If I were a gamma ray, a gamma gamma gamma ray
Made of pure existence;If I were a gamma ray, a gamma gamma gamma ray
Mighty and unfailing I’d radiate love, to fight misery…
Negde s početka XXI veka, tačnije sredinom meseca juna 2006. godine, NASA satelit na misiji Swift Gamma-Ray Burst (Neil Gehrels Swift Observatory) detektovao je određeni i dugotrajni bljesak gama-zračenja (gamma-ray bursts, GRBs), isijavanje koje je značajno uzdrmalo do tada vladajući naučni konsenzus o prirodi ali i o klasifikaciji ovih moćnih kosmičkih fenomena. Događaj zvanično zaveden pod imenom GRB 060614 nije odgovarao niti jednoj od do tada postojećih kategorija ovih ultra-snažnih kosmičkih fenomena otvorio je jedno sasvim novo poglavlje u razumevanju ovih posve neubičnih fenonena iz dubina svemira. Otuda je prvenstveni cilj ove otvorene tekstualne prezentacije osnovno razmatranje svih dostupnih fizičkih karakteristika kosmičkog događaja GRB 060614, kao i njegova dalja klasifikaciona ambivalentnost, te potencijalna interpretacija u okviru (za sada) spekulativne, ali teorijski ipak dosledne hipoteze o postojanju tzv. belih rupa (white holes) diljem naše vaseljene.
Do ranih dvehiljaditih godina gama-bljeskovi bili su jasno podeljeni u dve kategorije:
• kratkotrajne u trajanju kraćem od ~2 sekunde i ti bljeskovi su, najčešće, uzrokovani sudarima neutronskih zvezda;
• dugotrajne u trajanju dužem od 2 sekunde, koji se, uz visoku pouzdanost, dovode u vezu s kolapsom masivnih zvezda nakon određenog tipa (Ic) supernova (supernovae), što bi, potom, tipično vodilo formiranju crne rupe; otuda ova klasifikacija nije samo praktična već je podržana konkretnim teorijskim i empirijskim temeljima;
◊ dok sada GRB 060614 inicira ozbiljno i, ispostaviće se, ključno preispitivanje ove dihotomije.
Bljeskovi gama zrakova predstavljaju veoma kratke, no veoma snažne emisije gama zračenja koja se uočavaju najčešće u drugim galaksijama, a budući da se ispoljavaju u pomenutom gama spektru svetlosti ljudsko ne može da ih registruje bez korišćenja precizne optike. A da bi u dovoljnoj meri dočarali snagu ovih izliva kosmičke energije: našem Suncu bi trebalo oko 10 milijardi godina sijanja ne bi li proizvelo jednaku količinu energije koju gama-bljesak ispolji u svega par sekundi…
GRB 060614 dogodio se na udaljenosti od oko 1,6 milijardi svetlosnih godina od naše planete i bio je ekstremno dugotrajan – duži od 100 sekundi, ali nije ispoljio nikakav optički, ili kakav drugi spektralni dokaz o supernovi, što je do tada bilo očekivano za sve dugotrajne pojave ovoga tipa. Da stvar bude dodatno konfuzna, pokazivao je spektralne i temporalne karakteristike karakteristične za kratke gama bljeskove, ali u ovom slučaju s neobično produženim trajanjem. Upravo ova kontradikcija dâ događaj koji poseduje skoro sve fizičke karakteristike kratkog GRB-a, ali sa trajanjem koje daleko premašuje gornju granicu tog tipa, navela je istraživače da predlože novu kategoriju: hibridnog gama-bljeska (hybrid gamma-ray burst) što je, logično, odmah izazvalo konfuziju u naučnoj zajednici. Jedan od glavnih razloga konfuzije jeste u tome što uzročne mehanizme ove pojave nije bilo lako shvatiti, jer: sudari neutronskih zvezda i kolaps masivnih zvezda predstavljaju fundamentalno različite fizičke procese, s različitim energetskim ishodima i vremenima trajanja.
