Kvantni suicid: potencijalni dokaz besmrtnosti

/ A man sits before a gun, which is pointed at his head… /

.

A man sits before a gun, which is pointed at his head. This is no ordinary gun; it’s rigged to a machine that measures the spin of a quantum particle. Each time the trigger is pulled, the machine measures the spin of the quantum particle – the quark – depending on the measurement, the gun will either fire, or it won’t. If the particle is measured as spinning in a clockwise motion, the gun will fire, if it is counterclockwise, it won’t fire. There is only one click, nervously the man pulls the trigger. The gun clicks, he pulls the trigger again, it clicks again. He tries a few more times, again and again, all the way to eternity.

Although the gun is properly loaded and functioning properly, it will never fire, no matter how many times he pulls the trigger, this way, the man has gained immortality. Let’s go back in time to the beginning of the experiment. The man pulls the trigger for the very first time and the particle spins counterclockwise, the gun fires and the man is dead. But wait, the man already pulled the trigger an infinite number of times before we restarted the experiment, how can he be dead. The man is thought to be both alive and dead. Each time he pulls the trigger, another universe is created. Thus he is in both states combined.

Postoji jedna zaista fascinantna no istovremeno veoma moralno i etički problematična ideja u naučnim krugovima XX i XXI veka, ideja koja kaže dâ potencijalno, pod određenim uslovima, postoje višestruke verzije Vas, vašeg bića, te svakoga od nas ponaosob. Svih nas – od kojih su neke više, neke manje, dok su one treće skoro u potpunosti identična vama. Tek s neznatnim razlikama na mestima koja ne bi ni primetili… Naime, reč je o gotovo beskrajnom broju varijacija svih mogućih iteracija vas koje, svaka za sebe u svom univerzumu, donose njima karakteristične odluke i koje se ne moraju nužno ticati, niti uticati na vas u ovome svetu/svemiru u kojem sada čitate ovaj tekst (mada, čitate ga i u relativno bliskim ovome, samo s većim brojem slovnih grešaka i koječega sličnog ili drugačijeg…). Jer, na posletku, vi ste samo jedna od verzija vas, u samo jednom od univerzuma u beskrajnoj supi multiverzuma.

Ili možda jednom beskrajnom (!?) univerzumu.

Ima li razlike?!

Il n’y a qu’un probleme philosophique vraiment serieux: c’est le suicide.

Postoji samo jedan zaista ozbiljan filozofski problem: a to je samoubistvo.
Alber Kami, ‘‘Mit o Sizifu

Upravo ovoj ideji, a iz razloga koji će vam ubrzo postati [valjda] jasniji, prilazimo i kao teoretskom modelu koji potencijalno može doprineti razumevanju te svojevrsn ideje koja propagira stanje postojanja najbolje opisano kao kvantna besmrtnost, a koja svakako veoma polarizuje naučne umove po tome da li joj pozitivno prilaze ili ne. Posebno što jedan od načina potencijalnog dokazivanja iste vodi jedino kroz jednu krajnje oštru meru – samoubistvo. Ipak jedan od njenih zastupnika i neko ko je veoma uticao na popularizaciju ovakvog pristupa razmišljanju na ovu temu u naučnim krugovima svakako jeste Maks Tegmark (Max Erik Tegmark), švedsko-američki fizičar, naučnik i autor. Načnimo sada dublje ovaj bizarni misaoni eksperiment, ne bi li nam stvari polako postale jasnije. Ili manje jasne…

Zato: zamislimo da igramo svojevrsni kvantni ruski rulet, koji je baš i nalik običnom ruskom ruletu ali s tom razlikom da njime rukovode principi kvante mehanike:

U ruci vam je pištolj. Taj pištolj je prikačen na uređaj nalik ovom Universe splitter-u (Android, iOS), aplikaciji koja je tom imaginarnom uređaju potrebnom za naš misaoni opit najbliža iz današnje perspektive, te kao i po svom konceptu rada i koja vam u obrisima može dočarati svrhu jednog ovakvog uređaja nama ovde neophodnog, a čiji je jedini cilj, kako joj i sâm naziv kaže, da raspoluti univerzum za vas. Dakle, gledamo li sa stanovišta standardnog seta fizičkih zakona šanse su vam 50-50 da preživite.

No kako stvari funkcionišu: u prvom scenariju vi preživljavate i po vas ništa se ne dešava; u suprotnom mašina vas momentalno, i bez ikakve šanse da to sprečite ili preživite, ubija. To smaknuće bi se zato odigralo na način da niste ni svesni šta se dogodilo – bezbolno s momentalnim prekidom vaše svesti.

Let’s say you have to make a difficult decision — for example, whether to accept a job offer or to turn it down. Just type both actions into your Universe Splitter, and press the “Split Universe” button. Universe Splitter will then, over the internet, activate a remote “Quantis” brand quantum device (made by id Quantique, and certified by the National Metrology Institute of Switzerland) which will send a single photon into a quantum “either/or” state. According to current scientific thinking, though, the photon will actually be in a “both, but in separate universes” state!

Within seconds, Universe Splitter will report to you which of those two universes you’re in, and by taking a different action in each, you will cause these previously identical universes to diverge.

Of course, you won’t be able to see or interact with that other universe. In fact, you may question whether anything at all happened. But according to the prevailing quantum theory, there will be two of you pondering whether anything just happened…

Abstract: In quantum mechanics, quantum suicide is a thought experiment, originally published independently by Hans Moravec in 1987 and Bruno Marchal in 1988, and independently developed further by Max Tegmark in 1998. It attempts to distinguish between the Copenhagen interpretation of quantum mechanics and the Everett many-worlds interpretation by means of a variation of the Schrödinger’s cat thought experiment, from the cat’s point of view. Quantum immortality refers to the subjective experience of surviving quantum suicide regardless of the odds. The paper is a survey of the experiment of quantum suicide.

Ovde je dostupan PDF u celosti

Quantum mechanics says objective reality doesn’t exist, that instead all we see are probabilities collapsing into one particular configuration and all other possible realities might just exist together in a quantum multiverse.

The version of you who died cannot know that he died, only the version of you who lived can know that you lived. Only the living version of you continues on in consciousness.

You can’t die because only your living self will keep it’s existence.

Poenta eksperimenta i jeste u tome da neprekidnim pokretanjem ovog samoubilačkog procesa vama iz prvog lica deluje da se apsolutno ništa ne dešava. Vi svaki put, čudesno i van svih zakona verovatnoće, ostajete u životu.

Makar ga hiljadu puta pokrenuli, najverovatnije će sve ostati onako kako inicijalno jeste – ostaćete živi. Ništa ni najmanje neobično primetiti nećete. Ipak, objašnjenje za ovako bizaran rezultat, koji se protivi svakoj matematici brojeva, u tome je što istovremeno u velikom broju paralelnih scenarija/svemira, odnosno deljenja kosmosa do kojih svaki put dolazi kolapsom talasne funkcije (wave function), vi ste već uveliko mrtvi i tome svedoče ljudi koji se u tim paralelnim svetovima nalaze. Glavni problem s percepcijom vaše sopstvene smrti jeste u tome što sem vas u fizičkom obliku više nema vaše svesti koja bi jedina objektivno svedočila vašoj smrti. Iz prvog lica. Odnosno: dâ posvedoči vašem nepostojanu. Drugim rečima: nema načina da smrt svesno percipiramo, te jedini scenarijo koji ima mogućnost daljeg rezonovanja po vas i vršenje funkcije svesti jeste onaj u kojem vi preživljavate ovaj eksperiment i pokušaj potencijalnog oduzimanja života, ergo: otud vi koji kontantno percepirate permaninentno preživljavanje kvantnog ruleta, te stalno završavate u univerzumu po uslovima stoprocentnog preživljavanja ovog pokušaja suicida.

Dok istovremeno iz vaše aktivne perceprcije možete jedino da svetočite kršenju svoh mogućih zakona vaerovatnoće…  Nema drugog objašnjenja.

