Nakon više od 155 godina od rođenja Teodora Hercla (Benjamin Ze’ev Hercl, בנימין זאב הרצל), režiserka Jael Zarecki (Yael Kipper Zaretzky) kompletirala je svoje neobično putovanje u potrazi za rodbinom i porodičnom istorijom vizionara moderne Jevrejske države – Medinat Israel, מדינת ישראל. Želela je pre svega da istraži Herclovu dinastiju koja je, na žalost, tragično završena i iščezla i sve to pod teškim okolnostima koje to vreme sa sobom i nosilo. Ipak, ostaje nemerljiv značaj Teodora Hercla za istoriju Jevreja, kao i celokupnu savremenu istoriju, kao neko ko svakako nikada ne može, niti će, biti zaboravljen. Televizijska emisija u četiri nastavka emitovana je na Kanalu 1 (Ha’Aruc Ha’Rišon, הערוץ הראשון) pod nazivom ”Herclovi (The Herzls)” i otkriva nam kako današnji potomci Teodora Hercla – neki dalji, neki bliži – danas žive među mnogobrojnim građanima Tel Aviva, Jerusalima, Ramat Gana, Arada i drugih gradova širom Izraela, dok su drugi, pak, locirani u Evropi, u Beču – živeći ne tako daleko od Herclovog doma koji je bio u Srbiji, Zemunu. Ipak, neke od tih porodica su skrivale, ili i dalje kriju, njihovu rodbinsku vezu sa Herclovima…

Sudbina Teodora, kao i čitave porodica Hercl, po značaju veoma podseća na biblijskog Mojsija (Moše, משה), a po snazi lične i porodične tragedije možda je i nadmašuje. Mojsije je darovao Jevrejskom narodu njegov identitet – primanjem Zakona, ”Tore” (תורה), dok je Hercl, nekoliko hiljada godina kasnije, udario temelje za povratak Jevreja u zemlju odakle su davno, po ko zna koji put bili proterani i rasuti po galutu (גלות), odnosno – dijaspori. Na kraju, ni Mojsije ni Hercl nisu dočekali kraj svog puta i vizije koja ih je za života krasila i vodila ali su za sobom ostavili zdrave temelje za druge velike ljude da ostvare i dalje razviju taj san. Do neslućenih visina.

Sa Teodorom Herclom nastaje moderna država Izrael.

Teodor Hercl

Teodor Hercl rođen je u Pešti, delu Budimpešte, u sekularnoj Jevrejskoj porodici poreklom iz Zemuna, od majke Žanet (Jeanette) i Jakoba Hercla. Jakob je bio rođen u Zemunu u kojem je i živeo njegov otac, Teodorov deda, Simon Leb. Uz tadašnji Zemun veže se i ime tamošnjega rabina Jehude ben Šlomo Haj Alkalaja (יהודה עלקלי), po kome danas jedna od ulica u Zemunu nosi naziv – Rabina Alkalaja i u kojoj se još uvek nalazi zgrada stare sinagoge koja je, na žalost, pretvorena u kafanu, a koji je još tada smatrao da se Jevreji mogu spasiti samo povratkom u domovinu (Erec Jisrael, ארץ ישראל).

Iz tog razloga se istorijski uzima da je upravo rabin Alkalaj začetnik ideje povratka Jevreja u Erec i da je u velikoj meri uticao na kasnije Herzlove ideje, te razvoj svetskog cionizma (cionut, ציונות), a inspirisan idejom južnoslovenskog ujedinjenja – Kraljevinom Jugoslavijom.

Tako je dobar deo svojih ideja o okupljanju Jevreja i osnivanju države Izrael Hercl začeo upravo u tadašnjoj Srbiji, pod uticajem rabina Alkalaja. Kasnije je Hercl izabran i za prvog predsednika Svetske cionističke organizacije (Ha’Histadrut Ha’Cionit Ha’Olamit, ההסתדרות הציונית העולמית), a u svom dnevniku je već u septembru iste godine zabeležio kako je upravo taj kongres bio i presudan za sudbinu Jevrejskog naroda u budućoj državi:

Postavljeni su temelji moderne jevrejske države.

Za pedeset godina ovaj zapis će se ispostaviti kao više nego precizan i istinit.

Porodica Hercl

Jer baš pola veka kasnije, 14. maja 1948. godine proglašena je Država Izrael, dok je Hercl svojim velikim zalaganjem uspešno obezbedio podršku velikih sila za ostvarenje ideje jevrejske države, te se susretao s mnogim svetovnim i verskim poglavarima tadašnjeg vremena. Ipak, sudbina je bila takva da Hercl danas nema svojih direktnih potomaka. Njegova supruga Džuli (Julie Naschauer) umrla je 1907. godine, tri godine nakon smrti Teodora Hercla, posle višestrukih bolničkih intervencija uzrokovanih zdravstvenim problemima i zavisnosti od lekova. Njihov sin Hans, koji je izvršio konverziju u hrišćanstvo, izvršio je samoubistvo 1930. godine na dan sahrane njegove sestre Pauline. Pauline je takođe patila od problema mentalne prirode i od zloupotrebe narkotika od rane dobi. Umrla je u 40. godini od predoziranja.

Herclova najmlađa kćer, Margaret (Trude), koja je imala jako malo kontakta s ostalom braćom i sestrama, takođe je bila bolešljive prirode, koja očigledno nije štedela porodicu Hercl. Umrla je u logoru Tereizenštat (Theresienstadt Ghetto) 1943. godine. Njen sin Stefan Teodor Nojman (koji je kasnije tokom Drugog svetskog rata hrišćanizovao svoje ime i promenio u Stiven Norman), a Herclov jedini unuk, izvršio je, takođe, samoubistvo skokom s mosta u Vašingtonu, SAD, 1946. godine nakon saznanja o smrti svojih roditelja tokom Holokausta (Šoa, השואה). On je bio je jedini cionista od Herclovih potomaka, koji je čak u jednom momentu posetio i Palestinu 1945. godine, pre nego što je sebi oduzeo život…

No, kroz rad na emisiji ”Herclovi” koji je potrajao oko pet godina i tokom opširnih istraživanja otkriveno je da se drama porodice Hercl nastavila i mnogo posle Teodorove smrti. Jedna od epizoda fokusira se na tragičnu sudbinu Frederike (Pnine) Hercl, bliske rođake. Frederika je rođena 1933. godine u Beču od oca Maksa Hercla, a 1938, kada je imala pet godina, njeni roditelji su je iz straha za njenu bezbednost pod nacističkim režimom, kao devojčicu Jevrejskog porekla koja nosi prezime Hercl, poslali ujni njene majke u Čehoslovačku. Naredne godine s invazijom nacista na Prag njeni roditelji potpisuju fiktivni akt o usvajanju da bi Frederika mogla da imigrira u Izrael sa njenom ujnom i ujakom kao fiktivnim roditeljima. Potom njeni biološki roditelji uspevaju da izbegnu naciste i prežive Holokaust i 1948. godine takođe pristižu u Izrael, sa sudskim nalogom o poništenju prethodno određenog usvajanja. Ali kada su zvanično zatražili poništenje te odluke i da im se dete vrati, dobili su negativan odgovor vlasti.

Rane 1948, pre proglaženja nezavisnosti države Izrael, događa se ružna i teška zakonska borba oko devojčice, koja je samo dodatno pogoršala i narušila reputaciju porodice Hercl u javnosti. Pravni spor porodice dobija novinski epilog, kada izraelske dnevne novine Ha‘Arec (הארץ) dana 24. februara 1948. godine izveštavaju o sudskom postupku pod naslovom – Tragedija porodice Hercl.

Usvojitelji devojčice rekli su da dele zabrinutost da bi se biološki roditelji vratili u Beč sa svojom ćerkom, te je sud naložio biološkim roditeljima da dete mogu samo s vremena na vreme viđati. Tako da se umesto ponovnog zbližavanja i ujedinjenja porodice desilo upravo ono suprotno – ti povremeni susreti samo su pojačali patnju njenih bioloških roditelja, kao i detetovu apatičnost prema njima, da bi dete, naposletku, baš svoje biološke roditelje doživelo kao svoje kao rođake. Otuđene.

Godine 1949. Okružni sud u Tel Avivu doneo je odluku da Frederika može provoditi praznike sa svojim biološkim roditeljima, ”ali su se i ti susreti potom pretvorili u još jednu tragediju s kojom njeni roditelji nisu mogli da se izbore, razbolevši se” – kako su tada prenosili novinski mediji. Kada je napunila 18 godina 1951, Frederika je izrazila želju da osveži odnose sa njenim biloškim roditeljima i sretne ih. Iako je taj čin njene roditelje veoma usrećio, ta sreća nije bila dugog veka jer je to bio i njihov poslednji susret.

Maks Hercl umire 1952. godine ”teško poražen situacijom u kojoj je nalazila njegova porodica”, izvršivši samoubistvo.

Kasnije je i Frederika takođe pokušala sebi da oduzme života, no na vreme hospitalizovana, ali pod promenjenim imenom njenih usvojitelja. Nakon toga gubi joj se svaki trag. Tek se mnogo godina kasnije, za vreme istraživanja priče za televizijski program, došlo do podatka da se Frederika vratila u Beč i radila kao bibliotekarka. Njena prošlost bila je dobro poznata lokalnoj Jevrejskoj zajednici u kojoj je živela u Austriji.

Preminula je 2009. godine i niko od njenih rođaka u Izraelu za to nije znao.

Grobno mesto Teodora Hercla u Jerusalimu

Režiserka Jael Kiper Zarecki izjavila je za Ha’Arec:

Pročitala sam puno knjiga napisanih o Herclovima, ali knjiga koja je na mene najviše uticala bila je ”Iluminacije prošlosti”, objavljena 1961. godine od strane istoričara Jozefa Nedava, koji se takođe bavio pričom o Herclovima. Knjiga prikazuje težak psihološki put Herclove dece.

Danas kada na ulicama širom Izraela pitate prolaznike o njima, o njihovoj priči, reći će vam da su oni svi bili ludi. Ali to nije tako jednostavno kao što izgleda.

U serijalu pokušavam da predočim dug i težak put kojim su koračali sve do samog i takođe teškog kraja te priče.

Godine 1949. posmrtni ostaci Teodora Hercla premešteni su u Izrael iz Beča, na večni počinak na jerusalimskoj gori koja nosi njegovo ime – Gori Hercl (odnosno Planini sećanja, Har Hercl, הר הרצל). To je nacionalno groblje Izraela koje se nalazi u zapadnom delu Jerusalima i na istom groblju sahranjivani su Izraelci stradali u mnogim sukobima i ratovima.

Zapadno od gore Hercl nalazi se i Jad Va’šem (יד ושם), muzej posvećen Holokaustu.

To nije bila povorka ožalošćenih na polaganju posmrtnih ostataka Hercla u Jerusalimu, već pobednički marš, velika pobednička vizija koja je pretočena u stvarnost čiji smo i mi deo – izjavio je tadašnji premijer Izraela David Ben Gurion (דוד בן גוריון).

56 godina kasnije, 2006. godine, dvoje Herclove dece, Pauline i Hans, ponovo su sahranjeni pokraj svoga oca, Teodora Hercla. Godinu dana kasnije, posmrtni ostaci njegovog unuka doneti su takođe u Izrael, a 2013. podignuta je i memorijalna ploča Džuli Hercl, koja je na njen zahtev kremirana i čiji je pepeo nestao tokom narednih godina.

Krug je bio zatvoren. Celokupna porodica Hercl konačno je ujedinjena, čak iako samo simbolički, posthumno – rekao je profesor Ariel Feldstin, čijom je zaslugom i organizovano prenošenje posmrtnih ostataka Herclove dece u Izrael, kao i podizanje pomenute memorijalne ploče.

Ali danas, dana 26. jula 2018. godine, opština Zemun grada Beograda preimenovala je ulicu Prilaz (ranije: Jakuba Kuburovića) i ulicu Teodora Hercla i na taj način zaokružila priču o ovom čudesnom čoveku, odnosno o njima dvojici, jer osim Hercla, nekoliko desetina metara dalje, nalazi se i ulica Rabina Alkalaja. Tako njihova imena ostaju javno zapisana za večnost, da podsete svakoga ko njima prođe ko je još tuda hodao i kakve su sve ideje na tom mestu bivale pretvarane u stvarnost, ma koliko to nemoguće izgledalo.

Teška sudbina loze Hercl samo je jedna od mnogih sudbina i porodičnih priča koje su skončale na strašan način usled okolnosti koje su prevalizalile sve granice i okvire racionalnog.