/ O dva polariteta Božanske duži /

.

Samim tim što u hebrejskom jeziku muškarca možemo zvati i iš (איש), a ženu iša (אשה), to automatski implicira njihovu božansku prirodu, iskru, jer to su Čovek i Žena. Sada kada smo na samom početku utvrdili njihovu uzvišenu prirodu nekako je prirodno i očekivati da oba ta principa možemo videti i u Božijem Imenu, kao Njegove sastavne elemente – u Tetragramatonu (Adonaj, יהוה), Četvoroslovnom Imenu, osnovnom načinu imenovanja Boga u jevrejskoj veri. Zadnja dva slova Tetragramatona upravo se tako i mogu tumačiti, kao odraz onoga što je kao kruna stvoreno – ljudsko biće, odnosno polariteti tog jedinstvenog živog entiteta obdarenog samosvešću.

Dakle, govorimo o slovima Vav (ו) i He (ה) u Imenu Adonaj (יהוה):

.

Upravo je prethodni primer jedan od glavnih razloga zašto se Bogu obraćamo u muškom rodu, a što je dobrim delom po automatizmu preuzeto i od strane kasnijih religija, a bez nekog dubljeg ulaženja u problematiku i dih jezika na koji se prevodilo. Zato je On, Bog, generalno percepiran muškim principom, iako se kao o pojmu, naravno, radi o bespolonom entitetu. Ili prapolnom, ako ćemo ispravnije. Dakle, ovaj princip se na našoj ravni manifestuje muškim potencijalom, a na nama je da to prihvatimo sa suprotnog stanovišta – ženskog principa i kolektivnog primanja tog uticaja. Vrlo slično onome kako nalazimo u Solomonovoj Pesmi nad pesmama (Šir Ha’Širim, שיר השירים).

Otud mi govorimo:

הקדוש ברוך הוא
Ha’Kadoš Baruh Hu
Sveti, neka je (On) blagosloven

.

Druga izuzetno važna hebrejska reč za Božansko prisustvo svakako je i Šehina (שכינה) koju, pak, možemo doživeti poput ženskog principa u božanskom. Potvrdu ove prakse upravo i vidimo u prethodno uspostavljenom pravilu o završnom slovu He (ה) u imenu Adonaj (יהוה) – reč Šehina zatvaramo slovom He. Time ne odstupamo od davno utvrđenih pravila u tome kako pokušavamo našem umu da dočaramo različite principe Boga, a sve u zavisnosti od načina ispoljavanja.

”Tora” (תורה) je vrlo jasna u pogledu toga kako definiše i govori o muškarcu i ženi u tim ranim periodima Stvaranja – oboje ih smešta u sliku o Bogu. To vrlo jasno nalazimo u Postanju 1:27 gde je napisano:

ויברא אלהים את האדם בצלמו בצלם
אלהים ברא אתו זכר ונקבה ברא אתם

U’ivra Elohim et ha’adam be’calmo be’celem Elohim bara oto zahar u’nekeva bara otam
I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga, muško i žensko stvori ih

Dakle, ovde vidimo kako i muškarac i žena poseduju karakteristike onoga ko ih je i stvorio i to je ponajviše jasno u slici začetka novog života koji ovo dvoje mogu svojim spajanjem da stvore. Moć da se začne dete tako dobro oslikava prenesenu moć na živa bića da ”Talmus” (תלמוד) navodi kako kada muškarac i žena dete začnu, Bog tada postaje njihov treći partner u činu ljubavi. Zato su muž i žena, odnosno otac i majka, obavezni da uvek budu svesni uloge koji umaju, snage koju poseduju, jer oni reflektuju sâmog Boga kroz svoje delovanje na ovom svetu. Kada žena gleda svog u muškarca ona u njemu treba videti svog Svetog, neka je blagosloven (הקדוש ברוך הוא), muški aspekt Boga. Dok muškarac u svojoj ženi gotovo da je obavezan uočiti svoju Šehinu (שכינה), ženski princip Boga koji je uvek kraj njega prisutan u fizičkoj formi. Tek kada čovek ovo prihvati kao istinu, čak i kao cilj, onda će oboje istinski ceniti ono drugo i videti lepotu koja nadilazi život i koja postaje nešto uzvišeno. Tada će videti Božiji odraz i ostati živi, poput velikog Mošea.

U Tori primer ovako uzvišene ljubavi najbolje možemo videti u slici odnosa za koji se veruje da su imali biblijski Jakov (יעקב) i Rahela (רחל), a za koje je rečeno da su prema onom drugom gajili najveću moguću ljubav i istinsko dovljenje i koji jedno u drugom upravo vide ono o čemu je ovde i reč – Boga. Odnosno, njegova dva glavna aspekta. Jer sva mudrost i znanje ovoga sveta ne može nadomestiti nedostatak ovakvog odnosa u životu ljudi, te ni nema meditacije koja će više nekoga uzdignuti, nema uvida koji bi nekoga dublje takao od ispunjenog odnosa koji oslikava i srž prirode Boga. Tek nakon toga dolaze sve druge prakse, znanja i mudrosti – odnos je temelj svake spiritualnosti, ili predstavlja nepremostivu prepreku u nedostatku iste.

Mojsije (Moše, משה), najveći od svih proroka i mistika jevrejskih, bio je oženjen.

Imao je svoje božije ogledalo kraj sebe.

Iz ovih primera takođe se može uočiti još jedan vrlo bitan element u odnosima ljudi – seksualni odnos. Odnosno to kako nikako ne treba podsticati bilo koji vid celibata u odnosu. Naravno, to se odnosi pre svega ako su svi drugi parametri na svom mestu kao što su prethodno i opisani, jer je seks izuzetno važan deo jevrejske tradicije, jevrejskih misterija i mnogih drugih pravaca koji su oblikovali jevrejsko biće. Posebno to treba naglasiti u današnje vreme kada ljudi često umeju da izgube tlo pod nogama kada u okvirima religije žele da se postave prema seksualnom činu, kao da se radi o nekakvom grehu, telesnoj slabosti ili čak kao o neophodnom zlu, što ne može biti dalje od istine. Istine koja nam je pred očima, a opet mnogi na nju ostaju slepi. Kroz vrhunsku intimnost mi se uspinjemo na najviše visine spoznaje i duhovnosti i tu nema govora o bilo čemu zabranjenom, nečemu neprirodnom. Naprotiv. Seks je izvorište stvaranja.

Ukoliko Muškarcu (Iš, איש) uklonimo Jud (י), a Ženi (Iša, אשה) slovo He (ה), dva slova koja čine i početna slova Tetragramatona, onda oboje postaju bezoblični, nematerijalni.

Razoktriva im se suština…

Postaju vatra:

אש
Eš

.

Dakle, vatra je ovde ujedinitelj. Plamen strasti koji spaja njih dvoje i čini ih celinom ispunjenom ljubavlju (ahava, אהבה). Zato na ženu i muškarca gledamo kao na dve krajnosti jednog te istog bića, bića koji su samo svojim polaritetom različita i koja žude sjedinjenju tokom svojih čulnih života. Aktivnom intimnošću oboje svoje polaritet pojačavaju na maksimum, kanališući time svoju apsolutnu prirodu koja im je namenjena, te pripajajući je svojim suprotnostima. Oni čine ono što je i On učinio. A kao i poput meditacije i seksualni čin zahteva da se mentalno bude pripremljen, skoncentrisan i da se ne misli ni na koga drugog sem na partnera sa kojim smo u tom svetom činu. U Talmudu pažljivim čitanjem možemo naići na više delova koji govore o određenim meditativnim tehnikama, čak kabalističkim aspektima ljubavnog čina. No prvo i osnovno je: vođenje ljubavi i treba pre svega biti čin čula dodira, zato se to treba odigrati na mirnom mestu bez previše svetla, da bi sva ostala čula utihnula, a čulo dodira bilo posebno naglašeno, gurnuto u prvi plan.

Seksualnost i seksualni čin predstavljaju izvor najvećeg zadovoljstva koje ljudsko biće na materiji može da iskusi, jer upravo tim putem ljudima dato da osete nalet energije kakav se ni sa čim drugim ne da uporediti i koji u isto vreme predstavlja i nešto najintimnije, najskrivenije.

Seks tako postaje mehanizam kojim se uspinjemo i ka Bogu i ka nama sâmima.

ודבק באשתו והיו לבשר אחד (…)
U’davak be’išto u’haju l’basar ehad
(…) i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo
(Postanje 2:24)

.

Intimnost između muškarca i žene čak možemo posmatrati i kroz svojevrsnu prizmu zapovesti (micva, מצוה), jer je venčanim parovima rečeno da ne smeju zanemarivati svoje bračne obaveze, što se posebno odnosi na muškarca koji ne sme zanemarivati svoju ženu u tom, ali i svakom drugom pogledu, te da moraju upražnjavati redovne odnose što je neophodno kako iz fizičkih, tako i iz psihičkih, duhovnih razloga. Talmud to dodatno pojašnjava time da je to svojevrsna meditativna praksa na temu ispunjavanja Božijih zaposvesti, odnosno duboka svesnost o važnosti seksualnih odnosa.

Čitamo:

אם אחרת יקח לו שארה כסותה וענתה לא יגרע
Im aheret jikah lu šera k’suta u’onata lo jigra
(…) da joj (ženi) ne umanji bračnih prava
(Knjiga Izlaska 21:10)

.

Judaizam na seks gleda blagonaklono, kao na jedan od puteva samorazvoja, učenja i samospoznaje pojedinca.

Sveti čin.

Čist.

Zato je cilj da se radi na osvešćivanju seksualnih potreba čoveka na oba njegova plana postojanja i da se prekine s generacijskom praksom nabijanja krivice i srama kada je o ovome reč. Može se čak reći da je jedan od krivaca za ovakvo psihičko stanje čoveka krivo hrišćanstvo koje je donelo određeni vid iskrivljene slike o prirodi čoveka i njegovih potreba, suzbijajući iste. Uravo je Fridrih Niče taj problem gurao u prvi plan njegove ideje o Velikom Čoveku i želeo da svojim viđenjem bude začetnik mehanizma kojim bi se ispravila praksa duboko utemeljena u psihi i duhu čoveka, a koja suštinski nije njegova istinsta priroda. Ovo je izuzetno važno sada, ali biće i uvek, jer je seksualnost najveći od darova koje smo dobili i moramo biti toga veoma svesni u našim svakodnevnicama. Ta potreba je deo naših bića, njen neraskidivi deo, a poricanjem samo dolazimo u situaciju da ne kanalisanjem ove potrebe bića odemo samo u još ozbiljnije probleme koji se vremenom samo usložnjavanju i postaju na kraju opasni po život nas samih, ali i drugih ljudi u okruženju.

ODABIR TEMA