.

Naslov potiče od prve reči teksta čime se naglašava da je Bog taj koji se preko Mojsija (Moše, משה) obraća Izraelskom narodu (am Jisrael, עם ישראל), a ne Izrael Bogu. Time ovaj odlomak postaje objava vere i srž sâmog Jevrejstva. Ona je jemstvo vernosti Jednome (ehad, אחד), čime je naglasak stavljen na dimenziju ličnog svedočanstva. Takođe, to je i molitva cele zajednice, čitavog jevrejskog bića, koja njome izražava svoju vezanost za Boga koji je dao ”Toru” (תורה), izbavio iz ropstva, a nastaviće i ubuduće pomagati.

Pročitaj više

ויהי בעת לדתה והנה תאומים בבטנה
ויהי בלדתה ויתן יד ותקח המילדת ותקשר על ידו שני לאמר: זה יצא ראשנה
ויהי כמשיב ידו והנה יצא אחיו ותאמר: מה פרצת עליך פרץ ויקרא שמו פרץ
ואחר יצא אחיו אשר על ידו השני ויקרא שמו זרח

”Postanje” (Berešit, בראשית)
38: 27-28-29-30

Pročitaj više

לראות מהרה בתפארת עוזך להעביר גלולים מן הארץ
והאליליםכרות יכרתוון לתקן עולם במלכות שדי

.

Jevrejski koncept o reparaciji sveta, što je svojevrsni, ali i bukvalni, prevod ove fraze koja sve više danas dobija na značaju i tumačenju. Tikun olam (תיקון עולם) ortodoksni judaizam tumači u svetlu odbacivanja sve idolatrije, mada postoji i mnogo dublja perspektiva koja se odnosi na porpavku sveta usled metafizičkog koncepta o razbijenim posudama (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים) stvaranja. Tu ideju je još čuveni Isak Lurija (יצחק לוריא) uobličio kada je pisao o konceptu (meta)kosmičkog procesa stvaranja kada su posudenamenjene primanju svetlosti u naletu siline popucale u na taj način u priču o stvaranju unele element haosa koji je još uvek na snazi i koji zahteva postepeni proces reparacije.

Pročitaj više

דבר אל בני ישראל ואמרת אלהם ועשו להם ציצת על כנפי
בגדיהם לדרתם ונתנו על ציצת הכנף פתיל תכלת

.

Biblijsko plavo predstavlja posebnu nijansu plave boje koja je verovatno među prvima zabeležena kod drevnih Izraelita (Benej Jisrael, בני ישראל) gde ima posebnu ulogu i značaj u verskoj praksi, što se očuvalo i do današnjih dana te predstavlja i boju brojnih sekularnih simbola kao i moderne države Izrael (Medinat Israel, מדינת ישראל). U tekstu Jevrejske ”Biblije” (Tanah, תנ״ך) pominje se čak 49 puta i predstavlja jedan od osnovnih elemenata u nošnji kod visokog sveštenstva (koanim, כהנים), šara Šatora od sastanka (Miškan, משכן) u eri pre prvog Hrama, kao i šara-resa (cicit, ציצית) i talita (טלית) za svakodnevnu/molitvenu nošnju kod Jevreja generalno. Njena osnovna simbolika ogleda se u naglašavanju posebnosti, značaja i moći.

Pročitaj više

Leh-leha (לך לך) znači kreni, idi. Pođi van kuće svoje, staništa, u zemlju koju ću ti pokazati i u kojoj trebaš biti. To je poruka koju je Bog izrekao Avramu (אברם) koja se nalazi u okviru treće nedeljne paraša (פרשה), odnosno treće porcije čitaja Tore (תורה). Ona priča priču o pozivu Avramu da napusti svoju zemlju i kuću oca svog Teraha (תרח) zarad druge zemlje koja će mu biti pokazana i na kojoj će začeti veliku naciju, blagoslovenu naciju…

Tako Avram, Sara (שרה) i Lot (לוט) započinju svoj put u Kana’an (כנען) gde Avram podiže oltar i nastavlja da širi ideju monoteizma.

אל תירא אברם

Al tira Avram
Ne boj se Avrame

Slovo Šin može biti korišćeno i sa četiri Jud (י) glave umesto sa tri, onda kada se upisuje na tefilin (תפילין), na molitveno remenje. Troglavo Šin je Šin sa ovoga sveta, četvoroglavo je ono koje je u svetu koji dolazi (ha’olam ha’ba’a, העולם הבאה). Inače tefilin je par kožnih kutija koje u sebi sadrže svitke od pergamenta na kojima su upisani stihovi iz Tore (תורה), koje jevreji stavljaju tokom jutarnje molitve (šaharit, שחרית). Ručni tefilin, ili šel jad (של יד), stavlja se na nadlakticu, a traka se obmotava oko ruke, šake i prstiju, dok se glava tefilina, ili šel roš (של רוש), stavlja malo iznad čela. Svrha tefilina je najveća moguća ljubav koja postoji između Boga i čoveka.

Takođe, njegove četiri glave dodatno naglašavaju natpis svemogućeg – Šadaj (שדי), kome se tokom ove molitve obraćamo što podiže značaj ove radnji imajući u vidu težnju ka svetu koji dolazi.

