) da se nađu u njegovom društvu, u njegovom bliskom krugu. Ali je isto tako i činjenica da je bio pravoslavac bila bi u to vreme sasvim dovoljna da odradi dovoljan deo posla oko društvene upečatljivosti i izdvajanja iz mase, posebno onda kada to ni najmanje nije bilo popularno, niti lako – tokom perioda strogog komunizma nakon II svetskog rata. Baš zato je i bio duboko poštovan od strane mnogih intelektualaca koji su bivali kao ličnosti formirani i sazrevali baš u tom njegovom kružoku, “salonu“ gde ih je imao običaj često okupljati, zabavljati ali i informisati o delima i stvarima kojih možda ni nisu bili najčešće svesni. A posebno kako će to kasnije na njih i njihova dela uticati – da li će ih uzdići, ili pometi. Među njima svakako su bili, i treba ih pomenuti, Vuk Drašković, Milić od Mačve, Dragoljub Mićunović, Matija Bećković, Ljuba Tadić (glumac), Ljuba Tadić (filozof), Dobrica Ćosić, Dragan Tanasić, kao i Vojislav Šešelj… Pa čak i ustaša Dobroslav Parag.
Svi oni su kod Veska dolazili na razgovore, po savete kada bi ih sistem, ili pojedinci iz tog sistema vlasti pritiskali iz bilo kojeg njima znanog ili manje znanog razloga. Mnoge od njih je lečio, sa nekima se vremenom i sprijateljio. U kuću mu je dolazio i Milovan Đilas kojeg je terao da mu svira gusle…
Milić od Mačve i Veselin Savić Knez
Olivera Katarina pravila je svojevrsne koncerte kod njega u stanu, a on se sa njima dvoma (Oliverom i Milovanom) šalio te govorio kako bi bio dobar fazon kada bi ona pevala na zvuk Đilasovih gusli i kako će im organizovati koncert u Americi prvom prilikom koja mu se ukaže. Kasnije Olivera Katarina u svojoj autobiografskoj knjizi “Aristokratsko stopalo” piše o Vesku Saviću, naravno, sve najlepše. Isidora Bjelica zaplet svog romana “Tajna knjiga” gradi na potrazi za deset strana paklenog istorijata mentalnih bolesti i sunovrata naše elite koje je zabeležio profesor, doktor, psihijatar Vesko Savi. Dok je na promociji romana “Doktor Aron” Vuka Draškovića akademik Dušan Kovačević podsetio je da je priča o Aronu u stvari priča o jednom beogradskom psihijatru, otkrivajući tada da je reč o doktoru Veselinu Saviću čiji su pacijenti bili mnogi “viđeni i neviđeni ljudi”, koji su šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka kod njega dolazili što javno, što tajno.
Ostala je iz tog vremena upamćena i anegdota kada je doktor Savić nekim gostima, Amerikancima, objašnjavao zbog čega mi i oni, ali i svi drugi zapadnjaci njima slični, nikako ne možemo da se razumemo. Naime, doktor je ispričao kako je carica Milica nakon pogibije cara Lazara na Kosovu, podigla manastir na mestu gde ga je prvi put videla; dok se Žaklina Kenedi brzo preudala nakon smrti svog supruga.
Mnogo je i pogrešno pisano o zagrobnom životu. Pa i Platon i Scipion Afrikanac o otme naivno pišu. Ako života posle smrti ima, a ja tvrdim da ga ima, onda ga ima i u formi koja se zove Milić od Mačve: u njemu, Vampiru, su duše i kletve unazda do Početka. I pre toga.
Kao lekar-psihijatar u nedoumici sam bio samo jednom. Jedan pacijent iz Makedonije tvrdio je da i Ćirilo i Metodije. Mislio sam da je dvojna ličnost – lud čovek. Ali kad zatraži jednoga dana i dve porcije jela – i za Ćirila i Metodija – šta sad da mislim!? Za Milića sad oduvek bio siguran da je lud, ali genijalno lud, i stoga mogu uvek izdati uverenje da je čisti genije!
Svet je u velikoj krizi, čovek je zanemaren, renesansa je u liku Homeinija, koji decu od dvanaest godina šalje u smrt dajući im ključeve od raja. Ozakonjena je pljačka – svetski muzeji puni su opljačkanih lepota, majčina ljubav objašnjava se seksom, pobratim i posestrima više ne postoje, spaljuju se veštice i knjige, pogane se svetinje i groblja, uništavaju se i gaze narodi – i nikom ništa!
