Multiverzum: 10 implikacija

/ Reklo bi se da smo zaista centar svemira /

.

Tokom svih prethodnih epoha i perioda istorije razvoja ljudskog roda i društva, te aktivnog promatranja i potonjeg direktnog istraživanja svemira deluje da se proces dobijanja odgovora na neka od najtežih, suštinskih pitanja sada maksimalno zahuktava ali istovremeno i usložnjava. Samim tim, postalo je veoma očigledno da živimo u jednoj posve neobičnoj sredini prepunoj iznenađenja koja često ne možemo ni da zamislimo da su moguća, te da vrebaju tu odmah iza ugla. U jednom takvom prostoru u kojem određene informacije do kojih dolazimo, ili samo makar one koje imaju određenog smisla i koje su bar donekle ponovljive u svojoj pojavnosti i eksperimentalnom pristupu, nama sada dopuštaju da se na njih još čvršće oslonimo i da zahvaljujući zaključcima koje iz njih crpimo mi sada stvaramo sve bolje i osetljivije instrumente kojima dublje ispitujemo i modifikujemo našu sredinu, ali ujedno i sopstveni mentalni aparat, moždani hardver, čime sebi mnogostruko olakšavamo boravak u ovom svetu koji inicijalno nije do te mere prema našoj vrsti bio naklonjen. Zato nije posebno bitno držimo li do toga da je ona dobra ili loša, ili više ili manje nama naklonjena, jer prosto je takva kakva je. Kakvu smo je dobili.

S druge strane – univerzum, ili još bolje: ovi rani koncepti multiverzuma možda ne bi trebali ni da imaju previše čvrstih osnova da stabilno pariraju drugim utemeljenijim idejama koje danas sve dublje i dublje razrađujemo jer dolazi s vrlo malo naučno-eksperimentalnog utemeljenja. Odnosno, što dublje kopamo zaista se ispostavlja da potkopavamo ono što smo do juče mislili da znamo i što držimo za sigurno. Upravo je to problem s još uvek svežim kvantnim principima kojima sve češće nastojimo da opišemo naš svet, a koje i dalje suštinski ne razumemo.

Baš zato određeni uvidi i nisu najjasniji u svojoj suštini, te ostaju okovani iracionalnosti maglom koja će ih verovatno uvek takvima i činiti.

Tî i takvi uvidi nas baš zato često i plaše, uznemiravaju, jer ne možemo da ih ukalupimo u naš mentalni aparat koji je pre svega načinjen tako da bude utemeljen na racionalnosti fizičkih principa iz našeg najbližeg okruženja. To je racio na kojem temeljimo sopstveno svakodnevno postojanje a u jednom ovako složenom mehanizmu opšte stvarnosti koja se beskrajno širi ka svojim rubovima makro i mikro sveta. Zato iz ovako predstavljene i sagledane problematike vredi naznačiti i malo više približiti neke od tih sablasnih ideja do kojih civilizacijski sada makar okvirno dopiremo, a koje, istovremeno, nisu ni sasvim proverljive niti dokazive. Ili bar ne u dovoljnoj meri da za neku od njih možemo reći da je izvesna. I pitanje je hoćemo li ikada…

Počnimo zato od koncepta nasumične geneze svesnih mozgova u ambisu komsičkog vakuuma:

.

Bolcmanovi mozgovi

Beskonačnost je jedna krajnje neobična, vrlo čovečija ideja jer, ako ništa drugo, krasi je taj jedan generalni parametar koji kaže dâ ukoliko dovoljno dugo u njoj boravimo sve što je moguće da se dogodi – dogodiće se. Bez obzira na to o čemu je reč, bitno je samo to da je fizički izvodjivo i sve ostalo je na vrlo složenim brojevima. Samo to. Glavni razlog za to je što u tom smislu (mi) na raspolaganju imamo neograničeno vreme čekanja na usluzi, vreme koje verovatnoći dopušta da učini sve što je u njenoj moći, a matematički je sada jasno da je verovatnoća omnipotentna kada joj se dodeli sloboda delovanja. Možda je možemo u tom smislu i osloviti istinskim Bogom, Onim oko koga se tako mnogo sporimo otkad je sveta i veka, samo nikako da Ga ispravno i van ljudskih okvira shvatimo i prihvatimo. A ne pokopanog u antropocentrični način sagledavanja uzroka i posledice.

Za ovaj prvi primer možemo slobodno reći da se najvećim delom oslanja na svojevrsni misaoni eksperiment [misaoni – jer višestruko nadilazi tehnološke kapacitete jedne kosmičke civilizacije, poput nas, one koja se još uvek koprca na 0.7 podeoku Kardaševe skale] koji kaže: ukoliko se pozovemo na matematičku verovatnoću beskonačnosti brojeva, daleko je verovatnije to da se jedan sasvim oformljeni, zreli i inteligentni mozak pre može niotkuda, iz ništavila stvoriti niisčega, nego li što je to izvesno da se dogodi na način na koji se to zapravo i desilo – sporim evolucionim putem. Onim koji zahteva mnogo više resursa od prepuštanja kvantnim fluktuacijama. Jer jednostavno: prvi argument je daleko smisleniji u ovom scenariju jer zahteva daleko materijala za genezu, kao i vremena nego li što je to potrebno bilo kom drugom scenariju koji se oslanja na previše parametara i potonjih fizičkih poklapanja i mnogih drugih neophodnosti za jedan takav konačan ishod.

Iako je ovde reč o jednoj krajnje egzotičnoj tvrdnji [opet – sa stanovišta čovečijeg racia], ova mogućnost je aspolutno izvesna uzmemo li u obzir sve prethodno rečeno u scenariju ovog prvog primera. Ukoliko na raspolaganju imamo neograničeno vreme kosmosa onda, kao što smo već i rekli, sve moguće je neminovno. Jedini uslov je vreme. Mnogo vremena i slučajnost će uraditi svoje, ono za šta je nadležna. A nadležna je za Sve, pa samim tim i za sva misleća bića koja po njenim načelima u određenim trenucima vremena nastaju, postoje i nestaju… Vraćajući se u ništavilo ambisa verovatnoće iz kojeg su u jednom određenom trenutku u vremenu, trptaju, proistekli, te nanovo nestali. Samim tim ti mozgovi koji izvesno negde tamo u svemiru bestelesno i mimo svih uzročnika nastaju vrlo verovatno postaju takvima zajedno i sa već preučitanim, lažnim sećanjima na pređašnju istoriju koje zapravo ni nema.