ואהבת עולם אהבתיך

Ve’ahavat olam ahavatejha
I ljubim te ljubavlju večnom

Otkuda svet, ako je svuda Bog? Ako je Bog sve i u svemu, kako može postojati nešto što nije Bog? Kako Bog može stvoriti svet iz ničega ako ništa ne postoji?

Tako glasi pitanje.

Prilikom Stvaranja svetlost je krenula u ponor praznine i ništavila da ga ispuni stvaralačkim potencijalom. Međutim, posude koje su primale svetlost nisu izdržale, razbile su se u paramparčad (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים) i svetom je zavladalo zlo. U duboke ponore pale su krhotine i sve što se događa posledica je stanja posle razbijenih posuda. Zlo će biti pobeđeno, a svet se vratiti u prvobitno zamišljeno stanje kada se posude obnove (tikun olam, תיקון עולם).

Da bi se učestvovalo u obnovi nije dovoljno samo činiti dobra dela, nego se mora sići i u najtamnije dubine najstrašnijeg zla i suočiti se sa njim…

(‘‘Kuća sećanja i zaborava”, Filip David)

Pročitaj više

Pored standardne primljene Tore (תורה), Mojsijevog petoknjižja, koja je u materijalnoj formi i koja je dostpna ovozemaljskom proučavanju, učeni veruju da postoji i Tora-de-Acilut (תורה עצילות), Veliko Božije otkrovenje, koja se naziva i knjigom religije završetka. To je spis u kojem su tri velike religije združene u Jednu–Jedinstvenu (ehad-jahid, אחד–יחיד) religiju, gde je obznanjena apsolutna suština, jer je put spasenja onaj gde se iz svae religije izvlači po zrno otkrivanja i ta zrna se potom spajaju u jedno Veliko otkrovenje.

Iz istog razloga iz kojeg je Šabataj Cvi (שבתי צבי) prešao na islam i time ispunio tu svetu obavezu vađenja suštine iz te religije, zarad Velikog dela u svetu koji dolazi (העולם הבאה). Acilut je jedan od četiri sveta, vrhovni, na kojima se bazira celokupno stvaranje, a nad kojima je Adam Kadmon:

א ד ם   ק ד מ ו ן

עולם אצילות
Olam Acilut

בריה
Berija

יצירה
Jecira

עשיה
Asija

Jedan, Jedinstven.

Teološki kompendium Šabataja Cvija (שבתי צבי) koji se smatra da sadrži tajnu nad svim tajnama – misteriju naše vere. Odnosno, područje koje svoju tajnu otkriva samo onima koji mu pristupe u duhu potpune predanosti i posvećenosti. Veruje se da čovek koji je spozna izgubi kontrolu nad sopstvenim telom usled naleta snage kojom biva obuzet, da čitavo telo momentalno počinje nekontrolisano da drhti usled nekontrolisanog kanalisanja te spoznaje. Može se došapnuti na uho samo najbližem, u mračnoj osobi potpuno izolovanoj od spoljnog sveta, a i da se prilikom njenog saopštavanja ništa ne razume ni iz pokreta usana, ni iz zamišljenog loca onoga koji je u tom svetom času prenosi i saopštava. Šapuće se odabranima, pod zakletvom da je nikada nikome više neće ponoviti, tako im nagle i mučne smrti koja bi ih potom zadesila.

Kako uopšte sažeti tako veliku tajnu ujednu rečenicu? Da li je to saopštenje, ili možda poricanje… A možda je i pitanje. Možda je to neka formula, nekoliko slogova, naizgled bez značaja… niz brojeva čija gematrija daje ključeve za njeno tumačenje.

Ona je uvijena oko Šehine.

Verovatno je Isaija (Sefer Ješijahu, ספר ישעיהו) u stihu 53-9 na najtemeljniji način predstavio sâmu suštinu ideje i značaja ličnosti Mesije (Mašijah, משיח), te da će njegov grob biti među zločincima. Dâ Mesija mora biti iz najnižih sfera, grešan i smrtan, baš kao i svako od nas pojedinačno. On će iznutra biti dobar, ali će njegovo ruho biti zlo. I baš zbog toga na ovom mestu ne možemo umaći najčuvenijem mesiji – Šabataju Cviju (שבתי צבי) koji je pod pritiskom sultana, na posletku, i napustio jevrejsku religiju te prešao na islam (איסלם) pod pretnjom smrću. (…) Jer Mesijin zadatak je strašan, On mora ući u srž ljudske materijalne ljušture, u njen najcrnji mrak, i da otud oslobodi božansku iskru svetlosti.

On će tako sići i dopreti do sve suštine carstva nečistote i s tog mesta ga dekomponovati.

Tako On, kao grešnik, takvim volšebnim činovima neće skrenuti pažnju silama na koje se nameračio i odatle se, odmah potom, vinuti na presto čoveka.

Jer svet ionako ne potiče od dobrog, jer je stvoren i napušten odmah po stvaranju…

ויתן את רשעים קברו ואת עשיר במתיו
על לא חמס עשה ולא מרמה בפיו

Va’jiten et rešajim kivro ve’et asijr be’motav al lo hamas asa ve’lo mirma be’fijv
Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim,
jer ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim

.

Zato ne treba dozvoliti sjaju da zavede, već da se zagrebe i vidi šta leži ispod. Treba zaći u prljave avlije, gde obitavaju čirevima prekriveni, bolesni, što prose, rastočeni od droge i lakog morala. Među čopor vašljivih pasa koji kopaju po smeću, među telima svoje sabraće krepale od gladi.

U svet svireposti koji juri u sopstvenu propast i smrt…

Bog je morao da se povuče iz sebe ne bi li stvorio (materijalni) svet/univerzum iz te kontrakcije (Ha’Olam Ba’Cimcum, העולם בצמצום). Na taj način, ostavivši prazninu u svom telu ona je postala prostorom za sve potom načinjeno, samim tim Bog je nestao iz tog prostora. Reč nestati potiče iz korena le’elem (להעלם), a mesto nastanka naziva se olam (עולם) – svet, kosmos…

Kazivanje o tome kako je Bog nestao, dakle, smešteno je i u samom nazivu sveta, jer je svet mogao nastati samo zato što ga je Bog napustio. Nešto je naore postojalo, a onda je iz tog ečeg ponestalo. To je svet. Ceo svet je manjkavost koji iščekuje tikun olam (תיקון עולם), veliku reparaciju.

Drvo života ili Ec hajim (עץ החיים) kako se na hebrejskom jeziku kaže, predstavlja svojevrsnu shemu karakterističnu za jevrejski misticizam, odnosno judaizam. Drvo se sastoji 0d 10 (11) sefirot (ספירות), emanacija energije stvaranja ex nihilo, i 22 staze koje ih povezuju, a koje dalje korespondiraju sa bliskim tumačenjima i sistemima razmišljanja. Ujedno ono simbolizuje i put čoveka koji je pred njim i na kojem on stasava u svom razumevanju sveta i svemira. Na putu samospoznaje njegove uloge u ovom masivnom mehanizmu stvarnosti.

Forma u kojoj Isak Lurija izlaže svoje ideje veoma podseća na drevne gnostičke mitove. Stvar je naprosto u tome što je on po strukturi misli vrlo blizak gnosticima. U poređenju s kosmogonijom u Zoharu Lurijina kosmogonija je i originalnija i razrađenija. Stariji kabalisti su kosmološki proces zamišljali mnogo jednostavnije. Po njima, proces započinje činom kojim Bog stvaralačku moć projektuje iz svoga Ja u prostor. Svaki sledeći čin jeste jedna faza procesa ispoljenja, koji teče pravolinijski – odozgo naniže. Čitav proces je strogo jednosmeran i shodno tome jednostavan. U Lurijinoj teoriji nema ni traga od ove bezazlene uprošćenosti. Ona se zasniva na učenju o cimcumu (צמצום), jednom od ponajviše za-panjujućih i dalekosežnih pojmova formulisanih u istoriji kabale. Cimicum originalno znači koncentracija ili skupljanje, ali njegov smisao u kabalističkom žargonu najbolje je prevesti kao povlačenje ili odstupanje.

Ideja se prvi put javlja u kratkom i potpuno zaboravljenom traktatu iz sredine XIII veka, kojim se Lurija izgleda služio, a književno ishodište joj je jedna talmudska izreka koju je Lurija preokrenuo. Postavio ju je na glavu, bez sumnje verujući da ju je postavio na noge. Midraš (מדרש‎), u odeljku s izrekama učitelja iz III veka, povremeno pominje kako je Bog koncentrisao Svoju Šehinu (שכינה), Svoju božansku svepristunost, u svetinju nad svetinjama, u mesto gde obitavaju heruvimi, kao da je sva Njegova moć koncentrisana i skupljena u jednu tačku.

Pročitaj više

Kod kasnijih kabalista postoji i podela Drveta života na pet delova, u kojoj su globusi postavljeni prema sledećem rasporedu:

1 Makroprozopus, ili Veliko lice (Arih anpin – אריך אנפין), pojam koji se primenjuje na Keter (כתר) kao prvu i najuzvišeniju od sefirot i obuhvata devet potencija koje izviru iz Ketera.

2 Veliki otac (Aba – אב) pojam je koji se primenjuje na Hohmu – Univerzalnu Mudrost – prvu emanaciju Ketera, ali predstavlja i Sina, Logos, ili Reč, a rođena je iz sjedinjavanja Ketera i Bine (בינה).

3 Velika Majka (Ima – אמא) ime je pod kojim je poznata treća sefira Bina. To je Sveti duh iz čijeg tela ističu generacije. Pošto je treći segment Tvoračke trijade ona odgovara Ha’Šem-u (יי), Demijurgu.

4 Mikroprozopus, ili Malo Lice (Zair Anpin – זעיר אנפין) sastoji se od šest sefirot – Hesed, Gebure, Tifereta, Necaha, Hoda i Jesoda. Mikroprozopus obično se naziva i Mali Adam, dok je Makroprozopus Veliki Adam. Malo lice je simbolizovano šestokrakom zvezdom (isprepletanim trouglovima Siona), a takođe i sa šest strana kocke. Ono predstavlja smerove: sever, istok, jug, zapad, gore, dole, ali i prvih šest dana Stvaranja. Ako se Mikroprozopus shvati kao šestodelan, onda su njegovi globusi analogni sa šest dana Stvaranja, a deseti globus, Malhut, sa Šabatom.

