Rabinska književnost

/ Judaizma pre i posle izgona /

.

Nakon izgnanstva u Vavilon, u tom carstvu započela je nova faza istorije jevrejske religije, koja je na kraju dovela do nastanka rabinskog judaizma. Ona, prema predanju, počinje sa Jezdrom (Ezra, עזרא), nastavili su je ”ljudi Velike skupštine”, a potom učeni (soferim, סופרים). Za takav stav, međutim, postoji malo čvrstih činjenica i neki naučnici sumnjaju u njegovu tačnost. Ono u šta se ne može sumnjati jeste da je u 2. veku pre nove ere ta faza postala očigledna pojavom fariseja (farusim, פרושים), čiji su se učitelji, poznati pod nazivom hahamim (mudraci, חכמים), angažovali u dvema oblastima:

u tumačenju Svetog pisma

i određivanju usmenog zakona.

.

Nakon uništenja drugog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני) koji se dogodio 70. godine, farisejski judaizam je prihvatila velika većina Jevreja, kako u Palestini tako i u rasejanju. Otprilike u isto vreme, farisejski učitelji postali su poznati pod nazivom rabi (rab, רב), odnosno rabini. Ono što je do tada bio način obraćanja, sada je postalo titula, zvanično dodeljivana onima za koje se smatralo da su stekli neophodan nivo znanja. Od tog trenutka, dakle, može se govoriti o postojanju rabinskog judaizma (jahadut rabanit, יהדות רבנית). No, u svim suštinskim stvarima, rabinski judaizam bio je nastavak farisejskog judaizma, te se taj izraz, u nešto slobodnijem tumačenju, može odnositi i na 2. vek pre p. n. e. ako ne i na stariji period. Delatnost rabina takođe se odvijala u pomenutim dvema oblastima.

Tumačenje Svetog pisma postalo je poznato kao ”Midraš” (מדרש), od hebrejskog glagola koji znači ”istraživati”, dok je usmeni zakon dobio naziv ”Mišna” (משנה), od glagola ”ponavljati”. No, kako je sam usmeni zakon u velikoj meri nastao iz ”Biblije” (Tanah, תנ”ך), svaka njegova pojedinačna odredba mogla bi, u načelu, da bude predmet podučavanja bilo kojim od tih metoda – kao tumačenje originalnog teksta ili kao nezavisno predanje. Na kraju je prevladao metod Mišne, jer je bio pogodniji za sistematizovanje usmenog zakona, koji je povećanjem obima i složenosti dobijao na značaju. Vremenom je svaki od tih metoda proizveo sopstvenu književnost. Ali proces pisanja je dugo vreme odlagan jer se smatralo da usmeno predanje treba da ostane usmeno i stoga promenljivo, a i da se ne bi pogrešno smatralo svetim spisima. Od tog načela se konačno odustalo tek kad je usmeno predanje postalo suviše obimno da bi se moglo pamtiti i kad je politička nesigurnost počela da ugrožava njegov kontinuitet, ali to se desilo tek oko 200. n. e. Tako je sadržina rabinske književnosti često generacijama, čak i vekovima, starija od njenih pisanih dokumenata. Podela rabinske književnosti može biti različita. Najpre prema vrstama:

zavisno od toga da li ona sledi metod Midraša i tumači Sveto pismo stih po stih

ili metod Mišne i usmeni zakon određuje po predmetima.

.

Potom po temi:

Da li je halaha (חלכה) – čiji naziv potiče od hebrejskog glagola holeh (חולך) koji znači ”hodati”, može da se prevede kao ”zakon”, ali obuhvata mnogo više tema nego što bi to bio slučaj, recimo, na engleskom sudu. Ona obuhvata sve što reguliše ljudsko ponašanje i sve što se izražava ili može da bude izraženo zapovednim načinom, bilo da je sprovodljivo ili ne.

Ili Ha’Gada (הגדה) – koja znači ”priča”, obuhvata sve drugo – teologiju, istoriju, legende i mudre izreke. Moglo bi se reći da halaha propisuje, dok agada opisuje.

.