Ali da bi ova problematika bila jasnija i smislenija u nju se sada mora dublje uroniti, otići u duboke vode u kojima se nalaze mehanizmi koji manipulišu našom stvarnošću i čine ovoliko neuhvatljivom kakva ona jeste. To nas, za početak, polako vodi i do ključnog mišljenja malopre pomenutog gospodina Tegmarka koji kaže da ukoliko bi se neko usudio na ovaj vid eksperimentisanja, i ako bi za to bilo svih tehničkih uslova (kojih trenutno nema) eskperimentator bi iskusio upravo opisani scenario, te bi to verovatno bio i nepobitni dokaz ispravnosti teorije o višestrukim svetovima u tumačenju kroz jednu od prizmi kvantne mehanike (MWI):

Mi sada bitišemo u samo u jednom od beskrajnih svetova koji rezultuju svakim mogućim razvojem događaja dostupnim.

Prva prizma, opširnije:

I MANY-WORLDS interpretation of quantum mechanics – MWI

.

I

∼ MWI ∼

Interpretacija kvantne mehanike iz vizure višestrukih svetova jeste jedno od tumačenja kvantne teorije koje sugeriše da se svaki mogući ishod kvantnog eksperimenta zaista, stvarno dešava u zasebnom paralelnom svetu. Ova interpretacija odbacuje tradicionalnu ideju kolapsa talasne funkcije prilikom merenja i umesto toga tvrdi da se svi mogući rezultati kvantnog sistema ostvaruju u različitim granama paralelnih univerzuma. Prema many-worlds interpretaciji, kada se dogodi kvantno merenje, svaki mogući ishod se odvaja u svoj sopstveni svet, ili, pak, svojevrsnu granu postojanja, gradeći time mrežu paralelnih stvarnosti. Paralelne scenarije. Tako svaka grana predstavlja jedan od mogućih rezultata eksperimenta. Ova ideja eliminiše potrebu za postavljanjem pitanja šta se dešava s nekim kvantnim sistemom pre nego što ga izmerimo, tvrdeći da se svi potencijalni rezultati već ostvaruju u različitim paralelnim svetovima.

Ja” sam objekat kao što je to, na primer, naša planeta Zemlja, mačka, ili bilo šta drugo. ”Ja” je definisano u određenom trenutku u vremenu kompletnim, klasičnim opisom stanja moga tela i mozga. Ipak, ”Ja” i ”Dražen” se ne odnosimo na jedno te isto, iako se ja zaista zovem Dražen.

U ovom trenutku postoji ogroman broj ”Dražena” u različitim univerzumima (ali i ne više od jednog u svakom od pojedinačnih), zato i jeste besmisleno reći da postoji još jedno ”Ja”.

Ovako izložena teorija trenutno na najbolji mogući način i vrlo jasno dočarava kako izgleda ideja o kvantnoj besmrtbosti (svesti, ili duha, a sve u zavisnosti iz koje oblasti istraživanja prilazite ovoj delikatnoj problematici). Jer kako i vidimo – vašu smrt mogu percepirati samo svesna bića oko vas u univerzumima gde vi ginete. Istovremeno vaša svest, između života i smrti jedino može obavljati svoju funkciju percepcije dok je u životu, samim time svest koja neprekidno percepira svoje postojanje sâma po sebi je dokaz kvantne besmrtnosti individue. Ali samo iz prvog lica. Treće lice, odnosno svesti oko vas vašu smrt će percipirati baš u skladu sa statističkom verovatnoćom da oroz okine.

No pored prvog pomenutog pravca naučnog promišljanja potencijalnog postojanja više svetova, odnosno razumevanja principa kvantne mehanike, treba pomenuti još nekoliko drugih, kao što su:

II HIDDEN-VARIABLE theory – HVT

III SPONTANEOUS COLLAPSE theory, odnosno Ghirardi–Rimini–Weber teorija SCT

.