5 Nevesta Mikroprozopusa je Malhut (מלכות), Sefirot čije se četvorostruko ustrojstvo sastoji od mešavine četiri elemenata. To je božanska Eva, koja je izvađena iz boka Mikroprozopusa i kombinuje potencije čitavog kabalističkog drveta u jednoj sferi koja se može nazvati čovek.

Koncetrični prstenovi dijagramski predstavljaju četrdeset nivoa vibracije, koje emaniraju iz Ejn Sof-a. Krug X1 je spoljašna granica prostora. On okružuje produčje Ejn Sof-a, Priroda samog Ejn Sof-a podeljena je na tri dela, predstavljena razmacima između X1 i X2, X2 i X3 i X3 i A1, dakle:

• X1 do X2 = EJN, vakum, ili čisti duh

• X2 do X3 = EJN SOF, Bezgranično, ili Neograničeno

• X3 do A1 = EJN SOF OR, Bezgranična Svetlost

U gornjem grafikonu deblja linija između X3 i A1 predstavljaja granicu prvobitne tačke, a koncetrični krugovi unutar te deblje linije simbolizuju emanaciju i svetove koji iz te tačke izlaze. Kao što je ova tačka sadržana unutar spoljašnih prstenova X1, X2 i X3, te predstavlja prvo uspostavljanje individualizovanog postojanja, tako i donji svet, simbolizovan sa četrdeset koncetričnih krugova unutar tačke koja predstavlja donje stvaranje, razvijen iz unutrašnje prirode Krune (i u njoj sadržan), koja se može nazvati Bog, unutar koga božanske moći, nebeska bića, zvezdani svetovi i čovek žive, kreću se i imaju svoje biće. Veoma je važno da se svi prstenovi unutar A1 smatraju zatvorenom primitivnom tačkom, koja je i sama okružena velikim prstenom X1, ili Auričkim Jajetom Ejn Sof-a.

Svaki prsten uključuje unutar svoje vlastite prirode sve prstenove koji su unutar njega, a uključen je u prirode svih prstenova izvan sebe. Dakle, A1 – primitivna tačka – konroliše i sadrži trideset devet prstenova koje zatvara,  a svi oni učestvuju u njenoj prirodi u različitom stepenu, u skladu sa svojim dostojanstvom. Prema tome, čitavo područje od A1 do D10, uključujući i njega, je prvobitna tačka, a prstenovi simbolizuju podele koje su se odigrale unutar nje i emanacije koje su se iz nje izlile nakon njenog uspostavljanja usred apstraktne prirode Ejn Sof-a.

Moći prstenova opadaju prema središtu dijagrama, jer se moć meri brojem stvari koje kontroliše, a svaki prsten kontroliše prstenove unutar sebe, a pod kontrolom je prstenova izvan sebe. Tako, dok A1, pored sebe, kontroliše još trideset devet prstenova, B1, osim vlastitog, kontroliše samo dvadeset devet prstenova. Stoga je A1 moćnije od B1. Pošto je najveća duhovna čvrstina, ili trajnost, na periferiji, a najveća materijalna gustina, ili prolaznost, u središtu dijagrama, prstenovi, kako im se smanjuje Moć, postaju sve materijalniji i supstancijalniji, sve do centralne sfere, D10, koja simbolizuje stvarne hemijske elemente zemlje. Stope vibracije takođe su niže kako se prstenovi približabaju centru. Dakle, vibracija A2 niža je nego kod A1, ali je viša nego kod A3, i tako dalje, u opadajućoj skali prema centru, pri čemu je A1 najviša, a D10 najniža sfera stvaranja. Mada A1, vladar stvaranja, kontroliše krugove označene sa B, C i D, on je manji od tri prstena Ejn Sof-a – X1, X2 i X3 – i zbog toga se klanja pred prestolom neizrecivog Tvorca, od čijih supstanci je individualizovan.

Treba imati na umu da je u početku Vrhovna Supstanca, Ejn, sama prožimala prodručje kruga; unutrašnji prstenovi još nisu bili došli u manifestaciju. Kako je Božanska Suština koncetrisala Sebe, prstenovi X2 i X3 postali su pojmljivi, jer Ejn Sof je ograničenje EJN-a, a EJN SOF OR, ili Svetlost, je još veće ograničenje. Zbog toga se samtra da je priroda Vrhovnog Jednog i trostruka, a iz te trostruke prirode su se moći i elementi stvaranja odrazili u Ponoru, koji je ostao nakon pokretanja EJN SOFA prema Svom centru. Stalno kretanje EJN SOFA prema Svom centru rezultiralo je uspostavljanjem tačke u krugu. Tačka je nazvana Bog, kao vrhovna individualizacija Univerzalne Esencije. Zohar o tome kaže:

Kad skriveni od Skrivenog poželi da Se otkrije, On prvo napravi jednu tačku: Beskonačno je bilo potpuno nepoznato i nije širilo svetlost pred tom sjajnom tačkom, koja silovito prodire na videlo.

Gornji dijagram je posebno preveden s latinskog jer je od jedinstvene vrednosti za proučavaoce kabalizma, a takođe i dobar primer neobične sposobnosti Roberta Flada (Fludd) za sastavljanje tabela korespodencija. Flad se ubraja među najeminentnije rozenkrojcere i slobodne zidare, u stvari, često se naziva i prvi engleski rozenkrojcer. Napisao je nekoliko vrednih dokumenata zasnovanih direktno na rozenkrojcerskim zagonetkama. Značajno je da je najvažnije od njegovih dela trebalo da bude objavljeno u isto vreme kad i dela Bekona, Šekspira i prvih rozenkrojcerskih autora.