Po istom tom principu generisanja sećanja, nastaju zajedno sa sećanjem na daleku prošlost koja verovatno nije ni postojala.

Odemo li za korak dalje i zamislimo ovakav scenario u mnogo daljoj vremenskoj tački svemira, onoj u kojoj više nema materijalnih osnova za postepeni razvoj moždanog biološkog života, onda bi se ovi inteligentni mozgovi-nastali-niiščega prirodno zapitali, zagledani u beskrajnu tamu impotentnog kosmosa:

Otkud oni tu?

Kakav je kosmos nekada u prošlosti bio?

Na šta je ličio?

Kakvi su tada uslovi postojanja bili?

A da bi izbegli nadolazeće ludilo u nedostatku odgovora na sve brojnija pitanja o tami koja ih okružuje možda bi se odlučili da osmisle način simulacije prošlosti svemira u kojem su se, volšebnom igrom matematičkog slučaja, zadesili. Možda bi čak i odlučili da nasele tu njihovu tek formiranu simulaciju ne bi li i fizički izbegli da žive ni u čemu.

Ako je sve ovo iole moguće, a svakako nije jednako nuli, nismo li mi tek deo scenarija snova jednog pomahnitalog superračunara daleke budućnosti nastanjenog u ništavilu besplodne tame mrtvog kosmosa koji je stvoren da simulira suprotnost onome što ga okružuje i neminovno uništava?!

.

Kosmološki model Ser Rodžera Penrouza

Još jedna od teoretskih mogućnosti s kojom savremena kosmologija koketira jeste pitanje da li je ovaj svemir u kojem postojimo univerzum. Odnosno: da li je jedan, prvi ili je tek reč o još jednom u potencijalno beskonačnom nizu rađajućih univerzuma i velikih praskova [belih rupa?!] koji ih iznedruju?

Razrada ove ideje (CCC – Conformal cyclic cosmology) dolazi nam od čuvenog matematičara i fizičara Rodžer Penrouza (Sir Roger Penrose) koji je za otkriće povezanosti opšte teorije relativiteta sa stvaranjem crnih rupa dobio i Nobelovu nagradu za fiziku 2020. godine. Ono što je najupečatljivije kod Penrouzove teorije jeste to da je verovatno moguća detekcija [eho] poslednjeg u nizu stvorenih svetova, jednog pre našeg, ukoliko bi se ispostavilo da je teorija tačna. Penrouz dalje sugeriše da bi upravo crne rupe mogle biti i najbolji kandidat ostavljača otiska jednog takvog kosmičkog scenarija, a to bi, dalje, trebalo biti vidljivo/beležljivo upravo na mapi kosmičkog pozadinskog zračenja (Cosmic microwave backgroundCMB) koji je najbolji pokazatelj turbolentne prošlosti našeg univerzuma. Zato CMB komotno možemo zvati i mapom postanka. Bar ovog trenutnog u kojem i mi živimo.

Ukoliko bi se navedeno ispostavilo izvesnim, nije nemoguće u tom scenariju zamisliti jednu izuzetno visoko razvijenu civilizaciju, civilizaciju III tipa na Kardaševoj skali kosmičkih civilizacija, koja je živela u tom univerzumu pre nego što je ceo sistem odumro, urušio se. Jedna tâko razvijena civilizacija koja je na raspolaganju imala ne milijarde godina, nego stotine milijardi, sigurno je pronašla načine da, suočavajući se sa svojim neminovnim krajem, u CMB ureže neki dokaz, artefakt, o svom postojanju pre nego što bi iščezla pre više od 13.8 milijardi godina prema našem savremenom računanju kosmičkog vremena. Našeg eona.

A možda su oni u svom univerzumu zabaležili neku sličnu poruku od neke još starije civilizacije iz eona pre njihovog?!

Možda je upravo to i naša sudbina u dalekoj budućnosti – dâ naredne civilizacija izvestimo o našem nekadašnjem postojanju.

Dometima…

.

Sadašnji trenutak

Jasno je dâ mi naše živote živimo u sadašnjosti, sada, dok je sve ostalo negde tamo u prošlosti, ili, pak, leži u nekom budućem spletu okolnosti koje tek trebaju da se manifestuju. Ali nešto toliko [nama] stvarno i opipljivo kao što je sadašnjost koju svakog trenutka pojmimo i očitavamo i koja je temeljno utisnuta u naše postojanje, u stvari ona, kao takva – sadašnja – ni ne postoji. Mi sadašnjost jedino našom svešću registrujemo, njene obrise, preseke, dok sâma srž sadašnjost nikako nije, niti može biti bazirana na načelima fizike, kao i setu onih pravila koja definišu sâm univerzum. Uronimo još dublje u ovu problematiku videćemo da ni naši svesni mozgovi ne mogu u dovoljno pojmiti koncept sadašnjosti, pre svega iz razloga što je našim neuronima potrebno jedno određeno vreme za komunikaciju među sobom, jer ma koliko da je taj  raspon među njima, iz naše makro perspektive, mali i beznačajan, on svakako postoji i za to je potrebno određeno vreme koje se procenjuje na ∼50m/s. Dakle, to je pre svega naš biološki problem.

Pozivanjem na fiziku ova činjenica postaje još više upadljiva jer kada u prostoru opazimo neki određeni objekat mi ga ne vidimo onakvim kakav on zaista jeste u tom određenom trenutku, ne, već ga vidimo onakvim kakav je on bio nakon tog nekog određenog vremenskog intervala koji je potreban svetlosnom signalu o tom objektu, putem fotona, odnosno svetlosnog talasa, dospe do centara u našem mozgu.

Samim time:

posmatramo li Mesec vidimo ga onakvim kakav je bio pre oko jedne sekunde

posmatramo li Betelgez (Betelgeuse) vidimo ga onakvim kakav je bio pre skoro 650 godina

Obzirom da očekujemo da Betelgez uskoro dospe u stanje supernove [tip zvezdane eksplozije tokom koje se izbacuje ogromna energija za izuzetno kratak vremenski period] to se zbog ove distance možda već i dogodilo, dok mi nismo u stanju to da znamo, odnosno vidimo/registrujemo, usled distance koja je između nas i Betelgeza.

S druge strane, ovde imamo i otvoreno pitanje budućnosti ka kojoj se uvek krećemo u jednom određenom pravcu (the arrow of time). Čak nam naš svemir, pod vrlo određenim okolnostima, dozvoljava da taj protok delimično i ubrzamo ukoliko bi se kroz vreme kretali visokom relativnom brzinom. Ili, ukoliko bi se stacionirali blizu određenog, jakog gravitacionog centra poput, blizu crne rupe. Na tim mestima je protok vremena usled enormne gravitacije višestruko modifikovan, relativno posmatrano. Dakle, jednostavno fizički možemo definisati prošlost i budućnost, dok za sadašnjost nema primera tzv. apsolutne sadašnjosti koja je matematički sračunljiva. Zato ona ostaje kao jedan krajnje višesmislen koncept koji se ponajviše oslanja na subjektivni osećaj pojedinca koji o njemu promišlja, te samim tim nikako ne može biti merodavan.

.

Postojanje unutar crne rupe

Poj crne rupe

.

Jedna od mogućnosti, ukoliko se već držimo savremenog kosmološkog modela Velikog praska (The Big Bang Theory), odnosno Standardnog modela, jeste ta da je naše psotojanje, odnosno postajanje univerzuma koji trenutno nastanjujemo posledica geneze unutar jedne crne rupe koja se dogodila u nekom od pređašnjih iteracija stvaranja, majčinskih univerzuma, iz kojeg se potom razgranao naš trenutni kosmički scenario [prema malopre pomenutom Penrouzovom CCC modelu]. Iako se svakako ne može sa sigurnošću reći da je ovaj pristup u potpunosti validan, on zaista umnogome rešava višestruke probleme kosmologije koji su trenutno gotovo nepremostivi, a koji, pak, proizilaze iz ideje o Velikom prasku kao trenutno najutemeljenijoj i najprihvaćenijoj teoriji o postanku svemira.

Ovakav pristup se u dobroj meri zasniva na Ajnštajnovoj (Albert Einstein) Opštoj teoriji relativnosti (General relativity) koja fundamentalno u svom narativu povezuje prostor i vreme u – prostorvreme. I to važi sve nivoe postojanja, sve do najekstremnijih mogućih uslova, onih kakvi vladaju na obodima, odnosno horizontima događaja (event horizon) crnih rupa ili magnetara, gde prostor-i-vreme pod tako karakterističnim uslovima i nama još uvek nezamislivim okolnostima mogu rotirati svoje fundamentalne pozicije – te jedno može poprimiti osobine drugog. Ovo pitanje je posebno važno ukoliko pokušamo [a uveliko pokušavamo] da utvrdimo gde se to tačno u prostoru zbio Veliki prasak, jer smo za vremensku koordinati u dobroj meri sigurni.

Kada je reč o standardnom fizičkom modelu ekplozije tu većih problema nema, jer fizika je jasna, ali ova potencijalna eksplozija svih eksplozija verovatno se inicijalno nije ni dogodila u prostoru, već jedino u vremenu. Zamislimo li univerzum u vidu površine koja se širi poput balona na naduvavanje, tačka u kojoj to širenje započinje nalazi se unutar balona, a ne na njegovoj površini, onoj na kojoj se mi danas sa našim mernim instrumentima nalazimo i gde pokušavamo da lociramo tu jednu fizički nepostojeću tačku Početka. Na taj način unutrašnjost balona predstavlja prošlost, ali ne i početnu tačku iz perspektive balona, odnosno prostora koji se širi. To nas zato vraća na relativnost, jer: posmatrač koji se nalazi van crne rupe vidi je kako ona fizički zauzima određenu zapreminu unutar prostora – samim tim crnoj rupi određuje lokaciju. Ali ukoliko bi probali da se pozabavimo nekom tačkom unutar crne rupe tada više ne govorimo o domenu prostora, već se moramo više oslanjati na tačku u vremenu. Ukoliko bi se, teoretski, unutar crne rupe kretali ka njenom singularitetu (spacetime singularity), odnosno njenom gravitacionom centru, uslovno rečeno mi bi se tada kretali ka budućnosti.

Zato se pri ovom primeru koncept relativnosti i raspada, te ne možemo iznositi bilo kakve veće pretpostavke ili tvrdnje jer je reč o sredini koja narušava sva fizička načela ovog našeg kosmosa. Penrouz na ovom mestu svojim CCC modelom hrabro predstavlja svoju viziju razređenja problematike kojom kaže kako s druge strane crne rupe mora postojatinjen antipod, tzv. bela rupa i da je upravo ona taj Veliki prasak koji dolazi iz crne rupe nekog drugog univerzuma, kojom se na taj način, tada stvara nova evolutivna iteracija svemira s blago izmenjenim parametrima osnovnih zakona fizike. Baš poput kosmičke prirodne selekcije gde se svaki novi univerzum za dalić parametara razlikuje od svog roditeljskog, majčinskog univerzuma. Onog koji ga je putem odnosa crna-bela rupa iznedrio.

I tako, verovatno ciklično, u nedogled.

Prve naznake podrške ovoj tvrdnji možemo upravo videti posmatranjem i analizom CMBR-a koji nam direktno ukazuje na to kako je rani period našeg kosmosa bio izuzetno homogene strukture, a to nikako ne bi trebalo da je slučaj.

.

Višestruki svetovi

Svakodnevna realnost jeste upravo ono što naš svet čini jedinstveno našim. Neotuđivim delom naših iskustava i sveukupnosti čulnih nadražaja koje svakog trena upijamo. Ali šta ako svaki put kada dođe i do najmanje promene u tom sistemu automatski dođe i do generisanja nove iteracije svemira, onog koji svojim grananjem više nije deo naše pređašnje realnosti već od tog trena počinje da postoji paraleleno s onim iz kojeg je proistekao, ali nastavlja svojom, zasebnom strelom vremena dalje? Onaj koji je rezultovao skretanjem udesno, umesto ulevo kuda sam ja prvobitno i otišao. Reč je o svojevrsnom cepanju primarnog univerzuma gde se ta promena inicijalno i dogodila i uslovila ovu promenu. Jedan ovako predočen primer savršeno oslikava teoriju koja igra na postojanje ovih paralelnih svetova (the many-worlds interpretationMWI), gde svaki naredni nastaje uslovljen promenom u prethodnom i ovaj proces se neprekidno ponavlja i ponavlja i ponavlja…

Jedina razlika među njima može biti tek u poziciji atoma, odnosno tog najminimalnijeg odstupanja između dva sistema, a što je sasvim dovoljno da se nanovo generiše poseban scenario koji dalje zavisi od niza lančanih reakcija uslovljenih ovom promenom itd.

