Slova Alef א, Jud י i Šin ש zajedno izgovaramo ijš (איש), hebrejskom reči za čoveka. Ali ujedno i rečju za Nebeskog čoveka, jer u ovom obliku/formi Alef predstavlja sefiru Keter (krunu, כתר), dok Jud, kao prvo slovo u imenu Adonaja (יהוה), predstavlja kanal u smeru od Ketera ka Hohmi (mudrosti, חוכמה). Šin je, potom, veza/staza koji spaja Hohmu i Binu (razumevanje, בינה) na Drvetu života (Ec Hajim, עץ חיים). Pravilo je da se Alef nikada ne pojavljuje u ulozi sufiksa, dok kao prefiks označava upotrebu prvog lica u budućem vremenu, što čitamo: Biću. Takav Čovek je apsolutno ”Ja”, a ova objava jasno ukazuje na Njegov, još uvek neostvaren potencijal:

אני אהיה
Ани Ехеје
Јесам/Бићу

.

Iako slovo Alef nije prvo slovo hebrejske ”Biblije” (TaNaH-a, תנ”ך), već je to Bet ב kojim započinje Postanje (Berešit bara, בראשית ברא), Alef mu svakako prethodi predstavljajući sav nerealizovani potencijal Krune, a posebno u senci razmatranja koncepta sveta koji dolazi (Ha’Olam Ha’ba, העולם הבאה). Time nivo Ketera predstavlja polje nespoznatljivo ljudskom umu/razumu, te na ovom mestu ne možemo preciznije o tome govoriti.

Dakle, Postanje otpočinje rečima:

בראשית ברא אלהים
את השמים ואת הארץ
Берешит бара Елохим ет ха’шамајим ве’ет ха’арец
У почетку створи Бог небо и земљу

.

Jedino se kroz entitet Ketera može govoriti o Kruni i jedino se tamo može reći – Biću. Time dolazimo i do imena usko povezanog sa sefirom Keter i jednim od imena koje nalazimo na vrhu Drveta života (Ec Hajim, עץ חיים):

אהיה אשר אהיה
Ехеје Ашер Ехеје
Бићу оно што ћу бити

.

Alef ima vrednost 1, ukazujući na jednakost na ovom nivou. Kao prefiks, Jud י znači – Biće; On će biti. Dok kao sufiks znači – moj. Na taj način se smisao usmerava na taj božanstveni potencijal o kojem možemo govoriti, a koji pripada nivou sefire Hohma.

Kada Bog govori o Sebi, Sebe naziva Ehje, Biću (אהיה), ali kada mi pričamo o Njemu, verbalno ga uobličavamo, Njega nazivamo JHVH, Adonaj (יהוה):

Јесте

Биће

Jud י je prvo slovo Tetragramatona, odnosno prvo slovo našeg ljudskog razumevanja ove visoke prirode postojanja i ima numeričku vrednost 10, ukazujući na 10 sefirot. Iako kao sufiks, Jud znači – moj, što u ovom kontekstu i dalje pripada tom (naj)višem svetu, svetu Acilut (olam acilut, עולם אצילות), koji s naše tačke razumevanja doživljavamo kao Ništavilo.

Šin ש, kao prefiks, znači – to (eng. that). Kao slovo sastoji od tri  (u pojedinim slučajevima četiri) glave koje se zajedno spajaju u jednoj tački. Tri glave simbolizuju tri osnovna načela – tezu, antitezu i sintezu, a sva tri postoje upravo s razlogom da se se iznedri jedan cilj, Kraljevstvo (Malhut, מלכות). Tačka na kraju u koju se sve, naposletku, sliva. Šin je tako čitav svet i daje odgovor na ultimativno pitanje Zašto.

Otud sledi:

Boga vidimo kao Apsolutno Jedinstvo (jahid, יחיד) kroz slovo Alef;

Potom Ga vidimo kako se ispoljava kroz deset sefirot, na osnovu čega možemo da prisustvujemo njegovoj slavi, kroz slovo Jud;

Na kraju, vidimo Ga i kao mnoštvo dela s jedinstvom u Cilju, slovo Šin.