/ Kad je čovek stvaralac pa ima fantaziju – milina; ali kada nije stvaralac a i dalje ima fantaziju, onda mi lečimo /
.
U ovom kraćem tekstu cilj su određena pojašnjenja kao i generalna interpretacija ideje koja je poslužila za nastanak knjige “Mistička stanja, vizije i bolesti” uvaženog psihijatra i akademika Vladete Jerotića. Otuda za ovo delo slobodno možemo reći da je planski nastalo na području, odnosno magijskoj tromeđi koju čine psihijatrija, teologija i filozofija. Samim time vrednost ovakvog jednog pristupa jednoj posve eteričnoj temi kao što je ova, jeste što ona potencijalno nudi model za razlikovanje mističnih iskustava od patoloških stanja, ali i za razumevanje njihove još dublje kako produktivne tako i destruktivne dimenzije. Oba ova principa – i stvaralački i rušilački – leže u svakome od nas i samo čekaju da budu, na određeni način, trigerovani i potom ispoljeni kroz određene automatske procese našeg nesvesnog aparata. Dakle, nije pitanje da li mi nešto hoćemo ili nećemo, ne, nego kada je pravi trenutak da se to nešto dogodi. Gospodin Vladeta Jerotić (1924-2018) bio je renomirani neuropsihijatar, psihoterapeut ali i sveobuhvatni erudita – pisac, predavač i akademik koji je tokom karijere sam balansirao između medicinske dijagnostike i dubokog interesa za religijsku misao i duhovnost, pre svega hrišćansku.
Jerotićeva stručna biografija i rad na preseku psihijatrije i duhovnosti činili su ga posebno podobnim za temu mistike jer je on u potpunosti poznavao kliničke indikatore, ali i simbolički jezik dubljih religijskih iskustava različitih duhovnih tradicija ovoga sveta.
Delo “Mistička stanja, vizije i bolesti” spojilo je Jerotićeve kliničke uvide s fenomenološkim opisima mističnog jer je kao autor on pokušao da postavi određene i donekle jasne kriterijume razgraničenja između autentičnog mističnog iskustva i psihopatologije, bez reduciranja prvog samo na neurološke ili, pak, socio-kulturološke uzroke. Zato i postoji generalan stav naučne zajednice kako je upravo ovaj i ovakav pristup veoma karakterističan za Jerotića kao lekara koji nikako nije bio spreman da duh svede samo na (manje ili više određeni) simptom.
Naprotiv, knjiga se sistematski bavi nizom povezanih tema:
• definicijom mističnih stanja
• prirodom vizija i ekstaza
• fenomenom transa i konverzije (preobraćenja)
• mogućom vezom vizija s potencijalnom upotrebom psihoaktivnih supstanci
• odnosom između stvaralačkog procesa i mistike
• te kliničkim razmatranjima o depresijama, psihopatijama i epilepsiji
.
Vladeta Jerotić ujedno posvećuje pažnju i onim graničnim predelima gde, potencijalno, ono što mi možemo nazivati mistikom polako prelazi u bolest; ali i onim slučajevima gde se jedno patološko stanje može (alhemijski) preobratiti u plodonosno religijsko, ili, pak, umetničko iskustvo:
Čovek je inače fantastično biće.
Kad je stvaralac pa ima fantaziju – milina; a kad nije stvaralac ali i dalje ima fantaziju, onda mi lečimo.
– Vladeta Jerotić
.
On u ovom svom delu pristupa mistici istovremeno kako deskriptivno, tako i normativno:
deskriptivno: kroz prikaze iskustava i kliničke opise;
normativno: kroz vrednosne sudove o zdravom i nezdravom obliku duhovnosti.
.
U mnogim starim kulturama epilepsija nije bila bolest, već “božanski dodir“. Hipokrat (Ἱπποκράτης ὁ Κῷος) je prvi racionalizovao ovaj fenomen, nazvavši ga “svetom bolešću“ jer je smatrao da ona nije samo fiziološka. Međutim, religijski misticizam još od antičke Grčke pa sve do ranog hrišćanstva često je video u epileptičkom transu ulazak duše u kontakt s nebeskim silama. Dostojevski (Федор Михаилович Достоевскии) je, recimo, pisao o svojim epileptičkim napadima kao o trenucima apsolutne svetlosti, “sekundama blaženstva“ u kojima je imao osećaj potpunog razumevanja univerzuma. Slično je i u delu profesora Jerotića gde on vidi i razume kako bolest i ekstaza mogu imati zajednički izvor – prekoračenje granica ega, što je i osnovni cilj misticizma kao dubljeg verskog procesa.
Mistično iskustvo obuhvata svojevrsni reon “težnje ka nepoznatom” i to bi mogli, između ostalog, da opišemo neposrednim prisustvom Božanskog (onoga što u jevrejskom misticizmu, odnosno kabali (הקבלה) kao njenom najrazvijenijem pravcu mistične misli, nazivamo Šehinom שכינה). Ovakvim psihološkim pristupom sagledano, a koliko god to može zvučati sada konfuzno, to bi bila jedna: jedinstvena fenomenološka karakteristika osnažena koncentracijom, izmenjenom percepcijom vremena i prostora, kao i intenzitetom afektivne prisutnosti. Suprotno tome, patološki oblici često bi bili praćeni disfunkcijom u adaptivnim sferama života, dezorganizacijom mišljenja ili izraženim neurološkim simptomima. Upravo ovaj diferencijalni okvir ima praktičnu vrednost za savremenu diskusiju o tzv. spiritualnoj patologiji, što je tumačenje izvedeno iz autorovog opisa tema i kliničkog naglaska u sâmoj knjizi o kojoj ovde govorimo.
Kada je reč fenomenologiji iskustva ekstaze, transa i vizije Jerotić tu odlučno insistira na granicama između fenomena (kako se događaj doživljava) i etiologije (zašto se događa). Sâme vizije kod njega imaju tipične fenomenološke osobine koje bi mogle da se opišu intenzivnim senzornim, ili, pak, simboličkim viđenjem koje je često praćeno izuzetno jakim osećanjem neposrednosti i autoriteta; ekstaza se pojavljuje kao stanje intenziviranog jedinstva i emotivne ekstaze; dok trans sagledava kao stanje potencijalne dezorijentacije ali i doprinosa terapeutskoj, ili stvaralačkoj, preradi kontaminiranih sadržaja psihe. Ovde je ključno pitanje koje gospodin Jerotić postavlja sledeće: da li subjekt u mističnom trenutku zadržava integritet ličnosti i funkcionalnu povezanost s realnošću, ili gubi tu vezu na način koji ukazuje na bolest? Iz prethodno podvučenog jasno je da je jedan od centralnih uvida ovog njegovog dela svakako dublje ispitivanje odnosa između stvaralaštva i mistike i ovde treba jasno podvući da autor nikako nije sklon jednostavnom idealizovanju mističnih stanja kao nužno uzvišenih, svetih; jer on, istovremeno, utvrđuje da su za umetničko stvaranje izuzetno važni procesi poput sublimacije, simbolizacije i transformacije (poput koraka u alhemijskom radu خيمياء) psihičke materije – procesi koji su često isti oni koji se u intenzivnom obliku javljaju baš u mističnim stanjima, kako zapisi još od davnina i sugerišu. Drugim rečima: mistično iskustvo može biti izvor simboličkog bogatstva koje umetnik, mislilac, ili filozof koristi, ali isto tako može, u određenim slučajevima, i ugušiti racionalnu kontrolu i komunikativnu koherentnost ukoliko ode predaleko.
S druge strane od izričito priznaje moguću neurofiziološku korelaciju vizija s budnom svešću čoveka, odnosno kroz jasan uticaj određenih psihoaktivnih supstanci na um konzumenta, ali to tretira kao jedno od više objašnjenja. Jasno je da je Jerotićev stav oprezan prema strogo redukcionističkom pristupu koji bi težio da sve mistično svode na neurohemiju:
I zato što fenomenologija iskustva sadrži dimenzije koje nemaju jasne neurofiziološke sekvence (simbolički sadržaj, poruka);
II zato što kulturološki i lični kontekst oblikuje značenje vizije, te ovaj pluralistički metod čini Jerotićevo delo relevantnim i za religijske teoretičare i za kliničke praktičare.
Postoje tri izvora vere – iskustvo svetog, iskustvo vere i iskustvo drugog.
U psihijatriji imamo svesno, nesvesno i nadsvesno. Iskustvo svetosti počiva na iskustvu vere, a sve to je ono što Rudolf Oto (Otto) govori da je sveto. Ono je fascinantno i strašno istovremeno. Svega se plašimo, ali najviše Boga, što je posledica straha od roditelja. Razlog toga je što se sistem vaspitanja zasniva na kaznama i nagradama, ucenjivanju.
Možda je najpraktičniji doprinos knjige “Mistička stanja, vizije i bolesti” u jasnim kriterijumima za razlikovanje autentičnog mističnog iskustva od psihopatološkog stanja, kroz nekoliko nekoliko predloženih indikatora, tako ovaj set kriterijuma ima izuzetnu vrednost za terapeutski rad, ali i za teologe koji žele da zaštite svoju zajednicu od potencijalnih zloupotreba mističnih tvrdnji:
› OČUVANJE EGO–FUNKCIJA: kod mistike ego, iako transformisan, ostaje funkcionalan;
» kod bolesti dolazi do trajne disfunkcije.
› ADAPTIVNOST: mistični uvidi vode (ili makar imaju potencijal da vode) integraciji i generalnom smislu;
» patološki oblici često dovode do funkcionalnog pada, do socijalne izolacija i invaliditeta kao krajnje tačke disfunkcije.
› KONZISTENTNOST i INTEGRACIJA: mistični sadržaji su često simbolički, integrativni i mogu se verbalizovati kako bi služili transformaciji individue;
» patološke halucinacije su fragmentarne, neorganizovane ili ponavljajuće bez potrebne simboličke obrade.
› NEUROLOŠKI SIMPTOMI: epileptički ili drugi neurološki znaci ukazuju više na medicinski uzrok nego na čisto mističnu pojavu.
.
Korišćenje enteogena (grč. enteos Ενθεογόνο, “Božansko u nama“) ima dugu tradiciju koju nalazimo još u Vedama i napicima koje su tamo spravljali, preko pejotla (Lophophora williamsii) i ajahuaske (Banisteriopsis caapi vine, dimethyltryptamine DMT), pa sve do LSD eksperimenata u XX veku iza kojih su stajale uzuzetno moćne državne korporacije. Ipak ono što je zajedničko svima jeste ideja da supstanca ne stvara iskustvo Boga, već ona uklanja određene prepreke u percepciji pri našem umu, te književni mistici poput Oldosa Hakslija (Aldous Huxley) u svojim delima govori kako te supstance, pre svega, “otvaraju vrata svesti“. Međutim, Jerotić je upozoravao da takva stanja nisu nužno mistična već psihološki indukovana i bez unutrašnjeg moralnog, odnosno bez krajnjeg cilja ovekovečenog u duhovnom rastu i zato većina njih [indukovanih mističkih stanja] ostaju bez neophodnog smisla.
Jer vizija bez etike vodi u haos, ne u prosvetljenje.
U poslednjem poglavlju svoje knjige doktor Jerotić se posvećuje jasnim kliničkim entitetima: depresiji, psihopatiji i epilepsiji, ukazujući na to kako se, i kod kojih stanja, mistična fenomenologija može pojaviti i kako je razlikovati. Epileptički fenomeni, naročito kod epilepsije temporalnog režnja (TLE), mogu proizvesti intenzivne religiozne vizije i na taj način potencijalna depresivna stanja, iako te epizode, pažljivim radom, mogu biti Božanski preoblikovane iz patnje u uzvišeni smisao; ali tako, istovremeno i po sličnom obrascu, i psihopatija može koristiti religijskom diskursu za manipulaciju a ne duhovni rast. Jerotić tamo nikako ne banalizuje religiju niti patologiju, već pokušava da izgradi pragmatične preporuke za procenu i eventualnu primenu u lečenje. On, kao kliničar koji je bio otvoren za duboku simboliku (i koji je bio pod uticajem analitičke psihologije), zauzima svoje mesto na preseku stavova: kritičan je prema isključivom medicinskom materijalizmu, ali je i skeptičan prema neopravdanim mističnim pretpostavkama bez kriterijuma i ikakvog konkretnijeg utemeljenja. Takva zrelost pristupa, u formi disciplinovane empatije prema duhovnim iskustvima i uz jasnu kliničku distinkciju činila je njegova dela uvek relevantnim kako za širu javnost tako i za stručnjake. I onda i sada kada profesora Jerotića više nema među nama njegova eklektička erudicija koja brušena kroz medicinu, književnost i teologija omogućila mu je da promišlja mistiku ne samo kao fenomen ličnog doživljaja, nego i kao društveni i simbolički događaj.
Iako je ovo njegovo delo, pored mnogih drugih takođe, bogato kliničkim iskustvom i ovom predočenom erudicijom, ono nije bez nekih otvorenih pitanja:
• Vladeta Jerotić je pisao iz ugla pravoslavno–hrišćanske tradicije, otuda ostaje pitanje koliko su njegove interpretacije univerzalne za druge religijske horizonte (ortodoksni jevrejski misticizam, islamski sufizam, hindu, ili paganizam).
• ili ostavljanje prostora etičkom pitanju kako institucije trebaju postupati s vizionarima – reč je o području gde teologija i psihijatrija moraju razviti zajedničke protokole o postupanju.
.
Ovakav Jerotićev pristup mistici nije apologetski, nego dijalektički, jer on na mistična stanja gleda kao na granične fenomene ljudske svesti gde se svetlo (1) i tama (∅) ne razdvajaju nego prepliću. Na taj način mistično iskustvo može biti put ka Božanskom uvidu, ali može istot ako odvesti i ka opasnosti, duhovnoj inflacije jer to je iskustvo koje razotkriva strukturu čovekove duše – istovremeno obasjanu i rizičnu. U tom smislu Jerotić je blizak okultnoj hermeneutici, ali s jasnim etičkim i hrišćanskim usmerenjem: svetlo nije samo simbol spoznaje, nego i kušnja. Mistik koji “vidi“ mora razlikovati da li vidi Boga ili sopstveni arhetip boga i na ovom mestu vidimo jasnu sličnost s psihološkom interpretacijom okultizma u jungovskom značenju jer Jerotićev “mistik“ i “bolestan vizionar“ dele istu tačku ulaska: unutrašnju otvorenost ka nevidljivom. No, prvi kroz to prolazi transfigurisan; dok drugi u tome ostaje rastrgnut.
Otuda profesor veli:
Mistično iskustvo može uzdići čoveka iznad njegovih ograničenja, ali isto tako može razoriti njegovu sposobnost za život ako ne postoji duhovna disciplina i razlučivanje.
To razlučivanje (grč. διάκρισις diakrisis) kod Jerotića ima gotovo ezoterijski ton – ono je veština razlikovanja između istinske svetlosti i svetlosti koja to nije, čime se autor priklanja tradiciji discernmenta kakvu poznaju i isihasti i zapadni mistici, ali i kabalisti u formi razlikovanja svetlosti emanacija (orot, אורות) i lažnih refleksija (klipot, קליפות). Iako Vladeta Jerotić ne koristi termin –okultno– često, on, pak, razmatra upravo ono što okultizam kao takav pretpostavlja: dâ postoji skrivena dimenzija stvarnosti koja se ipak, na određeni način, može doživeti i neposredno.
On priznaje realnost tih iskustava — ne svodi ih na iluziju — ali postavlja pitanje:
Koji je izvor vizije i kome ona služi?
Tu i time on postavlja granicu između mistike usmerene ka Bogu i okultizma okrenutog ka moći – mistik teži samoprevazilaženju i ujedinjenju s Apsolutom, dok okultista traži znanje i upravljanje silinama. No, oba prolaze kroz “unutrašnji mrak“ koji je svojevrsni meta-prostor između poznatog i nepoznatog. U tom smislu, Jerotićev pogled je simbolički kompatibilan s okultnom strukturom stvarnosti, ali mu daje etičko utemeljenje: svako delanje bez duhovnog motiva postaje rizik, destruktivna tendencija. On prepoznaje da patološka vizija može imitirati mističnu ekstazu isto kao što klipot (ljuštura svetlila, קליפות) u kabalističkoj kosmologiji oponaša Božansku svetlost (Or jašar, אור ישר). Ova paralela s kabalom nije slučajna: i Jerotić i kabalisti dele ideju da je duhovno iskustvo ambivalentno — ono može voditi ka prosvetljenju ili ka padu.
Prema kabalističkom sagledavanju stvari, sve emanira iz Ejn Sof-a (אין סוף) – beskonačnog Božanskog, a postupno kroz niz sefirot (ספירות) kao različitih ravni postojanja. Svaka od tih emanacija predstavlja određenu fazu manifestacije, ali istovremeno i potencijalni slom. Naime, kod profesora Jerotića za mistična iskustva može se reći da predstavljaju unutrašnju analogiju ovih mističnih emanacija:
a Svest se širi i spušta u nesvesno, prelazi granicu između individue i kolektivne psihe, isto kao što u kabali imamo koncept metafizičkog loma posuda (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים) što uzročno dovodi do postojanja klipot; tako kod Jerotića preplavljenost mističnim iskustvom može dovesti do patološke fragmentacije ukoliko posuda (ego) ne izdrži intenzitet svetlosti.
b Po kabali, Bog se otkriva i kroz jedinstvo suprotnosti – stroge pravde (din, דין) i milosti (hesed, חסד), otuda Jerotić uviđa sličnu strukturu u psihi: duhovno iskustvo sadrži i ekstazu i teskobu, odnosno svetlost i tamu; mistično stanje je polje tenzije, a ne samo harmonije i to ga približava onom delu kabale koji govori o tikun olam-u (תיקון עולם) i ispravljanju sveta kroz balansiranje unutarnjih sila.
c Vizija kao komunikacija između svetova nije samo puka halucinacija, nego most između vidljivog i nevidljivog. U jevrejskom misticizmu vizija je čin merkava-kontemplacije (המרכבה), vožnje kroz sfere nebeskog sveta.
Trepanacija lobanje praksa je koja je prisutna još od neolita i sližila je ritualnom otvaranju kanala između sveta ljudi i duhova. Arheološki nalazi pokazuju da su mnogi preživeli ovaj zahvat što dodatno ukazuje na svesnu i ritualnu nameru, a ne nužno na zdravstvenu neophodnost. Simbolički gledano, to je čin probijanja granice između materijalnog i duhovnog sveta, gotovo alhemijski čin. U hermetičkom smislu to je vid inicijacije – fizički čin koji odražava metafizičku težnju proboja ka svetom, transcedencijom.
U tekstu “Velikih Palata” (Gadol Hehalot, גדול ההיכלות) nalazimo:
Ako bi se pojavio neko nedostojan da svoje oči spusti na Kralja u njegovom sjaju, anđeli bi na vratima poremetili njegova čula i njegove misli.
I kada bi mu rekli: ”Uđi” i on to učinio, istog momenta bi ga ščepali i bacili u usijanu reku lave. A na kapijama šeste palate izgledalo bi mu kao da se stotine hiljada, milioni vodenih talasa sručuju na njegovu glavu iako tamo nema ni jedne jedine kapljice vode, već samo eterično svetlucanje mermernih ploča.
Ali kada bi upitao anđele šta znače svi ovi talasi, oni bi se kamenjem bacili na njega i uzviknuli: ”Nesrećniče, čemu ti služe oči ako ne vidiš? Da nisi od onih koji se klanjaju zlatnom teletu i koji su nedostojni da vide Kralja u svoj njegovoj lepoti?”
Zato neka ovo bude znak za sva vremena i opomena svima da pred kapijama šeste palate budu obazrivi.
Kroz oba pristupa vizija ima spoznajnu jaku funkciju, ona otkriva strukturu stvarnosti, ali uz rizik duhovnog pada ako nije vođena čistotom namere. Insistiranje Vladete Jerotića na duhovnoj disciplini i razlikovanju istinskog uvida od samoprevare gotovo pa savršeno odgovara kabalističkom upozorenju o nepripremljenom posmatraču svetlosti koji se može duhovno oslepiti (u najgorem slučaju čak i spaliti) iz najboljih namera. Mistik je posrednik – čovek koji most između psihološkog i metafizičkog sveta prelazi svestan rizika, uloga veoma slična jevrejskome cadik-u (צדיק), odnosno pravedniku koji održava vezu između neba i zemlje i zato oba pristupa vide duhovno iskustvo više kao vrhunsku odgovornost, a ne kao privilegiju:
“Mistička stanja, vizije i bolesti” može se čitati kao pravoslavna psihološka kabala bez dogmatske simbolike, ali s istim mehanizmima unutrašnjeg sveta. Profesorov “mistik“ nije samo vernik – on je istinski alhemičar koji kroz bol, ekstazu i viziju preobražava tamu u svetlost. Isto kako kabalista kroz tikun popravlja rascvetani kosmos, tako mistik leči, pre svega, sopstvenu dušu i time automatski sadejstvuje i u isceljenju sveta. Zato delo Vladete Jerotića stoji na raskršću tri sistema: teologije, psihijatrije i hermetičke tradicije i iz tog spoja nastaje nešto što nije samo analiza mistike, već putokaz za duhovno razlikovanje u svetu koji je izgubio osećaj za granice između psihičkog i božanskog.
Svaka vizija koja ne prosvetli čoveka i ne osposobi ga za ljubav, ostaje samo bolest duha, ne njegovo uzdignuće.
