Enriko Josif אנריקו יוסף

/ ”Evo, zvaćeš narod koji nisi znao, i narodi koji te nisu znali steći će se k tebi” /

.

הן גוי לא־תדע תקרא וגוי לא־ידעוך אליך
ירוצו למען יהוה אלהיך ולקדוש ישראל כי פארך

Hen goj lo teda tikra ve’goj lo jedauha elejha
jarucu
le’ma’an Adonaj Elohejha ve’li’kdoš Jisrael ki fearah
Evo, zvaćeš narod koji nisi znao, i narodi koji te nisu znali steći će se k tebi, radi Gospoda Boga tvog i Sveca Izrailjevog, jer te proslavi
Isaija 55:5

Srbi su nebeski narod

Enriko Josif (אנריקו יוסף) bio je čuveni srpski Jevrejin koji je kao kompozitor, pedagog, muzički stvaralac i uvaženi akademik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) zauvek ostao zapisan u istoriji prostora na kojem živimo, bivšoj Jugoslaviji i Srbiji. No između ostalog, upamćen je i kao veliki srbofil često ističući dâ su Srbi i Jevreji vekovni prijatelji, bratski narodi ali i mnogo više od toga, te je na osnovu tog svog dobro poznatog stava i uverenja sâm skovao sada već naveliko čuvenu frazu o kojoj će više reči biti malo dalje tokom teksta jer zahteva jedan dublji pristup, odnosno zalaženje u čitanje izvornog teksta jevrejske ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך) na hebrejskom jeziku. Pre svega reč je o nekoliko stihova proroka Isaije, iz biblijske ”Knjige Isaijine” (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו) koji su u ovom slučaju poslužili Enriku Josifu kao ugaoni kamen u ovom konkretnom pravcu promišljanja o isprepletanosti sudbina ovih dvaju naroda – Jevreja i Srba.

Osim što i jedni i drugi dele tešku, tumornu sudbu, njihova duhovnost čini da i dalje postoje i nadaju se nekim novim, boljim danima kroz borbu sa svetom koji ne razume njihove eshatološke principe kojima su prožeti.

Enriko Josif rođen je 1. maja 1924. godine u jevrejskoj porodici u Beogradu, od oca Moše Josifa, trgovca, zastupnika italijanskih i nemačkih preduzeća, ali ujedno i dramskog pisca-amatera i majke Sofije (Fahri) poreklom iz bogate zemunske porodice, školovane u švajcarskom ženskom institutu, stekavši time veoma dobro znanje stranog jezika te je radila kao prevodilac, a kasnije postala i članica uglednog međunarodnog PEN kluba (P.E.N. International). Danas se veoma značajnima smatraju njeni prevodi pesama srpskih pesnika na nemački jezik, dok su brojni intelektualci, poput Jovana Dučića i Miloša Đurića, bili su njeni saradnici i poznanici. Tako je u porodici Josif muzika uvek bila više nego brižljivo negovana i podsticana: majka je svirala klavir; dok je otac gajio posebnu naklonost ka operskoj umetnosti.

Iako su želeli da svoja oba sina, i Enrika i mlađeg Alberta, pošalju na studije muzike roditelji su veoma rano prepoznali posebnu Enrikovu muzičku obdarenost i ubrzo su mu obezbedili prvog, privatnog učitelja muzike, kompozitora i dirigenta Vladislava Grinskog uz koga je Enriko napisao svoje prve kompozicije.

Enrikov otac Moša preminuo je 1937. godine, a neposredno pred početak bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. porodica se sklanja u Sarajevo odakle su, pak, preko Dubrovnika i Splita prešli dalje u Italiju. Tamo su neproganjani ostali sve do 1943. godine da bi se potom dalje preselili – u Švajcarsku. Po svršetku rata Enriko nastavlja prekinuto školovanje u Beogradu, maturira u Prvoj beogradskoj gimnaziji i započinje svoje studije na Medicinskom fakultetu. Ipak, medicinski poziv ubrzo napušta opredelivši se, sada jednom za svagda, za studije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Kao student Milenka Živkovića na Odseku za kompoziciju diplomirao je 1954. U periodu od 1961. do 1962. boravio je u Rimu na studijskom usavršavanju, dok je svoj pedagoški rad je započeo kao nastavnik u Nižoj muzičkoj školi „Vojislav Vučković“ i srednjoj muzičkoj školi „Кornelije Stanković“. Na Muzičkoj akademiji pratio je rad svog profesora Živkovića najpre kao asistent od 1957, a nakon iznenadne profesorove smrti 1964. nasledio je Živkovićevo mesto na Odseku za kompoziciju.

Već sledeće ’65. izabran je za docenta, potom za vanrednog i redovnog profesora 1976, a kao redovni profesor radio je do odlaska u penziju 1989. godine. U njegovoj klasi su se školovale značajne stvaralačke ličnosti srpske muzike, poput: Ingeborg Bugarinović, Кsenija Zečević, Miroslav Štatkić, Vuk Кulenović, Ivana Stefanović i mnogi drugi. U periodu od 1967. do 1968. bio je predsednik Udruženja kompozitora Srbije, a kao vrsni intelektualac izabran je najpre za dopisnog, a potom 26. oktobra 2000. godine izabran je za redovnog člana SANU.