Savršeno jasno kuda ovo vodi, u jednu čudnovatu zbrku beskrajno mnogo svetova koji dalje rađaju još beskrajnije više svetova i tako u beskrajizam. Jedan generalni nagoveštaj potencijalne fraktalne prirode stvarnosti, kojoj deljenje ne da ne predstavlja hardverski problem već je reč o jednom njenom osnovnom načelu. Iz ove perspektive mogući su univerzumi gde se vi jedva razlikujete od svog dvojnika, možda tek na nekom subatomskom nivou; ili se radi o razlici među vama ovekovečenoj drastičnim razlikama – života u drugom gradu, planeti i pod drastično drugim uslovima, iako ste vi istovremenovi sa istim sećanjima i planovima za budućnost, koje istog ovog trena dok tekst ovaj čitate, imate

Možda se u jednom od tih paralelnih svetova naša ljudska civilizacija pojavila još ranije na istorijskoj sceni planete Zemlje. Ili se možda brže razvijala u odnosu na nas u ovom deljenju karata, što je potom dovelo do toga da je postala imperija koja se danas prostire duž čitave galaksije. Ili se možda uopšte nije ni razvila, jer svoju priliku nije iskoristila. A možda je nije ni dobila. Možda nije dobila tu ključnu predispoziciju koja bi nas u ranoj fazi odvojila od nama sličnih vrsta koje su se nadmetale za evolucionu nadmoć, već smo se jednostavno utopili u tu ranu fazu te do današnjeg dana uopšte nismo ni stigli. Ili makar ne u ovom obliku… jer možda je tamo negde nekom drugom stvoru to lakše i brže pošlo za rukom/pipkom/šapom/kandžom/blobom. Možda je inteligencija prirode tamo negde nekoj drugoj vrsti bila naklonjenija mego nama ljudima. Potrebnija.

A možda nas tamo negde u toj supi svega nikada nije ni bilo…

Tamo gde nije bilo tog famoznog asteroida koji je počistio preko 90% živog sveta pre nekih 65 miliona godina (The Chicxulub crater), te je sudbina reptilima ipak bila naklonjenija, postavljajući njih na tron vladara planete. Tron koje mi trenutno držimo.

.

Beskonačni svemiri

No ukoliko vam se ipak čini da prethodna teorija o beskrajno mnogo svetova nije dovoljna da podmiri vaše mentalne prohteve, ona svakako nije jedini pristup koji staje na stranu beskrajnim kopijama vašeg sopstva koji teoretski mogu postojati paraleleno sa vama sâmima. Zato sada na razmatranju imamo jednu ideju koja se bazira na jednom vrlo preciznom pitanju koje jednostavno glasi:

Koliko je zaista naš univerzum velik?

Na žalost je i odmah jasno da je ovo pitanje jedno od onih na koje vrlo verovatno nikada nećemo znati konkretan odgovor jer fizički ne možemo toliko daleko pogledom dopreti u prošlost [iako gde god da pogledamo mi svakako samo i vidimo prošlost, ali onu relaitvno blisku, te nismo ni blizu beskraja koji nas toliko intrigira].

Fizičkim parametrima ovog našeg svemira osuđeni smo na svojevrsni mehur univerzuma koji nam je astronomski dostupan i tako će zauvek biti. Taj mehur poznat je kao vidljivi svemir (the observable universe28.5 Gpc ili 93 Gly) i predstavlja komad svemira koji možemo aktivno osmatrati obzirom da je svetlosti potrebno određeno vreme da pređe distancu od svog izvorišta, Velikog praska, do nas, posmatrača sa Zemlje. Otežavajuća okolnost je i ta što se prostor ubrzano širi što samo čini da bivamo još ograničeniji u svojim naporima da što dalje našim teleskopima, ali i drugom opremom dopremo. Ali svakako je sasvim jasno dâ ovaj vidljivi svemir definitivno nije sve što postoji negde tamo, te da su ti daleki i neuhvatljivi reoni našeg svemira od nas zauvek skriveni. Zaključani u večitom mraku paradoksa sve dalje daljine usled ubrzanog kosmičkog širenja [jer se prostor na određenim daljinama od nas širi i brže od brzine svetlosti, bez da krši ijedno fizičko načelo obzirom da zakoni fizike važe za objekte unutar prostora, ali ne i za sâmi prostor]. Zato se i nameće zaključak da se svemir koji ne možemo osmotriti prostire mnogo dalje i više od našeg mehura u kojem smo i koji osmatramo, a dokazi za to dolaze sa svih strana kako vreme odmiče. Zato nije nemoguće i da se taj nevidljivi svemir prostire u beskraj, do ambisa u koji nam nije dozvoljeno da gledamo.

A ako univerzum jeste bekrajan ponovo postaje aktuelna pređašnja pretpostavka višestrukih svetova, ali na malo modifikovan način, zato što: u svemiru koji je beskrajan ukoliko bi dovoljno dugo putovali u jednom pravcu konačno bi u jednom trenutki definitivno naišli [ponovo zakon enormno velikih vrojeva] na vrlo sličan splet okolnosti i fizičkih manifestacija, gotovo istih u poređenju s mestom odakle smo krenuli na svoje dalekosežno pravolinijsko putovanje. To znači da bi nakon nekog vremena neminovno naišli na gotovo istu planetu kao što je Zemlja s koje smo krenuli, iako to ne bi bila ona originalna sa koje smo poleteli, već njena dvojnica. Jer obzirom da je u ovom primeru reč o beskrajnom svemiru takav jedan sistem bi dozvolio nastajanje vrlo sličnih šablona kreacija, bilo da je reč o ljudima, planetama ili bilo čemu drugom što nastaje od gradivnih elemenata materije koji se svuda naokolo nalaze. To dalje znači da bi se kretanjem u beskraj u jednom trenutku ponovo susreli sa našim dvojnicima. Onima koji takođe nastanjuju Zemlju maletene istu kao što je i naša, a opet ona to nije. Time ponovo dolazimo do paradoksalne igre brojeva koji dozvoljavaju stvaranje gotovo identičnih formi, planeta ispunjenih gotovo identičnim ljudima kao što smo mi, koji se bave identičnim poslovima kojima se i mi bavimo i žive maltene iste živote okruženi ljudima kojima smo i mi okruženi – s neznatnim razlikama, ili i bez njih. Jer koliko god da je pojedinačnih atoma u beskrajnom svemiru prosto je neminovno da se nailazi jednak gradivni pattern, samo što bi se nalazio na različitim tačkama u beskrajnom prostoru. U svemu ostalom ne bi bilo nikakve razlike.

