/ Metafora jedinstva kroz med i alu kao pristup magiji ekstrema /

.

Ovim tekstom biće ponuđena jedna na momente, ali i gde je to potrebno, čak i analitička rekonstrukcija domaće ezoterne istorije, odnosno delovanja čuvene umetničke grupe Mediala, a na osnovama različitih mističnih tradicija i uticaja. Ipak, sve to mora biti obojeno, “centrom“, jednom centralnom figurom, osobom koja je tu verovatno bila od najvećeg značaja iako to nije bilo nikako upadljivo u širim krugovima javnosti. Otuda će naš pogled prvenstveno biti usmeren na čuvenog, i nepravedno u istoriji kulturnog uticaja naše regije zapostavljenog, Iliju Savića. Čoveka čije je znanje, iskustvo, inspiracija kao i delovanje ako ne obeleležilo postojanje Mediale onda je svakako utemeljilo njeno spiritualno ruho. Ilija delovao iz senke, odakle je to i želeo da čini, i bez ikakve eksplicitne potrebe da bilo gde ostane zapisan njegov značaj u celom tom procesu kojeg je bio gluon – neraskidivi vezivni deo. Inicijalna kapisla čak, sve u smislu potonjeg ali i finalnog određivanja pravca unutrašnjeg reda Mediale (CADIS)… Zato ovde nudimo taj jedan širi istorijsko-kulturni, odnosno mistično-filozofski kontekst kroz prizmu pojavnosti ezoterije na Balkanu i fenomena okultnih društava u Jugoslaviji, kao i paralele, odnosno aluzije na judeohrišćansko-kabalističku tradiciju kao metodu čitanja simbolike i prakse u okviru Mediale. Otuda bi, možda, na prvu delovalo predaleko, ali generalni uticaj Ilije Savića na Medialu, kao i Leonida Šejku, bio bi baš poput delovanja Natana iz Gaze (Natan Ha’Azati, נתן העזתי‎) na Šabetaja Cvija.

Ali pođimo redom. Polako.

Fenomen ezoterije na prostoru Balkana, a posebno u okviru jugoslovenske kulture i delovanja u drugoj polovini XX veka, zaslužuje pažnju kao poseban, kompleksan i često potcenjen aspekt intelektualne istorije naših jugoslovneskih naroda. U tom regionalnom kontekstu, okultizam i ezoterija ne predstavljaju tek parafaze modernih misticizama koji su u nekom trenutku bivali uvezeni iz Zapadne Evrope (hermetizam), ne, već se oni pojavljuju u sintezi lokalnih religijsko-folklornih tradicija mnogih naroda koji su jugoslovensko biće činili; istaknutih istorijskih trauma koje su na ovim prostorima svakako još jedan neizbežan i duboko utkan faktor; ali i kontakta sa širim evropskim intelektualnim tokovima – počev od romantizma i simbolizma pa sve do pomenutog hermetizma. Na prostoru bivše Jugloslavije (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, ali i potonje Savezne Republike Jugoslavije), urbani centri kao što su Beograd, Zagreb i Ljubljana postaju vremenom punokrvne scene za susrete umetnika, filozofa, marginalnih intelektualaca i, na posletku, ezoterista (proučavalaca), odnosnu okultista (praktikanata). Otuda nije bio redak slučaj da takvi susreti i udruživanja, štaviše, poprime formu zatvorenih, hermetičkih udruživanja (pre svega po uzoru sa zapada, naravno), gde se potom gradi i gaji svojevrsni sistem baziran na inicijatičkom i ritualnom duhu, a čiji je glavni cilj transformacija misaonih tokova u okvirima kako lične tako i kolektivne, grupne imaginacije među članovima krugova.

Za razliku od formalnih masonskih loža, ili, pak, drugih sličnih organizacija više okultne prominencije, jugoslovensku ezoteriju druge polovine XX veka karakteriše jaka, izražena pluralnost: istovremeno i široko prisustvo različitih tradicija, počev od ortodoksno-kabalističkih osnova jevrejskog misticizma na kojem se generalno temelji čitav zapadni hermetizam, ovde, pak, dodatno primećujemo i primese katoličke i pravoslavne mistike, te drugih još slabije zastupljenih folklorno-magijskih egregora. Izvorni kabalistički (הקבלה) model, iako direktno pripada jevrejskoj mističnoj tradiciji, onoj koja je neraskidivo vezana za judaizam (jahadut, יהדות), svakako može, na određeni način, funkcionisati i kao heuristički okvir za čitanje (proto)hrišćanskog misticizma, kao i islamskog, jer su oba potonja utemeljena u izvornoj avramskoj religiji Jevreja. Dakle: prilagođeno jeziku same Mediale kao duhovnog stožera pomenutog verskog pluralizma.

Mediala je, kao veoa važan umetnički fenomen, bila krajnje ambivalentna prema religijsko-moralnim kategorizacijama jer se u njoj prepliću mnoge proto-hrišćanske aluzije, antičke i hermetičke metafore, kao i eksplicitne reference na predstavu đavola i crne magije te je upravo ta eklektičnost tipična za ezoterijske polifonije u kojima hermeneutička otvorenost omogućava simbolima da deluju na više nivoa i značenja… Istovremeno. Ipak ovde, u ovome tekstu, osnovni cilj jeste sačuvati, ali i istaknuti kompletnu mrežu interpersonalnih odnosa (a koliko je to s ove distance sada uopšte moguće), ali i pristup inicijacijama grupe i simbolici koja je oblikovana putem intelektualnog i ezoteričnog pejzaža u odnosu dve skupne tačke Mediale.

Zato je ovaj tekst, pre svega, posvećen Iliji Saviću – ezoternom srcu Mediale o kojem danas srpska javnost ne zna dovoljno.

.

.

Ilija Savić

Prorok Mediale

U središtu metafizičkog horizonta Mediale vidimo tu jednu više nego specifičnu, stameno-senovitu i duboku ličnost Ilije Savića. Figuru koju su mnogi savremenici Mediale, ali i potonji istraživači njenog uticaja, često u glas karakterisali kao vodećeg “mistika iz senke“ ove umetničke skupine, ali bez nekog daljeg upliva u to zašto je to tako kako jeste – koji su potencijalni razlozi, ciljevi, ali i pozadina. Ilija Savić, psiholog po obrazovanju, delovao kao perfektan katalizator intelektualne i duhovne kohezije ove grupe. To je posebno vidljivo u njegovom uticaju nad Leonidom Šejkom, a samim time indirektno i nad čitavim, najužim, krugom umetnika i mislilaca koji su Medialu činili onime što ona jeste bila na više različitih nivoa. Ovakav Ilijin uticaj i pojava pre svega su dolazili njegove sposobnosti da integriše i dalje usmerava mnoge paradoksalne misaone principe koji su bili temelji ovog mističnog kruga koji teži višim ciljevima, što je i generalni slučaj i s drugim grupama sličnih interesovanja i aktivnosti. A to što sada donosimo ovako rano zaključak u tekstu jednostavno se nameće usled poznavanja istorije Mediale i toga kako su se sudbine ljudi iz ovog kruga na kraju razvezale – jer oni jesu došli do cilja i zato i napustili ovaj svet.

Savić se za života predstavljao kao neko ko insistira na “centriranju“ delovanja. Reč je o delovanju baziranom na ideji jedinstvenog, hermetički-zatvorenog, jezgra koje je suprotstavljeno fragmentiranosti savremenog umetničkog i antropološkog stanja. Njegov rad, prema svedočenjima koja su fragmentarno preživela, nije imao jasnu niti linearnu strukturu: ostavio je dnevnike, beleške i druge krajnje neuređene zapise koji više liče na kakve nedovršene inicijacione mape nego li na bilo kakve standardne rukopise. Čini ih puno praznih strana, kao i kraćih komentara koji jasno ukazuju na otvorene tandencije ka svojevrsnom mističnom minimalizmu pri duhovnom radu i drugim praksama.

Takvim skiciranim tačkama, krugovima i drugim neobičnim crtama Ilija Savić nagoveštava jednu posve introspektivnu praksu koja više podseća na meditativne metode mističnih struja istoka, zato, u analitičkom ključu, Savićeva zaostavština, nejverovatnije, poziva na tri glavne, neophodne interpretativne strategije.

Dakle, tri su pristupa:

• HERMENEUTIČKA dekonstrukcija teksta – filozofija interpretacije, iliti umetnost postavljanja pitanja u toku sâmog procesa čitanja/učenja; onih pitanja koja su od presudne važnosti kod gotovo svih tekstova teološkog, ili filozofskog karaktera.

• PROCESUALNO čitanje – traži razumevanje zapisa kao pratnju opšteg radnog procesa: vežbe za individuu, ritualne pripreme, ili, pak, notacije za druge aktivnosti.

• KOMPARATIVNA interpretacija – uključivanje šireg ezoternog kanona da bi došlo do povezivanja s poznatim mističnim i alhemijskim paradigmama.

.

Samim time Ilijin trud da organizuje i potom postavi, odnosno odredi taj “centar“ kao jedan estetsko-metafizički cilj Mediale deluje kao pokušaj da se izgradi teoretska arhitektura koja bi ujedinila različite aspekte koje je Medijala obuhvatala svojim širokim aparatom promatranja sveta i odnosa u njemu:

· pisanu teoriju;

· performativnu inicijaciju;

· i slikarsku simboliku.

.

Otuda bi već Šejkin “Zamak” trebali da posmatramo kao odličnu metaforu konačnog sretanja individualnog i kolektivnog, metafizičkog i materijalnog – arhitektonsko-mistično rešenje koji je u fokusu onih koji su praktikovali unutrašnji rad ovog skrivenog reda i “Zamak“, na ovaj način, možemo smatrati alhemijskim Velikim Delom Mediale. Potom, “ogrtači“, očevi kaputi i ljuske (klipot, קליפות) koji su bili prisutni u ikonografiji Mediale donose dodatnu višeslojnu simboliku celom ovom procesu i pristupu tumačenja: transmisiju porodičnog nasleđa, zaštitnu koru subjekta pred inicijacijom i estetski motiv koji razdvaja unutrašnje i spoljašnje. Pojava i razrada rituala “crnih sakoa“ u kojem učesnici nose kapute svojih pokojnih očeva naglašavala je vezu s generacijskim nasleđem, gapom, kao i sa simboličkom obavezom – preuzimanje prtljaga prošlosti pre ulaska u novu ontološku fazu. Novi eon.

.

.

MED i ALA

spoznaja u sjedinjavanju suprotnosti

eliksir – proizvod sjedinjenja u jednoj ideji, radu
ala – aždaja, simbol mraka, sukoba i destrukcije

“Медиала” (Балтазар) je osnovana 1958. godina, no vrlo brzo prerasta u jedan punokrvni i daleko širi umetnički pokret, te kao takav predstavlja jedan od najvažnijih srpskih doprinosa evropskoj umetnosti XX veka. Radi se o propagiranju simbolike “jedinstva u suprotnosti“, odnosno reč je o onome što je čuveni Miro Glavurtić nazivao “magijom ekstrema“. Središte tog i takvog sveta bila je Dolores Čaće – crna muza Mediale i sušta suprotnost glamuroznoj Olji Ivanjicki. Dolores je takođe diplomirala psihologiju, ali joj je život bio obavijen mnogim nepoznanicama i ova diploma joj je, pre svega, služila da stečenim znanjem pomogne svome bratu Titku koji je bio fragilne psihe. Zato umesto književne slave koja joj se nazirala ona je, pak, odlučila da prigrli anonimnost, te je tako u jednom svom umetničko-ritualnom zanosu spalila maltene sva svoja dela. Sve svoje pesme… Sve osim jedne – “Čimatorija” (groblje) – pesme u kojoj ona liriče o smrti, čempresima i paklu u jednom manirističkom tonu. Otuda nikako ne može da čudi ime koje je ova žena hrabro i stoički nosila… kako simbolički tako i proročki.

Медиала је покрет који се шири, који се не може зауставити, један покрет који се никада не зауставља. Само човеков живот се завршава смрћу. Покрет траје дуже од човека, има покрета који трају вековима. Нема смрти. Постоји само модификација.

 – Оља Ивањицки

Dolores je bila prva supruga Ilije Savića. Njih dvoje su živeli u malom stanu u Birčaninovoj u Beogradu, dok je sa njima godinu dana pod istim krovom proveo i sâmi Šejka. Njih troje je tako obitavalo u zgradi na čijem je uglu bio iscrtan Andrejin krst X – upravo jedan od simbola, lajtmotiv na Šejkinim slikama. Iz tog kruga, odnosno vrhovnog trougla – Savić–Dolores–Šejka, nastalo je ono što danas možemo nazvati svojevrsnim organskim, proto-okultnim podzemljem Mediale… a možda i samog Beograda. Šejka je, zadojen onim što je njihov trio rađao, prolazio kroz niz unutrašnjih iskušenja i vizija koje je i opisivao u delima poput:

 • “Grad” – istraživanje pakla;

 • “Iskušenjima svetog Anto­nija” (odlomak iz tzv. “Biblije pakla” i “Priručnik veštice“).

.

MEDIALA: gore Milić od Mačve, Siniša Vuković, Milovan Vidak, sede Olja Ivanjicki, Leonid Šejka, Miro Glavurtić, dole Kosta Bradić

U to neko vreme u Beograd dolazi i Miro Glavurtić, isto tako svojevrsni mistik, slikar i pisac – sâm raspet između marijanskog (božanskog) i đavolskog. Upravo je Glavurtić mlađanog Titka uveo u verske misterije, što su pojedini videli kao glavni uzrok Titkovih potonjih halucinacija i svojevrsnog religioznog ludila koje je njegova sestra, Dolores, upravo i pokušavala svojim znanjem i prisustvom kod njega da ublaži, preusmeri i sanira.

Iz ove sada ozbiljno načete priče o Mediali jasno je da ovde nije reč o kakvoj običnoj umetničkoj skupini, ne, već jednoj posebnoj dramatizaciji metafizičkog koja se, kroz mehanizam Mediale, ispoljavala i odigravala na materiji, između svetla i tame – dveju, naizgled i iz naše ljudeske perspektive, suprotstavljenih, ali istovremeno i duboko balansiranih siline koje jedna bez druge ne bi postojale u ovom našoj dualnoj manifestovanosti stvarnosti. Iz tog razloga pored šireg kruga umetnika i članova, postojao je ovaj daleko uži krug čiji je zadatak bila ta jedna mnogo dublja, onostrana potraga za odgovorima na pitanja koja možda ni nisu baš najizgovorljivija. Potraga koja je definitivno njih i odvodila predaleko i to nekim ne tako bezopasnim i bezazlenim putevima spoznaje za kojom su iskreno tragali i ulagali svoje mentalne kapacitete. Bilo da su to činili kroz inspiraciju i umetnost, ili strogo intelektualnim bavljenjem određenim pitanjima.

Kodeks Mediale, Ivana Vidaka:

• • Čistoća i jasnoća subjektivnog viđenja polaže pravo na istraživački začetak
  • Istinsko vođenje dolazi iz samog predmeta
  • Osloboditi se straha i želje za oživljavanjem anahronizma i preživelog sveta
  • Srušiti Hegelov zid
  • Ovladati izvođačkom tehnikom do nestvarnog
  • Ne zanemariti svet rođen iz pokrenutih emocija i impulsa
  • Treba da budem trezan, usredsređen, budan i odgovoran sebi
  • Tražiti i prepoznavati mogući ključ večnog trajanja
  • Proučavati i upoznavati sva područja koja otkrivaju, uključuju ili isključuju dati trenutak
  • Poštovati svaki stvaralački i istraživački rad
  • Oslobađati se rušilačkog i oplođavati graditeljski nagon
  • Prodreti do suštine imaginarnog impulsa ljudske prirode
  • Poimati i razjašnjavati materijalističko postojanje sveta i njegovo metafizičko otuđenje

Iz tog razloga valjalo bi sada napraviti manju mapu značajnih pojedinaca za funkcionisanje Mediale po ovakvim principima i koji su činili več prvi naredni krug, a nakon vrhovnog trougla kojim smo se do sada isključivo bavili:

ILIJA Savić (1936-1966)

DOLORES Čaće (1938-1993)

Supruga Ilijina bila je psihološkinja koja je učestvovala u mnogim ne previše javnim aktivnostima, prozvana je “crnom muzom“ i kao jedna od najznačajnijih unutar tog užeg kruga Mediale ona je zadržala deo dokumentacije i fotografija.
.

Titko Čaće (Doloresin mlađi brat)

Slikar čija se karijera i psiha urušavaju pod uticajem misterioznih događaja, što je u pojedinim tumačenjima događaja poređeno s ludilom i suicidom.
.

Dušan Savić (Ilijin brat)

Pominje se u vezi s datumima smrti i atmosferom određenih misterioznih okolnosti o kojima će ubrzo ovde biti više reči.

.

LEONID Šejka (1932-1970)

Ana Čolak-Antić (Šejkina druga supruga)

Istoričarka umetnosti i kustoskinja, rukovoditeljka galerije “Grafički kolektiv“, njena iznenadna smrt dodaje dramatičan pečat narativu mističnog odlaska mnogih članova Mediale.
.

Olja Ivanjicki

Renomirana srpska slikarka koja je takođe imala izuzetno važnu ulogu u teoretskom i performativnom aspektu Mediale.
.

Milić od Mačve

Čuveni umetnik s višestrukim pseudonimima; njegova figura koristi mitologizaciji identiteta u javnom diskursu; značajno je pomenuti izuzetno važnu konekciju između Milića od Mačve sa još jednom velikom ličnošću ovih prostora i epohe, onom o kojem se danas takođe izuzetno malo zna (jer je on tako to i hteo), sa Knezom, odnosno Veselinom Veskom Savićem.
.

Miro Glavurtić

Mistik i demonolog koji je i danas poznat po svojim autorskim delima; veruje se da je upravo on uveo Titika u katoličke misterije; dobro je balansirao između svetla i tame i iz tog odnosa crpeo svoje kreativne sokove koje pretvarao u velika i važna književna dela.
.

Dragoš Kalajić

Svedok i učesnik aktivnosti grupe koji je, takođe ostavio dragocene beleške, ali je istovremeno svojim likovnim delima obeležio period likovnog stvaranja na ovim prostorima; svedok Mediale koji je ostavio neke od najdetaljnijih beleški o odnosu Savića i Šejke; Dragoš među prvima primećuje statističku regularnost, obrazac u datumima smrti članova grupe.
.

Predrag Ristić – čuveni arhitekta zaslužan za podizanje velikog broja verskih objekata.

.

Ilija Savić u Medialu je uneo Blejkov duh (William Blake), kao i čitav niz drugih, do tada na prostoru Jugoslavije, nepoznatih filozofskih ideja, ezoternih težnji ali i opskurnih misaono-alhemijskih principa za koje je posebno težio da ih praktično primeni u radu sa samim sobom, ili i sa svojim najbližim prijateljima u tom svom uskom krugu. Uvek gladan znanja, redovno je pribavljao knjige iz Engleske posedovavši tako jednu zavidnu biblioteku retkih naslova na engleskom jeziku. A u tom tajanstvenom, ezoternom odnosu između Savića i Šejke svedočio je direktno Dragoš Kalajić koji je ostavio dragocene beleške vezane za ovu dvojicu pionira. Kalajić je pisao da se “pred enigmatičnom ličnošću Ilije Savića otvara prostor bez čvrstih činjenica“; prostor živog peska i opasnih dubina. Primer jedne takve opskurne, a potencijalno i opasne prakse svakako je Savićev rad na rešavanju jednog posve fundamentalnog metafizičkog problema, problema toliko složenog da je zahtevao, kako je govorio, “čitav ljudski vek“… Na žalost, to je jedino što je preživelo da bude na tu temu rečeno. Ili, pak. možda na sreću, obzirom da je Ilija svakako preminuo mlad sa svega 30 godina, to je možda i posredni dokaz da je uspeo u svom metafizičkom naumu, jer jeste ostala činjenica za njim – iskoristio je svoj životni vek. Svojim odlaskom on sa sobom ostavlja određene i razbacane hermetičke tragove, fragmente i artefakte svog delovanja baš na način kako su to činili i mnogi daleko uticajniji ljudi na ovome svetu – kroz skup materijala bez potrebnog ključa za njegovo otključavanje i dešifrovanje zarad razumevanja celine. Kalajić je takođe ubeležio kako su on i Šejka upoznali Iliju još u tinejdžerskim godinama, te im je još tada delovao “kao biće s druge planete, mag satanskog osmeha“. Otuda ni ne može u potpunosti da čudi što su brojne njegove rečenice i citati, iz dela nepoznatih mistika i filozofa, tada ovoj dvojici zvučali apsolutno nerešivo.

A ta posebna bliskost između Ilije i Leonida pre svega je proizilazila iz toga što su ih povezivali gotovo identični problemi duhovne prirode i to ih je, prirodno, navelo da se zajedno pozabave uzrokom tog njihovog duhovnog disbalansa čiji je izvor negde tamo na granici između metafizike i umetnosti… a na Mestu gde se očito lako gubi tlo pod nogama kako u fizičkom, tako i u onom dubljem, duhovnom smislu. Nakon smrti Ilije, Leonid doživljava izuzetno teške trenutke lične depersonalizacije, odnosno gotovo apsolutne identifikacije sa svojim sada pokojnim prijateljem. Duhovnim bratom. Kasnije su se pojavile fotografije koje prikazuju njihov svojevrsni ritual, onaj o kojem nema dovoljno informacija, ali se zna da je reč o inicijaciji u tzv. CADIS. Te fotografije načinio je Ilijin brat Dušan – sva trojica su preminula. Kalajić tako među jedinima jasno beleži kako postoje “čudne podudarnosti u datumima njihovih smrti“, nagoveštavajući istovremeno da “neke pečate ipak ne treba lomiti“ ne želeći da dalje dodiruje tu “metafizičku stranu tih odlazaka“. Upravo su ovo te opasnosti koje mogu biti izazvane ulaskom u određene odaje ezoternog koje time, potom, oslobađaju siline koje vrlo lako mogu da se otmu kontroli i okrenu protiv svojih zazivača koji bivaju zatečeni takvim naglim, neočekivanim razvojem okolnosti. Šejka je duboko verovao, poput Bodlera (Charles Pierre Baudelaire) i Genona (Rene Guenon), da je najveće lukavstvo đavola u tome što nas je uverio da ne postoji, te ceo njegov stvaralački put bio je borba između dveju krajnosti našeg dualnog sveta, ma kako ih mi nazivali i karakterisali.