Ovaj isečak pokazuje ime Boga na sedamdeset dva jezika upisana na laticama simboličkog suncokreta. Iznad kruga su sedamdeset i dve moći prema jevrejskoj kabali. Donje drvo na levoj strani nosi simbole planeta, a donje drvo na desnoj strani sadrži znake zodijaka i imena plemena Izraelovih.

Ezoterijske doktrine kabale usklađene su sa tajnim učenjima svih filozofskih škola, ali je neobičan metod kojim mudrima otkrivaju svoje tajne, a skrivaju ih od neukih, Kako religijski svet svoje spise tumači obrazovnim sredstvima dvadesetog veka, postaje sve očiglednije da svete knjige nisu istorijski dokumenti, već da su kraljevi, mudraci, proroci i spasitelji, koje su pručavaoci Biblije od davnina poštovali kao nekad postojeće ličnosti, zapravo samo personifikovani atributi čoveka.

Odežde i ukrasi jevrejskoh sveštenika imali su posebno značenje, pa čak i danas postoji šifrovani jezik skriven u bojama, oblicima i upotrebi svetih odora. Odore sveštenola u Tabernaklu nazivane su Cahanaeae; odore Velikog Sveštenika nazivane su Cahanaeae Rabbae. Preko Machanese, donjeg rublja nalik na kratke pantalone, nosili su Chethone, fino tkanu lanenu odeždu, koja je dosezala do zemlje i imala duge rukave privezane uz ruke onoga ko je nosi. Svetlo izveženi pojas, upleten nekoliko puta oko struka, s jednim krajem koji visi napred i tesno prijanjajuća lanena kapa, označena kao Masnaemphthes, dovršavaju kostim običnog sveštenika.

Odeća Velikog Sveštenika bila je ista kao i odeća nižerangiranih sveštenika, osim što su dodati neki delovi odore i ukrasi. Preko naročito tkane bele lanene košulje Visoki Sveštenik nosio je nebesko plavi plašt bez šavova i rukava, koji je skoro dosezao do njegovih stopala. Nazivan je Meeir i rubom je bio ukrašen zlatnim resama naizmenično u obliku zvona i narova.

Efod, kratka odeća slična kaputu ili jakni, nošena je preko gornjeg dela Meeira. Niti od kojih je Efod bio istkan bile su u više boja, verovatno, crvene, plave, grimizne i bele, poput zavesa i obloga Tabernakla. Fine zlatne žice bile su utkane u tkaninu. Na ramenima bio je pričvršćen velikim sa po jednim velikim oniksom u obliku dugmeta, a na dva kamena bila su ugravirana imena dvanaest Jakovljevih sinova, po šest na svakom. Ova dugmad su, po predanju, imala proročke moći, a kada bi Veliki Sveštenik postavio određeno pitanje ona su emitovala nebesko zračenje.. Kada bi bio osvetljen oniks na desnom ramenu, to je značilo da je Adonaj (יהוה) odgovorio potvrdno na pitanje Velikog Sveštenika, a kda bi blještao onaj na levoj strani odgovor bi bio negativan.

Odora Veliko Sveštenika Izraela često se naziva Odežda časti i dike jer je nalikovala obnovljenoj i produhovljenoj prirodi čoveka, simbolizovanoj odorom koju svi moraju tkati nitima karaktera i vrline pre no što mogu postati Veliki Sveštenici Reda Melhisedekova.

Iako su odežda i ukrasi uvećavali uvažavanje i poštovanje Izraelita prema njihovom Veliko svešteniku, takva svečana odora nije ništa značila Adonaiu. Stoga je, pre ulaska u Svetinju nad Svetinjama, Veliki Sveštenik uklanjao svoje zemaljske ukrase i ulazio nag u prisustvo JHVH Izraelova. Tu je mogao biti odeven samo u svoje vrline, a njegova duhovnost morala je da ga krasi kao odora.

Raspored kamenja i plemena nad kojima upravljaju bio je kao na priloženoj slici. Ovi dragulji su bili simbol dvanaest velikih kvaliteta i vrlina: Prosvetljenja, Ljubavi, Mudrosti, Istine, Pravde, Mira, Ravnoteže, Poniznosti, Vere, Snage, Radosti i Pobede.

Naprsnik pravednosti i proroštva, ili Essen, imao je takođe veliku proročku ulogu i moć. Bio je kvadratnog oblika i sastojao se od veženog okvira u koji je bilo postavljeno dvanaest kamenova, od kojih je svaki bio smešten u ležište od zlata. Zbog velike težine tog kamenja, naprsnik je bio držan na svom mestu posebnim zlatnim lancima i trakama. Imali su tajanstvenu moć da se osvetljavaju Božanskim sjajem i tako daju proročanstva.

Preko proste bele kape nošeno je plavo platno i zlatna kruna.; kruna se sastojala od tri trake, jedna preko druge, kao trostruka mitra persijskog maga. Na prednjoj strani zlatne trake bile su upisane hebrejske reči ”Svetinja Gospodu” (kadoš Adonaj, קדש ליהוה). Ta kruna simbolički je prikazivala Velikog Sveštenika kao vladara ne samo nad tri sveta koja su razlikovali drevni narodi (nebo, zemlja i pakao) nego i nad trostrukom podelom čoveka i univerzuma – duhovnim, intelektualnim i materijalnim svetom. Te podele su takođe bile simbolizovane i sa tri odeljka samog Tabernakla.

