/ Kulturni poslenik, glumac, muzičar, pevač, reditelj… /

.

Zehbo Latif Pekušić i Derviša Pekušić

Ovu stranicu posvećujem svom pokojnom dedi, te podsećanju na život i delo Zehba L. Pekušića (25. maj 1927 – 27. jun 1974), romantika narodne muzike, poznatog pribojskog kulturnog poslenika koji je s pravom pripadao krugu poratnih muzičkih autora koji su prvi počeli pisati stihove i muziku po uzoru na naše narodne izvorne pesme, na naš izvorni narodni folklor. Pred vama je sada mali doprinos u priči o čoveku s puno talenata iz jednog drugog vremena, vremena drugačijih vrednosti i kulture u usponu te njenom blistavilu na ovim posleratnim prostrima, sada već bivše nam države. Zehbo Pekušić se za života višestruko oprobao na muzičkoj sceni velike Jugoslavije, snimavši za Radio Beograd, a bio je aktivan na pozorišnoj, ali i operskoj sceni Sarajeva. O svemu ovome čitaćete opširnije u nastavku…

.

Priča o čoveku kojeg nisam imao prilike, ali ni sreće, da upoznam, boema koji nas je sve prerano napustio, započinje u Priboju na Limu dvadesetih godina XX veka. Tačnije, 25. maja 1927. godine. Zehbo je bio darovit i emotivno prefinjen čovek, te njegov muzički izraz i jezički smisao čine njegovo delo zasigurno upečatljivim i značajnim, a pesme koje je on napisao već se smatraju izvornim jer sadrže onu neophodnu crtu – patinu nesporne vrednosti. U tekstovima njegovih pesama dominira fini lirizam narodne pesme. No kao svestrana ličnost, pored bavljenja muzikom i pevanjem isticao se i kao glumac-amater, režiser, scenograf i kostimograf i može se reći da sa svojim doprinosom kulturi počinje još tokom 1949. godine prošlog veka, kada u odsustvu režisera Sretka Ječmenice režiju i opremu predstave ”Zenifa” prihvata tada još uvek mladi Zehbo, kao član ansambla. Premijerna predstava izvedena je polovinom te iste godine u Sokolskom domu. Takođe 1949. godine, skečom ”A šta sad?” (izvođači: Avdo Prljača, Vera Jelić, Magbula Prljača i Zehbo Pekušić) pribojski amateri učestvuju na sreskoj smotri u Prijepolju, gde Avdo Prljača osvaja prvu nagradu i dobija radioaparat marke Kosmaj.

Snimak Zehbove pesme ”Kahfu mi draga ispeci”, snimljene za Radio Beograd:

.

Početkom pedesetih godina prošlog veka u Priboju na matineima, igrankama i zabavama neumorno se plešu tango, fokstrot i rumba. Preko gradske razglasne stanice pušta se muzika sa gramofonskih ploča, a ponekad uživo peva prateći sam sebe na harmonici Zehbo Pekušić. U modi su bioskopske predstave i dnevno se neretko prikazuju i po tri. Pred biletarnicom Sokolskog doma, koji se sve češće naziva i bioskopom, neviđene su gužve. Često se satima, još od ranog prepodneva, čeka u redu da bi se došlo do dragocenih ulaznica. Skoro cela varoš, uz potoke suza, gleda ”Jedan dan života”. Zabave s ovakvim programom se, po pravilu, održavaju jedanput mesečno. Program je trajao od 60-90 minuta, a zatim je sledila igranka. Matinei i igranke održavale su se svake subote i nedelje na nekoliko mesta. Vrsni muzičari pratili su pevače narodnog i zabavnog zvuka. Najpoznatiji pevači toga vremena su Kosta Janković, Dragana Dautović, Dragoslava Genčić, Viktor Janša, Nikola Mitrić, Valentin-Vanja Smirnov, Omer Hasanagić, Dara Vidojević-Avdagić, Avdo Avdagić, Desa Ilić i naravno svestrani Zehbo Pekušić. Tokom tog istog perioda vrsnog pevača i glumca Zehba angažuje Narodno pozorište iz Sarajeva 1950. godine, gde izvesno vreme provodi i u učenju operskog pevanja. Tamo je odigrao i jedan broj pozorišnih uloga, a zatim prelazi u Užičko (01.09.1953 – 31.08.1955), a potom Valjevsko pozorište. Nakon svih ovih za njega značajnih iskustava sredinom pedesetih godina Zehbo se vraća u rodni Priboj na Limu gde neumorno nastavlja dalje da razvija dramsku, muzičku i folklornu sekciju, iako profesionalno radi kao direktor Preduzeća za prikazivanje filmova ”Svetlost”.

Nakon povratka u svoj rodni grad, s iskustvom koje je stekao radeći u svim ovim profesionalnim pozorištima, on sada intezivira rad dramske sekcije kompletiranjem ansambla i formiranjem tehničke ekipe. Tada Zehbo Pekušić postaje i stalni reditelj.

Godine 1955. on režira čak tri predstave:

• Sterijine ”Ženidbu i udadbu”

• ”Tri svijeta” po tekstu Hamze Hume

• i ”Hasanaginicu”

.

Sredina pedesetih godina XX veka predstavlja jednu važnu prekretnicu u razvoju pozorišta i pozorišnog amaterizma zapadne Srbije. Slede godine stručnijeg i još kontinuiranijeg rada – materijalnog stimulansa kroz ulaganje sredstava u opremu i rekvizite, pomoć za odlazak na gostovanja i mnoge druge značajne pogodnosti za neometano pozorišno stvaralaštvo. Sve ovo neminovno vodi i ka formiranju prave pozorišne publike koja sada svime ovime radoznalo očekuje nove premijere na daskama koje život znače. To je bilo vreme kada se počinjalo sa glumcima koji su od svojih kuća donosili kostim i rekvizitu i kada je scenografija često izvođena od ničega, te se takva praksa sada, srećom, polako selila u zaborav, ili u najboljem slučaju u romantične uspomene na prošlost. Muzičke ilustracije mahom se izvode uživo s vrsnim pribojskim muzičarima i, kada su okolnosti to zahtevale, pevačima. Dokumenti iz tog vremena svedoče o punim salama prilikom izvođenja pozorišnih komada.

Godine 1956. Zehbo režira tri predstave:

• ”Ivkovu slavu”

• ”Čvor”

• i  ”Mladoženju iz Amerike”

.

U listu ”Polimlje” povodom predstave ”Mladoženja iz Amerike” objavljen je osvrt u kome se, između ostalog, kaže:

Bosa Šćepanović u ulozi stanodavke delovala je impresivno i na momente svojom glumom prevazilazila je okvire jednog amaterskog pozorišta.

Zehbo Pekušić je ličnost Mladena dao sa originalnošću.

.

Hroničar je bio oduševljen scenografijom, za koju kaže da je to bio ”jedinstven i ukusan dekor”. Novi se dom kulture u starom delu grada, uz izvesne poteškoće, gradi, dok glumci nestrpljivo očekuju novu salu s pozornicom i garderobama iza nje.

Iako aktivan na pozorišnim daskama, Zehbo počinje da se bavi i pisanjem tekstova, komponovanjem pesama i snimanjem ploča. Na singlu koji izdaje Diskos iz Aleksandrovca Župskog, uz pratnju ansambla Miodraga Todorovića, nalaze se pesme ”Ja preskočih reku Lim”, ”Kad zapjevam”, ”Oj djevojko iz Sandžaka” i ”Snijeg pade”. Njegova pesma ”Oj Užice najmiliji grade”, snimljena je u izdanju Diskosa bila je veoma popularna. Pesme mu je snimao i Jugoton, te više puta peva i na Radio Beogradu, gde je snimao, pored ostalih, i pesmu ”Kafu mi draga ispeci”, kao i na radio Sarajevu. Istovremeno, bavi se prikupljanjem starih narodnih lirskih pesama.

Dodajući im nekoliko svojih, sređuje rukopis i uz pomoć preduzeća Duvan iz Priboja štampa zbirku pod nazivom ”Narodne pesme Sandžaka”.

.

Takođe, za vreme rada Zehba Pekušića u okviru programa Radio Beograda veoma je važno pomenuti i muzičku saradnju između orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca i Zehba, u želji da u zajedničkom radu predstave bisere narodne muzike. Vlastimir Pavlović (1895 – 1965), bio je poznati srpski muzičar i dirigent. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i bavio se advokaturom, ali je muzika bila njegova prva i prava ljubav. Bio je dirigent Hora društva “Abrašević” i jedan od prvih izvođača narodne muzike na programima Radio Beograda. Violinu je svirao punih pet decenija. Zahvaljujući njegovom predanom radu na očuvanju srpske muzičke baštine, sačuvane su mnoge narodne melodije, čiji je on bio najverniji tumač. Osnovao je i rukovodio Narodnim orkestrom Radio Beograda sve do svoje smrti. Bio je vrsni pedagog, učitelj mnogih pevača i svirača. Postavio je standarde u vrednovanju narodne muzike i bio je simbol izvorne interpretacije narodnog melosa.

Povodom obeležavanja dvadesetogodišnjice rada na kulturnom polju Zehbo piše tekst prvenac po nazivom ”Srećno, druže direktore”, režira ga i sa ekipom starih prijatelja i saradnika 1967. godine i prikazuje. Velika sala Doma kulture, ispunjena do poslednjeg mesta, odjekivala je od iskrenih aplauza upućenih velikom kulturnom posleniku, glumcu, muzičaru, pevaču i reditelju – Zehbi Latifu Pekušiću. Pri Radničkom univerzitetu Pivo Karamatijević 1974. godine ponovo se okuplja grupa pozorišnih radnika i entuzijasta, u temeljito renoviranoj sali i pozornici, koja će pod nazivom Amaterska pozorišna scena pripremiti i odigrati predstavu ”Vuk Bubalo”, u režiji Zehba Pekušića.

To će biti, na žalost, poslednja predstava koju je režirao Zehbo pre iznenadne smrti 1974. godine.

Sledi spisak predstava u kojima je Zehbo učestvovao kao režiser, ali i kao glumac, scenograf i kostimograf. Ukupno ih je bilo 24, iako je ovde predstavljena 21 predstava u njegovoj režiji. Ipak, najznačajnija desila se 1967. godine, kada je režirao predstavu po svom autorskom tekstu ”Srećno druže direktore”. Tada je i celokupnu organizaciju predstave preuzeo na sebe i predstavio je publici na najbolji mogući način.

U nastavku detaljna lista:

.

.

.

.

.

.

.

Zahvalnost na podršci i informacijama, bez kojih ovaj članak ne bi bio moguć, dugujem:

• svojoj porodici i dragom stricu Damiru Pekušiću

• Faruku Dizdareviću – ”Talija u Priboju”, ”U vrtu razgranatih staza”

• ljubaznim ljudima iz Radio Beograda na ustupljenim audio materijalima

.