U istom periodu odlazi i Šejkina druga supruga, Ana Čolak-Antić. Njena smrt bila je nagla, gotovo mistična: “kao da joj je nešto eksplodiralo u glavi” ostalo je zapisano je u sećanjima svedoka nemilih događaja. Dolores je često govorila o nekom zlokobnom obrascu koji se pojavio i nemilo kružio među članovima Mediale, odvodivši ih jednog po jednog. Govorila je o ciklusu smrti i sudbine koji je, činilo se, pratio mnoge iz tog najužeg kruga. Nalik Kalajićevim zapažanjima, takođe.

Na jednoj od poslednjih fotografija snimljenoj svega nekoliko dana pre smrti Šejke, njegova glava deluje neobično velikom, gotovo blago deformisana. Uzrok  njegove smrti bio je tumor u centralnom delu mozga… Kuriozitet je da je on, pedesetih godina prošlog veka, u svom tekstu “Priručnik veštice“, pominjao “glave u kojima raste tumor“ – motiv koji se kasnije stalno pojavljivao na njegovim slikama, u kompozicijama gde se pred zidovima uzdiže simbolična forma glave. Svoja dela potpisivao je pseudonimom Leon Leš. Jedna krajnje zlokobna koincidencija (?!) o uzroku smrti koja se obuzela Iliju i Dušana Savića, Leonida Šejku, kasnije i Dolores Čaće, Svetozara Samurovića, Milića od Mačve i, na posletku, i Dragoša Kalajić. Kao primer mogu poslužiti i Kalajićeve opservacije o “pečatima” što ezoteričarima Mediale uvodi dodatnu moralnu dilemu: inicijacija može biti transformativna, ali ona podrazumeva rizik.

U istorijskoj hermeneutici ovo se manifestuje kao ponavljajući obrazac pri skoro svim mističnim pokretima: cena znanja je oličena u potencijalnoj psiho-fizičkoj destabilizaciji individue koja se u nju upliće i želi da je pusti u svoj um i telo, ali i društvenoj stigmatizaciji.

Mediala u svom stavu spram umetnosti i metafizčkog često je zauzimala stav u kojem se ritual i estetika prepliću:

• performans poprima obrednu simboliku;

· dok ličnosti koje u tome učestvuju razvijaju alter-ega kao instrumente za istraživanje psihičkog i simboličkog prostora u kojem imaju predodređeni domet delovanja.

.

Ovakva praksa otvoreno svedoči eksperimentalnom pristupu (para)psihologiji, kao i drugim fenomenima uma i sve to se dešava pre bilo kakvog institucionalizovanog pristupa ili istraživanja, a za koja se zna da su se kasnije i dešavala (poput istraživanja lucidnog sanjanja) pod okriljem odgovarajućih državnih institucija, što i jeste praksa u gotovo svim ozbiljnim državama sveta.

Na kraju, za lik i delo Ilije Savića ostaje gotovo nemoguće da bude zaboravljeno i završi u tmini istorije, nevezano za to koliko ljudi danas zna za ovog čoveka koji je severnjački sjao unutar Mediale i time drugima osvetljavao puteve njihovih ličnih potraga. Bio je istovremeno i tihi posmatrač i tumač Mediale iz pozadine, ali i onaj koji u toj tišini vodio i usmeravao dela koja je ova grupa rađala na svim frontovima umetničkog ispoljavanja duha. Iako mnogo toga o njemu nije ostalo koherentno zapisano kako bi mi to danas, ili kako bi to makar očekivali, znajući za njegov značaj i uticaj, on i dalje ostaje fundamentalno bitan i neodvojiv od dubinskog razumevanje Mediale kao pokreta koji je nadilazio smisao umetnosti po kojoj je bio većini poznat na ovim prostorima. Savić je uspostavio ključni pojam “središte” – ideju jezgra kao duhovnog oslonca i smisla pokreta. Neki bi čak rekli nalik trećoj sili Dimitrija Mitrinovića. I dok su savremena umetnost i moderni čovek razjedinjeni eksplozijom neuravnoteženih misli i rasute pažnje, Savić je tragao i radio na obrnutom procesu, na: imploziji ka unutrašnjem centru.