Ipak ono što je potrebno posebno podvući i naglasiti kada se sećamo i govorimo o liku i delu Enriksa Josifa jeste njegova duboko izražena emocionalna, filozofska i duhovna religiozna priroda. Nesumnjivo je da su na nju više nego uticali religiozno-filozofski pogledi Fjodora Dostojevskog (Фёдор Михайлович Достоевский), Nikolaja Berđajeva (Николай Александрович Бердяев) i Martina Bubera (מרטין בובר), mislilaca čije je zapise Enriko proučavao još u mladosti, ali i mnogo kasnije u svojim zrelim, stvaralačkim godinama – drugim rečima gotovo čitavog svog života. U svojim „kazivanjima“, Josif je govorio o duhovnom životu, svojim prvim susretanjima sa ”Biblijom”, razmišljanjima, odnosu prema Bogu i prema ljudima. Privlačile su ga izvorne jevrejske teme iz TaNaHa (תנ”ך), odnosno ”Tore” (תורה) i ”Talmuda” (תלמוד), ali i novozavetne teme na jedan poseban, drugačiji i slojeviti vid čitanja tekstova svetih knjiga. Bio je zanesen čovekoljubivom idejom o „zagrljaju svih ljudi“, a naročito zamišljen nad motivima patnje i stradalništva, uočavao je pojedinosti, ali i specifične paralele između sudbine srpskog i jevrejskog naroda; inspirisan „opštom ljudskom tragedijom otuđenog čoveka“, pristupio je i komponovanju scenskog letopisa Smrt Stefana Dečanskog.

Uprkos tome što je odbijao štampanje i javno objavljivanje svojih govora i zapisa, pojedinačni sačuvani izvori svedoče o Josifovim razmišljanjima, njegovoj životnoj i umetničkoj inspiraciji. Među njima su brojni intervjui objavljeni u dnevnoj i periodičnoj štampi, kao i zbirka Josifovih kazivanja „Prorok stadu kamenom“, na osnovu magnetofonskih snimaka, sačinio Vladeta R. Кošutić 1990. godine i drugo izdanje 2005. godine.

Na kraju, ali nikako i najmanje važno, da nije bilo Enrika Josifa Srbija danas ne bi imala svog dugogodišnjeg rabina Isaka Asijela na čije je stavove, versko obrazovanje i ličnost Enriko veoma uticao, usmerivši Isaka na put po kojem će zauvek ostati čuven, poštovan i pamćen.

Enriko Josif preminuo je 13. marta 2003. u Beogradu.

Ali vratimo se sada centralnom i najvažnijem motivu ovoga teksta, a to je kako se došlo do krilatice da su Srbi nebeski narod.

Svakako posebna aura krasi Enrika Josifa kada govorimo o ovoj konkretnoj krilatici koju je on skovao tokom svojih bavljenja tekstom i drugim, dubljim tumačenjima Biblije. Odnosno, svime onime što površnom čitaocu promiče i tako permanentno ostaje skriveno tokom nesadržajnog čitanja i bukvalnog, odnosno tek površinskog tumačenja najsvetije jevrejske knjige. Zato je Enriko Josif prvi izgovorio ove reči, sada već čuvenu frazu, onu za koju je duboko verovao da predstavlja obećanje da će se Bog preko Srba obratiti Jevrejima. Izvorište za dobijanje ove krilatice počinjemo da naslućujemo već od 3. stiha 55. glave u knjizi proroka Isaije, gde čitamo nagoveštaj da je potrebno više osluškivati svoje okruženje na putu ka spasenju, izbavljenju iz muka ovoga sveta, jer smo po sličnom modelu već dobili Davida (דוד) da nas vodi i utemelji.

Tako počev od 3. stiha 55. glave imamo sledeće:

הטו אזנכם ולכו אלי שמעו ותחי נפשכם
ואכרתה לכם ברית עולם חסדי דוד הנאמנים

Hatu aznehem u’lhu elaj šimu u’thij nafšehem
ve’ehreta la’hem berit olam hasde David ha’ne’emanim
Prignite uho svoje i hodite k meni; poslušajte, i živa će biti duša vaša
i učiniću s vama zavet večan, milosti Davidove istinite
Isaija 55:3

.

U narednom 4. stihu vidimo dalju potvrdu prethodno izrečenog, što se sada i potvrđuje kao svojevrsni princip za dalja zaključivanja u ovom konkretnom pravcu:

הן עד לאומים נתתיו
נגיד ומצוה לאמים

Hen ed le’umijm netatijv
nagijd u’mcaue lumijm

Evo, dadoh ga za svedoka narodima,
za vođu i zapovednika narodima
Isaija 55:4

.

Na kraju, u 5. stihu vidimo kulminaciju onoga što je na posletku i Enrika Josifa navelo da zaključak da Srbe okarakteriše na način na koji je to verovatno i zauvek ostalo urezano, a to je da su, po njemu i njegovom tumačenju Biblije i proročkih tekstova:

.

Srbi nebeski narod

הן גוי לא־תדע תקרא וגוי לא־ידעוך אליך
ירוצו למען יהוה אלהיך ולקדוש ישראל כי פארך

Hen goj lo teda tikra ve’goj lo jedauha elejha jarucu le’ma’an Adonaj Elohejha ve’li’kdoš Jisrael ki fearah
Evo, zvaćeš narod koji nisi znao, i narodi koji te nisu znali steći će se k tebi, radi Gospoda Boga tvog i Sveca Izrailjevog, jer te proslavi
Isaija 55:5

.

ODABIR TEMA


Pratite diskusiju/Subscribe
Obaveštavaj/Notify
guest

0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments