Predstava: Zrela žena. Matrona (שכינה).

Položaj: Na vrhu Stuba Strogosti u Vrhovnom trouglu (אמש).

”Sefer Jecira” (ספר יצירה): ”Treća inteligencija ne nazvana Posvećujućom inteligencijom (Sehel Mekudaš, שכל מקדוש), Temeljom Primordijalne Mudrosti.
Ona se takođe naziva i Tvorac Vere, a njeni korenovi su u hebrejskoj reči Amen (אמן). Ona je roditelj vere (emuna, אמונה).”

Nazivi: Em (אם) – mračna (sterilna) Majka; Ima (אמא) – vedra (plodna) Majka. Khorsia, Presto. Marah, Veliko More.

.

Promišljanje o ultimativnom ženskom principu, onom koji se nalazi u pozadini mehanizama naše kolektivne civilizacijske stvarnosti, odnosno ideja o metafizičkom konceptu ženskog paradoksalno nas, poput kakvog fraktala, vraća na sâmi početak hteli mi to ili ne. Vraća na fabrički, primordijalni Početak jer njime, potencijalno, zadiremo u srž geneze ljudskog bića, Čoveka, te postojanja kao i potrebe u traganju za odgovorima kojima naša [mentalna] priroda i nije u potpunosti dorasla. Ona jednostavno rečeno hardverski nije usklađena za softver koji nam je očito dat, jer nas ta neka određena pitanja, makar ostala ona i bez odgovora, vuku u sve dublje vode tog jednog, crnog, praokeana, te se tiču onog esencijalnog što nadilazi čak i našu uobrazilju. Jer to za čime tragamo ne možemo i da zamislimo, izmaštamo.

Jer zapitajmo se: da li je uopšte moguće dovoljno precizno zamisliti i boju koju nikada niste videli?

Potencijalno to jeste najdelikatniji problem u bavljenju ovakvim pristupom i krunskim pitanjima koja iz njega proističu, odnosno razmatranja postanka inicijalnog Bića, u ovom slučaju pra-Majke kojima mnogi vrhunski umetnički umovi teže ne bi li takvu jednu predstavu predstavili, naslikali… prepevali; hrabro poetski  u stihu dočarali; ili, pak, vajarskim majstorstvom u obrise kakve oblikovali. Problem s time je u tome je što smo suštinski, i u samome startu, svi mi našim mentalnim aparatom koji nam je biološki predat ograničeni i koji, kao takav, konstantno zaostaje za mislima koje se neumorno i u sve većem broju roje. Roje besprizorno na našem mentalnom ekranu pretvarajući ga u pre kakav beskonačni generator vrlo konfuznih misli i pitanja, nego li što na ključna od njih može da dâ bilo kakav zadovoljavajući odgovor. Upravo zato smo uslovljeni potrebom za uobličavanjem naših težnji kroz koncepte i društvene norme, dok smo, istovremeno, rastrzani demonom dualne prirode ovoga sveta koji nas neumorno skreće s puta tog našeg centriranog nauma, maskirajući taj naš cilj nekakvom biološkom kategorijom koja, potom, i uzrokuje onu rodnu. Svakako, reč je i o našem antropocentričnom pristupu gotovo svakoj temi koje se dotaknemo, a koji se, sasvim prirodno, nameće i u gotovo svim drugim oblastima naših života. Tako antropocentrizam jasno dominira na poljima ljudskog razmišljanja ali na žalost isto tako se preliva i na uobrazilju, jer teško je, čini se gotovo nemoguće, kretati se mimo okvira nadražaja koje primamo iz spoljnog sveta. Zato za nas i nema te boje koja, potencijalno, dolazi mimo svetlosnog spektra nama dostupnog. Spektra uistinu mizernog, ukoliko ga sagledavamo sa stanovišta fizike u njegovom punom obimu.

No ako je već tako kako jeste, i ako smo suštinski uslovljeni pojedinim urođenim ograničenjima, onda je makar kretanje u okvirima ženskoga roda, pola, u slučaju ove problematike nešto najpribližnije ili najoptimalnije pri svim tim našim pokušajima ukalupljivanja misli i svođenja ideje o Jednom suštinskom, izvornom nivou bića odnosno njegovih metafizičkih začetaka. Podvlačim ponovo –najoptimalniji– u datim okolnostima jer je reč o polju delovanja sile koja našem umu možda najviše sâmo nalikuju ženskom, a upravo zbog same prirode onoga što mi zovemo ženskim, životno-tvoračkim, iako je ovde više reč o tzv. Prapolnosti.

To nas onda nekako najčešće i vodi toj nekoj poetskoj prizmi sagledavanja ove tematike u koju se hrabro upuštamo [iako je ona autoru ovih redova izuzetno strana] – u lutanje vanvremenim prostranstvima – odakle se samo pojedini umovi vraćaju s iole sročenim stihovima, ili, pak, povučenim oblicima boja do kojih su na neki svoj subjektivan način, fragmentarno, dolaze. A dolaze intuitivno, jer tamo i leži inspiracija, te njihov racio tu postaje svojevrsni višak koju mora biti obuzdan i prilagođen takvom stanju stvari ukoliko se želi da se fragmenti zadrže i od njih potom nešto sastavi, stvori. Jer ukoliko se ne dogodi tako to svakodnevni um prirodno odbacuje kao višak, nepotrepštinu i artefakt jer nema gde da ga umetne usled nedostatka svesnog kalupa za jednu tako kompleksnu radnju poput ove. Zato tu u pomoć kad-kad priskače ta darovita rečitost umetnika, prošarana svim nephodnim jezičkim ukrasima koji su tu da zamaskiraju onaj neminovni jaz koji zjapi u nedostatku već pomenutog kalupa.

No ukoliko bi se kakav poteski prikaz i približio nekakvom potencijalnom odgovoru na pitanje o metafizičkom ženskom principu u pozadini mehanizma stvaranja ljudskog bića onda bi tu zbirku pesama komotno mogli nazvati Poezijom meta-matrijarhata. Onom koja bi konačno naš duh umirila. Poput majčinskih slova hebrejskog alefbeta jer se za slova hebrejskog jezika (ivrit, עברית) kaže kako na njima počiva čitava vaseljena. Nesvesno su putem teksta Knjige utisnuta u naše umove nevezano za jezike kojima govorimo.

.

Ovakav romantični stav možda možemo ovde i bukvalno shvatiti, jer veštim baratanjem slovima, njihovim uobličavanjem i pažljivim kombinovanjem u formu reči ta slova istinski mermeroliko popločavaju suštinski mračne reone najdubljih odaja našeg nesvesnog. Čak i nadsvesnog – to je taj najstrašniji deo! Da ne pominjemo kako u njima leži i potencijal onoga što možda nikada ni nećemo spoznati, ali sagledavanjem iz ugla čiste matematike, odnosno verovatnoće, ovih 26 slova sasvim je dovoljno da njihovim kombinovanjem otključamo gotovo sve tajne našeg kosmosa. Postanka (Berešit, בריאה). Tih hodnika prepunih nama nedokučivih sećanja koja leže izvan dodira prostorvremena. Ili makar onoga što pod time racionalno podrazumevamo. I sve to, kako drugačije, nego li oslanjanjem na njihovu urođenu žensku prirodu, taj intuitivni princip za koji se kaže da samim time krasi ovaj pol ispoljavanja čoveka. Jedne od njegovih dveju krajnosti.

Zato se moramo i pozvati na ove kvalitete tokom naših nastojanja da se kroz određene vidove umetničkih formi svojevrsno prisetimo ovih davnašnjih, matrijarhalnih prapočetaka Tog bića.

Ovde polazimo s idejom da sve što je moguće mi sada rečima pokušavamo da predočimo, iako suštinski, kao što smo već i nekoliko puta pomenuli, znamo da to ne možemo do kraja sprovesti u delo. Iz tog razloga u poziv moramo prizvati, te konsultovati delo koje, hteli mi to ili ne, svesno ili nesvesno, na ovom mestu nikako ni ne možemo zaobići. Ono u koje je utkana suština korišćenjem ovih majčinskih slova, ali i mnogim drugim ovozemaljskim istorijskim okolnostima koje su, sve zajedno, ostale zapisane u najsvetijoj knjizi Jevreja. Ali samim time i hrišćana i muslimana – oni zapisanih u ”Bibliji” (TaNaH, תנ”ך), kamenu-temeljsvu avramskog monoteizma koji je izrodio sistem koji je oblikovao i utemeljio celokupnu našu civilizaciju. Tako je Biblija neraskidivo postala utkana i u sâmu suštinu naših bića, samim time i percepciju sveta/svemira (146). Prirodno se nadovezujući na još starije spomenike prošlosti u nama za koje ni ne znamo da u sebi posedujemo. Zato pitanje na ovom mestu uopšte nije da li smo verski nastrojeni ili nismo i trebamo li to biti, ili ne – ovde to nije od bilo kakvog značaja. Jer, naprotiv, hteli-ne hteli – mi to jesmo. Rođeni smo kao deca Knjige i ona je od našeg dolaska na ovaj svet suštinski utisnuta u nas. Naša civilizacija je njome oblikovana i ona u dobroj meri ispunjava preku potrebu za pitanjima i odgonetavanja onih najtežih.

Poslužimo se zato ovde Biblijom i terminom, odnosno imenom koje tamo u okviru šire priče nalazimo.

Dakle, ko je, odnosno šta je Adam?

.

אדם

ויברא אלהים את־האדם בצלמו בצלם אלהים ברא אתו זכר ונקבה ברא אתם
Va’jivra Elohim et Ha’Adam be’calmo be’celem Elohim bara oto; zahar u’nekeva bara otam
I stvori Bog po obličju svom, po obličju Božjem stvori

Adam nije žena (iša, אישה); ali nije ni muškarac (iš, איש); već je – ADAM, ADM אדם. Koncept. Elohimov (אלהים) nebeski tlocrt (budućeg) Čoveka. Zato ga makar ovde dalje nećemo više bojiti rodnim momentom – jer je, ako tako posmatramo, prapolan, te nadilazi metafiziku polova. Samim time ne možemo ga više posmatrati muškim jer On nije. Već je – To. ADAM je entitet koji oblikuje esenciju bića koje će tek biti stvoreno [od elemenata]… mnogo, mnogo kasnije.

Otuda imamo dâ će to jednom biti biće:

• pre svega zemlje: Adama – אדמה 

• kojim će cirkulisati životni sok, krv: Dam – דם

• fluid crvene boje: Adom – אדום

• u kraljevstvu materije: Malhut – מלכות

.

ADAM tako dobija prostor za dalji razvoj i usložnjavanje bića koje će postati Mi. Kroz isti možemo označiti i smernice prostiranja prostora:

· istok: Anatoli – Ανατολή

· zapad: Disis – Δυσις

· sever: Arktos – Ἄρκτος

· jug: Mesembria – Μεσημβρία

.

U okvirima jevrejskog misticizma i kabale, gledanje na Adama uslovljeno je i podelom na četiri kabalistička sveta (olamot, עולמות), gde svaki odgovara određenom nivou stvaranja, postojanja. Zato – Adam nije fizičko biće, svakako ne prvi, odnosno tek njegova poslednja četvrta instanca kao što će ubrzo to biti vizuelno i jasnije, papolni Čovek:

אדם קדמון Adam Kadmon – Primordijalni – acilut, אצילות

אדם עליון Adam El-jon – Uzvišeni – brija, בריאה

אדם עילאה Adam Ila’a – Vrhovni – jecira, יצירה

אדם הראשון Adam Ha’Rišon – Prvi Čovek – asija, עשיה

.

Govoreći o tom prapolnom entitetu ovde se, takođe, možemo poslužiti i gnostičkim pristupom ovoj temi, jer To začinje i stvaranje na nivou materije – ali je kao tvar još uvek daleko od bilo kakvog potonjeg sopstva u koji će se preoblikovati. Tek primordijalna masa koja sada ispunjava svet, na svim tačkama kompasa, odnosno prostora kao suštinske odrednice našeg trodimenzionalnog sveta. Zemlja od koje je sazdano potonje biće prikupljena je iz elemenata među kojima će dalje i obitavati, s mesta budućeg oltara koji je svuda. Zato je ADAM androgin, i okrenut u svim smerovima prostiranja stvaranja. Zato u ADAM-u vidimo i obrise Demijurga, manifestacije na materiji koja otpočinje svoje oblikovanje nauma. Demijurg, međutim, nije besmrtan, stoga ADAM-u ipak ne možemo dodeliti čistu Božansku prirodu, jer je tu, između ostalog, da spreči potonjeg čoveka da spozna nepotpunost svog Stvoritelja, što i jeste jedna od ključnih inspiracija pesnicima u njihovim pokušajima intuitivnog penetriranja suštine…

ADAM oblikuje proto-ljudsko biće;

To rađa Nju;

Ona Njega.

.

חוה

Postojanje naslikala umetnica Sanja Simović

Biće koje sada, iz tzv. pete supstancije otpočinje svoje obitavanje u vremenu, krunskoj dimenziji koja oblikuje stvarnost koju i mi živimo, onu prostorvremenu, jeste Eva (Hava, חוה). Ona stupa na scenu kao Matrona (שכינה) nižeg, smrtnog principa; kao ekstrakt suštinskog duhovnog stvaranja koje kao takvo nama zauvek ostaje van domašaja. Skriveno. Tek sa njom, Evom, mi možemo govoriti o (prvom) ljudskom biću. Njoj. Onoj koja rađa ljudski rod, Čoveka. Zato Eva imamo ovekovečenu i u slici Velike crne Majke, Magna Mater-e, Maat-i. Velikog mora koje generiše, rađa prve oblike i samim time nama znan koncept života utemeljen na elementima. Potom i život na nivou pola, čak prvog roda. Onda kada je sila izdeljena na dva njena suštinska aspekta. Dva polariteta – princip koji svuda oko nas vidimo i na kojem se temelji sve što spoznati možemo.

Eva tako postaje pattern, obrazac daljeg usložnjavanja i stvaranja i potonjeg rađanja svesti jedinke, dok iz Nje takve neprekidno navire i množina bivstva… Zato Ona nikako nije Adamova polutina, kako bi to neko sirovo tumačio bukvalnim čitanjem teksta, niti je njegova simetrična druga strana. Ili, eventualno, nastala od rebra. Već Eva dolazi iz kvintesencija ADAM-a – postajući Iš. Hronološki gledano (ako je to ikako moguće), Eva kasnije stupa u bivstvo, ali je svojim Bićem na određeni način preduhitrila manifestaciju Adama Kadmona. Zato je Ona je Stvorenje Apsoluta, ispred i iznad Stvoritelja. To je misterija geneze Žene (Iša, אשה).

Zato treba čitati dublje, slojevito:

איש
Iš
Čovek
Nebeski Čovek

ויפל יהוה אלהים תרדמה על־האדם ויישן ויקח אחת מצלעתיו ויסגר בשר תחתנה; ויבן יהוה אלהים את־הצלע אשר־לקח
מן־האדם לאשה ויבאה אל־האדם; ויאמר האדם זאת הפעם עצם מעצמי
ובשר מבשרי לזאת יקרא אשה כי מאיש לקחה־זאת
Va’japel Adonaj Elohim tardema al’ha’Adam va’jišan va’jikah ahat mi’calotav va’jisgor basar tahtena; Va’jiven Adonaj Elohim et ha’cela ašer lakah
min ha’Adam le’iša va’jvieha el ha’Adam; Va’jomer ha’Adam zot ha’pa’am ecev me’acama u’basar mi’bsarij le’zot jikare iša ki me’iš lukaha zot
Postanje 2:21-22-23

.

.

לילית

Pero Božanskog naslikala umetnica Sanja Simović

Nesvesni, odnosno nadsvesni, prostor Eve חוה, mrak njene predpojavnosti pripisuje se Lilit לילית. Suštinski je Lilit ništa drugo do personifikacije sećanja na onaj beskrajno duboki, mračni okean. Primordijalnu supu stvaranja u kojoj su se volšebno mešali i sjedinjavali svi uticaji, sve sile – inicijalni haos stvaranja. Daleki eoni kada je sve bilo moguće i mnogo izvesnije, te podložno neprekidnim i rapidnim promenama. Zato Lilit vidimo entitetom čija se priroda vezuje za nepokoravanje bilo kojem ili kakvom tipu pravila, obaveza i usredsređenosti. Ona mora biti haotična jer ona je Haos. Zato je narodni um doživljava i seksualno nekontrolisanom, nezasitom. Jer njeno ime je naziv eona apsolutnog haosa iz kojeg izvire red. Ona proždire svoje kreacije, svoje potomstvo jer njena priroda nije oivičena, niti je bilo čime uslovljena. Često je zbog toga vidimo i destruktivnom u činu svoje apsolutne kreacije, što je to jedan od vrhovnih vidova oblikovanja.

Iz tog razloga se dublje tumačenje biblijske Lilit upravo i vezuje za ADAM-a, a pre Eve, jer je Lilit neuobličeni koncept i samo na nivou čistog potencijala koji kao takav potentno leluja između beskrajnih krajnosti i čeka na trenutak manifestacije. Otud Lilit smeštamo u mrak (Eve) i ona, kao takva, ne može biti podređena bilo kakvom uticaju – a posebno ne muškom, jer muškog još uvek ni nema. Muško ne postoji. Zato je misticizam oblači u odoru noći, jer Ona je duh noći – lajla (לילה). Savremena psihologija bi je sasvim izvesno iz tog razloga pozicionirala u najdubljim reonima ljudske ličnosti, te među sadržajima nad kojima nemamo svesne kontrole, uvida, niti upliva.

In all chaos there is a cosmos, in all disorder a secret order.

– K. G. Jung

Za Lilit možemo na određeni način reći da je ona prvo biće stvoreno, žena. Mnogo pre Eve (Hava, חוה). I ne, nije ona bila prva žena Adamova (אדם) jer Adama tada nije bilo, ljudske pojave nije bilo, jer je Lilit još uvek neuobličen, iako ženski, aspekt potencije. Rekli smo da njeno ime dolazi iz korena reči kojom nazivamo noć lajla (לילה) i obzirom da je vezivana očito za mrak za nju su oduvek bila i vezivana nezahvalna, možemo slobodno reći čak plitka tumačenja. Oduvek je suvoparno tumačena. Iz ugla toga da dolazi među prvima ona samim tim pripada primordijalnom ženskom principu za koji možemo iz ugla savremene psihologije reći da pripada najdubljim aspektima ljudske ličnosti, te sadržajima nad kojima nemamo kontrole, niti uvida u njih. Zato joj se, između ostalog, pripisuje nekontrolisana seksualna pobuda, želja.

Udubimo li se u Lilit dublje etimološki, njena skrivena ženska pojava dolazi još iz Mesopotamske mitologije. Veruje se da kao reć/termin/ime potiče iz akadskog jezike, izgovaravši se tada Lilu, Lilitu, Ardat Lili, množinski označavajući duhove (lilitu), ili duha (lilu). Kasnije se to značenje koriguje ono noćnu životinju, noćnu pticu (obzirom na neuhvatljivost). Simbolički se određuje sovom. Pretpostavlja se da njeno prvo, odnosno jedino pominjanje u Bibliji nalazimo u ”Knjizi proroka Isaije” (Sefer Ješajahu, ספר ישעיהו).

Tamo u stihu 34:14 stoji:

ופגשו ציים את־איים ושעיר על־רעהו יקרא
אך־שם הרגיעה לילית ומצאה לה מנוח
U’fagšu cijim et ijijm ve’sair al re’ehu jikra ah šam hirgija LILIT u’maca la manoah
I sretaće se divlje zveri s buljinama, aveti će se dovikivati, onde će se naseliti veštice i naći počivalište

Ali osim u Bibliji, Lilit se na više mesta pominje u Vavilonskom Talmudu (Talmud Bavli, תלמוד בבלי) (Eruvin 100b, Nida 24b, Šabat 151b, Baba Batra 73a). Čak i u ”Epu o Gilgamešu”, za oca Gilgameša se kaže da je lilu – ki-sikil-lil-la-ke.

Na latinskom znamo je kao Lamia-u.

The wicked Utukku who slays man alive on the plain
The wicked Alû who covers (man) like a garment
The wicked Edimmu, the wicked Gallû, who bind the body
The Lamme (Lamashtu), the Lammea (Labasu), who cause disease in the body
The Lilû who wanders in the plain
They have come nigh unto a suffering man on the outside
They have brought about a painful malady in his body

— Stephen Herbert Langdon, 1864.

.

.

Σοφία

Ispred Eve stameno stoji Sofija Σοφία – krajnja instanca ženskog principa, ona koja svojom galvanizovanom mudrošću doseže nivoe svojih stvaralaca i tako i sâma postaje jedna od njih – Ona koja dalje kreativno stvara. Personifikacija savršenstva kolektivnog znanja, nebeska žena mudrosti. Mudrosti koja se, srećom, povremeno i preliva iz svojih pehara na nas ostale, kao što mnoge poetese i čine svojim uzavrelim stihovima i visprenim idejama koje oslikavaju neka duboka sećanja koja i sežu u ovaj metamatrijarhat.

Akumulirana mudrost koja je ka beskraju zagledana u svoju kreaciju.

Samim time sve prethodno izrečeno jasno upućuje da likovi Lilit, Eve i Sofije [baš ovim redosledom] nose vrlo snažan psihološko-nesvesni pečat. Potencijal skriven u nama, te se kao takvi koriste i kao izuzetno snažni simboli u ezoternim tradicijama, imaginaciji različitih religija i duhovnih praksi, ne nužno vezanih za Bibliju koja ih je, svakako, vrlo rano ispravno prepoznala i uspešno inkorporirala u svoj korpus perpetualnog tumačenja mehanizma sveta i čoveka u njemu. Iz tog razloga različite tradicije prirodno imaju i različita tumačenja koja se potom prelivaju i na ritualne prakse direktno povezane s ovim ženskim figurama i njihovim dubinskim značenjima. Ta ritualna forma tu je da podrobnije istraži filozofske korene i duhovne aspekte povezane s prirodom žene, slobodom, iskustvom i mudrošću i da kroz određeni čin preuzimanja njihovih pojavnosti oživi određene tipove energija koje već postoje u nama, ali su odavno potisnute daleko od svesti. Posebno sačinjenim zbirkama pesama mi ih tada nežno, no odlučno dozivamo. Prizivamo neuhvatljivim dahom ka reonima svesti, polako im dajući konkretne uloge kroz nama važne, životne motive omogućavajući im da nam pomognu u dopiranju do određenih zacrtanih ciljeva kojima stremimo kroz prepuštanje u vođenu životnog plesa.

Zato je njihov najveći metafizički značaj, ali i zadatak, da nakon čitanja one u vašim rukama sada postaju oruđe koje osim površinskog umetničkog užitka one svakim narednim čitanjem prodiru dublje u nivoe vašeg bića i kao oruđe se modeluju prema vašim intencijama i karakteru, poprimajući vaše mentalne obrise, polako se pretvarajuči u vašu ritualnu mapu – sprovode vas kroz jedno dubinsko baratanje primalnom ženskom energijom u vama. Ženskim aspektom koji je sastavni deo i svakog muškog uma, unutar kojeg se Ona manifestuje Animom koju je još Karl Jung (Carl Gustav Jung), kroz sistem analitičke psihologije, maestralno protumačio: uobličio arhetipom žene unutar nesvesnih predela svakog muškog bića. Kada po prvi put na ovaj način budete uposlili suštinske elemente vama upečatljivog umetničkog dela i kada te elemente budete počeli da podređujete svojoj Volji, kao što je to nekada činila i Lilit u svojem okruženju oblikovanja, i time od ovoga dela stvorite Delo za rad na sebi, pred vama će se odškrinuti odaje vaše lične, a davno izgubljene mentalne palate. Palate prepune blaga, ali i izazova koji su tu da testiraju vašu volju koliko je čvrsta, da li je napisana velikim slovom V.

Zato neka ovo bude vaš priručnik sa svrhom pobuđivanja zaboravljenih kapaciteta, primalnih inteligencija, ukoliko se odvažite da s obe noge odlučno zakoračite i podrobnije istražite puteve ugaonih ženskih uticaja unutar i oko vas. Sve to s jedinstvenim ciljem traganja za univerzalnom mudrošću, za Sofijom, ali koja do vas može doći samo kao rezultat evolucije prethodnih duhovnih iteracija kroz neophodno prinošenje žrtvi njenim pretkinjama koje su je učinile onime što jeste i biće.

ODABIR TEMA