Na kraju dolazimo do spoznaje da ovom logikom postoji beskrajno mnogo naših identičnih kopija, bez i da zalazimo u ikakve paralelene, ili druge univerzume, jer se u ovoj premisi nalazimo u jednom ali beskonačnom univerzumu – u univerzumu koji sadrži Sve beskrajno mnogo puta. Sve što je u njemu načinjeno od atoma, jer bi jedan takav beskrajni sistem ispucavao sve moguće kombinacije neograničeno puta – fizička manifestacija zatvorene petlje paradoksa promišljanja o beskonačnosti. Poput kakvog metalnog gliča iz kojeg se ne možemo logički iskobeljati već u nedogled sebi postavljamo sve besmislenija pitanja.

ALI kako je situacija takva da mi još uvek ne znamo sa sigurnošću da li svemir ikako zaista može biti beskrajan, ili je konačan, pitanje je koliko daleko morate da odete da bi se nešto od prethodnih suludih primera zaista i desilo.

Zato ovde s ovim primerom moramo stati.

.

Jedan svemir

Možda nešto što je još čudnije od ideje o više svetova, beskonačnog broja univerzuma ili jednog beskrajnog, jeste, paradoksalno, koncept da je ovaj naš univerzum jedan jedini. Dakle, iz ove vizure multiverzum kao ideja ne postoji, samo uni-verzum koji po svom nazivu to direktno i implicira – da je jedan jedini, da je tako oduvek bilo i da će takav zauvek i biti. Jer ako je reč o tome da je ovaj sistem po prirodi ograničen, odnosno konačan, onda je to-to. To je sve što postoji. Svakako je ovo za promenu nešto što nije ni najmanje senzacionalno i nešto što verovatno podleže kriterijumima našeg uma jer predstavlja jedan običan način gledanja na stvari. Istovremeno jasno je da takav univerzum nikako ne mora biti ovakav kakav je, jer i najmanja promena nekog od njegovih ključnih fizičkih parametara rezultovala bi jednim posve drugačijim sistemom. Najmanja varijacija u setovanju prirode, te ponašanju materije i zakona fizike radikalno bi rezultovala nečim posve drukčijim – jedan parametar je dovoljan da učini da nama znana materija ne bi mogla da se formira, niti postoji.

Možda ni univerzum kao takav ne bi bio sistemski stabilan da se održi… i moguće je da bi se u tim okolnostima suviše brzo urušio u sebe.

Ali jasno je da univerzum postoji.

Kao i sva materija u njemu.

Dakle – sistem je stabilan.

Uostalom ovaj naš poseduje i to idealno setovanje za začetak i održavanje života baziranog na ugljeniku (Carboneum, C), na čijoj je bazi čitav živi svet na našem malom plavom klikeru. A još je više faktora potrebno da bi taj isti život ispunio sve uslove i stvori i održi napredni, inteligentno-svesni život u okvirima istog sistema. Nas. Na posletku, broj faktora koji potreban da mi kao takve jedinke dođemo u stanje da svesno počnemo da proučavamo taj isti univerzum koji nastajujemo i pokušamo da ga raščlanimo i razumemo postaje još neverovatniji…

Ali kao što vidimo moguće je.

Plus sve pobrojano mora da se savršeno vremenski poklopi i uskladi s brojnim drugim ali ne manje bitnim faktorima…

I evo desilo se upravo to. To da baš sada vi čitate i mislite o svemu ovome, s pozicije jedne inteligentne i tehnološki razvijene civilizacije koja je na putu sve dibljeg usložnjavanja.

Dakle – mi smo To.

Taj skoro-pa-izuzetak od pravila.

Poenta ovog nabrajanja jeste u tome da se dobro dočara (ne)verovatnoća svega što mora da se desi i na vremenskoj skali gotovo savršeno poklopi [bar iz naše perspektive finalnog proizvoda] ne bi li mi imali komociju koju upravo sada imamo da u komforu o svemu ovome, na miru, promišljamo. A verovatnoća za sve to je izuzetno mala, te nam ideja o multiverzumu ovaj problem drastično olakšava da matematički svarimo, podižući time tu mizernu statističku lestvicu  bar malo naviše. Zato slobodno možemo čak reći kako živimo u univerzumu koji je dobio na najvrednijoj lutriji koja je ikada postojalalutriji postanja, onog postanja koje se dogodilo pod svim ovim pobrojanim i više nego specifičnim okolnostima, koje su naposletku iznedrile sve što se potom zbilo i dalje razvilo. Jer svaki drugačiji univerzum ne bi bio dovoljno naklonjen svemu onome u čemu mi sada gotovo u blagostanju uživamo. Živimo u izobilju – u istinskom rajskom vrstu brojeva i bolje bi nam bilo da toga postanemo svesni jer ukoliko zaista nema multiverzuma, sve ove ideje, koje skupno nazivamo antropičkim principom (The anthropic principle), pokazuju nam da je univerzum na određeni način izuzetno fino podešen da se baš mi ovakvi pojavimo i promišljamo o njemu mereći njegove parametre na različitim nivoima postojanja.

Posmatrajući Ga.

Jednom rečju – univerzum koji dozvoljava naše postojanje, ili koji samog sebe ispoljava kroz nas na najoptimalniji način.

.

Druge dimenzije

 

Naša svakodnevnica, odnosno postojanje i stabilnost uslova za naš život moguće je da direktno zavise od prepletanja i uticaja drugih, viših dimenzionalnih ravni iza paravana nama vidljivog i znanog. Nama je jedino važno da se mi postojano krećemo kroz naš trodimenzionalni svet, no odmah tu, pored, tu je i dimenzija vremena koju uveliko već računamo kao posebnu, a u odnosu na tri prostorne dimenzije, te se kroz vreme krećemo uvek u istom smeru.

