Ha’Sapa ha’ivrit t’avor mi’bejt ha’keneset al bejt
ha’midraš ve’mi’bejt ha’limud l’bejt ha’sefer,
ve’mi’bejt ha’sefer hi t’boo l’bajt ve’…
t’ha’poha l’sapa haja.

Hebrejski jezik preneće se iz sinagoga u učilišta,
zatim iz učilišta u škole,
a iz škola u domove i…
postaće živi jezik.

Interesantna je činjenica da u dosadašnjoj istoriji nikada nije bio zabeležen slučaj potpune revitalizacije jednog jezika… nijednog izuzev hebrejskog. Tu se pre svega misli na ponovno vraćanje u aktivnu upotrebu davno (govorno) izumrlog jezika kojim se nije pričalo dugi niz vekova, ali koji se očuvao zahvaljujući aktivnoj verskoj službi i praksi u jevrejskim zajednicama raštrkanim širom sveta. Otuda je saga o hebrejskom jeziku (ivritu, עברית) jedna dramatična no više nego poučna priča vezana za poreklo, opstanak i ponovnu masovnu upotrebu ovog starog, gotovo mističnog načina komunikacije naroda Knjige. Zato je priča o hebrejskom mnogo više od pukih reči i gramatičkih pravila jer kada govorimo o ivritu mi u stvari pričamo o dugoj istoriji jednog naroda, istoriji oslikanoj u burnim milenijumima njegovog života, delima i uticaju koji je iz njega proistekao i postao sastavni i neraskidivi deo baštine čitave ljudske civilizacije i sve ovekovečeno u čarobnoj shemi semitskog sistema sporazumevanja.

Većina jezika s kojima se danas susrećemo na našem Evropskom tlu potiče iz indo-evropske porodice jezika. To je najraširenija jezička skupina koja obuhvata gotovo sve evropske jezike, ali isto tako podrazumeva i zemlje koje su bile pod uticajem, ili okupacijom, određenih evropskih sila. S druge strane, postoje mnoge teorije koje kažu da svi poznati jezici pripadaju svojevrsnom praindo-evropskom jeziku, jeziku iz koga je poteklo svo dalje grananje i zbog kojeg većina današnjih savremenih jezika ima zajednički koren. No, jedina sličnost hebrejskog sa svim ovim ostalim jezicima ogleda se u nastanku njegovog pisma, pisma koje proističe iz korena feničanskog (ha’alefbet ha’finiki, האלפבית הפיניקי) koji je dao osnovu za formiranje mnogih budućih pisama, kao što su današnja latinica, ćirilica, arapsko ili pak hebrejsko pismo.

Dobar primer za jedan univerzalni slovni koren jeste slovo A, slovo koje je još na feničanskom označavalo vola i čitalo se alep אלפ. Simbolizovano je pojednostavljenim glifom glave s rogovima u čemu i leži osnovna simbolika prvog slova skoro svakog potonjeg alfabeta, jer se vo smatrao, a i i dalje se smatra, predvodnikom i prvim u nizu. Kasnije je ovaj početni znak modifikovan i blago menjan na različitim podnebljima i kod mnogih naroda – Jevreja, Grka, Latina, Arapa… Zato danas na hebrejskom prvo slovo ivrita čitamo kao alef א i nosi sličnu, već davno ustaljenu simboliku.

Eliezer Ben-Jehuda, tvorac modernog hebrejskog jezika

Nasuprot ovoj kraćoj priči o indoevropskim jezicima, hebrejski jezik pripada stablu semitskih jezika, afro-azijatske porodice, te direktnih dodirnih tačaka između indoevropskih i semitskih jezika nema iako tragovi prvih zapisa na hebrejskom datiraju mnogo ranije – smatra se da je inicijalno formiran u X veku pre nove ere, u vreme kralja Solomona (Šlomo, שלמה), nastavši pre svega na bazi akadskog (akadu), odnosno kana’anićanskog jezika kojim se govorilo u starom Kana’anu (Kena’an, כנען). Radi se o jeziku kojim su se drevni Izrailjci služili pre nego što su se tamo i u potpunsti doselili.

Dakle, u grupu semitskih jezika, pored hebrejskog, ubrajamo još i:

ܐܪܡܝܐ ארמיא aramija – aramejski jezik;

Aramejskim jezikom, iako spada u najstarije od pomenutih, danas govori izuzetno mala grupa ljudi i to pre svega u pojedinim delovima Sirije, Libana, ali i današnjeg Izraela. Na žalost, na granici je odumiranja. Ipak, aramejski je vrlo srodan hebrejskom jeziku.