I uprkos brojnim naporima da se GRB 060614 objasni unutar postojećih okvira, nijedan od tih modela nije u potpunosti uspevao da objasni sve zabeležene fenomene i to je otvorilo prostor za razmatranje drugih, alternativnih hipoteza uključujući i one koje sežu duboko u modele teorijske fizike i upravo jedna od tih marginalizovanih, ali matematički validnih hipoteza koja se pojavljuje u literaturi, a to je:
Zapravo, ova ideja o belim rupama potiče još od rešenja Ajnštajnovih (Albert Einstein) jednačina polja (Einstein field equations, EFE) Opšte teorije relativnosti (General theory of relativity) i prvi put je formalno predložena još 1964. godine od strane ruskog astrofizičara Igora Novikova (Игорь Дмиитриевич Ноовиков), dok kasnije biva detaljnije razrađena od strane Nikolaja Kardaševa (Николаи Семенович Кардашев).
Bela rupa bi trebala biti vremenski-reverzna analogija crne rupe (black hole):
• dok crna rupa usisava materiju i energiju (skoro) bez mogućnosti bekstva (Hawking radiation);
· bela rupa ih emituje, ali bez mogućnosti unošenja sadržaja nazad u nju.
singularnosti;
entropija;
kolaps materije;
kontrakcija;
cikličnost;
odbljesak;
Iako je njihovo postojanje za sada u potpunosti spekulativno, strogo matematička formulacija nikako ne zabranjuje njihovo postojanje; štaviše, one su sasvim dozvoljeni objekti u okviru rešenja Švarcšildove metrike (Schwarzschild metric), sa začkoljicom vremenske inverzije. Iz tog ugla, GRB 060614 može biti tumačen kao jednokratni događaj izbacivanja materije i energije iz singularnog kvantnog objekta, što bi, pak, omogućilo da se bez prethodne supernove, ili sudara, generiše ovakav jedan visokointenzivni-gama-signal. A ukoliko bi se uočile dodatne anomalije koje odgovaraju ovom i sli;nim obrascima, ili ako bi se razvile konzistentne predikcije koje se mogu empirijski bar donekle testirati, hipoteza belih rupa mogla bi preći iz domena čiste teorijske egzotike u jedan posve ozbiljan i potencijalno utemeljen domen savremene astrofizike. Međutim, bez jasno identifikovanog mehanizma nastanka bele rupe i bez šireg konsenzusa o mogućnosti njihove stabilnosti, ova ideja ostaje u domenu visokospekulativne fizike. Ipak, kao i kod mnogih drugih do sada “nemogućih” pojava u istoriji nauke valja uvek imati na umu da priroda ne mora slediti granice striktno ljudskih modela. Ili, pak, naše intuicije. Iz tih razloga GRB 060614 svakako ostaje jedan od do sada najzagonetnijih gama-bljeskova detektovanih i samim time njegova ambivalentna svojstva predstavljaju izazov za sve standardne modele, ali ujedno i otvaraju vrata za razmatranje novih radikalnih teorijskih pristupa. Hipoteza da je reč o manifestaciji bele rupe, koliko god spekulativna bila, ona zaslužuje ozbiljnu teorijsku i empirijsku razradu, naročito u svetlu mogućnosti da nam takvi energetski izvori pružaju retke uvide u fundamentalne aspekte prostorvremena, kao i potencijalne kvantne gravitacije.
Ali za razliku od crnih rupa, koje su danas široko potvrđene kako teorijski tako i empirijski – preciznim i dugotrajnim osmatranjima s jasno utvrđenim astrofizičkim mehanizmima njihovog nastanka, te velikim brojem zabeleženih primera – bele rupe i dalje ostaju u domenu matematičke hipoteze i glavni problem u vezi s njima vidimo u njihovoj potencijalnoj genezi i potonjoj definiciji koja i karakteriše vremenski-inverznim crnim rupama. Svakako je cilj da razradimo granice savremene teorijske fizike do granice kada bi i postojeći modeli omogućili njihovu pojavu i održivost, a s posebnim naglaskom na kvantne efekte za koje verujemo da se odvijaju unutar crnih rupa – koncept gravitaciono-povratnog “odbljeska” (bounce) i spekulativna mogućnost postojanja crno-belih rupa – sistema povezanih crvotočinom (wormhole).
U teorijskim modelima fundamentalne fizike koji potiču iz Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti, vremenska simetrija predstavlja jednu od ključnih osobina:
Ovaj princip implicira dâ, ukoliko je crna rupa rešenje jednačina polja koje opisuje akreciju mase i zakrivljenje prostorvremena, sigurno mora postojati i vremenski inverzno rešenje koje opisuje pojavu mase i energije, to jest – bele rupe. Kao misaoni eksperiment, zamislimo kako je moguće snimiti čitavu istoriju formiranja i potonjeg ponašanja crne rupe, a zatim taj snimak pustiti unazad. Rezultat bi, u matematičkom smislu, bio bela rupa. Međutim, postoji fundamentalni problem: svemir, bar koliko nam je za sada poznato, ne omogućava kretanje unazad kroz vreme, jer iako su zakoni fizike vremenski simetrični, sam kosmološki pravac vremena, izražen kroz entropiju, jasno favorizuje ireverzibilni tok ka budućnosti.
Ipak postoje brojni drugi poznati i potvrđeni procesi kojima se crne rupe mogu formirati:
• kolaps masivne zvezde;
• sudar neutronskih zvezda;
• akumulacija mase.
Sva tri navedena process naučno su utemeljeni, posmatrani preciznim astronomskim mernim instrumentima, kao i potvrđeni kroz detekciju gravitacionih talasa (Laser Interferometer Gravitational-Wave Observatory, LIGO) i elektromagnetnim zračenjem. No, za razliku od pobrojanog nije poznat niti jedan fizički mehanizam koji bi mogao dovesti do stvaranja bele rupe, te one tako ostaju samo matematički konstrukt za sada. Drugim rečima, dok crne rupe držimo empirijskim entitetima, bele rupe su ontološki neusidrene u prirodnim procesima, osim ukoliko se ne uključe neke dodatne teorije koje prevazilaze klasičnu relativnost, jer upravo ta klasična relativnost predviđa da unutar crne rupe masa kolabira ka tački beskonačne gustine – do singularnosti. Međutim, baš singularnost signalizira kako ova teorija gubi na značaju jer fizički entiteti s beskonačnim vrednostima ne mogu postojati i to onda otvara vrata kvantnim efektima koji postaju dominantni u ekstremnim uslovima nakon horizonta događaja (event horizon), te svojevrsne granice na obodu crne rupe nakon čijeg prelaženja više ni svetlost ne vidi put nazad. Jedna od modernih hipoteza jeste da kvantna gravitacija (quantum gravity, QG), kao vid rešenja za problem gravitacione sile, još uvek teorijski nedovršenu oblast, može sprečiti formiranje singularnosti putem mehanizma svojevrsnog gravitaciono-povratnog odbljeska. Prema toj naučnoj viziji materija koja kolabira ne nastavlja nužno beskonačno ka singularnosti, ne, već na određenom pragu gustine doživljava kvantni odbljesak i počinje da se širi unazad, stvarajući nešto što se posmatrački može tumačiti kao bela rupa.
Još jedna mogućnost, iako duboko spekulativna, jeste da crne i bele rupa predstavljaju dva kraja istog objekta – crvotočine (wormhole).
Ovaj koncept je posebno razrađen u okviru naučne teorije znane kao petljasto-kvantne gravitacije:
.
U ovom okviru, materija i informacija koje ulaze u crnu rupu izlaze kroz belu rupu u drugom delu univerzuma, ili možda u drugom univerzumu, a u okviru višedimenzionalnih kosmoloških modela. Ipak, kako pokazuje analiza kvantnih efekata, naročito pomenuti LQG, nije nužno da takva crvotočina bude prolazna. Naprotiv, prolazak kroz nju je verovatno fizički nemoguć jer bi posmatrač bio razvučen, špagetifikovan, na molekularnom nivou pre nego što bi uopšte stigao do centra. Dok bi, pak, ulazak u belu rupu bio iz principa onemogućen – bela rupa, kao vremenski obrnuti fenomen, ne prima materiju već je odbija. Iz tog razloga mnoge od pomenutih struktura poput crvotočina, vremenskih tuba i mnogih drugih kvantnih neverovatnosti za sada upravo takvima i ostaju – malo verovatnim. Ali obzirom na to da se u samome središtu crne rupe fizika lomi – uključujući čak i Ajnštajnovu relativnost – ni najkonzervativniji fizičari ne isključuju mogućnost da se iza horizonta događaja ne krije nešto više. Čudnije.