II

∼ HVT ∼

Ovaj pristup se dobrim delom može dovesti i u vezu s principima koji je svojevremeno podržavao i Albert Ajnštajn (Albert Einstein). Reč je o teoriji skrivenih varijabli, odnosno skrivenih promenljivih koje nisu direktno opažene ali koje utiču na merenje čestica i kao takva ova teorija spada u red determinističkih koje imaju za cilj da razjasne probabilističku prirodu kvantne mehanike – uvođenjem svih potrebnih, pardon, neophodnih varijabli ne bi li ona bila održiva spram klasične mehanike, odnosno fizike velikih objekata. Upravo zbog ovakvog načina njenog funkcionisanja ona je često osporavana jer traži previše modifikacija umetanjem dodatnih parametara.

Iako teorija skrivenih promenljivih ima za cilj da reši neke paradokse kvantne mehanike, većina fizičara favorizuje Kopenhagenšku interpretaciju (The Copenhagen interpretation), koja se direktno oslanja na verovatnoću i superpoziciju. Teorija skrivenih promenljivih, poput de Broli-Bomovog pristupa (The de Broglie-Bohm, pilot wave theory) sugeriše da čestice zadržavaju definisane osobine koje nisu otkrivene merenjem, ali mnogi eksperimenti, poput EPR paradoksa (Einstein-Podolsky-Rosen paradox – izveden je iz pojave predviđene kvantnom mehanikom, poznate kao kvantna spletenost (quantum entanglement), koja pokazuje da merenja izvršena u prostorno odvojenim delovima kvantnog sistema mogu očigledno da imaju trenutan uticaj jedno na drugo. Ovaj efekat je poznat kao nelokalno ponašanje (ili u običnom govoru kao ”kvantna čudnovatost”) izgledaju da podržavaju kvantnu povezanost bez skrivenih varijabli, te i dalje ostaje izazov pronalaženja teorije koja će ujediniti kvantnu mehaniku sa svetom makroskopskih proporcija, a istovremeno objasniti i merenja na subatomskom nivou.

Ova debata je i dalje veoma aktuelna među fizičarima, dok šira naučna zajednica istražuje različite aspekte i interpretacije kvantne teorije.

Ukoliko uzmemo electron (e) beležićemo sledeće:

dok ga ne posmatramo on je talas

tokom posmatranja u stanju je čestice

.

Ovaj pristup kaže da elektron moramo dvojako posmatrati – jer je i jedno i drugo istovremeno.

Elektron poseduje obe prirode istovremeno i da ono što konačno odlučuje sudbinu pojavnosti elektrona jeste talasna funkcija, kao i u primeru teorije više svetova. No suština razlika je u tome što u ovom slučaju vrlo verovatno postoji dodatni set (za nas još uvek skrivenih) varijabli putem kojih je moguće odrediti tačnu poziciju elektrona kao i brzinu kretanja (jer sa sadašnjim znanjem kojim baratamo još uvek je nemoguće znati oba parametra istovremeno, jer – znamo li brzinu onda ne možemo doći do lokacije, i obrnuto). Ono što zapravo pomera poziciju elektrona jeste talasna funkcija i ona nas, našu svest, grananjem do kojeg ova funkcija dovodi, ometa u njegovom pronalaženju, te da mora biti reč o jednoj posve drugoj realnosti koja je bazirana na varijablama koje, kako smo već rekli, još uvek ne poznajemo, a koje moraju opisivati realnost u kojem su, jednostavno, locirane sve moguće čestice. Bez izuzetaka. Najrazvijeniji pristup ovom stanovištu zovemo Bomovom mehanikom (Bohmian mechanics), te predstavlja sistem čije čestice dobijamo talasnom funkcijom u skladu sa Šrodingerovom jednačinom (Schrodinger’s equation), ali i da je to samo deo celog kolača stvarnosti.

Ali ukoliko vam teorija višestrukih svetova iz nekih manjih razloga ne odgovara onda je Bomov model prava stvar za vas jer je dobrim delom ista kao i više svetova, s tim što u računicu uvodi i mnoge druge parametre koji su nam u prethodnoj nedostajali i s njima pokušava da dâ smisao inače vrlo problematičnim idejama koje samo dodatno komplikuju ovu teoriju novim varijablama. Ali je suština u tome iz ovog ugla sada govorimo samo o jednom grananju koje predstavlja stvarnost u punom smislu te reči, te nema potrebe da razmišljamo o drugim potencijalnim scenarijima.

Ili bar ne kako bi to po automatizmu činili.

Problem i s ovim pristupom je što ga je jako teško uskladiti sa savremenom fizikom, jer ukoliko pođemo od toga da je svet sazdan od pojedinačnih čestica onda bi ovaj pristup bio sasvim dovoljan – ali to nije slučaj jer se već uveliko susrećemo s konceptima kao što su kvantna teorija polja (Quantum field theory – kombinuje klasičnu teroiju polja, Specijalnu relativnost i kvantnu mehaniku); ili kao što je teorija kvantne gravitacije (Quantum gravity – koja ima za cilj da gravitaciju do kraja opiše isključvo kvantnim fenomenima, kvantnom mehanikom); kao i drugim savremenim idejama za koje se ispostavlja vrlo problematičnim da se opišu pukim dodavanjem novih varijabli jer ih onda gotovo beskrajno komplikuju.

Odnosno, nemoguće ih je do kraja njima opisati jer deluje da pripadaju zastarelom setu ideja opisivanja stvarnosti koji jednostavno nije dovoljan, iako ne nužno neispravan.

.

III

∼ SCT ∼

S druge strane, svaki pojedinačni elektron ima svoju talasnu funkciju i čini se da svaki put kada ga opazimo ona se uruši, ali je isto tako moguće da postoji određena nasumična verovatnoća da se svake sekunde dogodi spontani kolaps. Eto nam, kao nuspojave ovog scenarija i definicije čuda.

Dakle, imamo taj tzv. oblak verovatnoće nalaženja ali, istovremeno, ta ista talasna funkcija ima svojevrsni mehanizam spontanog urušavanja i time pozicionira elektron negde u predelu sada bivšeg oblaka mogućeg lociranja pre kolabiranja. Vrlo, vrlo retko – jer ukoliko bi posmatrali samo jedan elektron i čekali da svedočimo spontanom urušavanja njegove talasne funkcije to bi se desilo tek jednom u, otprilike, sto miliona godina (brojevima: 100.000.000). Ali ako imamo enorman broj elektrona, kao što je to na primer sličaj sa stolicom, ili foteljom u koju zavaljeni sedimo, a koja se načinjena od seksitiliona elektrona, onda je i mnogo veća verovatnoća da će se elekton negde u prostoru te stolice nasumično lokalizovati na jednom određenom mestu i zato što je svaki elektron u tom skupu kvantno isprepletan (Quantum entanglement) sa svim drugim elektronima u svom okruženju upravo to omogućava stolici da bude stabilna i kao fizički objekat u prostoru u kojem se nalazi, da održava svoju formu. Nevezano od potrebe da je održava svest svojim svesnim uočavanjem.

SCT danas naučno možemo da pozicioniramo u odnosu na MWI, odnosno da posmatramo odvojene jednu od druge kao dve zasebne teorije, jer ukoliko baratamo s određenom grupom atoma čak i da ih ne posmatramo, odnosno da nisu entangled, jedno od talasnih funkcija će ih svakako lokalizovati na određenom mestu unutar oblaka verovatnoće. Takođe još jedna, nazovimo je uslovno tako, zabluda koju MWI naučno opovrgava jeste opšti utisak javnosti kako atome uglavnom čini prazan prostor, da su atomi 99,99% sastavni deo praznog prostora.

Danas imamo dva glavna problema kada naširoko govorimo o kvantnoj mehanici i oni su ti koji stvaraju najviše problema u razumevanju ove grane nauke.

