Kada je čuveni Ha’ARI, Isak Lurija (האר”י) izlagao svoje ideje to je često podsećalo na drevne gnostičke mitove… Stvar je naprosto u tome što je on, po strukturi misli, bio vrlo blizak onima koje mi danas znamo pod imenom – gnostici, te je samim time u poređenju s kosmogonijom datom u ”Zoharu” (ספר הזהר) ova Lurijina još originalnija, razrađenija. Stariji kabalisti su taj kosmološki proces zamišljali vrlo pojednostavljeno gde sâm proces započinje činom kojim:

Bog stvaralačku moć

projektuje iz svoga Ja u prostor

… a svaki sledeći čin jeste jedna faza procesa ispoljenja, koji teče pravolinijski – odozgo naniže. I čitav taj proces je strogo jednosmeran, shodno tome i jednostavan. Ali u Lurijinoj teoriji nema ni traga od ove bezazlene uprošćenosti, već se ona bazira na filozofiji cimcuma (צמצום), jednom od ponajviše zapanjujućih i dalekosežnih pojmova formulisanih u istoriji jevrejskog misticizma, kabale. Ovu reč – cimcum צמצום – možemo prevesti kao koncentracija, skupljanje ili metakontrakcija, . Ili poput povlačenja, odstupanja zarad možda lakše vizuelizacija ukoliko se ovim setom reči poslužimo.

No ideja se prvi put javlja u kratkom i potpuno zaboravljenom traktatu iz sredine XIII veka kojim se Lurija izgleda često služio, a književno ishodište joj je jedna talmudska izreka koju je Lurija sada preformulisao svojim tokom misli – postavio ju je na glavu, bez sumnje verujući da ju je postavio na noge. ”Midraš” (מדרש‎), u odeljku s izrekama iz III veka, povremeno pominje kako je Bog koncentrisao svoju Šehinu (שכינה), Svoju Svepristunost, u Svetinju nad Svetinjama (Aron Ha’Berit, ארון הברית), u mesto gde obitavaju heruvimi, gde je sva Njegova moć skoncentrisana i sakupljena u jednu singularnu tačku beskrajne gustine. Otud potiče sama reč cimcum, a sadržaj joj je upravo suprotan:

(…) za kabaliste Lurijine škole cimcum ne znači koncentrisanje Boga u jednu tačku, već Njegovo odstupanje od te tačke.

Šta to znači?

Ukratko, postojanje univerzuma je omogućeno procesom skupljanja unutar Boga. Otud Lurija polazi od pitanja koje zvuči pomalo grubo:

Otkuda svet, ako je svuda Bog?

Ako je Bog sve i u svemu, kako može postojati nešto što nije Bog?

Kako Bog može stvoriti svet iz ničega ako ništa ne postoji?

Tako glasi pitanje. A rešenje je, uprkos sirovoj formi, kasnije imalo izuzetan značaj za istoriju kabalističke misli.

Prema Luriji:

Bog je bio prinuđen da svetu/svemiru napravi mesta time što je napustio jednu oblast unutar sebe sâmog, jedan svojevrsni praiskonski mistični prostor iz kojeg se povukao da bi se činom stvaranja i otkrivenja u njega vratio.

Prema tome, prvi čin Ejn Sofa (אין סוף), bezgraničnog bića, nije korak prema vani, već korak ka unutra, pokret sklupčavanja, upadanja ili povlačenja u samog sebe. Tako umesto emanacije imamo njenu suprotnost – skupljanje. Boga samootkrivenog kroz čvrste oblike istisnuo je Bog koji silazi još dublje u skrivene kutke vlastitog Bića, koji Sebe koncentriše u Sebi samom i koji to čini od početka Stvaranja. Svakako, često se činilo da ovo gledište stoji na samom rubu bogohuljenja. U iskušenju smo da povlačenje Boga u vlastito Biće protumačimo kategorijama progonstva, proterivanja Njega samog iz Njegove sveukupnosti u najdublju osamu. Sagledana na taj način, ideja cimcuma najdublji je zamislivi simbol progonstva, dublji i od koncepta razbijanja posuda (Ševirat Ha’Kelim, שבירת הכלים).

U razbijanju posuda (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים), neki deo Božanskog Bića biva prognan izvan Njega, dok se cimcum, na kraju krajeva, može protumačiti kao progonstvo u Njega samog. Prvi od svih činova nije čin otkrivanja, već čin ograničavanja. Tek drugim činom Bog šalje zrak svoje svetlosti i počinje da se otkriva, bolje rečeno raspliće kao Bog Stvoritelj u praiskonskom prostoru Svog stvaranja. Svakom novom ćinu emanacije i ispoljavanja prethodi čin koncentrisanja i uvlačenja.

Drugim rečima:

Kosmički proces postaje dvostruk. Svaki stadijum sadrži dvosmeran tok, to jest, istovremeno sadrži svetlost koja uvire natrag u Boga i svetlost koja se iz Njega izliva, i sve na svetu postoji samo zahvaljujući toj neprestanoj napetost. Tom nesravnjenom naporu kojim Bog samog Sebe obuzdava.

.

Ovo učenje ima neku fascinantnu snagu i dubokomislenost. Paradoks cimcuma, kao što reče Jakov Emdin (יעקב עמדין), jedini je ozbiljan pokušaj da se ideji stvaranja iz Ničega da nekakav sadržaj, smisao.

Činjenica da se jedna na prvi pogled tako razumna ideja poput stvaranja iz Ničega pri bližem ispitivanju ispostavlja ko putokaz ka teozofskoj misteriji i nehotice otkriva koliko je zapravo iluzorna prividna jednostavnost temeljnih religijskih pojmova. Ne samo da ostatak božanske manifestacije postoji u svakom biću već taj ostatak u svetlu cimcuma zadobija i vlastitu realnost koja ga brani pred opasnošću rastvaranja u neindividualno biće božanskog koje je sve, i u svemu.

Sâm Lurija je bio živi primer otvoreno teističkog mističara. Zohar se, uprkos svoj svojoj prožetosti panteizmom, kod njega tumači strogo teistički.

Koncept o razbijanju posuda
(Ševirat Ha’Kelim, שבירת הכלים)

Otud je bilo sasvim prirodno da panteističke tendencije – koje su u kabali počele da jačaju, naročito u vreme evropske renesanse dođu u sukob s lurijanskim učenjem o cimcumu, te da se pojave tumačenja koja to učenje lišavaju prvobitnog smisla.

Pitanje da li ga treba tumačiti doslovno ili metaforički katkada se pretvaralo u indikator borbe izmedu teističke i panteističke struje, čak u toj meri da je u kasnijoj kabali pozicija nekog pisca u tom okršaju bila nagoveštena njegovim stavom o pitanju cimcuma. Jer, ako je cimcum puka metafora, kojoj ne odgovara nikakav stvarni čin niti dogadaj, ma koliko zapleten i tajanstven, onda pitanje ostaje bez odgovora.

Kako može postojati nešto što nije Bog?

Ako je pak cimcum samo zastor koji svest pojedinca odvaja od Boga dajući joj iluziju samosvesti, u kojoj ona sebe spoznaje kao različitu od Boga, onda će samo jedva primetna promena biti dovoljna da srce opazi jedinstvo božanske tvari u svemu što postoji. Učenje o cimcumu je igralo izuzetno važnu ulogu u razvoju lurijanske misli, tokom kojeg se neprestano javljalo u novim formulacijama. Praćenje istorijata ove ideje, od Lurije pa do danas, predočilo bi nam fascinantnu sliku razvitka originalne jevrejske mističke misli.

On kaže da suština Božanskog Bića pre cimcuma nije sadržala samo svojstva ljubavi i milosti, nego i svojstvo Božanske Strogosti koje zovemo din (דין), sud. No din se kao takav nijie mogao prepoznati; bio je kao rastvoren u beskrajnom okeanu Božijeg saosećanja. Međutim, činom cimcuma on se iskristalisao i jasno profilisao, jer cimcum znači koliko čin negacije i ograničavanja toliko i čin suda. Moramo imati na umu da sud za kabalistu znači povlačenje granica i precizno određivanje.

Otud je mistička kategorija suda važna upravo za egzistenciju pojedinačnih stvari.

Dakle, ako ”Midraš” kaže da je po prvobitnoj zamisli svet trebalo da se temelji na svojstvu neumoljivog suda, dinu, ali mu je Bog, uvidevši da to nije dovoljno da svetu zajamči postojanje, pridodao i svojstvo milosti – kabalista koji sledi Luriju to tumači na sledeći način:

I čin – čin cimcuma, kojim Bog određuje, a time i ograničava samog Sebe, jeste čin dina, kojim se koreni istog svojstva otkrivaju u svemu što postoji.

Ti koreni božanskog suda istrajavaju u haotičnoj smesi s tragom božanske svetlosti preostalim po prvobitnom odstupanju ili povlačenju unutar praiskonskog prostora Božjeg stvaranja.
.

II čin – zrak svetlosti iz suštine Ejn Sofa u haos unosi red, te medusobno razdvajajući skrivene elemente i dajući im nov oblik pokreće kosmički proces.

Sve to vreme neprestano deluju i međusobno reaguju dve struje, večita plima i oseka – kabalisti govore o hitpaštutu (התפשטות), ili nadiranju, i histalkutu (הסתלקות)  ili uzmicanju.

Baš kao što ljudski organizam opstaje putem dvosmernog procesa udisanja i izdisanja, i jedno se ne može zamisliti bez drugoga, tako i čitavo stvaranje predstavlja jedan divovski proces božanskog udisaja i izdisaja.

.

U krajnjoj liniji, koren sveg zla je latentno prisutan već u činu cimcuma. Veran zoharskoj tradiciji, Lurija kosmički proces posle cimcuma donekle shvata kao proces unutar Boga, što je učenje koje je svoje pristalice uvek uspevalo da uplete u nerazmrsive probleme. Usvajanje te postavke bilo je olakšano njegovim uverenjem, koje smo već pominjali, da u iskonskom prostoru stvorenom cimcumom trag ili ostatak božanske svetlosti preostaje i pošto se tvar Ejn Sofa povuče. Poredi se s ostatkom ulja ili vina u ispražnjenoj boci.

Štaviše, rani prototip cimcuma nalazimo u gnostičkoj ”Knjizi o velikom Logosu”, jednom od onih zadivljujućih spomenika gnostičke književnosti koji su se sačuvali preko koptskih prevoda. Ona nas uči da su svi praiskonski prostori i njihova Očinstva nastali zahvaljujući maloj ideji, čiji je prostor Bog – povukavši se u Sebe – ostavio za sobom kao blistavi svet svetlosti.

To povlačenje se neprestano naglašava kao prethodnica svake emanacije.

O daljem Stvaranju…