Na vrhu frizure bio je i maleni zlatni pehar, izrađen u obliku cveta. To je označavalo da je priroda sveštenika susretljiva i da je on u svojoj duši posedovao posudu koja je, poput pehara, bila sposobna da uhvati večne vode života koje na njega liju odozgo sa nebesa. Taj cvet iznad krune sličan je po svom ezoterijskom značenju ruži koja raste iz lobanje, čuvenoj u simbolizmu templara. Verovalo se i da duhovna priroda, bežeći iz tela, prolazi kroz teme glave; stoga je cvetoliki calyx, ili pehar, takođe simbolizovao i duhovnu svest.

U centralnom trouglu su tri Slova Majke, a iz njega izlazi sedam Dvostrukih Slova – planete i nebesa. Oko crne zvezde su znakovi zodijaka simbolizovani sa dvanaest Prostih Slova. U središtu ove zvezde je Nevidljivi Presto Najdrevnijeg od Drevnih – Vrhovnog Neodredivog.

Detaljnije o centralnim Majčinskim slovima, Alef – Mem – Šin (א מ ש) nalazi se na strani Tri majke.

Pročitaj više

Slovo Alef (א) je prvo slovo hebrejskog Alefbeta, predstavlja lidera, predvodnika. S obzirom da je prvo slovo, njegova vrednost iznosi 1 (ali ujedno 1,000) i važi za nemo slovo, ono koje se ne izgovara, već se za njega po potrebi vezuje odgovarajući vokal. Alef je stoga nadmoćan i aludira na neizrecivu misteriju o Jedinstvu. Otud i reč aluf (aluph), što znači Majstor ili Gospodar. Daljim razvojem slova nastalo je grčko slovo Alfa (Άλφα), iz kojeg je, potom, nastalo i latinično slovo A.

U starom hebrejskom pismu, kojim je i Tora napisana, slovo Alef je konstruisano pomoću dva Joda (י) (jedan s gornje desne strane, a drugi s donje leve) koji su dijagonalno spojeni slovom Vav (ו). Vav je dijagonalno jer stoji ponizno pred Licem i Njegovom objavom. Takođe predstavlja i celokupno čovečanstvo, jer Adam je stvoren šestog dana. U kabalističkoj književnosti, gornje slovo Jod (u prevodu: ruka) predstavlja skriven i beskonačan aspekt JHVH, poznat i kao Ejn Sof (אין סוף, beskraj), dok manji Jod predstavlja otkrivanje JHVH čovečanstvu. Vav (u prevodu: kuka) pokazuje povezanost i isprepletenost te dve ravni. Dva Joda takođe ukazuju na paradoks doživljavanja Boga kao skrivenog i bliskog.

Alef je jedan, što znači Jedan i Jedini, koji je Gospodar svemira, ali u Gematriji Alef (אלף) je i je 111 (Aleph = 1, Lamed = 30, a Pe = 80). Treba imati na umu da Gematrija delove Alefa dodaje sve do broja 26 (Jod + Jod + Vav), te je jednak imenu JHVH, tako ukazujući na vezu između Alefa i Početka. To je pre svega vidljivo u misteriji eje ašer eje (אהיה אשר אהיה), “Ja sam Onaj koji Jeste/koji će Biti.” Kao nešto što sastavlja gornje nebesko i donje zemaljsko, Alef je slika jedinstva dvojnosti. Takođe je i slika tri-u-jedan, ili hašiluš hakodeš (השילוש הקדוש).

Prvootkriveno Ime u Tanahu jeste Elohim (אלהים), ime koje počinje slovom Alef, a ujedno je to i treća reč Tanaha. Ostala imena koja počinju ovim istim slovom su El, Eloha, Ela Adonai, Av, Avinu, Avir, Abba…

Slika prikazuje Merkavu (מרכבה), ili Jahveova kola, koja su se prikazala Jezekilju na reci Hevaru. Prorok je video četiri čudna stvorenja (E), od kojih je svako imalo po četiri glave, četiri krila i bakarna kopita kao kod teleta. Tu su bila i četiri točka (F) ispunjena očima. Tamo kuda je išao heruvim išli su i točkovi. Prostor između heruvima i točkova bio je ispunjen užarenim ugljevljem. Na vrhu kola bio je presto, na kojem sedeše pojava slična čoveku (H). Jezekilj pade na kolena kad opazi Merkavu okruženu vihorom oblaka i vatre (A, B, C). Ruka (K) se pruži iz oblaka i proroku je naređeno da pojede svitak koji je ruka držala.

Prema misticima, točkovi koji podržavaju Božji presto predstavljaju orbite planeta, a čitav solarni sistem je zapravo Merkava, Božja kola. Jedna od podela kabale – koja je zasnovana na umećima i naukama planova koji su ispod nebesa – naziva se Merkava. U Zoharu je napisano da nebeski presto, ili Jezekiljeva vizija označava tradicionalni zakon; izgled čoveka koji sedi na prestolu predstavlja pisani zakon. Kada opisuje heruvime na Zavetnom Kovčegu, Filon Judejski izjavljuje da su te figure nagoveštaj revolucije celokupnih nebesa, pri čemu jedan od heruvima predstavlja spoljašni obim, a drugi unutrašnje sfere. Okrenuti jedan prema drugom, oni predstavljaju dve hemisfere sveta. Plameni mač heruvima iz Postanja središnji je pokret i znemirenost nebeskih tela. Po svoj verovatnoći on takođe predstavlja i solarni zrak.