العَرَبِيَّة al-arabija – arapski jezik;

አማርኛ amarina, amharski, odnosno – etiopski jezik.

Većina lingvista slaže se da glavni razlog za postepeno gašenje drevnog hebrejskog jezika treba tražiti u periodu nakon uništenja Jerusalima (Jerušalajim, ירושלים), kao i Prvog hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון) od strane vavilonskog kralja Nabukodonosora II 607. godine pre nove ere. Nakon vavilonskog progonq hebrejski jezik doživljava snažan uticaj aramejskog (aramit, ארמית), jezika formiranog na području Bliskog istoka i Vavilona. Njega, potom, nasleđuje mišnajski hebrejski kao i neke druge varijacije aramejskog. Kasnije je pod rimskom vladavinom hebrejski skoro potpuno iščezao iz govornog oblika, ali je u pisanoj formi opstao kroz mnoge naredne vekove gde je jevrejska vera, judaizam (ja’adut, יהדות), imala odlučujuću ulogu u njegovom daljem očuvanju od zaborava, jer je hebrejski nastavio da se koristi za pisanje svetih knjiga, kao i za versku službu, te je tako dugi niz dekada opstajao u svojoj pisanoj formi u narodu u rasejanju, u dijaspori (galut, גלות).

Baš iz tih navedenih razloga, a za razliku od latinskog i staro-grčkog jezika, hebrejski nikada u potpunosti nije izgubio svoju govornu vrednost, te ga tako jevrejsko biće smatra obaveznim za svoje pripadnike: da se kroz versko obrazovanje s biblijskim hebrejskim upoznaju još od rane, formativne mladosti krunisanjem kroz obred bar בר i bat micve בת מצווה. Tokom narednog vremenskog razdoblja Jevreji rasuti na području Evrope služili su se jezicima država u kojima su živeli, dok su u verskoj službi, kao i unutar svojih domova i dalje praktikovali svoj maternji jezik, prenosivši ga usmeno s kolena na koleno. Hebrejski se za to vreme tako dalkje razvijao i preživljavao u jevrejskoj dijaspori, pre kao jezik religije i nauke, pre nego svakodnevni i svetovni jezik. Bio je rezervisan za pisanje mnogih važnih verskih i filozofskih dela, za dalje rasprave i pojašnjenja, kao i pri istorijskim udžbenicima.

U tom dugom periodu progona, javljaju se, između ostalih, dve glavne varijacije osnovnog hebrejskog jezika, sve u zavisnosti od dve skupine evropskih Jevreja:

אשכנזים aškenazim, aškenazi;

ספרדים sefardim, sefardi.

.

Te dve grupe oblikovane su, pre svega geografskim odrednicama. Tako aškenazi potiču iz severne, srednje ili istočne Evrope, te i sâma reč aškenaz (אשכנז) na hebrejskom doslovno znači Nemačka, opisujući pre svega regiju gde je većina te skupine živela. Aškenazi su vremenom razvili svoj poseban jezik jidiš (Yiddish (יידיש), odnosno Jüdisch-Deutsch), što u prevodu čitamo kao jevrejski, odnosno jevrejsko-nemački jezik, koji je nastao, okvirno, između IX i XI veka. U osnovi to je germanski jezik koji s nemačkim deli najveći fond zajedničkih reči. No, osim nemačkog, za osnovu ima i hebrejski, kao i veliki broj pozajmljenica iz slovenskih i romanskih jezika. Toliko je blizak nemačkom da ga pojedini lingvisti smatraju i njegovim dijalektom pre nego zasebnim jezikom, dok drugi tvrde da je u sâmome začetku jidiš imao više izraženije slovenske jezičke korene, koji su, pak, kasnije zamenjeni geografski dominantnijom nemačkom bazom. Obzirom na to da su se izdvojila dva glavna dijalekta jidiša, zapadni i istočni jidiš, upravo je istočni i zadržao njemu karakteristični veći deo slovenskih primesa. No svakako se jidiš, generalno, piše donekle prilagođenim hebrejskim pismom.

Vredi ovde dotaći još jednu interesantnu činjenicu a ona je da je jidiš bio nacionalni jezik ogromne jevrejske populacije koja je u startu odbacila koncept cionizma i koja je, iz savremene perspektive neuspešno, pokušala da se izbori za sopstvenu političko-kulturnu autonomiju mimo ideje o povratku u Svetu zemlju (Erec Ha’Kodeš, ארץ הקודש), odnosno tzv. Palestinu (arapski: Davlat Filastina, دولة فلسطين [hebrejski: Falastin, פלסטין]). Dugo se održavala podela između tih sakralnih, odnosno pro-jidiš i sekularnih Jevreja, koji su bili više hebrejski nastrojeni. No, prvi jevrejski pisac koji je dobio međunarodnu nagradu za književnost, a pisao jidišom, bio je Isak Baševis Singer (יצחק באַשעװיס זינגער). On je 1978. godine bio laureat Nobelove nagrade za književnost.

Teodor Hercl, idejni tvorac moderne države Izrael

S druge strane, Jevreji sefardi potomci su prognanika iz Španije i Portugala, te se kao grupacija bitno razlikuju od aškenaza. Termin sefardi prvo se vezivao za Malu Aziju, ali je u srednjem veku doveden u vezu sa Španijom jer su tu lokalni Jevreji doživeli svoj čuveni zlatni period razvoja – kulturnog stvaranja i opšteg blagostanja. Pored toga što ovaj termin danas uglavnom označava Jevreje s Iberijskog poluostrva, on podrazumeva i deo Jevreja islamskog sveta. Na hebrejskom reč sefard, odnosno Sfarad ספרד znači Španija, a kao i njihovi sunarodnici iz severne i istočne Evrope i sefardi su razvili svoj poseban jezik kojim su se na području Iberijskog poluostrva sporazumevali – to je bio judeo-španski, odnosno ladino (לאדינו) jezik. Kao i jidiš, ladino (latino) za osnovu ima hebrejski, ali se razvijao pod velikim uticajem islama, odnosno arapskog i turkijskih jezika koji danas i dalje čine dobar deo fonda reči ladina. Doduše, delimičan uticaj izvršili su francuski, bugarski i grčki. Sve u zavisnosti od geografskog porekla samih sefarda koji su se njime služili. Ladino se zbog toga piše standardnim latiničnim pismom, za razliku od jidiša koji koristi hebrejska slova.

A kao što se idejnim vođom stvaranja moderne države Izrael (Medinat Izrael, מדינת ישראל), na prostoru Bliskog istoka (Ha’Mizrah ha’tihon, המזרח התיכון) i prapostojbini Jevreja, smatra Teodor Hercl (בנימין זאב הרצל), tako je Eliezer Ben Jehuda (Eliezer Isak Perlman, אליעזר יצחק פערלמאן) tvorac preporoda hebrejskog jezika, jer je sâm postavio temelje za njegov moderni preporod, novi razvoj i njegovo vraćanje u svakodnevnu svetovnu upotrebu. Sve to je proisteklo iz inicijalne ideje Nacionalnog Jevrejskog preporoda (šivat cion, שיבת ציון) i velikog plana za konačno ujedinjenja svih rasutih Jevreja, te otuda kasnije i dolazi kovanica cionizam (cionut, ציונות). Jedan od prvih i ključnih koraka bilo je pre svega jezičko ujedinjenje naroda, kao inicijalna kapisla i za potonje fizičko okupljanje na jednom mestu odakle su nebrojeno puta bili proterivani. Naravno, pored Eliezera, tu je i širok krug drugih lingvista i naučnika koji su svojim radom učinili da jezik ponovo oživi među Jevrejima.

Godine 1885. osnovan je Savet za jezik (Muecet Ha’Lešon Ha’Ivrit, מועצת הלשון העברית), dok 1890. godina predstavlja zvanični početak primene revitalizovanog hebrejskog jezika, koji je tada uveden u sve institucije, administraciju, škole i svakodnevno međusobno sporazumevanje naroda. Glavni pokretač te revitalizacije jeste svakako i masovni povratak Jevreja ma Bliski istok, a kasnije i osnivanje države Izrael – masovni povratak Jevreja u svoju, sada i novoosnovanu sekularnu državu.

Kao prva osnova za fond reči i gramatička pravila modernog hebrejskog koristile su se, naravno, Jevrejske svete knjige koje i jesu jezik tokom mnogih milenijuma spasile od uništenja, pre svih “Tora” (תורה) odnosno “TaNaH” (Jevrejska Biblija, תנ”ך), ali i druge verske knjige u kojima je odlično očuvan prvobitni jezik, stari biblijski hebrejski (ivrit mikrajit, עברית מקראית). Dok za neke od izraza koji nisu proizašli iz hebrejskog korena, a to su uglavnom reči novijeg datuma, korišćen je drugi najsrodniji semitski jezik, arapski (arapski: alughatu al’arabijatu, اللغة العربية [hebrejski: arvit, ערבית]). Na taj način sačinjeno je na hiljade reči koje su i danas u aktivnoj upotrebi.

Takođe su u osnovni fond reči rehabilitovanog hebrejskog ušli određeni izrazi iz jidiša i ladina, naravno, ali i iz ruskog, engleskog i francuskog jezika. Eliezer je tada sastavio prvi enciklopedijski rečnik koji i danas predstavlja osnovu i suštinu ivrita, kao jednog od zvaničnih jezika države Izrael.

Veliki uticaj imali su i doseljenici koji su sa sobom donosili određene slengove karakteristične za regije iz kojih su poticali, uglavnom iz istočne Evrope.

Odatle i prepoznatljivi, grleni prizvuk ovog semitskog jezika.

Hebrejski jezik je za sve Jevreje lešon ha’kodeš (לשון הקודש), odnosno sveti jezik (od pradavnih vremena).

Razvoj pisma

Hebrejski jezik pre svega čini njegovo konsonantno pismo, gde se tekst čita i piše s desna na levo. Naziv je dobio od reči – ibri i kao takav povezuje se s biblijskom ličnošću Ebera (עבר), ili Hebera, praunuka Nojevog (Noa, נוח), sina Šema (שם); oca Jevreja (Jehudim, יהודים) i Arapa (Aravim, ערבים).

Kao što je rečeno, font se sastoji od 22 konsonanta, odnosno suglasnika koji se slovno pišu. S druge strane, samoglasnici, ili vokali, pišu se, odnosno naznačuju znakovno, ispod ili iznad slova u vidu tačaka i crtica koje se zajedno nazivaju nikudim (נקודות), što možemo prevesti kao – tačkanje, ispod napisanih suglasnika. Otuda ovi vokali asistiraju pri davanju punog smisla i značenja rečima jer postoji ne mali broj određenih reči koje se u potpunosti isto pišu, a različito čitaju. Zbog verske zabrane menjanja ijednog jedinog slova “TaNaHa“, nikudim olakšavaju snalaženje bez kršenja propisa Knjige. Otuda njihovo pisanje nije obavezno prvenstveno kod ljudi koji dobro vladaju hebrejskim jezikom i samim time barataju dobrim fondom reči. Otuda nikud služi da znatno olakša čitanje hebrejskog onima koji još uvek uče jezik.

S druge strane, postoje primeri gde su vokali ipak obavezni, a to su pre svega tekstovi gde je jako bitno pravilno pisanje reči – poput poezije, pomenutog Svetog jevrejskog pisma i rečnika, jer napisani izraz bez vokala može zbuniti čitaoca usled više značenja, a ako se jezik ne zna dobro može rezultirati pogrešnim tumačenjem teksta, što i jeste čest slučaj van današnjeg hebrejskog govornog područja. Slova su, na taj način, samo nosioci vokala.

Prvo slovo hebrejskog alefbeta Alef (A, א) se ne izgovara (jer ono nije glas), već se tek vokal ispod ovog slova čita kao glas. Tako Alef čitamo kao –A– tek kada je napisano na sledeći način: אָ, ili kao član Ha (ה), pandan engleskom – the (majka, the mother, האמא – (h)a’ima). Dakle, pravilo je da se čita prvo slovo, zatim znak (vokal, nikud) ispod. Evo još jednog primera: ako bi napisali slovo Bet (b, ב) i ispod njega ubeležili vokal –a– בָ, tek onda bi to čitali kao – Ba. S druge strane, ni jedna reč ne može početi, niti se završiti, vokalom, jer svaki vokal mora biti okačen o konsonant (suglasnik).

Postoji takođe i bitna razlika između pisanog i štampanog hebrejskog. Štampani hebrejski koristi se isključivo u literaturi, na posterima i javnim glasilima, dok se pisani ivrit koristi u svakodnevnoj komunikaciji i tu je podela više nego jasna, striktna i skoro uvek poštovana.

Tako se hebrejski jezik, u stvari, sastoji od 44 slova:

• 22 za štampana slova
(alef-bet ivri, אלף בית עברי)

• 22 za pisana
(rukopis – htav ivri rahut, כתב עברי רהוט)

.

Obe ove varijante pisanja bitno se razlikuju jedna od druge, pre svega po tome što kurziv ne čine previše uglasta, već zaobljenija slova. Takođe, na broj od ukupno 44 slova trebamo dodati i sofite, odnosno slova koja se drugačije pišu ukoliko se nađu na kraju napisane reči.

Njih ima 5 i ona su: Kaf (כ ך), Mem (מ ם), Nun (נ ן), Pe (פ ף) i Cadi (צ ץ).

Gematrija ivrita

Još jedna specifična odlika hebrejskog jezika jeste i ta da se numeričke oznake, odnosno brojevi, mogu jednako predstaviti slovima alefbeta, iako se u današnje vreme podjednako koriste i standanrdni arapski brojevi. Takođe, nema posebne oznake za nulu (efes, אפס). Hebrejski je poznat i po tome što je numerički izuzetno precizno konfigurisan, tako da ako bi segmente hebrejske Biblije predstavili numerički, smisao bi bio još dublji i kompleksniji omogućivši nam jedan dodatni, dublji sloj čitanja Svetog teksta. Ovaj sistem je posebno izražen u jevrejskim mističnim pravcima, te kabali kao najrazvijenijem od svih drugih, preko metoda gematrije (גימטריה), koja je tu da korespondira između alefbeta i numeričkog sistema. Otuda svaka reč složena hebrejskim slovima ima svoj jedinstveni broj, svoju vrednost, a reči čije su vrednosti iste spojene su dubljim značenjem, iako spolja gledano možda i nemaju nekih direktnih sličnosti.

Otud običaj da se reči računaju i kombinuju i tada se dešavaju vrlo zanimljive jezičko-logičke pojave.

Da bi imali jasniju sliku te numeričko-slovne povezanosti, lep primer su vrednosti reči – otac, majka i dete:

• otac je aba (av, אב) i numerička vrednost te reči iznosi 3 = Alef (1) + Bet (2);

• majka je ima (em, אמ) s vrednošću 41 = Alef (1) + Mem (40);

• te ukoliko spojimo vrednosti tih dveju reči, otac i majka, dobićemo zbir od 44, a to je numerička vrednost reči jeled (ילד), dete.

Dakle:

Otac + Majka = Dete

3 + 41 = 44

.

Čitav hebrejski jezik je prožet analogijama ovakvog tipa, i sve je, na određeni način, numerički usklađeno ili čitaoca dalje upućuje da istražuje slovno-numeričke korespodencije u zavisnosti od toga za čime u tekstu traga, te i nije slučajno što se smatra da stara pisma poseduju taj jedan dublji smisao nego li što to izgleda na prvi pogled to izgleda. Tako se može razumeti opsesivna potreba da se prodre u ezoterno značenje određenih drevnih tekstova.

Literatura na hebrejskom jeziku je veoma razvijena i često prevođena širom sveta. Svoj značaj u okvirima svetske književne scene dobija prvenstveno od 1966. godine, nakon dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost Šmuelu Josefu Agnonu (שמואל יוסף עגנון) ali poznata su i dela Davida Grosmana (דויד גרוסמן), Amosa Oza (עמוס עוז), Šulamit Lapid (שולמית לפיד), te i mnogih drugih koji su prevođeni na desetine i desetine drugih jezika. Neki od pomenutih pisaca doživeli su višemilionske tiraže samo na području Sjedinjenih Država. Po nekim procenama kritičara, savremena izraelska književnost stoji rame uz rame s južno-američkom književnošću, što po interesovanju čitalačke publike, tako i po tiražima prevoda.

Danas hebrejskim jezikom govori preko 7 miliona ljudi u Izraelu i drugim delovima Svete zemlje, kao i u Sjedinjenim Državama ali i mnogim drugim jevrejskim zajednicama širom sveta, a pored hebrejskog u službeni jezik države Izrael ubraja se i arapski. Akademija hebrejskog jezika (Ha’akademija le’Lešon Ha’Ivrit, האקדמיה ללשון העברית) glavna je izraelska institucija koja vodi brigu o ivritu, a osnovala ju je izraelska država 1953. godine.

Akademija je zamenila dotadašnji Savet za hebrejski jezik, osnovan od strane Eleiezera Ben Jehude. Primarni fokus ove institucije jeste stvaranje novih reči i izraza iz hebrejskog korena i semitsko-jezičke strukture.

Kod nas u Srbiji hebrejski jezik zastupljen je na nastavno-naučnom odeljenju u Pančevu i Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, gde postoje studije hebrejskog jezika i književnosti, a od skoro i ponovo na Filološkom fakultetu u Beogradu u sklopu katedre za orijentalistiku, jedne od najstarijih na Filozofskom fakultetu.

Ujedno postoje i mnoge sekcije i kursevi ivrita u sklopu beogradske sinagoge Sukat Šalom (סוכת שלום) i Jevrejske opštine Beograd (JOB). Dok za najčuveniji hebrejsko-srpski rečnik slobodno možemo reći da je delo maestralne Ane ז״ל Šomlo (אנה שומלו), “Hebrejsko-srpski rečnik“.