/ ili metafizičko ogledalo fizionomije sâmog Boga /

.

Anđeli – entiteti za koje se kaže da posreduju između Boga s jedne i čovečanstva s druge strane spektra svekolikog postojanja i upravo zbog toga nije strano nalaziti objašnjenja koja im dodeljuju zaštitničku rolu prema ljudima; oni su tu da svojim povremenim delovanjem usmere i vode čoveka duž linije njegovog razvoja, evolucije. Svakako, abrahamske religije daju vrlo precizna pojašnjenja o hijerarhiji ovih pojavnih entiteta, dok je judaizam, kao najstarija od te tri, vrlo eksplicitna kada podvlači opise anđelikih stvorova, makar to bilo samo i na nekoliko pojedinih mesta u tekstu, te da oni tamo često ni nemaju ikakva ljudska svojstva, obličja. U tom izvornom kontekstu anđeli su zaista posebni entiteti koji u najvećem broju slučajeva ni najmanje nisu antropomorfni. Naprotiv.

No, glavni problem u celoj ovoj priči jeste umetnost koja je s određene, slobodne, distance dala sebi za pravo da njeni pojedini, doduše istaknuti predstavnici, bez dovoljno izvornog znanja za šire mase poštovalaca ukalupe ideju koja se tiče tih istih anđeoskih bića, ali u tom nekakvom posve antropomorfnom obličju. Kroz ljudske forme upečatljivo izražene lepote, kakva se ne sreće međ’ smrtnicima. I to su upravo te forme koje nam danas momentalno dolaze u pamet čim se reč anđeo pomene.

U današnje vreme reč anđeo prvenstveno vezujemo za englesku verziju reči – angel, a koja najverovatnije u isti taj jezik dolazi iz staroengleskog i reči engel; ili starofrancuskog angele. Ipak, sve ove starije verzije reči svoj koren imaju u kasnolatinskom jeziku i pojmu kojim se opisivao glasnik, onaj koji donosi/prenosi poruku, on je bio – angelus. Još preciznije, od starogrčkog angelos (ἄγγελος). I naposletku, to grčko angelos stiže iz osnovnog prevoda jevrejske ”Biblije” (Tanah, תנ”ך) i termina malah (מלאך) i izvornog značenja zapisanog u Bibliji koji je do danas ostao sačuvan i glasi, ništa više do – glasnik. Ovde se i arapska verzija reči direktno oslanja na hebrejski original, te glasi malak (ملاك). Sva dalja tumačenja i prevodi ove reči vremenom poprimaju ništa drugo do obrise slobodnog umetničkog izraza i tumačenja, a bez dubljeg konsultovanja Biblije kao izvorišta ove misterije, u njenom dubljem značenju. Naime, u tekstu ”Tore” (תורה), odnosno prvih pet knjiga Mojsijevih (Moše, משה), anđeo se pominje u direktnoj korelaciji sa Bogom.

To se naznačava u nekoliko oblika izražavanja takvog posebnog odnosa i uloge koju imaju:

.

Svaki od ovih termina, ili odrednica, može biti tumačen svojevrsnim tipom anđela, jedina je razlika u njihovoj nebeskoj hijerarhiji koja će ubrzo biti dublje predstavljena i analizirana. Tako, u zavisnosti od konkretnog konteksta određenog dela teksta odakle se uzima, ili naglašava, hebrejski malah može biti smatran kako ljudskim oblikom glasnika, tako istovremeno i božanskim. Upravo je iz tog razloga veoma važno da se tekstu Biblije priđe krajnje studiozno ali i otvoreno za različita tumačenja teksta, doduše ne previše zalazeći u neka previše egzotična tumačenja koja novija vremena niču gotovo preko noći. Glasnik ljudskog obličja tako može biti prorok ili sveštenik, poput Malahija (Malaki, מלאכי), odnosno biblijske ”Knjige proroda Malahija” za koju se kaže da je napisana rukom jednog glasnika.

Zato danas u modernom hebrejskom jeziku često možemo naići i na reč istog značenja – šalijah (שליח‎), a koju izvodimo baš i reči šlah (שלח) – slati, poslati. Suglasnički koren je u reči l(a)h (לאך) koja je vremenom postala odomaćenija u već pomenutoj šlah formi. Vezu takođe nalazimo i u reči biblijskog hebrejskog jezika kojom je označavan rad, zanat – melaha (מלאכה‎), zato malah moramo posmatrati u senci značenja nekoga ko je poslat, ili određen, onaj koji je došao da ljudima nešto dâ.

Da predoči.

Gustave Doré, Paradiso

U kasnijim fazama razvoja jevrejske vere, judaizma (jahadut, יהדות), dolazi do isticanja značaja određenih imena za koje se veruje da pripadaju najvišim redovima ovih bića. Tako onoga pod imenom Metatron (מטטרון) smatramo jednim od najviših među njima. No, da ne budemo u zabludi o apsolutnoj i romantičnoj divoti ovih stvorova, mora se znati da se među njima pominju i oni ne tako ljudima naklonjeni. Tako, na primer, imamo anđela nižeg reda, anđela smrti Azraela (עזראל‎) koji se pominje u priči o prazniku Pesah (‎פסח), odnosno u pričama o izgonu Jevreja iz drevnog Misira, Egipta (Micraim, מצרים), a čiji je zadatak bio više nego strašan!

Zadatak da, pod određenim uslovima, pobije svu prvorođenčad Egipta.

Ili, na primer, biće koje je pobilo ljudstvo od 70.000 Izraelićana, entitet znan po imenu Malah Ha’Mašhit ili Anđeo uništenja, מלאך המשחית.

A među njima je i onaj koji je uništio 185.000 asirskih duša za jednu noć…

Ono što je zajedničko za sve njih jeste to da kad god bi jedan od prethodno naznačenih bivao pominjan u Knjizi, u njihovom opisu svakako nije bilo mesta ni za kakva krila, sjaj i božansku lepotu, već se jednostavno radilo o krajnje ljudskim figurama, što nam svakako govori da se radilo o bićima niže hijerarhije, koji preuzimaju antropomorfna obličja tokom svojih delovanja, radi što preciznijeg ispunjenja zacrtanih ciljeva. Iz današnje perspektive u vremenu, kao i prema kabalističkom stavu, kao najistaknutije struje jevrejskog misticizma, smatra se da postoje četiri zasebna sveta, a onaj poslednji, četvrti, jeste upravo ovaj naš svet materije koji fizički nastanjujemo i u kojem svesno/budno živimo.

.

Doré, Celestial Rose

U ovako datoj slici postojanja andjeo je tu svojevrsni, šire sistemski posmatrano, neophodni instrument kojim Bog izvršava svoje zamisli i čini delo Stvaranja mogućim i konstantno održivim. Samim tim anđeoski entiteti, pre svega, nastanjuju prva tri sveta postojanja i svojim delovanjem čine da se ti svetovi dešavaju, dok smo mi, ljudi, poslednja instanca tog golemog mehanizma. Zato se za forme anđela ovog najnižeg, materijalnog sveta veruje da odmah nakon ispunjavanja svog zadatka oni prestaju aktivno da postoje. Da bivaju momentalno ukidani. Takav oštri pristup veoma podseća na moderne informacione tehnologije i računarske sisteme gde je upravo uloga operativnog sistema da rasporedi operativne funkcije počev od onih najvišeg prioriteta itvršenja koji su najvažniji za celokupni rad mašine; pa sve do onih od najmanjeg značaja. Ali svaki segment te mašinerije svakako ima jasno definisanu ulogu i mehanizme koji čine da jedan takav sistem funkcioniše i ispunjava svrhu zbog koje je i napravljen.

Sada, ukoliko čak i pripadate grupi ljudi koja nikada Bibliju u svom životu čitala nije, niti jedan njen pasus, ono što sigurno morate znati jeste da se u toj knjizi, između ostalog, pominju ti i takvi entiteti zvani anđelima. Oni koje danas okvirno zamišljamo krajnje opčinjavanjućima, elegantnima i blaženima… često zaodenutim u najfinije odežde, neretko i s krilima raskošnim poput u najlepšeg labuda. No, za takav opšti imidž anđela pre svega su zaslužne depikcije od strane vrhunskih umetnika, ali koji, na žaost, nisu bili najbolje upoznati su punim obličjem onoga šta su slikali, vajali, ili o čemu su tako divne emocije spevavali. Jer i na takav način pojednostaviti predstavu njih najuzvišenijih koji, po opisima, u tolikoj meri nadilaze naše poimanje postojanja i života u višim sferama gotovo da je blasfemično. Na stranu svu lirsku lepotu koja je utkana u njih, kao i količinu divne romantike koja je u njima postojana. Time je ipak data netačna slika.

No, postoji ta jedna određena sorta anđela koja je najpribližnija nama ljudima. Oni koji su jedini antropomorfne forme i koje zovemo heruvimima (keruvim, כרובים), te su samim tim i jedini čiju pojavnost možemo poistovetiti s prethodno pomenutim blagim i romantičnim predstavama datim diljem umetničkih dela kroz istoriju. Čak su u masovnim medijima tokom decenija do te mere dražesno predstavljeni da su im volšebno pridodate dečije fizičke karakteristike.

Gotovo bebeće.

To samo pokazuje stranputicu i do koje mere se otišlo nekim drugim, proizvoljnim putem u njihovoj depikciji, a kao rezultat nedovoljno preciznog prevoda izvornog teksta; ili prevođenjem neadekvatno prevedenog teksta na drugi, treći, ili, pak, četvrti jezik.

Na kraju, vrhunac ovog izobličavanja konteksta značenja i poimanja određenih nebeskih entiteta dešava se s pojavom, i uzdizanjem u najviše umetničke sfere, kastrata, odnosno evnuha kojima bi činom jednog apsolutnog svetogrđa te odstranjivanja primarnih polnih karakteristika bivao darivan anđeoski glas kojim bi oni, gotovo kakvim hipnotičkim dejstvom opijali aristokratiju, u njihovoj želji da na jedan iskrivljen način dožive nekakvo ekstatično, uzvišeno stanje uma… uzdizanje svesti u zadovoljstvu. A sve to je utemeljeno na pogrešnim i iskrivljenim pretpostavkama o uspinjanju ka Bogu glasom jednog nevinog deteta u telu odraslog, osakaćenog čoveka.

Teško je da pojave koje će u nastavku teksta biti opisane poseduju ikakve umilne dečije glasove osobine, sem da su na njima izvršeni jezivi zahvati ravni predstavama istinskih anđela s najviših sfera obitavanja.

Heruvimi

Možda bi trebali da se zapitamo nije li ta iluzija namerno nametnuta usled strahotnih slika koje nam je Biblija predočila, a za koje možda prosečan čitalac nije spreman da ih prihvati? Jer, da, anđeli u svom prirodnom obličju bi nama ljudima, u najmanju ruku, delovali zastrašujuće, čak odbojno izazivajući u nama strah od vrhunskog nepoznatog i nečega van našeg sveta postojanja. Nešto mimo svakog razuma i antropomorfne intuicije na kojoj gradimo temelje naše bazične egzistencije. Jer konsultujemo li isključivo biblijski tekst, anđeli o kojima je tamo reč su, najblaže rečeno, hororični i kao takve pre ih možemo pripisati vrhunskim umovima književnosti poput Lavkrafta (H. P. Lovecraft), ili Poa (Edgar Allan Poe), a što je u apsolutnoj suprotnosti od očekivanja koja su nam kulturološki servirana decenijama unazad.

Kao što je na početku ovog teksta naglašeno, izvorna svedočanstva o ovim višim bićima dolaze u okviru onog dela biblijskog teksta koji hrišćani nazivaju Starim zavetom, dok je za Jevreje to jedina Biblija, Jevrejska Biblija, TaNaH. Tek u kasnijim biblijskim tekstovima, poput knjige proroka Danila (Sefer Daniel, ספר דניאל), autori nas suočavaju s konkretnim imenima koja se vezuju za ove stvorove van naše regularne percepcije živog, imenima koja su nam svakako poznata.

Neki od njih su:

גבריאל – Gabriel, Gavrilo, Džibril

Ove navedene entitete povezujemo s humanoidnim obrisima, odnosno bićima čija je forma antropomorfna, dok sve druge, hijerarhijski više nebeske pojave, autor predstavlja vrlo ekscentrično, bez da imaju bilo kakvih sličnosti s ljudskim bićima. Stvar je u sledećem: što su anđeli višeg ranga, bliži Bogu, to im je forma koju imaju stranija ljudskom razumu, te njihov oblik poprima proporcije i vizuelnu predstavu bića koja odudaraju od bilo čega na šta smo mi svakodnevno navikli i naše razumevanje njih tada teži haotičnom pristupu, usled nemogućnosti za bilo koji drugi racionalni izlaz. Slično kompjuterskom softveru koji usled prevelike zahtevnost uveliko nadmašuje hardver na kojem biva pokretan i kao takav dovodi do bagova, gličeva i gomile drugih problema koje izazivaju celokupnom sistemu koji manjka resursima da ih reinterpretira. Samo što se u ovom slučaju radi se o resursima mentalne prirode čoveka. Ali kako njihov (anđeoski) rang opada, tako i forma postaje našem umu prihvatljivija te možemo da ih ukalupimo u oblike nama svakodnevnije znane. Baš iz tog razloga samo jednu od kategorija ovih bića treba nazivati anđelima. Bar onim anđelima na koje smo prvobitno bili prinuđeni, suočeni s nedostatkom dovoljno informacija o njima u njihovoj prirodi.

Do prve ozbiljnije klasifikacija ovih entiteta dolazimo tek predanim i detaljnim pristupom proučavanja jevrejske vere od strane RaMBaMa, odnosno Majmonida (משה בן מימון) i njegovim delom iz XII veka ”Mišne Tora” (משנה תורה), ali i knjigom praktične kabale XIV veka ”Sefer berit menuha” (Ostatak saveza, ספר ברית מנוחה) Abrahama Merimona.

Ta se podela može predstaviti na sledeći način:

.

חיות הקודש
Hajot Ha’Kodeš
Živi stvorovi/bića

9 כרובים
Keruvim
Humanoidni

.

אישים
Išim
Ljudi

.

Ipak, u okvirima ovog teksta kao i potonje analize, mi ćemo se prvenstveno koncentrisati na četiri primarnije skupine, odnosno glavne hijerarhijske grane koje su zaslužne, kako je rečeno, za dalji protok svekolike Božije promisli ka poslednjoj instanci stvaranja, ka materiji.

Počevši od najviše rangiranih oni su:

אופנים Ofanim – Točkovi

Naziv dolazi od jednine hebrejske reči ofan (אופן), pa samim tim što se značenje reči odnosi na točak, odnosno kružni oblik. Zbog toga se, takođe, nazivaju i galgalim (גלגלים) što odgovara viziji koju je imao prorok Jezekilj (Jehzekel, יחזקאל) kada je pisao o nebeskim kočijama, merkavi (המרכבה).

שרפים Serafim – Plamteći

Množinski naziv seravim dolazi od hebrejske reči saraf (שרף), koja označava svojevrsno nebesko biće iz ranih perioda jevrejske vere. Termin ipak sve to vreme biva očuvan kroz upotrebu u sve tri Avramske religije – judaizmu, hrišćanstvu i islamu.

מלאכים Malahim – Glasnici

Sve tri glavne monoteističke vere na ova bića gledaju kao dobronamerne stvorove nebesa čija je jedinstvena uloga da se nađu i deluju u odnosima između najviše i najniže tačke svekolikog stvaranja, između Boga s jedne i čoveka s druge strane spektra.

(Upravo Malahim, odnosno Glasnike, donekle možemo poistovetiti s generalno širom slikom anđela, no ovde za cilj imamo analizu šireg kruga ovih entiteta, drugih tri.)

כרובים Keruvim – Humanoidni

Heruvimi, ili u originalu na hebrejskom jeziku keruvim, predstavljaju množinski oblik reči keruv (כרוב‎) i predstavljaju drugu najnižu, prema određenim tumačenjima devetu, kastu  stvorova, čija je uloga da vrše određenu vrstu nadgledanja ljudskih odnosa, te da u određenim trenucima utiču na iste. Poslednju, desetu, instancu čine ljudi.

.

.

כרובים
Keruvim, Heruvimi

Biblijska depikcija heruvima

ויגרש את־האדם וישכן מקדם לגן־עדן את־הכרבים
ואת להט החרב המתהפכת לשמר את־דרך עץ החיים

Kao što je i vidljivo na detaljnoj strukturi hijerarhije nebeskih bića iznad, 9. stepen čini poslednji red njihove nadzemaljske hijerarhije u koji upravo i ubrajamo heruvime. Njih biblijski autoriteti nedvosmisleno opisuju ljudsko-životinjskim hibridima, što je donekle i razumljivo obzirom da borave na sâmoj granici materijalne pojavnosti i carstva čoveka, te tako i vizuelno bivaju predstavljeni.

Ali, zapitaćete se zašto deveti, a ne deseti red stvorova kao poslednji nije upoređen sa životinjskim principom?