Pretpostavlja se da je Mojsije, kad je uzdignut i odnesen pred Jahvea, video bića kako kleče u Božijem podnožju. Verovatno su nalikovali, barem po opštem izgledu, Jezekiljevom Heruvimu.

Tetragramaton, ili četvoroslovno Ime, napisano יהוה, izgovara se Jahve. Prvo slovo je י, Jod, Klica, Život, Plamen, Uzrok, Jedan – najfundamentalniji jevrejski falički simbol. Njegova numerička vrednost je 10, a potrebno je da se shvati kao 1 koje sadrži 10. Po kabalističkom tumačenju objavljeno je da Jod zapravo predstavlja tri Joda, od kojih je prvi početak, drugi centar, a treći kraj. Njegov presto je sefira Hohma, iz koje oplođuje Binu, koja je prvo ה, He. Rezultat tog spajanja je Tiferet, koja je ו, Vau, čija moć je 6 i koje simbolizuje šest udova Malog Adama. Konačno ה, He, je Malkut, Donja Majka, koja delom učestvuje u potencijama Božanske Majke, prvog He. Kada se četiri slova Tetragramatona postave u vertikalni stubac, dobija se lik koji veoma nalikuje na ljudsko telo, kod kojeg je Jod glava, prvo He predstavlja ruke i ramena, Vau je trup tela, a konačno He predstavlja kukove i noge. Ako se hebrejska slova zamene engleskim ekvivalentima, oblik se bitno ne menja, kao ni analogija. Kasnije se umetanjem slova שׁ, Šin, u sredinu imena Jahve, formiralo ime Jehošua, ili Isus (Ješua, יהשוה).

U kabalističkim misterijama, prema Elifasu Leviju, ime Jahve je povremeno pisano tako što su povezivane 24 tačke – 24 moći pred prestolom.

O Velikoj Reči Albert Pajk (Albert Pike) piše:

Istinska Reč može se naći u skrivenom i dubokom značenju neizrecivog Imena Božanstva, koje je saopšteno Mojsiju, a čije značenje je dugo bilo izgubljeno upravo zbog mera opreza preduzetih da se ono prikrije. Pravi izgovor imena bio je uistinu tajna, u koju je, međutim, bila uključena daleko dublja tajna njegovog značenja. U to značenje je uključena celokupna istina i prirodi Boga koja se može spoznati.

Mada je religija mladih Izraelićana neprijateljski kritikovana, oni koji su je nipodaštavali propustili su da razmotre vreme i okruženje čiji je ona bila prirodan i dosledan proizvod. Nemoguće je suditi o jednoj civilizaciji poredeći je sa drugom, koja je od nje u vremenu veoma udaljena. Savremeni svet mnoge drevne prakse smatra okrutnim, svakodnevno je kriv za zločine koji bi senzibilitetu drevnih naroda jednako bili odvratni. Ni u jednom trenutkuvećinu sveta nisu činili oni ljudi koji razmišljaju. Tek ponegde pojavljivao se intelekt koji je zaista pokušavao da reši ne samo problem svoje vlastite sudbine, već i sudbine drugih. Ezoteričnu, duhovnu stranu svake religije čini lep, human i transcedentalan kod, koji mogu shvatiti samo oni koji su se izdigli iznad nivoa prozaičnog i konvencionalnog. Vekovima čovek služi slovu zakona, ne shvatajući da slovo ubija, a duh daje život.

Za pravog učenjaka i mistika, Stari zavet je beskrajan izvor inspiracije. Za intelektualca povod za beskrajno razmatranje, te on raspravlja o datumima i mestima, potpuno previđajući uzvišenu istinu skrivenu ispod sitovih alegorija. Onome ko temeljno shvati Misteriju Tabernakla nije potrebna druga religija, jer će postati jedno za adeptima svih epoha. Dok korača svojim svakodnevnim životom, svaki čovek – sam sebi nepoznat – sveštenik je Tabernakla, jer kao što je Jahve postavio sveštenike da održavaju red u Njegovoj kući, tako je i svaki pojedinac postavljen da održava red u svom vlastitom, malom, svetu. Priroda je Tabernakla, čovek je sveštenik, a jedini Bog svih naroda i svih ljudi prebiva u svakoj ljudskoj duši, iza vezenih zavesa Svetinje nad Svetinjama.

Davidova zvezda (magen David (מגן דוד) Davidov štit), simbol u obliku dva trougla koji su spojeni u heksagram i simbolizuju prožimanje i pomirenje dve suprotne strane života: neba i zemlje, duha i materije, svetlosti i tame, muškarca i žene, vremena i prostora, duše i tela, noći i dana, nevidljivog i vidljivog sveta.

