/ Budite upisani u Knjigu života /

.

Pod pojmom praznik (hag, חג) obično se podrazumeva dan odmora, ali dan ispunjen odgovarajućim aktivnostima koje doprinose dobrom raspoloženju i opštem dobru i stoga praznici ne predstavljaju samo nužni predah u radom ispunjenoj svakodnevnici već i mogućnost obnove životne snage. Praznici prate tok kalendarske godine s njenim ritmičnim promenama, odnosno sâm tok ljudskog života, kao i događaje u narodu i društvu uopšte a koji znače neku prekretnicu i vredni su pomena, odnosno nezaborava. Baš zato su praznici još od pradavnih vremena povezivani s religijom i različitim mitolologijama regija sveta. Stari praznici lovaca, stočara, zemljoradnika, praznici prvog ulova, prvine od stada, prvih plodova žetve i berbe, skoro uvek su bili praćeni prinošenjem odgovarajućih žrtava uz ritualnu gozbu, pesmu, razna nadmetanja, međusobne posete i razmenjivanje poklona.

Do današnjih dana jevrejski praznici su zadržali bitno mesto kroz obeležavanje posvećenosti ne samo u formi ideje, već pre svega kao aktivni činovi vere utemeljene na delim iznad svega ostalog, ali kao i dani posvećeni nama samima, porodici i najbližima. Dani tuge, veselja, ali i dani kada se čovek predaje mislima i molitvama. Svojim unutrašnjim aspektima bića dok im dozvoljava da izbiju na površinu materije.

לכה דודי

.

שבת
ŠABAT

Sedmi dan u sedmici, Šabat, počinje u petak sa zalaskom sunca, a završava u subotu posle zalaska sunca. Šabat je najveći jevrejski praznik. To je dan odmora, dan kada prestaje fizički rad i svaka poslovna aktivnost. Vezan je za dva biblijska događaja: za stvaranje sveta i robovanje Jevreja u Egiptu. U ”Bibliji” (Tanah, תנ”ך) stoji da je Bog za šest dana stvorio svet, dok je sedmog dana odmarao. Povezan sa stvaranjem sveta, Šabat se smatra simbolom večnog sporazuma između Boga i jevrejskog naroda o nužnosti rada i obaveze odmora, jer i rad i odmor jednako su važni za ljudsku blagodet. Misao o odvajanju jednog dana u sedmici za odmor i o obavezi da se čovek jednom nedeljno otrgne od svakodnevnih briga i poslova, predstavlja jedinstvenu pojavu u antičkom svetu.

Ne zaboravi da praznuješ dan subotnji. Šest dana radi i posvršavaj poslove svoje, a sedmi dan je Šabat, odmor gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni životinje tvoje, ni stranac koji se nađe unutar kapija tvojih.

.

Poreklo Šabata i način njegovog praznovanja gube se u magli starine, kao što je to slučaj i sa ostalim jevrejskim praznicima. Iz oskudnih podataka kojima se raspolaže, vidi se da u doba Prvog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) Šabat nije bio samo dan odmora, nego i dan veselja i razonode. Ljudi su se na Šabat okupljali u Jerusalimu da proslave praznik, posećivali su Hram, ali su taj dan koristili za putovanja po zemlji i posete rođacima i prijateljima. U to vreme su veliki značaj imali praznici Pesah (פסח), Šavuot (שבועות) i Sukot (סוכות‎) koji su bili nerazdvojno vezani za život jevrejskog seljaka, a ujedno su za vreme tih praznika ljudi odlazili na hodočašće u Jerusalim, zato ova tri posebno zovemo i tri hodočasna praznika (šaloš regalim, שלוש רגלים). Međutim značaj Šabata raste već u periodu ranog vavilonskog ropstva, kada dobija dublji, duhovni smisao potaknut težinom svakodnevnice. U progonstvu, u stranoj sredini, u želji da se očuva nacionalno postojanje Šabat, kao i obrezivanje (brit mila, ברית מילה), postaje znak raspoznavanja i zamena za obrede vezane za Hram u Jerusalimu.

Tako Šabat i brit mila postaju glavni simbol jevrejske vere.

Po povratku iz vavilonskog ropstva, jevrejski verski sud Sanhedrin (סנהדרין) ozakonio je strogo poštovanje Šabata, a za prekršitelje je bila predviđena najteža kazna.

Običaj je za Šabat reći:

שבת שלום
Šabat šalom

.

U doba Drugog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני) institucija Šabata se zasnivala na dva motiva:

• humanom

• i verskom

.

Na tim osnovama Šabat se razvijao u dva pravca: s jedne strane jako se povećao broj strogih propisa protiv svake vrste rada, pa se nabraja čak 39 glavnih kategorija poslova zabranjenih na Šabat, kao i mnogo drugih, koji se iz njih izvode. S druge strane, Jevreji su subotom, pored fizičkog doživljavali i duševni odmor. Jevrejin nije doživljavao Šabat kao teret, nego kao dan istinskog uživanja i duhovnog uzdizanja. U vreme Drugog Hrama, postojale su asketske sekte, Samarićani (Šamerim, שמרים), Eseni (Isijim, אסיים), a docnije i Karaiti (Karaitim, קראיתים) koji su zabranjivali da se na Šabat koristi vatra i svetlo, čak i onda kada su bili upaljeni pre Šabata.

Fariseji (Farusim, פרושים) su umnogome ublažili strogost Šabata i očuvali ga za radost i uživanje. Svojim tumačenjem dozvolili su korišćenje vatre i svetla ako su bili upaljeni pre Šabata. Oni su dozvoljavali kršenje Šabata, ako se radilo o ukazivanju pomoći bolesniku ili spasavanju života. Takav Šabat ostavio je pečat celokupnom životu Jevreja i postao tekovina jevrejstva koja je najviše uticala na način zivota civilizovanog čovečanstva.

Jer nikako ne smemo zaboraviti današnji moderni koncept nedelje, kao hrišćanske verzije jevrejske Subote.

.

.

ראש השנה
ROŠ HA’ŠANA

Roš Ha’Šana ili u prevodu s hebrejskog jezika – glava godine jevrejski je praznik koji označava početak nove jevrejske godine i slavi se prvog dana meseca Tišri (תשרי), koji je sedmi mesec u kalendaru. Ona označava početak zvanične nove godine u jevrejskom kalendaru, poput dočeka nove godine 31. decembra kod hrišćana, s tim da u ovom slučaju neva slavlja i masovnih okupljanja već je obeležavanje strogo lično, u krugu porodice. Po jevrejskoj tradiciji Roš Ha’Šana, simbolično, predstavlja i dan nastanka sveta, odnosno univerzuma. Obeležava se duvanjem u šofar (שופר), duvački instrument od ovnujskog roga (no može biti i od roga jarca, ili nekih vrsta antilopa ili gazela, ali ne od krave), što simbolično treba da izazove buđenja slušalaca iz dremeža i upozoravanje na “dolazeći sudnji dan“.

Tradicionalni jevrejski pozdrav za Roš Hašana je:

שנה טובה
Šana tova
Dobra Godina

ili

שנה טובה ומתוקה
Šana tova u’metuka
Dobra i slatka godina

.

Šana tova je, u stvari, skraćena verzija za:

לשנה טובה תכתבו
Le’šana tova tikatevu
Budite upisani (u Knjigu Života) za dobru godinu

Ali ima i šire simbolično značenje:

Neka ovaj novogodišnji pozdrav poželi svima dobru godinu i dobar Božji sud

.

Jevrejski kalendar predstavlja lunarni kalendar, koji određuje lunarnu godinu baziranu na dvanaest lunarnih meseci, sa 29 ili 30 dana i sa jednim interkalarnim lunarnim mesecom koji se dodaje sedam puta u periodu od 19 godina (jedanput na dve do tri godine), da bi sinhronizovao 12 lunarnih ciklusa sa nešto dužom solarnom godinom. Roš Ha’Šana obično pada u vreme meseca septembra po Gregorijanskom kalendaru.

Istorijski gledano, u stara vremena je početak jevrejske godine bio u jesen i koincidirao je sa početkom poljoprivredne godine. Jevrejska godina pratila je sezone setvi, rasta i žetvi kukuruza i ostalih žitarica, u skladu sa postojecim kišnim periodima, kao i sezone uzgoja i branja voća. U odnosu na nju uspostavljen je i redosled slavljenja drugih velikih poljoprivrednih praznika i proslava u toku same kalendarske godine.

Sto postavljen za Roš Ha’Šana obavezno uključuje jabuke i med, koji simbolizuju “slatku novu godinu“, ali se i druga raznovrsna jela koja nose određenu simboliku mogu naći na trpezi. U zavisnosti od lokalnih običaja uobičajen je kuvani jezik ili drugi delovi glave životinja ili riba, čime se simbolično ukazuje na glavu godine. Druga hrana koja se tradicionalno servira jesu urme, crni pasulj, praziluk, spanać i tikva, a u mnogim jevrejskim zajednicama i nar. Upotreba jabuka i meda je uvedena relativno kasno i to tokom srednjeg veka od strane Jevreja aškenaza, ali je danas uglavnom opšte prihvaćena. Tipično, servira se i okrugli upleteni hleb hala (חלה) koji simbolizuje zaokružene godišnje cikluse. U aškenaskim zajednicama su uobičajena i posebno pripremljena jela od mlevene ribe (gefilte fiš, געפילטע פיש) i kolač sa medom. Druge noći Roš Ha’Šane servira se sveže voće što treba da simbolizuje blagoslovenu narednu godinu.

Dakle, jevrejska nova godina nije vreme veselih proslava – naprotiv, deset dana koji slede Roš Ha’Šana i završavaju se sa najsvetijim jevrejskim praznikom Jom Kipurom (יום הכיפורים) i kao takvi prestavljaju period Velikih Praznika, poznatih kao Strašni Dani (jamim noraim, ימים נוראים), odnosno – Dani pokajanja. To je vreme ozbiljnih razmišljanja i samoispitivanja, vreme sagledavanja grehova iz prethodne godine i pokajanja pre dolaska sâmog Jom Kipura. Među mnogim običajima vezanim za ovaj period jeste i traženje pomirenja i oproštaja od onih kojima je naneta nepravda tokom godine, kao i pokajanje za učinjene grehe prema drugima.

.

.

יום הכיפורים
JOM KIPURIM

Jom Kipur, poznat i kao Dan pokajanja, smatra se najsvetijim i najsvečanijim jevrejskim praznikom. U osnovi praznika je pokajanje i pomirenje. Jevreji tradicionalno obeležavaju ovaj sveti dan 25 časovnim potpunim postom i posvećenošću molitvama. Hrana, piće, kupanje, poslovi sa uljem (miropomazanje, trljanje, mazanje, čak i dodirulja) i bračni odnosi su zabranjeni. Post počinje po zalasku sunca, a završava sa početkom noći narednog dana. Služba za Jom Kipur počinje molitvom Kol Nidre (כל נדרי), koja je u stvari jedna stara aramejska deklaracija, a recituje se, odnosno peva, u sinagogi pre početka večernje službe za Jom Kipur i mora se desiti pre zalaska sunca. Iako ne predstavlja klasičnu molitvu, “suvoparni pravni sadržaj” Kol Nidre-a, sa svim pratećim ceremonijalnim dodacima, je još od srednjevekovnog perioda dopunjavan snažnim emotivnim tonovima, tako da predstavlja dramatični uvod u Jom Kipur zbog čega se ponekad naziva i noć Kol Nidrea.

Ime molitve Kol Nidrej potiče od uvodnih reči pesme, i znači – svi zaveti, כל נדרי.

Jom Kipur pada desetog dana meseca Tišri po jevrejskom kalendaru, i sa njim se završava period Velikih Praznika. U skladu sa jevrejskom tradicijom, Bog određuje na Roš Hašana svačiju sudbinu za tekuću godinu i upisuje je u “Knjigu Života” te se čeka do Jom Kipura da svoju odluku “zapečati“. U vreme Velikih Praznika, odnosno Strašnih Dana, religiozni Jevreji pokušavaju da izmene svoje ponašanje i traže oproštaj za sve loše učinjeno prema Bogu i prema drugima. Veče i dan praznika Jom Kipur su predviđeni za javne i privatne žalbe, ispovedanja i priznavanja krivice. Na kraju praznika, Bog prašta i oslobađa svoje vernike.

Talit (molitveni šal, טלית) se prostire za večernju molitvu i to je jedina večernja služba tokom cele godine koja se obavlja na ovaj način uz korišćenje talita, a da to nije jutarnja Šabat služba subotom (šahrit, שחרית). Jom Kipur se završava posebnom molitvom Neila (tefilat neila, תפילת נעילה), a sam kraj praznika oglašava se duvanjem u šofar, koji označava i kraj posta. Jom Kipur je uvek jednodnevni praznik – u Izraelu i bilo gde drugde u svetu.

Jom Kipur obeležava i većina sekularnih Jevreja, a koji i ne moraju slaviti ostale jevrejske praznike. Mnogi sekularni Jevreji poste i idu u sinagogu samo na Jom Kipur – šta više, za mnoge sekularne Jevreje period Velikih Praznika predstavlja jedino vreme kada dolaze u sinagogu. Neki čak i ne poste, ali obeležavaju praznik u mnogim drugim aspektima.

.

.

סוכות
SUKOT

Sukot je poznat i kao Praznik koliba i Jevrejski je praznik koji se slavi 15. dana meseca Tišri po jevrejskom kalendaru, što pada u period pred kraj septembra – kraj oktobra. To je jedan od tri hodočasnicka praznika (šaloš regalim, שלוש רגלים) pored Pesaha (פסח) i Šavuota (שבועות) kada Jevreji odlaze na hodočašće u Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) u Jerusalimu. Hebrejska reč sukot (סוכות) množina je reči suka (סוכה) i znači ”koliba”, ili “kabina“. Praznik Sukot ima dvostruki značaj: istorijski i poljoprivredni. Istorijski, Sukot nas podseća na četrdeset-o-godišnji period lutanja naroda Izraela po pustinji nakon izlazka iz Egipta (Micrajim, מצריים), s namerom da se prisetimo na krhka privremena pokretna staništa (kolibe) u kojima su tada živeli stari Hebreji. A poljoprivredni značaj praznika ogleda se u izražavanju zahvalnosti za jesenju berbu – to je i praznik žetve/berbe koji se ponekad baš tako i označava: “Festival berbe (žetve voća)”.

Praznik Sukot počinje petog dana po Jom Kipuru i donosi potpuni preokret u načinu praznovanja, od ozbiljnog duhovnog slavljenja najsvečanijeg praznika u godini Jom Kipura, do radosne proslave jednog od najveselijih praznika, jer se Sukot ponekad označava i kao “Vreme radovanja“. Ime praznika Sukot često se prevodi i kao “Praznik Tabernakla“, koji, kao i mnogi drugi prevodi hebrejskih reči, nije uvek i najbolji. Ovaj prevod posebno zbunjuje zato što se reč “tabernakl” (iako ima koren u latinskoj reci tabernaculum koja ima značenje “šator”, u jevrejskoj ”Bibliji” (Tanah, תנ”ך) odnosi se na Zavetni kovčeg (Aron Ha’Berit, ארון הברית), odnosno pokretnu svetinju nad svetinjama – Šator od sastanka (Miškan, המשכן) što je preteča Hrama u Jerusalimu (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש). Zato je i više nego očigledno da se hebrejska reč “suka” odnosi na privremeno građene kolibe.

A koliba koja se simbolično gradi za ovaj praznik treba da ima najmanje tri strane (zida) s ojačanom konstrukcijom, dok četvrta strana može biti i otvorena. Zidovi mogu biti napravljeni od različitog materijala, uglavnom od platna, drveta, ili metala. Krov treba da je privremeni, lako pokriven sveže posečenim granama sa drveća, ili bilo čime drugim što raste iz zemlje. U skladu s tradicijom, krov treba da obezbeđuje dovoljnu senku, ali i da omogućuje da se kroz njega vide zvezde tokom noći. Tokom praznika Sukot uobičajeno je i obedovanje, serviranje obroka, u sâmoj kolibi, a ponekada i spavanje ali ne u slučaju kiše.

Praznik Sukot traje sedam dana, pri čemu se praznično proslavlja prvi dan, uz posebne molitve i prazničnu hranu. Ostali dani su poznati kao Hol Ha’Moed, odnosno kao praznični dani, חול המועד. Sedmi dan Sukota naziva se Hošana Raba, הושענא רבה – Velika Hošana, kao referenca na tradicionalno kružno šetanje vernika tokom jutarnje službe u hramu i ima takođe poseban značaj.

Dva naredna dana po završetku praznika nazivaju se: Šemini Aceret (שמיני עצרת) i Simhat Tora (שמחת תורה) i predstavljaju zasebne praznike, ali pošto su povezani sa Sukotom, obično se i posmatraju kao deo ovog jednog, većeg praznika.

.

.

חנוכה
HANUKA

Hanuka predstavlja proslavu pobede Jevreja Makabejaca (Makabim, מכבים) nad paganskom grčko-asirskom vojskom predvođenom Antiohijem Četvrtim, kao i posvećenja Drugog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני) koji je bio oskrnavljen tokom njihove okupacije Jerusalima (ירושלם). Svojom pobedom Makabejci su izborili pravo da Jevreji ponovo praktikuju judaizam (Ha’Jahadut, היהדות) i na taj način spasili ideju monoteizma, a istovremeno su ponovo uspostavili političku nezavisnost za jevrejski narod. To znači da je Hanuka, de facto, proslava jevrejskog nacionalnog preživljavanja i ponovne uspostave verskih sloboda. Kao odgovor na verska proganjanja i zabrane uspostavljene po okupaciji zemlje, Juda Makabi (Jehuda Ha’Makabi, יהודה המכבי), gde reč makabi znači čekić, sin sveštenika Matateje (Matitjahu Ha’Koen ben Johanan, מתתיהו הכהן בן יוחנן) i njegovih četiri brata organizovali su pokret otpora čiji su sledbenici poznati pod imenom – Makabejci.

Primenjujući taktiku gerilskog ratovanja, Makabejci su uspeli da isteraju znatno moćniju grčko-asirsku vojsku iz Judeje. Po izvojevanoj pobedi, 25. dana meseca kisleva godine 165. pre nove ere pristupilo se osvećenju i pročisćenju Hrama. Na osnovu zapisa iz ”Talmuda” (תלמוד), pronađeno ulje za osvetljenje Hrama bilo je dovoljno za samo jedan dan, ali je ono gorelo, za divno čudo punih osam dana i noći – tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se dopremi nova količina ulja.

Zato kažemo:

חנוכה שמח
Hanuka sameah
Srećna Hanuka

.

Hanuka je praznik svetlosti i traje osam dana i noći. U znak sećanja na sva čuda koja su se desila, za Hanuku se koristi poseban osmokraki svečnjak, sa dopunskim devetim krakom za svećicu na sredini svečnjaka, poznatim kao menora za Hanuku (Menora Hanuka, מנורת חנוכה) ili Hanukija, koji gori tokom svih osam dana i noći proslave praznika. Paljenje svećica svečnjaka predstavlja centralni čin celokupne proslave Hanuke. Prve noći praznika pali se prva svećica, a svake naredne noći jos po jedna dopunska; plamen se raznosi posebnom svećicom koja se čuva na kraku na sredini svečnjaka i koja se zove šamaš (שמש). Na taj način, poslednjeg dana praznika Hanuke gore svih osam svećica na Hanukiji, simbolizujući osam dana i noći neprekidnog gorenja ulja u Hramu po pobedi Makabejaca, a paljenje svečica treba obavljati blizu prozora ili vrata, kako bi se svima oglasila čuda koja su se tada dogodila.

Tokom paljenja svećica, tradicionalno se izgovaraju blagoslovi i peva stara pesma “Hanerot Halalu” (הנרות הללו), a potom i pesma “Maoz Cur” (מעוז צור).

Hanuka je veseli praznik, posebno za decu. Po paljenju svećica, svi članovi porodice (a često i pozvani gosti) okupljaju se oko trpeze gde se uz jelo i igranje igara proslavlja praznik. Tradicionalna hrana za Hanuku je pržena i pripremljena s dosta ulja, u znak sećanja na čudo da je mala količina ulja gorela osam dana i noći. Najpopularnije jelo je aškenaskog porekla: “krompir-šnicla”, koja predstavlja vrstu palačinke od krompira (latkes לאטקעס na jidišu, ili livivot לביבות na hebrejskom). Danas se jedu i posebne krofne za Hanuku, poznate kao sufganiot (סופגניות). Za Hanuku se tradicionalno igra i drejdl (דריידל) ili sivovon na hebrejskom סביבון, a radi se o igrački s čigrom čija su pravila toliko prosta da ih mogu igrati zajedno svi članovi porodice, od najmlađe dece do najstarijih prabaka i pradeka.

Tradicionalan je bio i običaj davanja džeparca deci za Hanuku, dok je danas to mnogim jevrejskim porodicama preraslo u običaj deljenja poklona.

.

.

ט”ו בשבט
TU BIŠVAT

Praznik Tubišvat, takođe poznat među sefardima i pod imenom “Frutas“, jevrejski je praznik u mesecu ševat (שבט), koji obično pada negde oko kraja januara ili početkom februara i kojim se označava Nova godina drveća (Roš Ha’Šana Le’ilanot, ראש השנה לאילנות). Tubišvat je jedan od četri novogodišnja praznika koji se spominju u ”Mišni” (משנה). Uobičajeno je da se sadi drveće i jede suvo i koštunjavo voće, posebno smokve, urme, suvo groždje, mahune i bademi, te u vreme praznika Tubišvat u Izraelu obično cveta divlji badem. U srednjem veku, Tubišvat je proslavljan uz gozbu voća, a u skladu sa opisom praznika iz Mišne kao jednog od novogodišnjih praznika. U XVII veku uveden je i običaj Tubišvat večere (tu bišvat seder, טו בשבט סדר), kojim se simbolično obeležavao značaj voća i drveća u zemlji izrailjskoj. Verovalo se da se jedenjem deset vrsta voća i pijenjem četiri vrste vina po određenom redosledu, i uz recitovanje odgovarajućih blagoslova, ljudski rod i celi svet može dovesti bliže duhovnom savršenstvu. Danas je u Izraelu značaj Tubišvat večeri ponovno oživljen i slave ga mnogi Jevreji, kako religiozni tako i oni sekularni.

Ekološke organizacije u Izraelu i dijaspori su uključile ovaj praznik u razne programe za zaštitu životne sredine. U izraelskim kibucima (קיבוץ) Tubišvat se slavi kao poseban poljoprivredni praznik. Preko milion ljudi učestvuje svake godine u sađenju drveća na ovaj praznik i u programu pošumljavanja koji organizuje Jevrejski Nacionalni Fond.

U znak poštovanja praznika Tubišvat koji simbolizuje buđenje prirode kroz cvetanje badema, mnoge jevrejske institucije su prihvatile ovaj dan za svoj interni praznik i proslavljaju svoju godišnjicu na ovaj dan.

.

.

פורים
PURIM

Purim je praznik kojim se slavi oslobođenje jevrejskog naroda u starom persijskom carstvu od Hamanove zavere da ga uništi, a kako stoji u Bibliji – u ”Knjizi o Esteri”, ili na hebrejskom “Megilat Ester” (מגילת אסתר). Jevreji iz Kraljevine Judeje koji su bili odvedeni u vavilonko ropstvo u VI veku pre nove ere, našli su se pod persijskom vlašću kada su Persijanci osvojili Vavilon. Estera, prelepa mlada Jevrejka bez roditelja živela je u Persiji pod starteljstvom svog ujaka Mordehaja (מרדכי), jednim od Jevreja pravednika (cadik, צדיק). Međutim, lepa Estera je bila uzeta protiv svoje volje u harem Ahašveroša, kralja Persije. Sâm Kralj Ahašveroš voleo je Esteru (אסתר) najviše od svih svojih žena, no ona mu ništa nije rekla o svom jevrejskom poreklu.

Haman, veliki carski vezir Kralja Ahašveroša planirao je da pobije sve Jevreje, ali je njegov plan bio osujećen od strane Estere, koja je uspela da nagovori kralja da, umesto Hamana, postavi na mesto velikog vezira Mordehaja, u to vreme dvorskog službenika, inače Esterinog rođaka i očuha. Jevrejima je najednom bilo omogućeno, umesto da budu žrtve jedne zločinačke zavere, da se obračunaju sa svojim neprijateljem. Dan posle ove pobede je proglašen za praznik gozbe i veselja. Ime praznika Purim potiče od reči “kocka“, (pur, פור), koja upućuje na bacanje kocke jer je Haman na taj način planirao da odredi datum kada će uništiti Jevreje. Zla sudbina Jevreja je bila izmenjena zahvaljujući herojskom angažovanju Estere, koja je povela borbu za preživljavanje Jevreja i pravim čudom uspela da preokrene dan njihovog uništenja u dan njihovog radosnog oslobađenja.

Purim se slavi svake godine 14. dana meseca adara (אדר) po jevrejskom kalendaru, koji obično pada krajem februara ili početkom marta. Kao i Hanuka, i Purim ima više nacionalni nego verski značaj i spada u grupu praznika koji nisu strogo regulisani u ”Tori” (תורה). U tom smislu, dozvoljeno je raditi na ovaj praznik, uključujući i fizički rad, iako u nekim delovima jevrejske zajednice postoje određena ograničenja po ovom pitanju.

Purim je verovatno najveseliji od svih jevrejskih praznika, a vremenom se razvio širok spektar različitih načina proslave Purima. Tradicionalno se za Purim čita priča iz Knjige o Esteri i to uveče i narednog jutra, jer i Purim kao i svi drugi jevrejski praznici započinje uveče, po zalasku sunca kada zvanično počinje i novi dan.. Tokom čitanja galamom se ismejava ime zlobnika Hamana, za šta se koristi posebna drvena čegrtaljka poznata pod jidiš imenom grager (גראגער). Za Purim uobičajene su mnoge žurke po kućama i zajednicama, priredbe, maskenbali, takmičenja za izbor lepotica, kao i davanje poklona u hrani i piću. Čak je odraslima dozvoljeno da piju sve dok ne dođu u stanje da više ne prave razliku izmedju reči “prokleti Haman” i “blagosloveni Mordehaj“.

Trouglasti kolačići punjeni voćem zvani hamantašen (המן־טאש), koji podsećaju na Hamanov trouglasti šešir posebno su popularni i danas više nego uobičajeni za proslavu ovog veselog i bogatog praznika. Na Purim se mnogi oblaće u maskirne kostime i nose maske, slično kao što se to radi za Noć veštica.

U najkraćem, četri glavne aktivnosti/obaveze (micve, מצווה) za ovaj praznični dan jesu:

• zajedničko čitanje Knjige o Esteri

• davanje poklona sa hranom prijateljima

• dobrovoljna davanja za siromašne

• i praznična trpeza

.

.

פסח
PESAH

Pesah je sveti jevrejski praznik koji nas podseća na oslobođenje starih Hebreja iz misirskog/egipatskog ropstva. Praznik počinje 14. dana meseca nisana (ניסן) po jevrejskom kalendaru, što odgovara periodu mart – april, i predstavlja jedan od tri hodočasnička (šaloš regalim, שלוש רגלים) praznika uz Sukos (סוכות) i Šavuos (שבועות), za vreme kojih su Jevreji tradicionalno odlazili na hodočašće u Hram u Jerusalim. U priči o ”Egzodusu” (Šemot, שמות), u ”Bibliji” (Tanah, תנ”ך) piše da je Bog naneo deset velikih nesreća Egipčanima pre nego što je faraon odlučio da oslobodi Jevreje ropstva, pri čemu je deseta nesreća bio pomor svih prvorođenih, počev od faraonovog sina do prvorođenog sina običnog sužnja, a uključujući i porode domaćih životinja. Jevreji su bili blagovremeno upozoreni da obeleže ulaze u svoje domove posebnim znakom koristeći krv prolećnog jagnjeta, a što je predstavljalo zaštitu da nesreća zaobiđe njihove domove. Upravo od tog običaja i potiče engleski naziv  praznika Passover, čiji je koren u engleskom glagolu “pass“, što u ovom kontekstu jasno znači – zaobići. Kada je faraon najzad odlučio da oslobodi Jevreje, znajući da on lako može i da promeni odluku, Jevreji su sve napustili u takvoj žurbi da nisu mogli ni da sačekaju da naraste već umešeni hleb. Povodom toga, za vreme trajanja praznika Pesah jede se beskvasni hleb maca (מצה), a sam praznik se još naziva i “praznikom beskvasnih hlebova“. To je posebna vrsta razvučenog, ravnog hleba koja se pravi samo od brašna i vode i neprekidno meša tako da ne može uopšte da naraste. Maces se može praviti mašinski ili ručno. Ručno pravljeni naziva se maca šmura (מצה שמורה), iliti nadgledani, čuvani maces.

Priprema za ovaj praznik uključuju kompletno čišćenje kuće od svih kvasnih ostataka hrane i pića, tzv. hamec (חמץ) na hebrejskom jeziku. Hamec se odnosi na kvas, vrenje, te na proizvode od žitarica koje se dobijaju fermentacijom kao što su: hleb sa kvascem, neke vrste kolača i mnoga alkoholna pića, ili na supstance koje izazivaju fermentaciju – kvasac, kiselo testo ili fruktoza iz kukuruznog sirupa. Konzumiranje hameca za vreme praznika Pesah je zabranjeno u svim jevrejskim zajednicama, iako postoje neke razlike u aškenaskim i sefardskim tumačenjima šta hamec tačno predstavlja, koje tačno namirnice.

Tradicionalno, jevrejske porodice su se okupljale prve noći Pesaha na posebnu večeru zvanu seder gde naziv potiče od hebrejske reči za “red” i ukazuje na strogo definisan redosled odvijanja rituala tokom večere, סדר. Za postavku stola koristi se najfiniji porcelan i srebro što ukazuje na poseban značaj samog obroka. Za vreme večere, pričaju se posebne priče o Egzodusu iz Egipta poznate pod imenom “Hagada” (הגדה). Tokom večeri ispijaju se i četri čaše vina u različitim fazama pripovedanja. Procedura pripovedanja Hagade deli veče na 15 pojedinačnih delova sa strogo definisanim protokolom jela, pića i uopšte celokupnog ponašanja tokom večere.

Sto postavljen za Seder Pesah i simbolika hrane pripremljene za večeru evociraju dve osnovne teme tokom večeri: ropstvo i slobodu. Kod starih Hebreja, kao što je već i naglašeno bilo, dan je i još tada počinjao sa zalaskom sunca, a završavao se sa zalaskom sunca narednog dana. Istorijski gledano, na početku 15. nisana po zalasku sunca u Misiru (Micrajim, מצריים), odnosno starom Egiptu, jevrejski narod je bio u ropstvu pod faraonom. Pošto je deseta nesreća pogodila Misir u ponoć, ubivši svakog prvorođenog sina u celoj zemlji, faraon je dozvolio Hebrejima da mogu otići, efektivno oslobađajući ih ropstva samo za drugu polovinu noći, jer je odmah ujutru opozvao svoju odluku).

Shodno tome, učesnici u seder večere prvo se prisećaju ropstva koje je jos uvek trajalo u prvoj polovini noći, tako što jedu maces (tzv. sirotinjski hleb), maror (gorke trave koje simbolizuju svu gorčinu ropstva, מרור), i haroset (slatku pastu koja predstavlja malter koji su jevrejski robovi koristili za povezivanje cigli, חרוסת). Zatim se prisećaju slobode tokom druge polovine noći, tako što jedu maces (sada “hleb slobode”, a takođe i “hleb tuge”) i afikoman (odlomljeno parče macesa koje se čuva za kraj i ima poseban značaj i tretman, אפיקומן), te se piju četri čaše vina zavaljeni u svojim stolicama. Takođe se umače povrće u slanu vodu, jer činom umakanja prikazujemo znak dostojanstva i slobode, dok slana voda podseća na prolivene suze Jevreja tokom ropstva).

Na kraju, sâm naziv hrišćanskog praznika Uskrs na mnogim jezicima ima koren baš u reči “pesah“, odnosno njegovom derivativu – “pasha“, ali u njihovom slučaju s centralnom temom uloge Isusa Hrista kao žrtvenog jagnjeta u ljudskom liku – žrtvovanja od strane Boga (1 Korinćani 5:7-8).

Takođe, Sinoptičko Jevanđelje navodi da je Hristova Poslednja večera bila seder večera za Pesah (Luka 22:15-16).

.

.

שבועות
ŠAVUOT

Praznik Šavuot (ili Šavuos – naziv koji koriste aškenazi; inače u prevodu: “nedelje/sedmice”) jevrejski je praznik koji se slavi po jevrejskom kalendaru 6. dana meseca sivana, סיון (krajem maja ili početkom juna). Prema tradiciji Šavuot se slavi u znak sećanja na dan kada je Bog dao Toru svekolikom jevrejskom narodu koji se okupio na Sinajskoj Gori (Har Sinaj, הר סיני), iako povezivanje praznika Šavuot sa davanjem zapovesti (micvot, מצוות) nije eksplicitno navedeno u biblijskim tekstovima. Šavuot predstavlja jedan od tri biblijska hodočasnička praznika (šaloš regalim, שלוש רגלים), uz Pesah (פסח) i Sukot (סוכות‎), a datum slavljenja Šavuota se direktno povezuje baš s Pesahom.

U ”Tori” (תורה) se navodi sedmonedeljno odbrojavanje, koje počinje drugog dana Pesaha i neposredno se nastavlja sa Šavuotom. Šavuot se slavi u Izraelu jedan dan, a u dijaspori (izvan Izraela, galut גלות) dva dana. Šavuot se takođe povezuje sa sezonom žetve žitarica u Izraelu. U stara vremena, žetva žitarica je trajala sedam nedelja i predstavljala je vreme zadovoljstva. Počinjalo se sa žetvom ječma u vreme Pesaha, a završavalo s žetvom pšenice u vreme Šavuota. Šavuot stoga predstavlja praznik kojim se završava sezona žetve žitarica, slično kao što osmi dan praznika Sukot predstavlja završetak berbe voća.

U vreme postojanja Hrama u Jerusalimu (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש), bilo je uobičajeno davanje dve vekne hleba napravljene od žita požnjevenog na Sukot. Tradicionalno slavljenje praznika Šavuot i danas podrazumeva odsustvovanje sa posla, verski deo i svečani večernji obrok. Šavuot karakterišu i posebni običaji (minhagim, מנהגים).

Među ove običaje, koji su tipičniji u aškenaskim zajednicama, spadaju i:

• Akdamot (אקדמות) – čitanje liturgijskih pesama za vreme jutarnje službe na Šavuot. Sefardi ne čitaju akdamot, već pre večernje službe pevaju pesmu zvanu azharot (אזהרות), koja podseća na biblijske zapovesti, s navođenjem pozitivnih prvog dana praznika i negativnih drugog dana.

• Halav (mleko, חלב) – konzumiranje mlečnih proizvoda kao što su mleko i sir: “cheesecake” i blinci sa sirom i drugim filom tradicionalno se serviraju za Šavuot.

• Ruta – čitanje ”Knjige o Ruti” (Megilat Rut, מגילת רות) u vreme jutarnje službe. Knjiga o Ruti odgovara prazniku Šavuot po dva osnova: opisu žetve ječma i pšenice i Rutinoj želji da postane pripadnica jevrejskog naroda, koji se razlikuje time što prihvata ”Toru” (תורה). Šta više, na kraju knjige se opisuje veza Rute sa Kraljem Davidom (David Ha’Meleh, דוד המלך), odnosno navodi da je Kralj David čukun-unuk Rute.

Prema tradiciji, David je bio rođen i umro na dan Šavuota.

• Jerek (ירק) – ukrašavanje kuća i sinagoga zelenilom. Prema ”Midrašu” (מדרש), na Sinajskoj Gori je neočekivano procvalo cveće u vreme Mojsijevog (Moše, משה) primanja Tore na njenom vrhu. Zelenilo takođe simbolizuje i priču o Mojsiju koji je kao tromesečna beba pronađen u šikari u kolevci koja je plutala na vodi – Mojsije je bio rođen 7. adara i pušten 6. sivana niz reku Nil (Nilus, הנילוס) – na isti dan na koji je on kasnije doveo jevrejski narod na Sinajsku Goru da dobiju zakone i svoje utemeljenje.

• Limud Tora (לימוד תורה) – proučavanje Tore tokom cele noći. Naime, predmet proučavanja može biti bilo koja tema, ali su teme iz Talmuda, Mišne i Biblije najčešće. U mnogim jevrejskim zajednicama, muškarci i žene uzimaju učešča na posebnim časovima i diskusijama sve do same zore, svitanja.

.

.

ל״ג בעומר
LAG BA’OMER

Lag Ba’Omer jevrejski je praznik koji se slavi 33. dana brojanja Omera (sefirat ha’omer, ספירת העומר) od ukupno 49 dana i pada 18. dana meseca Ijara (אייר) po jevrejskom kalendaru, što pak odgovara periodu april-maj. Etimološki, ime praznika u potpunosti ukazuje na vreme u ovom praznovanja, jer ”Lag” (לג) na hebrejskom dobrojno i znači 33, jer su slova u hebrejskom jeziu ujedno i brojevi prema gematriji:

• numerička vrednost hebrejskog slova L, Lamed ל je 30

• vrednost slova G, Gimel ג je 3

• tako da ova dva slova zajedno daju 33

.

U skladu s tim, Lag Ba’Omer (לג בעומר) znači “33. dan brojanja Omera“, nasuprot Lag LaOmer (לג לעומר) koji znači “33. dan za vreme Omera” – no očigledno je da su oba značenja veoma logična, razumljiva. Period omer (ili “Sfirat Ha’omer“, ספירת העומר) predstavlja period u kome se broji i glasno navodi svaki dan od tih 42 dana, iliti 7 nedelja, izmedju jevrejskih praznika Pesah (פסח) i Šavuot (שבועות), a reč “omer” označava biblijsku meru za zapreminu žitarica. Tradicionalno se drugog dana Pesaha donosila jedna omer-merica ječma u Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) u Jerusalimu, što je bio znak da se može početi sa korišćenjem žitarica iz najnovije žetve i  to je predstavljalo početak računanja perioda omera.

Na kraju, 50. dana od početka računanja (što odgovara prazniku Šavuot), dve vekne hleba napravljene od pšenice su se donosile u Hram, čime je bio označen početak žetve pšenice.

49-to dnevni period između praznika Pesah i Šavaot poznat je kao vreme posvećeno razmišljanju, prisećanju i tugovanju i period u kome mnoge stvari nisu dozvoljene. No jedini izuzetak u celom tom periodu je 33. dan, dan veselog praznika Lag BaOmer. Nema pouzdanih istorijskih podataka kako je došlo do toga, tako da ima više tumačenja od kojih većina upućuje na II vek nove ere kao o vremenskoj odrednicicnastanka ovog praznika.

Rimljani su izdali niz edikata i zabrana protiv Jevreja, vezanih za njihov verski život i učenja; ovaj dan je postao dan kada su, pod izgovorom da odlaze na izlet u šumu, jevrejski mislioci, studenti i sledbenici posećivali velikog rabina – Šimona Bar Johaja (רבן שמעון בר יוחאי) u njegovom skrivenom skloništu. Rabi Bar Johai, autor je, između ostalog, verovatno inajčuvenijeg kabalističkog dela “Zohar” (ספר הזוהר). Sahranjen na brdu Meron (Har Meron, הר מירון) u severnom Izraelu. Takođe u istom tom periodu ponižavajućih rimskih edikata bilo je čak zabranjeno i paljenje tradicionalne vatre na početku novog lunarnog meseca (roš hodeš, ראש חודש). Šimon Bar Kohba (שמעון בר כוכבא) je otud i podigao ustanak protiv te velike tiranije nad narodom, pa je običaj paljenja vatre ponovo uspostavljen. Svi običaji koji su bili u suprotnosti sa tradicionalnim tugovanjem su vremenom uzrokovali potrebu za jednim takvim danom, uključujući održavanja venčanja, šišanja (posebno prva šišanja dece), gađanje lukom i strelom da se ispuni želja, sagorenje ošišane kose i drugo.

Danas Lag Ba’Omer predstavlja praznični dan koji se proslavlja organizovanjem piknika i izleta, uz hranu, muziku, igru, sportske događaje, parade i ostala praznična dešavanja. Deca se tradicionalno igraju lukom i strelom, pale logorske vatre i učestvuju u svim drugim veselim događajima. Najčešće, to je i poslednje zajedničko okupljanje pred sezonu letnjih odmora. Takođe su i vrlo uobičajena venčanja na ovaj vedri i sunčani dan. U Izraelu, Lag Ba’Omer je dan kada se organizuju logorske vatre, od kojih se najčuvenija održava u selu Meron, u blizini grada Safed (Cfat, צפת) na severu zemlje, mestu u kome je sahranjem veliki mudrac i mistik Rabi Šimon Bar Johaj.

Gde god da se slavi, Lag Ba’Omer predstavlja verovatno jedini praznik u Jevrejskom kalendaru koji se u potpunosti slavi napolju, na otvorenom prostoru.

ODABIR TEMA