4 6 3 8 A B K 2 4 A L G M O R 3 Y X 24 89 R P S T O V A L

Dakle, sve Ilijino danas imamo u svega nekoliko neuglednih svezaka i skromno vođenih dnevnika koji u tim fragmentisanim zapisima više zbunjuju nego što razjašnjavaju niti upisanih Ilijinih misli. Na tim stranicama preovlađuje belina, praznina… Tu i tamo, na marginama hartije, pojavi se poneki zapis, polurečenica… tačka u središtu, kruga, lista, prazan krug, kosa crta itd. Te sveske su danas tragovi prisustva bez konkretnog značenja – i kao da te bele, prazne stranice sadrže upravo ono što je Ilija želeo da za sebe sačuva, a bez da bilo koga sa strane svog kruga u to upućuje, baš kako i dolikuje pravom psihonautu ne želeći da druge živote dodatno izlaže riziku obzirom da je to učinio sa svojim. To je istinski način kojem su pribegavali mnogi vrsni mistici ovoga sveta, te usled nedostatka potonjeg ključa za ovaj vid enkripcije konkretna poruka biva zauvek skrivena od profane javnosti i trećih lica. Ilijini zagonetni rukopisi smatraju se i dan-danas najmisterioznijim spisima u biblioteci Mediale koje čak ni izdavačka kuća “Prosveta” nije uspela da objavi, iako su za pripremu bili angažovani upravo Leonid i Dolores. Rukopis je, međutim, zadržao svoju tajnu, jer bi se njegovo eventualno objavljivanje, u takvom obliku, kako su svi oni zajedno zaključili, svelo tek na lične interpretacije i generalno nerazumevanje sadržine. No, paradoksalno, tu je sabrana jedna od potencijalno najneobičnijih duhovnih avantura u novijoj srpskoj intelektualnoj istoriji: unutrašnje putovanje nalik spiritualnoj speleologiji, decenijsko poniranje u sopstveni centar, rad na sebi koji po disciplini i dubini podseća na budističku praksu najviših redova i svi oni koji su imali prilike da se susretnu s tim rukopisima najčešće su se zadržavali na njegovoj spoljnoj manifestaciji, obliku, dok je Dolores upozoravala da su reči i slike gotovo beznačajni bez dubljeg razumevanja suštine i da se pravi smisao nalazi tek ispod njih, u prostoru tišine, praznine… Upravo su te praznine na stranicama Ilijinih beležaka, u stvari, zapisi s one strane, portali do njegovih nerazjašnjenih misli.

Na tom putu Savić je, opet na sebi svojstven način, otkrio Šejkin “Zamak“, simbolično alhemijsko Veliko delo, srž same ideje Mediale i njenog “središta“. Vežbe, skice i pokušaji pripreme za onu sveobuhvatnu formulu kojom bi se spojili život i smrt — tačka poput Borhesovog Alefa, u kojoj se sabira čitav kosmos i gde je zapisano sve ikada napisano, ali i sve što će tek biti napisano. Jer upravo je ono nevidljivo i neizrecivo, tamna energija, i istinska pokretačka sila čitavog kosmosa. U toj dimenziji ispoljavanja Istine tajanstvena metafizička istorija Mediale nalazi svoj najpotpuniji izraz upravo u ličnosti Ilije Savića – u njegovom unutrašnjem zdanju, građevini duha koju je gradio ne slikom, već tišinom.

O Iliji Saviću Leonid Šejka je zapisao reči koje danas zvuče kao epitaf i vizija u jednom:

On je otkrio tajnu: reši svoju mikronsku situaciju i to je put da se izađe iz prolaznog.

Posle predugih, za današnje vreme neshvatljivo savesnih ispitivanja, njegova građevina je postavljena na čvrste temelje, a ona je već vidljiva jer to nisu temelji već jezgro…

ODABIR TEMA