I jeste.

Ljudi su i dalje robovi primalnih nagona te se u određenim aspektima i ne razlikuju od životinja, iako u drugim okolnostima podjednako pokazuju i svoj nebeski potencijal. Ali jedno uvek mora u trenutku da nadvlada drugo. Ekvilibrijum je još uvek teško održiv, makar kolektivno. Zato je Iš nebeski Čovek, a istovremeno i biće nagona životinjskog.

Dakle, kod heruvima je uvek prisutna ta dvojaka priroda i upravo se te hibridne forme, koje borave uz samu granicu s materijalnom ravni, i pominju u delu teksta Postanja 3:24 (Berešit, בראשית), onda kada Adam (אדם) i Eva (Hava, חוה) bivaju proterani iz Vrta Edomskog (Gan Eden, גן עדן) i tada zadatak heruvima postaje da neprestano motre na dveri nebeske i ljude drže podalje od istih.

Dveri Vrta Edomskog

U kasnijim fazama hrišćanstva heruvimima počinju da se pridaju i druga, dodatna pojavna svojstva, odnosno danas njima karakterističan izgled i to najviše pod uticajem mitskih predstava nebeskih bića grčkog i rimskog panteona. Tada oni počinju da poprimaju upadljivo ljudske, humanoidne karakteristike i da polako sve više odudaraju od originalnih biblijskih opisa iz kojih su inicijalno i potekli. Zato, ukoliko se pomerimo par koraka unazad i prisetimo kako ih prorok Jezekilj (1:5-11) u bibliji opisuje: živim stvorovima, a kasnije i imenuje – heruvim, bolje ćemo razumeti njihovu opštu prirodu:

Isred njega još kao četiri životinje, koje na oči behu nalik na čoveka,
ומתוכה דמות ארבע חיות וזה מראיהן דמות אדם להנה
U’mitoha demut arba’a hajot ve’ze marehen demut Adam la’hena

.

Ujedno i ”Zohar” u drugom tomu daje dodatna pojašnjenja:

264. A svod počiva na vrhovima njihovih glava, tako da gde god da se živa stvorenja kreću, on istura svoju glavu i sučeljava se sa četiri lica okupljenih pod njim. Ona se okreću u upravljaju lica ka četiri strane sveta, u sva četiri pravca vetra, a potom se povlače i šire krila nadole.

265. Četiri lica ova četiri živa stvorenja utisnuta su na sve četiri strane svoda, ili na četiri vetra – južni, severni, istočni i zapadni. Lavlje lice je utisnuto na jugu; volujsko lice na severu; lice orla na istoku; i čovečje lice na zapadu. Na svim ovim licima se takođe nalazi i otisak čovečjeg lica: na lavljem licu je utisnuto čovečje lice, kao i na licima orla, vola i čoveka. A sva su ova lica utisnuta i na čovečjem licu, te je otud i pisano: ”I lice bijaše u sve četiri, lice čovječije i lice lavovo s desne strane, a s lijeve strane lice volujsko i lice orlovo u sve četiri.” To znači da su sva četiri živa stvorenja imala, pored svojeg, i lice čovečje.

266. Svod je četvorouganik koji se proteže na četiri strane sveta i sadrži u sebi sve četiri boje – belu, crvenu, zelenu i crnu. U svakoj od ovih boja je otisak sve četiri boje, tako da ukupno ima šesnaest boja. Gornje imaju po četiri otiska, baš kao i donje. Međutim, kada se ove boje razliju, ima ih dvanaest u spektru, a ne šesnast. To su zelena, crvena, bela i safirna, što je mešavina prve tri boje. Drugim rečima, boja safira, Malhut, ne predstavlja boju u pravom smislu, već mešavinu druge tri boje. Imamo, dakle, četiri puta po tri boje, ili ukupno dvanaest. Zbog toga je pisano: „Kao duga u oblaku kad je kiša, taka na oči bijaše svjetlost unaokolo. To bijaše viđenje slave Ha’Šemove na očima“ (Ezekijel 1:28). Ovo ukazanje, Malhut, sadrži sve tri boje, što znači da Malhut ne poseduje svoju vlastitu boju, već druge tri boje. Otud i iskaz: „Metnuo sam dugu svoju u oblake.“

.

.

שרפים
Serafim, Serafimi

Biblijska depikcija serafima

שרפים עמדים ממעל לו שש כנפים שש כנפים לאחד
בשתים יכסה פניו ובשתים יכסה רגליו ובשתים יעופף
וקרא זה אל־זה ואמר: קדוש קדוש קדוש יהוה צבאות מלא כל־הארץ כבודו
Serafim omdim mi’ma’al lo šeš knafajim šeš knafajim le’ehad bi’štajim jekase panajv u’bi’štajim jekase reglajv u’bi’štajim jeofef.
Ve’kara ze el ze ve’amar: Kadoš Kadoš Kadoš Adonaj cevaot melo kal ha’arec kevodo.

Popnemo li se sada jedan stepenik više, ka sledećoj instanci ovih provodnika Božanske promisli, nailazimo na naredni red nebeskih stvorova. Onih koje zovemo Serafimima, plamenima, ili onima koji dolaze iz vatre. Bićima gorućim. Ukoliko dublje zaronimo u etimologiju reči saraf (שרף), odakle i formiramo množinsko ime serafim, videćemo da iz tog istog korena reči gradimo i ime za ‘leteću‘ pustinjsku zmiju otrovnicu koja je još mnogo ranije bila dobro poznata žiteljima drevnog Egipta. U starodobna vremena takav tip zmije bio je nazivan i onom koja gori i to baš u i danas dobro poznatoj predstavi, odnosno simbolu ureusa (Uraeus, οὐραῖος), te je bivala urezivana na čeonom delu faraonskih kruna drevnog Egipta.

Poput odlikovanja od najveće važnosti za vladajuću kastu ova zmija je predstavljala jedan od vrhovnih simbola vladarskih porodica po kojoj su se raspoznavali od ostalog sveta.

Predstava pustinjske zmije na faraonskom sarkofagu

Neko ko je o ovim stvorovima rekao ponajviše jeste biblijski prorok Isaija (Ješajahu, ישעיהו). On je vrlo lucidno opisao kako serafim poseduju čak tri para krila na sebi, gde je svaki od njih imao posebnu i sebi svojstvenu ulogu u njihovoj pojavnosti u vizijiama ovog jevrejskog proroka.

Naime:

• jednim parom krila oni bi prikrivali svoje lice koje ne pokazuju pred ljudskim bićima

• drugim parom pokrivaju svoje noge, stopala

• dok trećim oni lete

.

Zarad maksimalne autentičnosti tog opisa, evo i dela teksta Biblije u kojem Isaija (6:2-3) o tome govori:

Serafimi stajahu više Njega, svaki ih imaše šest krila: dvema zaklanjaše lice svoje i dvema zaklanjaše noge svoje, a dvema leteše.

I vikahu jedan drugom govoreći:

”Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave Njegove.”

Hrišćanska teologija ranog srednjeg veka serafime je predstavljala čak najvišim rangom anđeoske hijerarhije, onima koji su direktno bili zaduženi da brinu o Božijem prestolu i to su činili neprekidnim pevanjem/ponavljanjem fraze koju smo maločas videli u stihu jevrejske Biblije.

To bi činili večno, svakoga trena svakog dana bez prekida…

Uzvikivali bi u stihu i s najvećim žarom:

קדוש קדוש קדוש
Kadoš Kadoš Kadoš
Sveti Sveti Sveti

.

.

אופנים
Ofanim, Točkovi

Depikcija ofanima prema biblijskim opisima

וארא החיות והנה אופן אחד בארץ אצל החיות לארבעת פניו
Va’ere ha’hajot ve’hine ofan ehad ba’arec ecel ha’hajot le’arba’at panajv
I kad gledah životinje, gle, točak jedan beše na zemlji uza svaku životinju prema četiri lica njihova.

Konačno na kraju dolazimo možda i do onih najkontraverznijih nebeskih kreatura biblijskog teksta, ponajviše tako naznačenih zbog svog prenaglašenog i veoma netipičnog izgleda ali ponašanja, a u odnosu na sve druge pojavnosti ovih entiteta koji makar donekle poseduju neke elemente ljudskog, antropomorfnog obličja. Za razliku od svih drugih ofanim su nešto potpuno drugačiji i teško iole pojmljivi, te zato samo možemo nagađati i stvarati sliku o njima iz svega nekoliko datih opisa. Njihova fizionomija očigledno nikako ne može biti ukalupljena u naše materijalne kalupe, te oni zbog toga poprimaju svojevrsne groteskne oblike i pokrete, jer izmiču kapacitetima našeg uma da ih uvrste u opšte prihvatljive forme živog. Zato ih najlaške i možemo opisati rečju: točkovi; odnosno: isprepletanim točkovima s gomilom očiju na svojim spoljašnim okvirima, očima koja ih prekrivaju celim njihovim kružnim oblikom tela. I kao takvi ofanim lebde u vazduhu i kreću se nebeskim prostorom upadljivo pravolinijski.

Povodom ofanim ponovo moramo da konsultujemo ono što nam je u Bibliji ostavio još jedan od najvećih proroka čudesa, prorok Jezekilj (1:15-21).

On povodom ofanim zapisuje sledeće:

Dakle, iz ovih detaljnih opisa proroka Jezekilja mi uviđamo da su Točkovi nebeski stvorovi čija je jedna od glavnih uloga bila da, po potrebi ili naredbi, nose Božije prestolje (Kise Ha’Kavod, כסא הכבוד) što ih automatski i čini najsvetijim od svih nebeskih stvorova koji krstare nebesima, a prema izvornom tekstu jevrejske Biblije. Kao takvi oni svakako moraju spadati u najčudnije jer su zbog sâme uloge koja im je namenjena i najdalje od ljudskog razuma. Dodatnu posebnost nalazimo i u tome da se o njima govori samo i jedino na tom jedinstvenom mestu u Bibliji i nigde više nema pominjanja njihovog imena, a kamo li prisustva ili drugih pojavnih obrisa. Mnogi po znanju i mudrosti čuveni učenjaci često sugerišu kako ofanim svoj bizaran oblik isprepletanih točkova s gomilom očiju pre svega duguju potrebi da se na neki, bilo koji način u tekstu pokuša s opisom sâmog autentičnog Božijeg prisustva, još dalje od ideje Šehine (שכינה) kao jednog nama bližeg vida Prisustva, ili makar nečemu što je tome najbliže, a da je iz naše ljudske perspektive iole prihvatljivo, koliko god da je istovremeno to i volšebno pomisliti iz perspektive materijalnog stvora poput nas.

Tada na scenu stupa naša mentalna nemogućnost da spoznamo kompletnu sliku kosmičkog mehanizma koja se odigrava pred očima našim i sve što tada vidimo, na žalost, deluje jedino kao haotično i bizarno ispoljavanje određenog vida postojanja daleko od našeg materijalnog sveta i kalupa.

Tek konfuzno i u isprekidanim fragmentima…

Ovu problematiku najbolje možemo uporediti s matematičkim modelom predstavljanja viših dimenzija, što je korišćenjem matematičkog da premosti taj naš mentalni hardverski deficit itekako izvodljivo, jer sirovo to ne možemo pojmiti jer naš mentalni ekran za to nije predviđen, već jedino za svet tri dimenzija, plus jedna vremenska, dakle – 4D. Sve iznad toga mi percepiramo kroz prizmu dimenzionalne senke, koja predstavlja tek mali deo punog potencijala tih skrivenih svetova koji se, paradoksalno, kriju tik ispred nas.

Sve u svemu, nakon ove dublje analize anđeosko-nebeskih entiteta koji se pojavljuju u knjizi na različitim mestima i broju, možda je ipak najbolje da se opredelimo za neki drugi termin kojim ćemo ih zvati, jer svojom pojavnošću, da ne kažemo volešbnošću, čini se da baš i ne zaslužuju opšteprihvaćeni princip romantizacije njihove pojave, već ih pre moramo razumeti u smislu delovanja određene sile koja ima za cilj da nešto spusti do materije. Nešto da načini. Da prenese određeni vid informacije dalje u lancu delovanja. Ukoliko usvojimo jedno takvo gledište, koje se svakako drastično razlikuje od utemeljenih i opšteprihvaćenih okvira, onda anđeli postaju ništa drugo do sveprisutne čestice čija se delovanja razlikuju samo u zavisnosti od talasnih dužina na kojima se nesmetano ispoljavaju.

Time oni zaista i učestvuju u činu stvaranja kao aktivni element, čija je uloga ključna i bez kojih sâm kosmos ne bi bio stabilan.

Možda se oni upravo i skrivaju iza četiri osnovna zakona fizike koji gospodare vaseljenom?

ODABIR TEMA