Zabeležena su i svedočanstva u kojima stoji da je Vesko bio i aktivni profajler koji je za američku obaveštajnu zajednicu i agenciju CIA radio psihološke profile naših političara, a među njima svakako je najinteresantnije ime našeg bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića. Veli da je Milošević čak dobio podršku Amerikanaca upravo zbog procene doktora Veska. Ali, na žalost, na tu temu nema dovoljno raspoloživih podataka.
Ovako je Vesko Savić govorio o Slobodanu Miloševiću:
Он је врло занимљива особа са јаким егом и јаком ауром. Његов карактер мешавина је сасвим антиномичних особина које на први поглед могу изгледати конфузно, али које су заправо идеалне за прелазни период у разбијању комунизма. Јаке социјалне и комунистичке идеје помешане су са архетипским националним осећањима, стога је моје мишљење, да овај човек више него било ко други из Kомунистичке партије може извести промену над народом чије је ментално стање исто тако ровито и све у супротностима.
Ако морамо говорити о проблемима, потенцијални проблеми се тичу његове супруге Мирјане Марковић и његове готово инфантилне везаности за њу.
У разговору он је духовит, с јасним ауторитетом и моралним кодексом у који дубоко верује.
Жовијалан и склон западним принципима које добро познаје.
Priča ide toliko daleko da se njome potencira kako je, godinama kasnije, pod Veskovim patronatom organizovan i 9. mart… Ali dužina tog štapa je ipak predugačka.
Veštačio je ustašu Miljenka Hrkača koji je razneo bombom bioskopsku salu bioskopa 20. oktobar, na početku Balkanske ulice u Beogradu. To zlodelo dogodilo se 13. jula 1968. godine tokom kojeg je poginuo Savo Čučurević, a devojka Magdalena Novaković ostala bez obe noge, dok je 76 drugih ljudi ovim zločinom bilo teže ili lakše ranjeno. Za ovaj napad Hrkač je od ustaške tajne organizacije Hrvatski oslobodilački pokret dobio nagradu, nakon čega je uhapšen i osuđen na smrt. Međutim, doktor je za njega rekao da garantuje da je Hrkač normalan čovek, ali da mu je neko ciljano isprao mozak.
И ја могу само да га жалим, не могу да му судим.
Veselin Vesko Savić sahranjen je 5. decembra 1990. godine. Na sahrani su mu govorili Dobrica Ćosić, Vuk Drašković i Milić od Mačve, koji je za tu priliku svoj govor poslao da bude pročitan.
Prisustvovali su i Vuk Drašković, Šešelj, Olivera Katarina, Maja Sabljić.
Na fakultetu mu je komemoraciju držao Bjelogrlić, tadašnji direktor klinike Laza Lazarević, koji je tom prilikom rekao:
Веселин је толико ишао испред нас што се тиче неурологије и психијатрије, дâ када нам је нешто причао на факултету ми га ништа нисмо разумели.
Gde je bolje čoveku? U mnogoboštvu ili u jednoboštvu? Da li je to jedini razumeo Sveti Sava? Ridajući dvadeset dve godine i lupajući kamen o kamen, u šta je verovala Doja u Milićevom “Dojinom ridanju“? U oca? Ili u sina? Ili u Svetoga Duha? Ili u Svete Trojice? U šta veruje Milić Stanković?
U Zemlju? Vatru? Vazduh? Vodu?
Ili u sva četiri Empedokleova elementa, koji obeležiše zvezdani zodijački znak Škorpiona nad srpskom zemljom, kada se on rodi u kukuruzištu Nakućišta?
Nauka, crna nauka, šta se sve radi sa njom i u ime nje?
Ko će nam pomoći ako u crkvi nema ljubavi, u bolnici humanosti, a u sudu pravde?
Ako nas ne spasu krilati Ludaci i Vidovnjaci – spasa nam nema!
Iza sebe doktor Savić ostavio je jedno dete – ćerku Dušicu, kao i unuku Simonidu. Kada su ga pitali zašto nije imao i sina, on je rekao da mu je glava uvek bila u torbi i da nije znao ni to jedno dete da li će da ga izvede na pravi put. I to je zaista bila živa istina, te je uvek imao pištolj u stanu ispod troseda i jastuka, kao i u spavaćoj sobi.
U njegovom prisustvu važilo je samo jedno, krajnje jednostavno pravilo: “све мушке главе да седну у једна кола – не може!”