Ipak, ovaj simbol krije i određeni broj drugih svojstava. Jedno od upečatljivijih je i to da je moguće, u linijama heksagrama, ispisati svih 22 slova hebrejskog alefbeta i plus čak tri sofita (završnih slova), te ukupno njih 25. Na taj način Davidova zvezda postaje istinski pečat jevrejskog naroda i celokupnog sistema učenja, kako religioznog tako i filozofskog. Ovoploćenje celokupne misli, unutar samo jednog simbola.

Lavirint sačinjen od početnih, hebrejskih, slova svakog od deset sefirota kabalističkog Drveta života, gde svako slovo tvori naredno u krugu emanacije i izliva kreacije. Nivoi manifestacije. Bilo da se radi o silasku ili usponu.

U srednjovekovna vremena, koračanje lavirintom katedrala, kao što je prvenstveno Chartres u Francuskoj, smatralo se ekvivalentom hodočašća u Jerusalim. Ova slika, takođe, predstavlja Jerusalim, ali ne samo onaj kameni, materijalni, već više kao stanje uma i svesti. Taj grad Abraham je nazivao Yireh (videti dalje od spoznatog), njegov saveznik Melhicedek (מלכיצדק) nazivao ga je Šalem (celina, שלם). Šetnja lavirintom je oda Tvorcu, marš u čast.

Slika je iz dela ”Pardes Rimonim” (פרדס רימונים), kabalističkog teksta, oslonjenog na Zohar, a sastavljenog daleke 1548. godine od strane Moše Ben Jakoba.

Božije ime sefire Keter, sa kabalističkog Drveta života. Arhanđeo Metatron (מטטרון). Ime te tačke je Ja Jesam (onaj koji jeste/koji će biti), Hebreji je izgovaraju eje, dok su kabalisti toj tački davali mnoga imena. Tačka je nazvana Prva kruna, jer zauzima najviše mesto. Nazivana je stara, jer je prva emanacija, primordijalna. Bela glava, Drugo lice – Makroprozopus, nedokučiva visina, jer upravlja svim drugim emanacijama. Svoj pandan među božanstvima drugih tradicija nalazi u liku Zevsa, Harpokrata i Jupitera, simbolišući postignuće Velikog Dela. Osnovni simboli su kruna, tačka, svastika.

Kada se bela sjajna tačka pojavila, nazvana je Keter, što znači Kruna, a iz nje je zračilo devet velikih globusa. Njih devet, zajedno sa Prvom Krunom konstituisali su prvi sistem Sefirota. Njih deset su bile prvo ograničenje za deset apstraktnih tačaka unutar prirode samog Ejn Sof-a (beskonačnog). Ta bezgranična svetlost se reflektovala na ostalih devet sefira s Drveta. Veliko područje koje je ostalo nakon povlačenja Ejn Sof-a u središnju tačku, Keter, tada je ispunjeno sa četiri koncetrična luka, nazvana svetovi, a svetlost deset sefirota se reflektovala kroz svaki od njih.

Kabalisti su koristili slovo ש, Šin, da označe trojstvo prva tri Sefirota. Centralni krug, malo iznad druga dva, je prva sefira Keter, Bela Glava, Kruna. Druga dva predstavljaju Hokmah i Binah, Oca i Majku. Iz sjedinjenja Božanskog Oca i Božanske Majke, proizvode se svetovi i generacije živih bića. Tri vrha slova ש, slični plamenovima, odavno se koriste da prikriju tu Tvoračku Trijadu kabalista.

Takođe, ti vrhovi plamena slova ש, su, u stvari י, Yod. Prvi izlivi hebrejskih oblika, koji tvore sve druge vibracije. Osnovni gradivni elemnt. Iako nije prvi u sistemu alefbeta. Prima Yud. Postoji razlika u mišljenju po pitanju određenih međusobnih odnosa delova prve trijade. Neki učenjaci smatraju Keter za Oca, Binah za Majku, a Hokmah za sina. Prema kasnijem aranžmanu, Mudrost, koja je atribut Sina, postaje tvorac nižih sfera. Simbol Binaha je golubica, prikladan znak za rodni majčinski instinkt Univerzalne Majke.

Drvo života je sastavljeno od 10 krugova, koji predstavljaju brojeve od 1 do 10, a međusobno ih povezuju 22 staze, dvadeset i dva slova hebrejskog pisma. Deset brojeva plus dvadeset i dva slova kao rezultat daju broj 32, koji, prema Mišni, označava Trideset dve Staze Mudrosti.

Slova i brojevi su, prema kabalistima, ključevi celokupnog znanja, jer tajnim sistemom njihovog uređivanja otkrivaju se tajne stvaranja. Ta okultna činjenica je pažljivo skrivena u 32. stepenu masonerije. Postoje četiri drveta, po jedno u svakom od četiri sveta. Prvo je u svetu Acilut (Olam Ha’Acilut, עולם האצילות), gde se deset krugova deset globusa svetlosti uspostavljeni u sredini Ejn Sof-a (אין סוף). Moći i atributi ovog Drveta odražavaju se na svakom i od tri niža sveta, gde je i oblik isti, ali energetski intenzitet slabiji. Kako bi dodatno iskomplikovali svoju doktrinu, kabalisti su stvorili još jedno drvo, koje je sastavljeno od sva četiri, a ima samo 10 sefirot. U tom jedinstvenom drvetu kondenzovana je celokupna arkana prethodno raštrkana kroz obiman arhiv kabalističke literature.