Reč je o:

problemu merenja atoma u prostoru (pozicija i momentum)

dok je rugi problem ontološke prirode

Maločas smo govorili o teoriji skrivenih varijabli, drugi naziv za nju je i Everetova interpretacija (Everett interpretation, relative state formulation) prema njenom tvorcu Hju Everetu (Hugh Everett) iz 1957. godine i upravo ono što je ontološko u problemu postojanja jeste talasna funkcija. Drugim rečima, ni manje ni više – Talasna funkcija čitavog univerzuma. Teoretski postavljeno, jedino ona u potpunosti opisuje od početka do kraja naš svemir i sve što se u njemu nalazi (potom se grana na manje, lokalne talasne funkcije). Zato u teoriji skrivenih varijabli imamo i talasnu funkciju, ali i čestice, samim time to nam onda daje dodatne komade u slagalici razumevanja stvarnosti (kao što i njeno ime upućuje), te zato i pitanje da li je atom uglavnom načinjen od praznog prostora pre svega zavisi šta je u toj slici razumevanja stvarnosti stvarno, a šta nije. Talasna funkcija elektrona ispunjava atom, te ako ste zagovornik MWI za vas bi stvarnost morala biti utemeljena na talasnoj funkciji jer ona generiše atom i samim time atom prestaje da bude prazan prostor i postaje talasnom funkcijom. Talasna funkcija postaje njegov obim. Sve mimo toga može biti samo vaš subjektivni osećaj da je atom prazan prostor, da vam se samo tako čini, jer mimo svega do sada rečenog vi atom i dalje posmatrate kao tačku, dok vam talasna funkcija samo daje verovatnoću gde on može biti opažen. Ali tek kada obavite merenje.

Zato je tu many worlds interpretation da pojasni kako nema toga gde atom jeste, već samo gde je najveća verovatnoća da se manifestuje, te postane nam kao takav vidljiv, standardnim instrumentima merljiv. Uhvatljiv, detektabilan. Dakle, atom nije čestica koja je prisutna, već je utemeljena na bazi verovatnoće postojanja. Na taj način oni koji tvrde da je atom ugavnom prazan prostor o njima govori da su verovatno traljavi u svojim promišljanjima koja nisu nužno utemeljana na konkretnim podacima koji bi to dalje potkrepili, već taj stav više oslikava nekakvo romantično sagledavanje naše stvarnosti i kao takav zalazi u poetični pristup temi, dobro udaljen od njegove, istinske analitičke prirode.

No postoji jedan izuzetak – a to je i četvrti vid sagledavanja kvantne mehanike koji je na sličan način popularan u svojim krugovima kao i prethodno pomenuta tri. Četvrta verzija kaže kako talasna funkcija nema nikakve veze sa stvarnošću.

Dakle, svaka od njih daje svoje viđenje značaja talasne funkcije:

MWI = talasna funkcija predstavlja celokupnu realnost;

SCT = TF predstavlja celokupnu realnost, ali prema drugim jednačinama;

HVT = TF je deo stvarnosti, jer pored njen imamo i čestice kao dodatne varijable.

.

Četvrta je:

IV EPISTEMIC APPROACH to quantum mechanics – EAQM

.

IV

∼ EAQM ∼

Epistemički pristup kvantnoj mehanici odnosi se na tumačenje teorije u kontekstu informacija i znanja, umesto pretpostavke postojanja objektivnih fizičkih svojstava. Ova perspektiva sugeriše da kvantno stanje ne predstavlja nužno ontološku stvarnost, već opisuje naše znanje ili informacije o određenom sistemu o kojem govorimo. Iz ovog ugla talasna funkcija, taj ključni koncept u kvantnoj mehanici, posmatra se kao reprezentacija našeg znanja ili informacija o kvantnom sistemu, a umesto direktnog opisa fizičkog stanja sistema. Akt merenja se tada smatra ažuriranjem ili promenom težišta našeg znanja, a ne kolapsom talasne funkcije koji predstavlja stvarnu fizičku promenu. Zastupnici epistemičkog pristupa tvrde da on pruža koherentnije i manje misteriozno tumačenje kvantnih fenomena. Ipak, kao što iz svega do sada jasno vidimo, ova perspektiva samo je jedno od nekoliko tumačenja kvantne mehanike i ta debata o prirodi kvantne stvarnosti i dalje je aktuelna u svetskoj naučnoj zajednici.