Književnost koja se zasniva na metodu Midraša obično pripada agadi, ali može se smatrati i delom halahe, kad se stihovi Svetog pisma koji su predmet tumačenja odnose na zakone – u tom slučaju koristi se naziv midraš halaha (מדרש הלכה). I obrnuto, iako se književnost koja se zasniva na metodu Mišne prvenstveno odnosi na halahu, ona često zalazi u teme agade.

Rabinska književnost može se deliti i prema hronologiji svog sadržaja, a osnovna razlika se pravi između:

(a) doba ”učitelja” (tanaim, תנאים) iz perioda 70. – 200. godina p. n. e. i njihovih prethodnika;

(b) doba ”govornika” (amoraim, אמוראים) iz perioda 200. – 500. godine p.n.e.

.

Književnost tanaim je uglavnom palestinska i pisana je na hebrejskom jeziku (ivrit, עברית), dok književnost amoraim može da bude palestinska ili vavilonska i obično je pisana na aramejskom jeziku (aramiaארמיא ,ܐܪܡܝܐ). Jedan od načina tumačenja Svetog pisma jeste njegovo prevođenje na drugi jezik, koji slušalac ili čitalac bolje poznaje. Svaki prevod je i tumačenje. No, baš zato, on može da predstavlja i pogrešno tumačenje. Da bi se taj rizik sveo na najmanju meru, u drevnim palestinskim sinagogama bilo je uobičajeno da se angažuje stručni prevodilac, poznat kao tergum (תרגום), ili i kao meturgeman, koji je na čitanjima Svetog pisma tekst prevodio usmeno, stih po stih kada je reč o ”Tori” (תורה) ili po tri stiha zajedno kad je reč o Knjigama proroka (Nevi’im, נביאים) na narodni aramejski jezik. Ta praksa je dala podstrek i na kraju je dovela do objavljivanja verifikovanog aramejskog prevoda Petoknjižja, poznatog pod nazivom Targum Onkelos (תרגום אונקלוס), u kome je targum hebrejska reč za ”prevod”, a Onkelos ime uvaženog prevodioca, o čijem se identitetu, međutim, malo zna. Taj prevod verovatno 132 potiče iz 2. veka n. e. i po verodostojnosti nalazi se odmah iza originalnog hebrejskog teksta, a njegova nedeljna čitanja proglašena su obaveznim.

Pojavili su se aramejski prevodi i drugih delova Biblije, ali oni nisu stekli isti autoritet.

.

מדרש

Midraš

Ono što se uglavnom podrazumeva pod tumačenjem Svetog pisma nije prevod već način predstavljanja – midraš. On se prilagođava okolnostima i nameri predstavljača, zavisno od toga da li se on obraća vernicima, podučava studente ili raspravlja o tekstu sa drugim stručnjacima. Stoga može da bude kratak i jasan ili opširan, neposredan ili maštovit, i u manjoj ili većoj meri obilato dopunjen analogijama, mudrim izrekama i legendama. Iz tanaitskog perioda, mada su uređena nešto kasnije, ostala su nam midraška dela samo o Petoknjižju, posebno o onim njegovim delovima koji se odnose na zakone. Stoga se ona, iako sadrže dosta agadskog materijala, u suštini odnose na halahu i svedoče o dobu kada je za podučavanje usmenoj Tori još bio korišćen Midraški metod. Za neke od tih spisa smatra se da potiču iz škole rabina Akive (Akiva Ben Josef, עקיבא בן יוסף) i njegovog učenika rabina Šimona ben Johaja (Šimon Bar Johaj, שמעון בר יוחאי), koji je koristio složen sistem tumačenja, a poreklo nekih drugih vezuje se za školu rabina Išmaela koji je prednost davao neposrednijoj egzegezi.

Ostala midraška dela čine uglavnom amorejski tekstovi, iako su oni sakupljani u vekovima posle amorejskog perioda, neka čak i u srednjem veku. Postoje dve vrste tih dela. Neka su, poput:

 tanaitskih midraša, u vidu komentara koji prate stih po stih i nadovezuju se jedan na drugi – ti midraši su poznati pod nazivom ”egzegetski midraši” i potiču uglavnom iz škola i akademija.

Druga najvećim delom predstavljaju zbirke propovedi ili antologije tumačenja sadržanih u propovedima, uređenih prema Šabatima (שבת) i praznicima u određenoj godini kojima su namenjeni – poznati su pod nazivom ”omiletski midraši” i nastali su uglavnom u sinagogama, naročito onim u Palestini, u kojima se jevrejsko propovedništvo (delom kao reakcija na izazov hrišćanstva) najvećim delom razvijalo.

Svi su oni, bilo u celini ili u velikoj meri, po sadržaju agadski.

.

Najveća takva zbirka je Midraš Raba (מדרש רבה), odnosno ”Veliki midraši”, koja sadrži dela prvobitno podeljena na pet knjiga Petoknjižja i Pet svitaka (Pesma nad pesmama, Knjiga o Ruti, Plač Jeremijin, Knjiga propovednikova i Knjiga o Jestiri). O omiletskom karakteru midraša najbolje svedoči zbirka ”Pesikta” (פסיקתא), gde ta reč označava odeljke u koje su oni podeljeni.

To su:

 Pesikta de-Rav Kahana (פסיקתא דרב כהנא), nazvana po rabinu iz 3. veka čija tumačenja sadrži

i Pesikta Rabati (פסיקתא רבתי), ”Velika Pesikta”.

.

Omiletska je i Midraš Tanhuma (מדרש תנחומא), koja je dobila ime po rabinu iz 4. veka čije propovedi čine njen značajan deo.

Ponekad se naziva i Jelamedenu (ילמדנו) što bi preveli kao Neka nas nauči – jer mnogi od njenih odeljaka, iako su u svemu drugom agadski, počinju problemom koji se odnosi na halahu i tom rečju se predstavlja. Postoje još mnoga druga midraška i kvazimidraška dela, uključujući i Jalkut Šimoni (Šimonova zbirka, ילקוט שמעוני) koja predstavlja sveobuhvatnu antologiju, egzegetski uređenu, koju je u srednjem veku sakupio autor o kome se sem njegovog imena ništa ne zna.

.

משנה

Mišna

Sada ćemo razmotriti drugu vrstu književnosti, koja se ne bavi izlaganjem jevrejske Biblije stih po stih već predstavljanjem jevrejskih zakona po temama. Prvo značajno delo te vrste je Mišna. Ta reč je prvobitno označavala pojedinačna predanja usmenih zakona, koja su pamćena i prenošena nezavisno od svog porekla iz svetih spisa. Kasnije je korišćena za celokupni korpus pojedinačnih predanja. Te zbirke je sakupilo – kako posredstvom pamćenja tako i pismeno – nekoliko tanaim (תנאים), među kojima su bili i rabin Akiva i rabin Meir (רבי מאיר), a to sakupljanje dostiglo je svoj vrhunac u najautoritativnijoj zbirci rabina Jehude Ha’Nasija (Jehuda Ha’Nasi, יהודה הנשיא) koji je počeo da je piše neposredno nakon 200. godine n.e. Jehudina Mišna je, dakle, najstariji objavljeni pregled usmenih zakona i krajnji rezultat vekovnih farisejskih i tanaitskih aktivnosti. Napisana je na jezgrovitom postbiblijskom hebrejskom jeziku i gotovo u celosti se odnosi na halahu. Sadrži, međutim, neke midraše i agade, navodi različita mišljenja, ne precizirajući koje od njih treba da bude prihvaćeno kao merodavno, te ne ispunjava uslove da se smatra kodeksom u uobičajenom smislu te reči.

Podeljena je na šest redova, a svaki red (seder, סדר) deli se na više traktata – njih je u početku bilo ukupno šezdeset, ali je daljom podelom njihov broj povećan na šezdeset tri. Traktati (masehet, מסכת) se potom dele na poglavlja (perek, פרק), a ova na pasuse.

Svaki pojedinačni pasus zove se mišna (u prvobitnom smislu) ili halaha:

זרעים – prvi red zove se zeraim (semena) i bavi se uglavnom zakonima zemljoradnje. Sadrži, na primer, jedan traktat u kome se objašnjava biblijski zakon kojim se od ratara zahteva da ostavljaju uglove svojih njiva nepožnjevene, kako bi siromašni mogli da pokupe ostatke njihovih proizvoda. No, on počinje traktatom o svakodnevnim molitvama i za to postoje različita objašnjenja – taj traktat zaslužuje takvo mesto zbog svog značaja u svakodnevnom životu Jevreja, zbog blagoslova koji se izgovaraju pre i posle uzimanja hrane, o kojoj se takođe govori, i koji ga tako dovode u vezu sa zemljoradnjom, a i zato što se sadržinski ne uklapa ni u jedan drugi red.

מועד – drugi red zove se moed (praznik) i odnosi se na sveti kalendar. Sadrži, na primer, jedan traktat o Šabatu (שבת), jedan o prazniku Pasahu (פסח), jedan o Danu pokajanja (Jom Kipur, יום כיפור) itd.

נשים – treći red nosi naziv našim (žene) i bavi se porodičnim pravom. U njegovim traktatima govori se o vereništvu, bračnim ugovorima, braku i razvodu.

נזיקין – naziv četvrtog reda je nezikin, (štete), i on se odnosi na građansko i krivično pravo. No, on sadrži i traktat poznat pod imenom Avot (praoci, אבות), koji se od ostatka Mišne razlikuje po tome što je u potpunosti agadski, jer prati ”lanac tradicije” od Mojsija do Hilela i posle njega i navodi najkarakterističnija učenja vodećih stručnjaka, prefarisejskih, farisejskih i tanaitskih. Ta učenja su uglavnom etička po sadržaju i epigramska po stilu. Još nema odgovora na pitanje zašto je taj traktat uvršten u ovaj red i da li je prvobitno zauzimao neko drugo mesto.

קדשים – peti red je kadošim (svetinje), u njemu su izložena pravila i propisi žrtvenog kulta i on predstavlja izraz kako nade da će jednog dana Treći Hram (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šliši, בית המקדש השלישי) biti ponovo sagrađen, tako i vere da u međuvremenu treba proučavati odgovarajuće zakone, čak i ako se oni ne mogu u praksi primeniti. Obredno klanje životinja za hranu, koje je tema jednog od njegovih traktata, zadržalo je, međutim, svoj praktični značaj.

טהרות – šesti red nosi ime toharot (čistote) i predstavlja eufemizam za ”nečistote”, i sadrži sve složene zakone koji se odnose na obrednu čistotu i nečistotu.

.

Mišna ne sadrži sve usmene tradicije koje su poznate tanaim. Rabin Jehuda je u nju uvrstio samo one koje je on odobravao i smatrao da su toga vredne.

Stoga je napravljena još jedna zbirka. Poznata je pod nazivom Tosefta (תוספתא) – dodatak. Uređena je na isti način kao Mišna, ali je znatno obimnija od nje i sadrži, uz brojne tradicije koje su u skladu s Mišnom, i veliki broj onih koje manje ili više odstupaju od nje ili u njoj nisu uopšte pomenute. No, ta zbirka nije nikada dostigla autoritet Mišne.

Sva tanaitska učenja koja se odnose na halahu, koja rabin Jehuda nije uvrstio u svoju Mišnu, poznata su kao barajta (ברייתא), što je aramejski izraz za ”spoljnu” Mišnu. Takva učenja nalaze se ne samo u Tosefti već i u Midrašima koji se odnose na halahu (Mehilta, Sifra i Sifre) i u Talmudu, na koji sada prelazimo.

.

תלמוד

Talmud

Jednom napisana, Mišna je postala osnovni priručnik za proučavanja na rabinskim akademijama koja se odnose na halahu. Puno toga je trebalo raspraviti i utvrditi:

koje od mišljenja navedenih u Mišni je ispravno,

na koji način jeste, ili je moglo biti, izvedeno iz Svetog pisma,

kako se može pomiriti s naizgled suprotnim mišljenjima iznetim u samoj Mišni ili u barajtama,

kako to tačno treba shvatiti,

kako to treba primeniti u okolnostima koje se u Mišni ne pominju, a koje su mogle nastati nakon njenog sastavljanja.

.

Takvih pitanja bilo je puno. Proučavanja i rasprave te vrste su tokom generacija dovele do stvaranja novih tradicija, koje su dopunjavale Mišnu i daleko prevazilazile njen obim. I opet su ogroman napor da sve one budu zapamćene, želja da budu sačuvane za potomstvo i strah da bi politička dešavanja mogla tu želju da osujete, predstavljali podsticaj da sve to bude stavljeno na hartiju.

Tako je nastao ”Talmud”, jevrejska reč koja znači i ”učenje”, ”poučavanje”, i to dve njegove zbirke:

Palestinski Talmud koji je bio dovršen oko 400. godine n. e. i koji je u narodu poznat pod nazivom Jerusalimski Talmud (Talmud Jerušalmi, תלמוד ירושלמי)

Iako potiče uglavnom iz akademija koje su se nalazile u severnoj Palestini, Vavilonski Talmud, poznat pod nazivom Talmud Bavli (תלמוד בבלי), a dovršen je negde nakon 500. godine posle n. e.

.

No, nijedan od njih ne sadrži svih 63 traktata Mišne.

U palestinskom Talmudu ih ima 39, a u vavilonskom samo 36. Vavilonski Talmud je višestruko obimniji od Palestinskog, te jedan njegov engleski prevod, koji je objavila izdavačka kuća Sonsino pres (Soncino Press), ima preko 15.000 strana. I takođe se smatra verodostojnijim. A o tome svedoči činjenica da je tokom narednih vekova postao glavni udžbenik za proučavanje judaizma, dok je Palestinski Talmud sve donedavno bio u velikoj meri zapostavljen. Stoga, u svim navodima ili pozivanjima na Talmud, bez posebne naznake o kojoj je njegovoj verziji reč, misli se na vavilonski Talmud.

Talmud je uređen na isti način kao Mišna. On je, u stvari, uređen oko Mišne, koju navodi u celosti, deo po deo. Nakon svakog dela sledi ono što je poznato, da bi se razlikovalo od Mišne, kao Gemara (גמרא), naziv koji potiče od glagola koji na hebrejskom znači ”dovršiti”, a na aramejskom ”učiti”. Gemara je amorejska, te je stoga velikim delom na aramejskom jeziku, osim kad navodi, što je čest slučaj, stihove iz Svetog pisma, neku Mišnu ili Barajtu.

Gemara koja sledi iza nekog određenog dela Mišne može da bude kratka ili duga – često je predstavljena na nekoliko strana, pre nego što se pređe na navođenje novog dela Mišne. Sadržinski, Gemara stavlja tekst Mišne pod uveličavajuće staklo, rečenicu po rečenicu, kako bi što preciznije utvrdila šta je ili šta bi trebalo da bude suština zakona. U tom postupku ona često navodi stvarne ili izmišljene argumente dvaju ili više poznatih rabina. No, ponekad su ti argumenti toliko složeni da je čitalac prisiljen da uloži veliki intelektualni napor kako bi ih shvatio. Štaviše, u okviru tema koje razmatra, Gemara pravi brojne digresije, njih 135 koje se odnose na halahu tako i agadske, koje nisu neposredno vezane za te teme. Uređivač je, čini se, u nju stavio sve čega je mogao da se seti, čak i daleke asocijacije na ideje, za slučaj da to kasnije zaboravi ili mu ne nađe odgovarajuće mesto, a što bi značilo da bi to bilo izgubljeno za potomstvo.

Talmud, dakle, nije toliko knjiga koliko književnost, i to različita od svih ostalih. On je širok i dubok poput mora s kojim je često poređen. Iako ne predstavlja kodeks – manje je nalik na njega od Mišne – sadrži sve što je potrebno za izgradnju (do koje je, u stvari, kasnije i došlo) sveobuhvatnog i veoma detaljnog pravnog sistema.

On je spomenik intelektualnim nastojanjima hiljada religijskih stručnjaka tokom tri duga veka i neiscrpni izvor ne samo za pravosuđe već i za istoriju i teologiju i za istraživanja iz mnogih drugih oblasti.

ODABIR TEMA

Pratite diskusiju/Subscribe
Obaveštavaj/Notify

1 Comment / Komentar
Najstarije/Oldest
Najnovije/Newest Izglasano/Most Voted
Inline Feedbacks
View all comments
K-raj
2 years ago

Savrseno.