Kada je androgina hebrejska reč Elohim (אלהים) prevedena u jednini aseksualnom rečju Bog, početna poglavlja Postanja učinjena su relativno besmislenim. Možda je u pitanju bio strah da bi hrišćani, ako se reč pravilno prevede kao muška i ženska kreativna posredovanja, bili obravdano optuženi da se klanjaju mnoštvu bogova iako neprestano tvrde da su monoteisti. Oblik množine zamenice našem i nama, međutim, nepogrešivo otkriva panteističku prirodu Božanstva. Androgino ustrojstvo Elohim objavljeno je u  stihu, gde On kaže da je stvorio čoveka po svome liku, muško i žensko, ili pravilnije, pošto se još nije odigrala podela polova, muško-žensko. Postoji to jedno netipično tumačenje jevrejskog boga, koje njegovu svetu prapolnost sada mnogo oštrije opisuju vrlo izraženom dvopolnošću, što na jedan novi način radikalizuje tumačenje Tanaha (תנ”ך), odnosno jevrejske Bibliji, ili kako bi hrišćani rekli – Starog zaveta. Avramov (אברם) bog u kontekstu tumačenja  On/Ona, spada u duh onoga što je u vreme pisanja svetog pisma potpadalo pod praksu tzv. rodne fluidnosti boga, te nasuprot onoga što smo oduvek učili dolazi jedna izrazito drugačija slika boga Izraela.

Ti rani poštovaoci obožavali su dvopolno božanstvo. Dvopolnost kao tumačenje prapolnosti, ali s našeg materijalnog aspekta dve krajnosti. A ono što dodatno daje težinu u zatsupanju ove tvrdnje jeste i da se čitanjem izvornog teksta hebrejske Biblije jasno uočava više nego fleksibilna slika u predstavljanju boga, te njegovog pola. Čak se i tumačenje polnosti Adama (אדם) i Eve (Hava, חוה) u tom smislu ne razlikuje od božije polnosti, te se posmatraju kroz istu prizmu polne fluidnosti originalnog teksta. Istinsku zabunu uvode prevodi na jezike čija se građa bitno razlikuje od one kakvu imamo u semitskim jezicima, te nemogućnosti da se na drugi, indoevropskim, jezicima dočara u punom koloru slika boga o kojoj jevrejska religija govori. Tako čitajući Tanah napisan na izvornom jeziku, ivritu (עברית) odnosno hebrejskom jeziku, samo se u delu Postanja (Berešit, בראשית) na više mesta pažljivim iščitavanjem može doći do mnogih nejasnoća koje vidno zahtevaju dublju analizu.

Čak kada i Mojsijevo ime, Moše (משה), spelujemo unazad ono postaje jedno osnovnih božijih Imena, Ha’Šem (השם) i na taj način pisac ovih redova jasno šalje poruku da napisano treba tumačiti na više načina igranjem skrivenim kombinacijama slova, čemu temura i služi. Zašto onda spelujući božije ime unazad ne bi na sličan način ukazalo na esencijalnu prirodu čoveka i njene odlike?

Tako se u 3:12 o Evi jasno govori u muškom, a ne ženskom, rodu:

ויאמר האדם האשה
אשר נתתה עמדי
הוא נתנה לי מן העץ ואכל

V’ajomer ha’Adam ha’iša ašer natata
imadij hu natna-lij min-haec v’aohel

A Adam reče:
Žena koju si udružio sa mnom,
ona mi dade s drveta, te jedoh.

Stvar je u tome što je jasna hebrejska reč za muški rod hu (הוא) u zvaničnim prevodima prevođena u ženskom rodu, te deo koji kaže hu natna li  min haarec (הוא נתנה־לי מן־העץ) treba razumeti kao – on mi dade s drveta.

Potom, u odeljku 24:16 govori se o Rebeki kao o mladom momku (ha’nar, הנער), iako se greškom zvanično prevodi u ženskom rodu:

והנער טבת מראה
מאד בתולה ואיש לא
ידעה ותרד העינה
ותמלא כדה ותעל

V’hanara tovat mare mod betula v’iš lo
jdaa vatered hajna vatmale kada vataal

I beše vrlo lepa, još devojka,
još je čovek ne beše poznao.
Ona siđe na izvor, i natoči krčag, i pođe.

.

Još jedan primer možemo naći i u formulaciji četvoroslovnog hebrejskog imena za boga, Tetragramatonu (Adonaj, יהוה), koje je u tim davnim vremenima nije tek izgovarano samo kao Jehova, ili Jahve, već i HVHI (הוהי), transliterovano HuHi, odnosno dvema rečima koje u hebrejskom jeziku znače On (Hu, הוא) i Ona (Hi, היא). Samim tim bog tri monoteističke religije bio je prihvatan, posebno kod tih ranih učenjaka, kao dvopolno božanstvo u jednom.

Tih četiri samoglasnika koji grade ime Tetragramatona u Bibliji se pojavljuju ukupno 6.823 puta, dok je njegovo pravilno čitanje u početku ipak bilo zabeleženo jedino usmenim putem jer se u tom ranom periodu nije koristio nikud sistem obeležavanja suglasnika samoglasnicima. Tako su rani izraelićani izgovarali Tetragramaton svakodnevno sve do rušenja Prvog hrama 586. godine p.n.e. Nakon toga uvedena je praksa da se ono izgovara samo od strane prvosveštenika (koen gadol, כהן גדול) samo jednom godišnje na najveći od svih praznika Jom kipur (יום הכיפור), a posle rušenja i Drugog hrama (Bejt ha’mikdaš ha’šeni, בית המקדש השני) ono i maltene potpuno povučeno iz prakse svešteničkog izgovaranja.

S druge strane, apsolutno je jasno da se ovde ne radi o bilo kakvoj vrsti greške u pisanju, ili sastavljanju, teksta jer se ta rodna fluidnost u određenoj meri i smatrala uzvišenom u to vreme. Onom istinskom prirodom koja ne teži ni jednoj ograničavajućoj krajnosti, odnosno krajnostima koje nameće naš materijalni svet, onaj tome podložan u svojoj nesavršenosti. Na sličan način su se, a i iz sličnih razloga, odnosile i okolne kulture tog podneblja.

U Mesopotamiji i Egiptu štovala su se božanstva sličnog fluidnog roda, a ljudska bića smatrana su njihovim refleksijama, samo na nižoj ravni.

Tako je na sličan način i među Izraelitima došlo do upliva ideje transrodnog božanstva u njihove svete spise.