Dubljim razvojem finog naučnog pristupa postalo je sasvim jasno da pored ovog 3+1D sistema postoje i one neke druge dimenzije koje nisu baš tako lako uočljive, no njihovi obrisi su tu.

Otud:

Teorija struna (String theory) govori o univerzumu kojeg čini ukupno 10 dimenzija;

M-teorija (M-theory) ih broji čak 11;

dok E8 pokušava da se postojano približi Teoriji svega.

Ujedno su tu i druge savremene naučne hipoteze koje govore o neminovnosti postojanja tamne materije (dark matter), baš kao o tipu materije verovatno prisutne na tim drugim dimenzionalnim ravnima, a koja tek delimično, odnosno iz naše perspektive gravitaciono interaguje s našim svemirom. Onim svemirom kojeg vidimo i instrumentalno beležimo. Ipak, šta te dodatne dimenzije tačno predstavljaju u ovoj golemoj mašineriji stvarnosti još uvek je daleko od bilo kakvog konkretnog zaključka. Neki od potencijalnih odgovora upućuju da je nemogućnost direktnog detektovanja ovih dodatnih dimenzija rezultat toga što su, recimo to tako, previše u čvor zapetljane, ali i da verovatno nije tako bilo na samom početku univerzuma, u prvim atosekundama nakon Velikog praska kada su sve fundamentalne sile, usled neverovatnih energija, bile stopljene u jednu jedinstvenu Silu. Tada su verovatno i sve te dodatne dimenzije bile lakše uočljive, samo da je tada bilo nekoga, ili nečega, što bi eventualno moglo da zabaleži i izmeri njihovo prisustvo. Odnosno njeno delovanje u jednini. Bar sve do trenutka kada su se umotale u jedno nerazmrsivo klupko.

Druga opcija je ta da su kosmičke crvotočine (wormholes), svojevrsni tuneli od jedne do druge tačke u prostoru, fizički moguće i održive. Reč je o spojevima povezanim putem drugih, skrivenih dimenzija koji omogućavaju instant kretanje od tačke A do tačke B, bez da se putuje kroz prostorne i vremensku koordinau, već putem onih ostalih, kroz – tzv. hiperprostor. Primer za ovaj vid objašnjenja nalazimo u onome što je još Albert Ajnštajn nazvao sablasnim uticajem na daljinu (spooky action at a distance) gde merenjem stanja jedne čestice odmah doznajemo i stanje one druge, koliko god da su udaljene jedna od druge. Tu jasno naslućujemo jedan takav vid hiperdimenzionalne povezanosti dve tačke u 4D prostoru, putem kojeg se informacija kreće trenutno. Odnosno – beskonačno brže od brzine svetlosti.

Iz naše perspektive ove dve tačke instant komuniciraju makar bile i galaksijama udaljene jedna od druge, milionima svetlosnih godina, jer ukoliko su putem viših ravni povezane ta njihov fizička udaljenost ništa ne znači jer je prostorni odnos distance nešto sa čime se jedino mi susrećemo na na 3+1D ravni. Zato i jeste teško sve mimo tih odnosa korektno zamisliti… Srećom tu nam u pomoć dolazi matematika kao savršeni instrument da predočavanje ovako apstraktnih ideja za koje smo empirijski ipak onemogućeni da ih predočimo.

.

Sudbina svemira

 

Jedno posebno zastrašujuće pitanje glede ideje multiverzuma jeste – i da li ti pojedinačni univerzumi, u supi multiverzuma, imaju svoj svršetak? Krešendo. I ako ga u nekom obliku imaju koja je onda krajnja sudbina ovog našeg svemira jer i on mora biti deo tog krajnjeg scenarija svakoga od njih?

Jedna sudbina koja je sada već izvesna jeste da će se naš kosmos u nekom dalekom trenutku [reda veličine 101500 godina] u budućnosti pretvoriti u svojevrsni ugarak svemira, odnosno sistem koji će biti ispunjen gomilom crnih rupa koje postepeno isparavaju (Hawking radiation) u ništavilo, uz veliki broj i tzv. gvozdenih zvezda (FeII), tipom vrlo kompaktnih, no još uvek hipotetičkih objekata… I vremenom će se sve to polako pretakati u jedno večito ništavilo koje će svoju kulminaciju dostići toplotnom smrću svemira (The heat death of the universe ili Big Chill, Big Freeze). U tom trenutku u sistemu više neće biti dovoljno raspoložive energije koja bi dalje mogla da podstiče mehanizam entropije koja je svakako u pozadini celokupne ove mašinerije kao njegov primarni parametar.

Upravo je zato proces entropije i kosmičko primarno stanje kojem on teži još od začetka.

A možda se sistem u međuvremenu resetuje (CCC) i time otpočne novi ciklus Postanja narednim cikličnim Praskom, na šta nas nobelovac Penrouz podseća. Ipak, postoje scenariji koji takođe prete opstanku kosmosa mimo okvira predaleke budućnosti koju smo iznad opisali, te frapantne budućnosti koju pišemo sa 1,500 nula, te nam još jedan sličan scenario pada na pamet ukoliko se pozabavimo stabilnošću protona, jedne od elemenatrnih čestica koju smatramo gradivnim blokom naše svekolike stvarnosti.

Protoni (p, p+, N+, 11H+) spadaju u izuzetno stabilne elementarne čestice koji su zbog takve svoje prirode u stanju da postoje nepojmljive eone vremena. Ali, ipak, ne i zauvek. U stvari, dobar deo savremene teoretske fizike bi bio u velikom problemu [jednom rečju: bio bi netačan] ukoliko protoni ipak ne bi mogli da se u nekom trenutku raspadnu (decay). Iz tog razloga na kraju krajeva nije ni važno govorimo li o vremenskim okvirima nalik onim sa 1,500 nula jer i kada to vreme prođe, a neminovno hoće – univerzumu je kolaps prosto predodređen. Neizbežan. No isto tako taj isti kraj može da se dogodi mnogo-mnogo brže i sve to samo zbog toga što još uvek nismo sasvim sigurni da li naš univerzum trenutno postoji u svom istinski najnižem energetskom stanju (H0, The Higgs boson 125.25 ± 0.17 GeV/c).

Zamislimo sledeću situaciju:

Ukoliko bi pustili loptu da se slobodno skotrlja niz planinsku padinu ona bi se, nakon određenog vremena, u jednom trenutku zaustavila u prvom, najbližem podnožju na koje svojim slobodnim padom naiđe. Ipak za to podnožje, iz perspektive lopte, ne može biti garantovano da se nalazi na najnižoj tački te planine; samim tim to automatski znači da i dalje postoji energetski potencijal da lopta pada i dalje, ali da trenutno stoji u mestu samo usled privremene stabilnosti koju dobija iz doline u kojoj se trenutno nalazi. Ukoliko bi se lopta iz bilo kog razloga ponovo pokrenula, taman toliko da opet započne slobodni pad ka još nižoj tački u odnosu na onu prethodnu, onda bi opet iskusila energiju slobodnog pada koja je sve do malopre bila isključivo hipotetička, te bi nastavila da pada do naredne još niže, ali opet ne garantovano najniže tačke u dolini u podnožju ove naše imaginarno-eksperimentalne planine.

Teretski, lopta ima energetski potencijal sve dok se ne nađe na zaista najnižoj tački.

Tek tada potencijala za njen dalji pad više nema. 

Upravo je ovo još jedan problem sa kojim se naš univerzum suočava, jer: mi ne znamo da li je on na svom energetskom minimumu ili to nije. I baš zato uvek postoji verovatnoća da se u bilo kom trenutku desi neki neodređeni događaj koji bi poremetio ovaj trenutni energetski balans koji dozvoljava naš mirnodopski elementarni razvoj materije, života, svesti. Upravo bi kvantno tunelovanje moglo biti idealni kandidat za jedan takav kurcšlus nezamisivih posledica koji bi rezultovao time da naš univerzum pređe na naredni, još niži energetski nivo. Tako nešto bi bilo neshvatljivo kataklizmično na gotovo svim nivoima postojanja, bilo da govorimo o nivou našeg fizičkog postojanja, zvezda i crnih rupa, tako istovremeno i na kvantnom nivou koji se baza za sve ove naredne. Taj čin prelaska na još niži nivo lažnog vakuuma (False vacuum decay) vodio bi do svojevrsnog talasa razaranja unutar kosmosa koji bi se poput balona apsolutne destrucije [odnosno vraćanja na početnu nulu] širio u svim pravcima brzinom svetlosti i sve što bi u tom svom širenju zahvatio temeljno bi opustošio vraćanjem na nova-stara fabrička podešavanja. Poput reseta računara. Ili još plastičnije: pražnjenja RAM memorije nakon njegovog gašenja. Tada sve nestaje.

Obzirom da bi se taj talas širio svetlosnom brzinom mi ne bi mogli da znamo da nam se nešto tako užasno približava, sve do momenta kada nas jednostavno više ne bi bilo. Jedna sasvim bezbolna smrt, ali smrt smrtnija od svih drugih. Smrt sâme smrti. Svojevrsni kvantni glič.

Ono što bi nakon ovog talasa ostalo jeste jedan drugi, pusti univerzum u odnosu na onaj koji je maločas postojao. Univerzum s drugačijim osnovnim parametrima fizike, drugom konfiguracijom za razvoj hemije i biologije, samim tim univerzum koji više ne bi podržavao ovakav vid života i čestica koje nas i sve oko nas čine postojećim. Poput jednog paralelnog univerzuma koji bi postao posred ovog našeg, proždirući nas u ništavilo. Univerzum koji bi polako, iznutra poput kakvog tumora, izjeo ovaj naš, pretvarajući ga u nekakav drugi mutant-univerzum rekonfigurisanih čestica.

.

Nedokučivo

 

Jedan od ipak najvećih naših problema, pored svih ovih iznad pobrojanih, jeste taj dâ koliko god se trudili da ih što više dokučimo, shvatimo i razjasnimo – uvek će biti onih do kojih verovatno nikada nećemo ni stići, niti će nam pasti na pamet, a kamo li da ćemo ih ikada razrešiti. Obzirom da za sada ne posotoje ni naznake kako je uopšte moguće valjano izmeriti dimenzije kosmosa, mi komotno, shodno tome, i pojam univerzuma možemo mirno shvatiti u jednini. Jer i pored sveg znanja koje za sada imamo ono nije ni najmanje dovoljno da ga zaista razumemo, iako mi, ljudski, gradimo sasvim suprotnu sliku usled nemogućnosti za boljim.

Dakle, iz svega navcedenog jasno proizilazi to da će uvek biti mnogo više pitanja na koja nikada odgovoriti nećemo, nego li što se tešimo s onim što za sada znamo.

Evo samo nekoliko njih iz domena fizike koje verovatno nikada nećemo shvatiti:

.

Zašto se vreme kreće unapred?

Strela vremena uvek ukazuje samo u jednom pravcu – ka budućnosti sistema. Za ovako nešto nema drugih razloga do entropije, jer svi drugi, poput gravitacije, mogu se matematički opisati u obrnutom smeru dejstvovanja i kao takvi opet će delovati istovetno samo unazad.

Pitanje tamne materije i tamne energije

Efekte i jedne i druge itekako vidimo posmatrajući naš univerzum, galaksije u njemu, kao i konstantno i sve brže širenje prostora, ali ne i razlog šta to tačno izaziva takve efekte. Mi vidimo samo posledice, ne i uzrok. Možda najdalje: mehanizme delovanja posledice, a što opet nije dovoljno. Sasvim je moguće dâ su to efekti materije i energije, da, ali ujedno i posledica misteriozne pete fundamentalne sile univerzuma. One čije čestice nosioce sile još uvek ne možemo da ulovimo koliko kod energije upumpali u Hadronski kolajder u CERN-u.

Zašto je u našem univerzumu neproporcionalno više materije od antimaterije?

Kako to da naš Mesec skoro pa savršeno baca senku na našu planetu prilikom pomračenja i otkud to da mi [razvijena civilizacija] živimo u idealnom vremenskom prozoru da tako posmatramo i objasnimo trenutnim stanjem stvari jer ista ta objašnjenja ne bi funkcionisala ako bi ih posmatrali iz prošlosti ili budućnosti našeg svemira?

Opustimo li se malo više ova lista može da ide poprilično dalje s pitanjima i nedoumicama koje nas tište i traže odgovore.

Zato ćemo ovu temu sada zatvoriti poslednjom misterijom, ili bolje reći anomalijom koja će nas verovatno i oterati u košmarne snove:

.

Osa zla

Kada pogledate mapu CMB-a, vi vidite da je struktura koja se posmatra, u stvari, na čudan način, u korelaciji sa planetom Zemljom unutar Sunčevog sistema. Da li se to Кopernik vraća da nas iz groba progoni? Vrlo je neobično, jer gledamo u čitav [nama dostupan] univerzum. Nema načina da postoji korelacija strukture sa našim pokretom zemlje oko Sunca – u ravni Zemlje oko Sunca – odnosno ekliptikom.

Reklo bi se da smo zaista centar svemira.

Lawrence Maxwell Krauss

Reč je o jednoj čudnovatoj pojavi koja se krije duboko ukopana u kosmičkom pozadinskom zračenju (Cosmic microwave background radiation, CMBR), u praslici kosmosa s početka vremena. Stvar je u tome što bi ova radijacija koja je preostala još od Velikog praska, i koju svakodnevno možemo zabeležiti snegom na našim TV ekranima, morala biti podjednaka gde god da za njom na nebesima posegneo. I ona to uglavnom i jeste… Iz toga proizilazi da bi slična stvar morala da bude primenljiva i na univerzum, u kom god pravcu pogledali. I tako uglavnom i jeste…

Ovo je zovemo Kopernikanskim principom (Copernican principle), to da nemamo dovoljno idealno mesto u svemiru odakle bi mogli da relativno merodavno posmatramo preostali prostor kosmosa. Takođe, ovaj stav može biti i pogrešan jer CMBR ipak poseduje određene anomalije koje mi ne možemo sasvim dobro da objasnimo. Ili bar ne da ih ispravno pročitamo posmatrajući CMBR. Na primer, polovina svega onoga što možemo na toj mapi videti je za delić temperature hladnije od druge polovine onoga što nam je u vidokrugu i još sve to direktno u odnosu na ravan našeg Sunčevog sistema. Što ne bi trebalo da je posredi.

Jedan od glavnih stavova po tom pitanju, kao što već rekosmo, jeste da je verovatno po sredi omaška u osmatranju, odnosno da su dobijeni podaci verovatno na nekim mestima u analizi loše protumačeni. Ali tako je bilo sve do juna 2020. godine kada su te anomalije samo potvrđene, a beležene s potpuno drugim, novim i posebno kalibrisanim uređajima za tu svrhu.

Generalno se Osa zla predstavlja anomalijom u opažanjima CMB-a jer upućuje na to da je osa našeg Solarnog sistema, pa samim tim i naše matične planete Zemlje, nekako posebnija, te ima veći značaj nego što bi se to očekivalo. Kao i u poređenju sa drugim bližim ali i daljim sistemima koji su do sada posmatrani i proučavani. U ovom slučaju signal CMB-a se koristi za direktan pogled na univerzum putem kojeg se utvrđuje da li naš kosmički položaj, ili kretanje u prostoru, ima neki poseban značaj u odnosu na istoriju univerzuma i modele predviđanja budućih događaja. Publicitet za ovu temu posebno je porastao nakon analize rezultata osmatranja Vilkinsonove mikrotalasne anizotropske sonde (Wilkinson Microwave Anisotropy ProbeWMAP) i Plankove misije (Cosmic Background Radiation Anisotropy Satellite/Satellite for Measurement of Background AnisotropiesCOBRAS/SAMBA) koji ukazuju na očekivane ali i neočekivane anizotropije u CMB-u.

Drugim rečima: rezultati su u suprotnosti s očekivanjima Kopernikanskog principa koji kaže da ljudska bića na planeti Zemlji, ili u Sunčevom sistemu, ni na koji način nisu više privilegovani posmatrači univerzuma i da opservacije sa Zemlje predstavljaju tip prosečne opservacije univerzuma s bilo koje druge tačke u prostoru svemira. Ta suprotnost s Kopernikanskim principom pre svega se ogleda u anomaliji pozadinskog zračenja koja deluje da je usaglašena sa ravni Solarnog sistema i upravo je to u upadljivoj suprotnosti s pomenutim principom, jer upućuje da posebnost sistema našeg Sunca. Zbog te implikacije za savremene kosmološke modele ova pojava je i imenovana ovim egzotičnim imenom – osom zla.

Takođe, kada već govorimo o  Osi zla ne možemo a da u jednačinu ne uvrstimo i ulogu slučajnosti, ali dobrim delom i ljudsku psihu, odnosno da problematiku sagledamo iz psihološkog ugla čoveka, ljudskog bića, odnosno te svojevrsne i nama bliske potebe da u svemu težimo da nađemo određeni vid (ne)pravilnosti. Šablon odstupanja od prethodno utvrđenih pravila. Ipak podaci koji su pristigli iz Plankovog teleskopa još 2013. godine otkrili su dokaze koji ipak upućuje na anizotropiju [od grčkog anisos (neravnomerno) i tropos (pravac)], odnosno nejednakost fizičkih svojstava sredine na različitim pravcima unutar iste.

Na kraju, suštinski, ostajemo ipak s potvrdom kako je naša pozicija na određeni način, a mimo zakona velikih brojeva, ipak posebna u ovom univerzumu – makar dok ne dokažemo suprotno. I kako god na ovo gledali, to je tek jedna velika nepoznanica pred čijim vratima stojimo.

Kucamo…

We examine previous claims for a preferred axis (…) in the cosmic radiation anisotropy, by generalizing the concept of multipole planarity to any shape preference (a concept we define mathematically). Contrary to earlier claims, we find that the amount of power concentrated in planar modes (…) is not inconsistent with isotropy and Gaussianity. The multipoles’ alignment, however, is indeed anomalous, and extends up to ℓ=5 rejecting statistical isotropy with a probability in excess of 99.9%.

There is also an uncanny correlation of azimuthal phases (…). We are unable to blame these effects on foreground contamination or large-scale systematic errors. We show how this reappraisal may be crucial in identifying the theoretical model behind the anomaly.

The axis of evil by Kate Land, Joao Magueijo

.

ODABIR TEMA


Subscribe / Pratite diskusiju
Notify / Obaveštavaj me
guest

0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments