/ Šabat je posvećen tebi, a ne ti Šabatu /
זכור את יום השבת לקדשו
Захор ет јом Ха’Шабат ле’кадшо
Сети се суботњега дана, држи га светим
Kod Jevreja Šabat počinje petkom sa zalaskom sunca, a završava u subotu po zalasku sunca. Šabat se smatra najvećim jevrejskim praznikom. To je dan odmora, kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost, zato što je i sam Bog, nakon što bi zadovoljan obavljenim poslom, našao za shodno da treba da se odmori, a zato je i posvetio taj dan, Šabat. Kao što se može videti, Šabat je dan odmora za sve, i kao takav u sebi sadrži ideju da koliko god rad bio plemenit, čoveku je potrebno i slobodno vreme za vlastito ispunjenje. Uopšteno govoreći, misao o odvajanju jednog dana u sedmici za odmor i obaveza da se čovek jednom nedeljno otrgne od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja jedinstvenu pojavu u antičkom svetu. Ljudi skloniji dubljem razmišljanju, svakako će primetiti da je ideja Šabata, usklađena i sa ritmom funkcionisanja čitave prirode i Univezuma, jer sve što je živo, ima potrebu za odmorom. Rad bez njega ne može da postoji, ali ni obratno, jer onaj koji ne radi ništa, nema od čega ni da se odmara.
Šabat je dan posvećen porodici, druženju sa prijateljima, uživanjima za koje inače nemamo vremena ali i kontemplaciji, odnosno razmišljanju o vlastitom životu, jer kao što slikar mora da se odmakne od svoje slike da vidi šta je uradio i šta mu je dalje činiti, tako i čovek s vremena na vreme mora da se odmakne od vlastitog života da bi shvatio kuda on vodi.
Reč Šabat שבת potiče od glagola šavat i najčešće se prevodi kao odmor, ili kao glagol – odmarati. Još tačniji prevod bio bi prestanak rada, čime se označava jedno aktivno stanje, jer odmor ne mora nužno označavati odustajanje od svakog rada, već može i da označava bavljenje različitim hobijima (slikanje, vožnja bicikla itd), druženje sa prijateljima, čitanje knjiga za koje inače nemamo vremena, kao i bilo šta što nas relaksira, što u svojoj suštini predstvalja rad, ali ga mi takvim ne doživljavamo.
Drugim rečima, Šabat može da označava i aktivni i pasivni odmor, a kao izraz poštovanja Božije zapovesti, petkom pre zalaska Sunca, domaćica pali dve sveće (nerot Šabat, נרות שבת) i izgovara blagoslov svetlu:
Као што сјаје и светле ове свеће, тако нека светле и очи оних који се баве “Тором” (תורה).
.
Žena je ta koje pali sveće, jer prema jevrejskim zakonima briga o domaćinstvu pripada njoj, dok ih muškarac pali samo u slučaju kada u domaćinstvu nema žene. U nekim mestima, običaj je da devojka pali jednu sveću, udata žena dve, a majka još po jednu sveću za svako od dece. Paljenje sveća označava prestanak radnog vremena i početak Šabata.
A za vreme Šabata, održavaju se tri službe u sinagogi:
• prva petkom uveče
• druga subotom ujutru
• treća u kasno posle podne (subotom, naravno)
Kabalat Šabat (קבלת שבת) predstavlja uvodni ritual koji se dešava petkom veče, sastoji se od čitanja sedam psalama – prvih šest simbolizuju radne dane, sedmi je posvećen Suboti) i, naravno, pevanjem poznate pesme “Dođi nevesto” (Leha dodi). Običaj dočeka Šabata pevanjem ovih pesama nastao je u 16. veku u gradu Safedu (Cfat, צפת). U “Talmudu” (תלמוד) piše da kako su dvojica Amorejaca iz ovog grada, imali lep prijateljski običaj, da se petkom svečano obuku, izađu van grada, u prirodu, i da gledaju zalazak sunca govoreći jedan drugom.
Zato danas pevamo:
לכה דודי לקראת כלה
פני שבת נקבלה
Леха доди ликрат кала, пене Шабат некабела
Драги дођи, са мном пођи, у сусрет невести, у сусрет Суботи
Uprkos značaju koji Šabat (שבת) ima u jevrejskom životu, “Tora” (תורה) pruža tek neke sasvim oskudne detalje o načinu svetkovanja jevrejske Subote. Osim često ponavljane zapovesti da se na Šabat “ne obavlja nikakav rad“ (Ло та’асе хал мелаха, לא־תעשה כל־מלאכה), jedine druge izričito navedene odredbe jesu pojedine zabrane, poput za paljenja vatre, sakupljanja ogreva i oranja. Nakon 70. godine, kada su Rimljani razorili Hram u Jerusalimu (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), drevni rabini intenzivno su radili na prilagođavanju biblijskih predanja i učenja novoj stvarnosti: jevrejskom verskom životu bez Svetog Središta (Merkaz Ha’Kadoš, מרכז הקדוש) i u tom procesu postavili su temelje rabinskog judaizma, koji i danas čini osnovu jevrejskog verskog života. I tako jedan od glavnih zadataka ovog vrlog rabinskog poduhvata, a koji i danas živimo, bio je i jeste uspostavljanje pravila za svetkovanje Šabata, čime su postojećem narodnom predanju dali sopstveni pečat.
