Odnosno, reč je o: odsustvu svetlosti, iliti nepostojanju bilo kakvog vida/izvora energije koja bi narušila izvorno stanje ništavila, odnosno – odsustvo prisustva. Zato kada govorimo o primordijalnoj iskri, o začetku točka prostorvremena sa stanovišta moderne fizike govorimo o Velikom prasku – ideji narušavanja prvobitnog sklada sveukupnog nepostojanja. Sklada u kojem vlada tama i koji ne dozvoljava bilo kakvo uplitanje u savršeno ujednačeni sistem. Ukoliko se, pak, religijski osvrnemo na ovu problematiku postoji običaj da se često govori o toj večitoj borbi polariteta, svetlosti i tame, u kojoj svetlost, krajnje antropocentrično, stavljamo na stranu dobra, dok mrak samim time nužno klasifikujemo zlim, jer sticajem okolnosti obuhvata set nama nepoznat, samim time stran = strašan.

Ali ima li ovaj odnos ikakvog realnog smisla? Hronološki, ako tako uopšte možemo i postaviti stvari, mrak mora prethoditi bilo kakvom svetlu, odnosno svetlost je ta koja se nameće i remeti Prvobitnost. Ona remeti onaj dominirajući sklad koji je postojao u odsustvu svetla. Odsustva energije. Dakle, sâm koncept stvaranja dolazi iz svetlosti unutar mraka, odnosno iz separacije svetlosti i tame, uspostavljanjem jasnih granica, te je i tama tako jednako ključna u procesu Stvaranja. Odnosno bitan je činilac jednačine stvaranja.

Reč za crnilo (eng. black) dolazi iz korena staroengleske reči blaec, odnosno protogermanskog blakkaz (sagorelost), još dalje – protoindoevropskog bhleg (goreti, sijati). Drevni Rimljani imali su dve reči za crno:

• ater – poput dosadne crne

• i nigger – jarke crne

.

Vremenom ater nestaje iz upotrebe, dok se druga zadržava, prema čijem korenu se, potom, generišu nove reči. Nigger tako postaje derivat za englesko negro, francusko noir, špansko negro, italijansko nero itd.

Ujedno kada o ovom problemu govorimo vrlo je važno izuzeti naše ukorenjeno poimanje savršenog i govoriti i o entropiji kao mogućem stanju apsolutnog savršenstva (∅). Iako je (entropiju) našim antropocentričnim umom vidimo u svetlu haosa, ona to baš nije, jer upravo svođenjem sistema na apsolutnu nulu vraćamo se početku, momentu koji nije narušen ničim što bi ga poremetilo u njegovom apsolutnom miru, neaktivnosti. Time možda dolazimo i do definicije utopije, koja sama po sebi prevazilazi, ponovo, naš antropocentrični stav kojim značaj određenog pojma usko vezujemo za naše podneblje postojanja.

Modern natural science sees darkness as a complete nothingness. According to this view, the light which streams into a dark space has no resistance from the darkness to overcome. Goethe pictures to himself that light and darkness relate to each other like the north and south pole of a magnet. The darkness can weaken the light in its working power. Conversely, the light can limit the energy of the darkness. In both cases color arises.

Rudolf Steiner

.

Možemo li filozofski, ili pak realno, smatrati da je tama koja je posledica interferencije svetlosti drugačija od tame koja je posledica pukog odsustva svetlosti?

Verovatno da, možemo, jer ukoliko govorimo o odsustvu svetlosti to znači izuzimanje i najjednostavnijeg izvora energije. Time i termin mrak, ili tama, gube osnovni smisao koji im je dat u odnosu na postajanost svetla, te jedino obitavaju u toj dualnosti. Jer interferencija je pojava lokalnog tipa i ne odnosi se na celokupan sistem, već na pojedine slučajeve mraka. Težnje ka mraku:

svetlo – mrak

1 – 0

S druge strane, iako se trudimo da zaobiđemo klasične zamke s kojima se susrećemo razmišljajući u kalupima koji su nam prirodno nametnuti, tako treba pomenuti i značaj i neophodnost duhovnog mraka (hitbodedut, התבודדות) i ličnom radu i potrazi za transcedentalnim. Tada govorimo o svetlosti mraka, onoj svetlosti koja se javlja unutar najjače tmine. Pogledamo li to i sa stanovišta moderne medicine, nauke, to itekako ima smisla, jer svet koji mi percipiramo javlja se upravo unutar mraka naših lobanja! Unutar moždanih brazdi vešto skrivenih unutar kostiju naše glave, brazdama koje ni najmanje nisu izložene svetlosti dana, pa ipak grade sliku nekakvog spoljnog sveta, a sve u okruženju mrklog mraka.

Odnosno – generišu svetlost (svest?!) u apsolutnom mraku:

Samim tim mi ne vidimo svet onakvim kakav on zaista jeste, već to što mi nazivamo viđenim predstavlja naš električni nadražaj koji potom biva simuliran u određenim moždanim centrima. Slično kameri koja snima prirodu, te potom nizom električnih nadražaja slika dolazi do tv aparata simulirajući boje na pikselima ekrana. Na taj način sve što nas okružuje postaje, u neku ruku, metafizički uvijeno čija istinska i najdublja priroda ostaje skrivena iza vela nadražaja, nama neophodnih. Naša svest pronalazi svetlost u večitom mraku iz kojeg nema izlaza. A svakako ne u ovom obliku. Otud i spiritualno svetlo dolazi iz onog višeg mraka, mraka nesvesnog polja bića: Pustinjak dolazi do otkrovenja u pećini.

On razvija sopstveno svetlo samo njemu vidljivo, te na nama ostalima ostaje isti zadatak ukoliko se odlučimo za sličan put.

Samoća, kontemplacija, introspekcija;

Izolacija, lični rad, strpljenje, mudrost;

Perspektiva, samodovoljnost, nezavisnost.

.

Ukoliko se ovom temom dodatno pozabavimo iz ugla misticizma, konkretno jevrejske kabale, videćemo da knjiga ”Zohar” (Sefer Ha’Zohar, ספר הזוהר) objašnjava kako svetlost može jedino biti kroz postojanja tame. Da tame nema svetlost bi bila integralni deo okruženja, te kao takva ne bi bila posebno izdvojena. Da je svetlost sveprosutna, bez da bude podeljena na nijanse i boje, ništa od te svetlosti ne bi ni bilo vidljivo, jer svaka njena nijansa uključuje apsorbciju svetlosti, te tako i određeni stepen mraka. Na isti način i dobro razlikujemo od zlog.

Dâ zlo ne postoji verovatno ne bi bilo ni slobodne volje. Jedino na račun dobra i zla slobodna volja ima svoje uporište u postojanju, gde je definišemo našim svesnim izborom.

Penetracija primordijalnog disbalansa, svetlosti

.

U Jungovoj (Carl Gustav Jung) psihologiji, pod pojmom senka podrazumeva se deo identiteta ličnosti, koji svesno „ja“ ne prihvata i kojeg se stidi. Psihičke osobine, koje čovekovo „ja“ ne priznaje kao svoje, bivaju potisnute u nesvesno, gde se formira inferiorni „tamni” deo ličnosti koji se naziva senka. Zato Jung senku definiše kao sveukupnost onoga što ličnost ne želi da bude i što ne priznaje da jeste. Tu na pravi način vidimo današnji odnos prema mraku, kako prema onom koji pripada, po Jungu, ličnosti, tako i i onom još neuhvatljivijem, čiji će konci nerazumevanja još dugi niz godina ostati u potpunosti zamršeni.

There is no coming to consciousness without pain.

People will do anything, no matter how absurd, in order to avoid facing their own Soul.

One does not become enlightened by imagining figures of light, but by making the darkness conscious.

K. G. Jung

.

Osim što tamu karakteriše odsustvo svetlosti, to se s jedne strane odnosi samo na onaj mali spektar svetlosti nama dostupan. Teško da se možemo nazvati srećnicima po tom pitanju, jer nam je polje delovanja u tom smislu više nego ograničeno, te naše poimanje stvarnosti nikako se ne može smatrati celovitim. Ukoliko dopuštamo nauci da iznosi smele tvrdnje 11-to dimenzionalnih svetova, beskonačnih univerzuma, onda takođe moramo biti spremni na to da naš mrak koji nas okružuje nikako nije apsolutni Mrak. A samim tim i da svetlost nije dovoljno svetla.

Očigledno smo itekako sputani u tom smislu, te ni jednu od krajnosti dok spektra ne možemo pojmiti valjano. Tako postajemo zatočenici tema o kojima možemo pričati, razmišljati, ali im nikako im prići. Upravo zato i upadamo u sve izraženiji naučni paradoks tražeći uzrok, nasankani posledicama.

Američki teoretski fizičar Lorens Maksvel (Lawrence Maxwell Krauss) jednom prilikom je izjavio:

Nauka je mašta u ludačkoj košulji..

.

Upravo ta izjava Lorensa Maksvela najbolje objašnjava našu potragu za svetlom unutar dominantnog mraka koji nam ništa jasniji nije. Mrakovi koji nas sa svih strana okružuju u našim naučnim umovima zahtevaju jasne i brze odgovore, a njih nema… dok je tama sve više i više. Kako krenemo da razvijamo određenu oblast naučnog razmišljanja mi se momentalno susretnemo s njenim mračnim odajama koje nas tada stavljaju na raskrsnicu gde biramo kojim putem dalje ćemo ići. Birajući jedan od njih, onaj drugi, na žalost, postaje izgubljen. Samim tim istina za kojom tragamo biće uvek nedorečena. Nepotpuna.

Slično zakonima makro i mikro sveta, gde fizika ne može da nađe zajednički jezik sa kvantnim svetom, sa kojim svakako čini neraskidivu celinu. Paradoks ludačke košulje. Ponovo.

Nemogućnost percepiranja te šire slike iznedrio je našu civilizaciju zasnovanu na kompleksima, samim tim svaki napredak ima svoju cenu. Tmina unutar lobanje koja rađa Luč…

Atu IX, Pustinjak, י