Međutim, ovaj scenario veoma je problematičan iz više razloga: stabilnost ovakvog jednog vida crvotočine zahteva određenu egzotičnu materiju s negativnom energijom čije postojanje takođe nije potvrđeno. Takođe i naš uvid u fiziku koja se dešava unutar horizonta događaja takođe je limitiran, otuda sve teorije u tom prostoru deluju van domena bilo kakve eksperimentalne provere. A činjenica da predikcija bele rupe dolazi iz rešenja koje koristi teoriju koja nije validna unutar samog objekta koji opisuje ukazuje na teorijsku nestabilnost čitavog ovog koncepta, otuda je i hipoteza o postojanju belih rupa na samoj granici prihvatljivosti – između mogućeg i (za sada) nedokazivog. No, njena magnetična privlačnost svakako leži u teorijskoj eleganciji i vremenskoj simetriji, ali nedostatak je empirijska neuhvatljivost, oslonjena na još uvek neformulisane aspekte kvantne gravitacije. Ipak, kao što istorija nauke pokazuje, ideje koje su nekada delovale kao spekulacije često su, uz nove eksperimente i teorijske pomake, postajale temelj savremenog razumevanja prirode.
Sada već tradicionalna predstava crne rupe podrazumeva kosmički objekat čija funkcija vodi ka singularnosti, ka tački naizgled beskonačne gustine u središtu zakrivljenosti, ili bolje reći iščašenosti prostorvremena. Međutim, rad Karla Rovelija (Carlo Roveli), italijanskog fizičara i njegovih saradnika na temu petljaste kvantne gravitacije (loop quantum gravity, LQG), teorije koja inkorporira Standardni model s kvantnom mehanikom prilikom pokušaja objašnjavanja sile gravitacije, sugerišu alternativno gledište (Planck stars, White Holes, Remnants and Planck-mass quasi-particles. The quantum gravity phase in black holes’ evolution and its manifestations). Prema njihovoj interpretaciji, singularnost u klasičnom smislu možda uopšte ni ne postoji. Umesto toga, crna rupa može biti dinamički i geometrijski evoluirajući entitet – zakrivljeno-cevasta struktura u prostorvremenu, čije fundamentalno razumevanje zahteva novu formulaciju fizike pod okriljem ekstremnih uslova. Pomenuti članak daje na uvid ključne stavove teorije, kao i implikacije na pojam crnih ali potencijalno i belih rupa. U klasičnoj Opštoj relativnosti, kada se masivna zvezda uruši pod sopstvenom gravitacijom, rezultat je singularnost – tačka u kojoj zakrivljenost prostorvremena teži beskonačnosti i tada sve poznate fizičke zakonitosti i teorije prestaju da važe. Međutim, Rovelijeva interpretacija, ukorenjena u LQG teoriji, nudi dublje poimanje tog procesa. Prema ovom gledištu crna rupa nije trenutno definisana singularnost, već vremenski proširena struktura, prostorvremenska cev, čiji se kraj nalazi ne u sadašnjosti, već u budućnosti objekta koji se postepeno urušava.
To dalje znači:
Crna rupa, prema Rovelijevoj interpretaciji, ne predstavlja tačku u prostoru, već tuneličnu zakrivljenost, prostorvremenski kanal koji postaje sve uži i duži kako crna rupa stari. Na makroskopskom nivou ovaj “tunel” ostaje skriven iza horizonta događaja i ne može se nikako direktno osmatrati. Međutim, kako vreme prolazi, struktura postaje sve ekstremnije zakrivljenija i tanja, do tačke kada bi mogla biti opisana kao (jednodimenzionalna) prostorna linija… Samim time ono što ovu ideju čini značajnom jeste to da po njoj singularnost nikada nije trenutno stanje već ono leži u budućnosti svakog objekta koji upadne u crnu rupu.
Crna rupa, u ovom narativu, nikada ne prestaje da bude zvezda…
Ona samo postaje njenim ekstremnim oblikom; zarobljena u prostorvremenskom “džepu” koji se postepeno sužava prema budućnosti.
Singularnost u tom smislu ne bi trebalo da je mesto gde fizika prestaje, već samo još jedan od trenutaka i procesa koji fizika još uvek nije uspešno objasnila. Iako je moguće da su bele rupe, crvotočine i vremenski tube samo elegantne matematičke fikcije, moguće je i da predstavljaju naše prvo dodirivanje s kvantnom prirodom gravitacije. U svakom slučaju, ono što ostaje jasno jeste da crne rupe nisu tek “rupe u svemiru“, već pukotine u našem razumevanju stvarnosti.
Drugim rečima:
◊ singularnost nije GDE
♦ singuralnost je KADA
Dalje, Rovelijeva interpretacija takođe nije u suprotnosti sa Ajnštajnovom fizikom. Naprotiv. Ona je u saglasnosti s Opštom relativnošću, ali priznaje dâ Ajnštajnove jednačine gube konzistentnost kada se dosegne ekstremna zakrivljenost. To znači da ova interpretacija ne traži napuštanje fizike koju poznajemo, već samo njeno šire tumačenje, kroz kvantne efekte. Međutim i s ovim objašnjenjem ostaje nam serija inicijalnih pitanja, poput:
Šta singularnost zaista jeste?
Da li je, ipak, reč samo o matematičkoj apstrakciji?
Da li singularnost označava mesto gde bi se, u prisustvu kompletne teorije kvantne gravitacije, fizika nastavila bez prekida?
Ili ona zaista predstavlja kraj prostorvremena?
Vidimo da savremena teorijska fizika sve više koristi granice poznatog sveta kao prostor za istraživanje ideja koje bi do pre samo nekoliko decenija bile vrlo lako odbacivane i zanemarivane kao krajnje spekulativne. Upravo jedna od takvih, ona koja nam je potrebna kao pogonsko gorivo za mnoge kvantne paradokse, jeste koncept negativne mase (obrnuti inženjering relativnosti), koji smo već ovde pominjali, taj hipotetički oblik materije koji bi posedovao kao gravitaciono-odbojno svojstvo. A u kombinaciji s teorijama o tamnoj materiji i tamnoj energiji (kojima danas pokušavamo da predočimo koncept širućeg svemira) sada se razmatra i mogućnost njihove uloge u savijanju prostorvremena na način koji bi omogućio prolaz kroz crne rupe, ili čak i objasnio Veliki prasak u vidu vremenski obrnutog fenomena, odnosno – bele rupe.
Koncept negativne mase u fizici teoretski deluje jednostavno – broj koji predstavlja masu dobija negativan predznak. Međutim, fizička realnost ovog pojma ostaje duboko neizvesna, jer bi se u klasičnoj mehanici negativna masa ponašala na krajnje paradoksalan način: kada bi na nju delovali silom ona bi ubrzavala u suprotnom pravcu od primenjene sile, što bi moglo značiti gravitacionu odbojnost kao efekat koji u kosmološkom okviru ima sličnosti s onim što nazivamo tamnom energijom. Ipak, negativna masa do sada ostaje matematička alatka, a ne eksperimentalna realnost. Ne postoji potvrđen mehanizam njenog nastanka, niti se zna da li je uopšte u skladu sa zakonima prirode. Jedan od retkih pokušaja da se negativna masa uklopi u okvire savremene fizike došao je od 2017. godine od astrofizičara Džejmija Farnsa (Jamie Farnes) koji je predložio model tamnog fluida (dark fluid).
Njegova hipoteza pokušava da ujedini dve fundamentalne kosmološke nepoznanice u:
• tamni fluid, koji bi bio načinjen od:
· tamne materije za koju se prepostavlja da je odgovorna za gravitaciono vezivanje galaksija;
· tamne energije koja je verovatni pokretač ubrzane ekspanzije svemira.
Ovaj fluid takođe je teoretski model koji se, zavisno od skale na kojoj je primenjen, ponaša na različite načine:
I na galaktičkoj skali – ispoljava se kao gravitaciono privlačna tamna materija;
II na kosmološkoj skali – manifestuje se kao odbojna tamna energija.
Farnes dalje predlaže i da se ova dvoznačnost može objasniti negativnom masom fluida čime se omogućava njegov istovremeno privlačni i odbojni karakter, sve u zavisnosti od raspodele i gustine. No iako privlačna, i ova teorija se trenutno suočava s ozbiljnim izazovima, jer: kako bi se takav fluid ponašao u prisustvu obične materije? Kako se formira i evoluira? I, što je ključno, da li se negativna masa može fizički proizvesti i detektovati? Jer ako bi negativna masa postojala, neki su sugerisali da bi kao takva ona mogla poništiti efekat gravitacionog kolapsa koji se događa unutar crne rupe, odnosno da spreči već pomenuto destruktivno razvlačenje objekata pod ekstremnim gravitacionim uslovima. Potencijalno, negativna masa mogla bi delovati kao zaštitni omotač koji omogućava prolazak kroz prostorvremensku zakrivljenost, sprečavajući destruktivne posledice jednog takvog poduhvata koje se sasvim prirodno nameću…
To nas vodi ka još dubljem, naravno, problemu, te još intrigantnije hipoteze:
Jer ukoliko crne rupe posmatramo iz ugla kolapsa materije ka singularnosti, tada se Veliki prasak može interpretirati kao eksplozivni izlaz materije iz singularnosti, što i jeste precizna definicija potencijalne bele rupe. Dalje, ova ideja se uklapa i u tzv. cikličnu kosmologiju (CCC) – kosmološki model prema kojem svemir ne započinje ni iz čega, već nastaje kao posledica kolapsa prethodnog svemira. Kada gustina materije dostigne kritičnu tačku, umesto singularnosti dolazi do velikog kvantnog odbljeska (The Big Bounce), a umesto Velikog Praska (The Big Bang), čim započinje nova faza širenja – novi svemir. Ove teorije podržava sve veći broj istraživača koji smatraju da je koncept “početne singularnosti” veoma kao takav problematičan i da kvantna gravitacija mora na nekom nivou ublažiti te beskonačne vrednosti.
A ukoliko negativna masa zaista tamo negde i postoji ona može svakako dovesti do nove fizike prostorvremena i time otvoriti mogućnost stabilizacije crvotočina i ponuditi sveobuhvatno objašnjenje tamnih komponenti svemira. Istovremeno, ideja da je Veliki prasak bio izlaz iz bele rupe nameće duboko simetričan pogled na kosmos: da je svaki kraj zapravo početak i da singularnosti nisu tačke kraja, već vrata kroz koja univerzum iznova pulsira. Ali u srži svih ovih spekulacija stoji iskrena spoznaja: sve to još uvek ne znamo.
I baš ovo neznanje, paradoksalno, predstavlja i najveći resurs nauke – ono što nas pokreće da kopamo dublje, gledamo dalje i pitamo: šta ako ipak postoji?
Sve u svemu mi trenutno možda i živimo u jednoj od beskrajnih crnih rupa naše vaseljene, odnosno možda smo proizvod jedne od belih rupa… Ali da bi to bilo izvodljivo, pretpostavlja se da je potreban neki mehanizam koji bi omogućio da se univerzum uruši sam u sebe za šta sada nemamo dovoljno dokaza, iako s druge strane provereno znamo da obitavamo u jednom sistemu koji se, pak, ubrzano širi. Zato i dalje nismo tačno sigurni kako će nas svemir jednog dana skončati. Postoji mogućnost da ista ona fizika koja omogućava singularitet Velikog praska kao bele rupe, takođe dopušta da i crna rupa funkcioniše na sličan način: da postoji kakva maksimalna gustina koju materija ne može da premaši, što bi dovelo do “odskoka“, odbljeska i eventualnog formiranja bele rupe. Takva maksimalna gustina, a pre nego što se dogodi potencijalni odbljesak poznata je pod terminom – Plankova zvezda. Najmanje moguće područje prostorvremena u koje je moguće sabiti materiju.
Zanimljivo je to što bi jedna takva bela rupa, od spolja posmatrana, bila neodvojiva od onoga što danas definišemo crnom rupom. Drugim rečima – bile bi identične; no njena svojstva bi bila potpuno suprotna: dok iz crne rupe, jednom kada pređete horizont događaja, više nikada ne možete izaći, kod bele rupe nikada ne možete doći do horizonta događaja – pristup joj je zauvek onemogućen. Takođe se pretpostavlja da bi bele rupe mogle biti vrlo nestabilne i stoga ne bi postojale dugo, jer bi imale visoku tendenciju da se uruše nazad u crnu rupu što bi moglo dovesti do neobične situacije tzv. cikličnih crnih rupa. Problem je samo što i dalje znamo veoma malo o unutrašnjosti crnih rupa, ne bi li mogli dovoljno slobodno da tumačimo inverziju pravila.
Na kraju recimo to tako da nam je makar donekle ova stvar jasna… bar do horizonta događaja crne rupe i bele rupe, kao nedokazani kosmološki koncept, ponajviše ostaje unutar okvira Ajnštajnovih jednačina koje se, pak, raspadaju pred horizontom događaja crne rupe.