Polazeći od naizgled proizvoljno umetnute odredbe o obustavljanju rada na Šabat koja se pojavljuje usred opisa načina na koji je trebalo da Izraelci sagrade Šator od sastanka (Miškan, המשכן), odnosno koncepta prenosivog svetilišta, rabini staroga doba zaključili su da svi poslovi neophodni za izgradnju takvog svetilišta i njegove opreme treba da posluže kao obrazac za utvrđivanje zabrana koje važe na Šabat. Izdvojivši tako 39 osnovnih kategorija rada, rabini su odredili da upravo te delatnosti, kao i sve one koje su im slične ili s njima povezane, čine osnovu budućih šabatnih ograničenja. Njihov izbor tako je usmerio zabrane ka poslovima koji podrazumevaju stvaranje i razaranje, a spisku su pridodali i druge aktivnosti koje, prema njihovom tumačenju, nisu bile izričito zabranjene, ali ipak nisu priličile svetkovanju dana kakav je Šabat. Rabini su, takođe, pretvorili pozitivne zapovesti “Tore” dâ se Šabat “pamti” (zahor, זכור) i “čuva” (šamor, שמור), “kako bi se posvetio” (le’kadeš et Ha’Šabat, לקדש את השבת), u konkretne liturgijske činove. Tako je ustanovljen kiduš (קידש) kao obred, odnosno “sveto posvećenja” – poseban blagoslov koji se obično izgovara nad vinom – kao i razrađena šabatna liturgija predviđena da, uz zabranu rada, čini obavezni aktivni deo svetkovanja 7. dana, Šabata.
Pojedini verski znalci i mudraci pretpostavili su, a na osnovu svedočanstava o svetkovanju Šabata u delima nejevrejskih pisaca na grčkom i latinskom jeziku, da su talmudske rabinske vlasti svesno preoblikovale raniji, ozbiljniji i uzdržaniji način svetkovanja Šabata među Jevrejima u helenističkom svetu. Prema tom tumačenju, rabini su iznova interpretirali “Toru” kako bi oblikovali svetkovanje Šabata kao jedno posve radosno i sadržajno iskustvo, ispunjeno aktivnim verskim životom. Među Jevrejima srednjega veka, autoriteti jevrejskog verskog prava prilagođavali su zabrane koje važe na Šabat, često ih i proširujući, kako bi odgovorili na promenjene društvene okolnosti ali i razvoj tehnologije. Istovremeno, pesnici njihovog doba stvarali su razrađene, ukrasne dodatke šabatnoj liturgiji, kao i pesme za trpezom (zemirot, זמירות) koje su se pevale tokom šabatnih obroka. Mistici tih vremena ponudili su tako jedno novo razumevanje Šabata, predstavljajući ga kao kraljicu i nevestu koju treba dočekati (Leha dodi likras kala, pene Šabat nekabela, לכה דודי לקראת כלה פני שבת נקבלה), počastiti i ispratiti kada dođe čas njenog odlaska. Svetkovanje Šabata, dakle, poprimilo je različite oblike u skladu s promenljivim običajima i raznolikim ideološkim pogledima. Od drevnih vremena do savremenog doba, način na koji se Šabat svetkuje služio je pojedinim Jevrejima kao merilo pripadnosti određenoj zajednici unutar celokupnog jevrejskog naroda.
Tako, na primer, tradicionalni Jevreji danas izbegavaju da pale ili održavaju bilo kakvu vatru; neki se uzdržavaju ne samo od vožnje automobilom do sinagoge na Šabat već i od uključivanja električnog osvetljenja. S druge strane, Jevreji liberalnijeg odnosa prema predanju koriste električnu energiju na Šabat, odbacujući tumačenje prema kojem se upotreba električne energije izjednačava s paljenjem vatre. Nema sumnje da su pojedinosti svetkovanja Šabata odavno predmet unutrašnjih sporova u jevrejskoj zajednici, i to upravo zbog suštinske uloge koju Šabat zauzima u životu jevrejskog naroda. Kako je napisao Ahad Ha’Am (אחד העם), jedan od najznačajnijih ranih jevrejskih pisaca prošlog veka:
Više nego što je jevrejski narod sačuvao Šabat, Šabat je sačuvao jevrejski narod.
Kiduš (קידש), ili posvećenje, posebna je molitva kojom se posvećuje Šabat i čita se u sinagogi, uoči praznika i u kući, pre početka sâme svečane večere. U kući, domaćin je taj koji izgovara Kiduš, nad vinom i hlebom, nakon čega otpija gutljaj vina i prosleđuje čašu domaćici, koja opet nekon ispijanja vina prosleđuje tu istu čašu drugim ukućanima vodeći računa o redosledu koji se utvrđuje prema starosti. Po jevrejskim propisima svaki Jevrejin je dužan da subotom uživa u ukusnim, sa posebnom patnjom pripremljenim jelima. No u savremenom jevrejskom životu organizuju se zabave, društvene igre, kulturne aktivnosti, a religiozni Jevreji se sastaju i raspravljaju o odgovarajućim odlomcima iz Tore.
Subotom se trebaju jesti tri obroka (šaloš seudot, שלוש סעודות), te, prema narodnom verovanju, ko ispunjava ovaj propis spasiće se triju nevolja. Tradicionalno za večeru se najčešće služi riba, vino i poseban beli hleb koji se naziva hala (חלה), za ručak su sefardi (sfaradim, ספרדים) imali običaj da prave pasulj koji se čuvao u posebnim obloženim posudama da bi ostao topao do subote u podne.
Naravno, za Šabat se prave i druga raznovrsna jela kao što su pite, kolači, razne vrste mesa itd.
Не заборави да празнујеш дан суботњи. Шест дана ради и посвршавај послове своје, а седми дан је Шабат, одмор Господу Богу твојему; тада немој радити никакав посао, нити, ни твој син, ни твоја кћи, ни слуга твој, ни слушкиња твоја, ни животиње твоје, ни странац који се нађе унутар капија твојих.