EAQM ukazuje na stav koji kaže da je talasna funkcija ništa drugo do naše lično znanje o svetu koji nastanjujemo. Skup znanja o istom, ili, pak, naš nedostatak znanja, te eventualno krivo tumačenje sveta. Iz toga onda jasno proizilazi da je talasna funkcija ništa drugo do oruđe koje koristimo na čijoj bazi pravimo našu predikciju o sistemu kojim se bavimo, posmatramo i merimo i kakav će zatim eksperimentalni rezultat biti. Četvrti pristup se iz tog razloga bazira na tome da se ne trebamo previše usredsređivati na realnost kao takvu već da se više oslanjamo na mehanizme na osnovu kojih možemo vršiti okvirne pretpostavke, te da ih s vremena na vreme osvežavamo novim informacijama u odnosu na svet oko nas.

Na kraju, posle svih ovih pokušaja razjašnjavanja, u vazduhu ostaje inicijalno pitanje:

Da li je elektron unutar atoma?

ili još

Je li atom uglavnom prazan prostor?

.

Suština je u tome da ne trebamo postavljati takav vid pitanja u vezi sa stvarnošću, već ona bazirana na posmatranjima, odnosno:

Šta vidiš?

.

Sva druga površnija pitanja u stvari i imamo na dnevnom redu samo iz razloga što je većina fizičara usvojila stav da trebamo koristiti principe kvantne mehanike, ali se u isto vreme i ne trude dovoljno da je podrobnije razumeju. Zato bi vam većina fizičara danas, ukoliko bi im postavili ova suštinska pitanja, odgovorili da razumevanje sâme stvarnosti i nije njihov posao – i baš upravo i leži suštinski problem. Ovaj tip pitanja svakako nije lak. Čak ona nisu ni prirodna jer su kontraintuitivna, te su i osobe koje se profesionalno bave rešavanjem ovih jednačina i koje time uspostavljaju neku vrstu reda, u pokušajima dâ daju predviđanja bazirana na njima – suštinsko razumevanje ove problematike je jedna potpuno druga strana medalje. A ovde ih više nemamo samo dve. Upravo ovi razlozi naučnike udaljavaju od bavljenja suštinskim pitanjima koja ujedno zalaze uporedo duboko u filozofske vode, te traže poseban soj ljudi koji su spremni da zanemare i svoj ego i upuste se u jedno daleko heterogenije istraživanje kroz više različitih oblasti simultano.

Zato je neophodno približiti eksperimentatore i teoretičare:

bavljenje eksperimentima nas uči manipulaciji elementarnim česticama i kvantnim sistemima na najdelikatnijim razinama, koristeći optiku, svetlost, lasere, sudarače čestica;

dok je posao teoretičara da eksperimentatora tokom opita konstantno opskrbljuje konkretnim, delikatnim pitanjima i daljim zahtevima u odnosu na druge pretpostavke koje iz rezulatat eksperimenata proističu.

.

Takav jedan konstantan odnos na najvišim nivojima bi silovito unapredio razumevanje kvantne mehanike koja je već duže vreme na istom nivou. Decenijama unazad. S relativno malim novim probojima u shvatanju ovih neshvatljivosti. U standardnoj kvantnoj mehanici bi rekli nešto poput:

Ukoliko pošaljem elektron jednim putem, ili, pak drugim, šanse su 50-50 da ću zabeležiti da je prošao levim ili desnim putem.

.

Na tako nešto bi se odmah usprotivio zastupnik MWI teze:

Kako misliš da su šanse 50-50, jer je 100% verovatno da će u jednom svetu otići levo i 100% verovatno da će otići desno u drugom.

Fraza o 50% šansi da završi tamo ili ‘vamo prosto je besmislena.

Kakva je potena uvoditi verovatnoću u jedan deterministički sistem?

.

Upravo ovakav vid potencijalne konverzacije je dokaz da se određenoj problematici ne može prići samo eksperimentom, već zahteva i jedno, paralelno duboko teoretsko promišljanje o onome o čemu raspravljamo. Posebno ako se naša pitanja tiču tema koje imaju za cilj da smeste ljudsku svest u ovaj celi mehanizam i pride probaju da to objasne opitom samoubistva…

ODABIR TEMA


Pratite diskusiju/Subscribe
Obaveštavaj/Notify

0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments