Uvid u izvornu jevrejsku, metafizičku prirodu nebeskih entiteta zvanih anđelima
PROČITAJTE VIŠE

Smisao i značaj ljuštura (kelipot, קליפות)

/ Oklopi koji okružuju svetinju u Nj /

.

U ovom svetu sve delimo na dva – svetu (sitra d’keduša, סטרא דקדושה) i profanu stranu (sitra ahra, סטרא אחרא). Naime, radi se o konceptu suprotstavljenih impulsa, uticaja, gde jedni od njih gode našem prirodnom naboju života i razvoja, dok oni drugi predstavljaju kontratežu tome i zbog toga postoji težnja da ih zovemo zlim nagonima (jecer ha’ra, יצר הרע). Slikovit primer možemo naći u seksualnoj privlačnosti, gde se radi o spajanju suprotnosti, suprotnih principa, ali je balansirani uticaj ta dva elementa sasvim dovoljan da nas uzdigne i do nečeg svetog. Uzvišenog. No, svaki ekstrem, preterivanje unosi element haosa i razdora koji onda vidno ume da naruši taj potencijal za svetinjom. Zato preljubu vidimo kao jedan degradirajući akt po mnogim osnovama.

Zato je seksualni odnos redak i posve dobar primer koji je istovremeno i sitra d’keduša i sitra ahra, jer obuhvata obe krajnosti delovanja…

Kabala (הקבלה) koristi još jedan izraz kojim množinski opisuje te otpadne, negativne uticaje po čoveka i duh mu – kelipot (קליפות), ili klifoti jezikom zapadnog hermetizma, koji su kao koncept primenljivi i na tzv. hrišćansku kabalu koju možemo naći kod mnogih uticajnih mislilaca zapada. Kelipu jednostavno možemo opisati rečju – ljuštura, ljuska. To nam govori da se radi o višku koji se mora odbaciti, jer u suprotnom može samo da našteti jedinki i njenom daljem razvitku. Samim tim možemo povući i paralelu sa kabalističkim Drvetom života (Ec hajim, עץ חיים), te klifote možemo vizuelizovati na tzv. klifotskom Drvetu smrti (Ec mevet, עץ מות). No, istovremeno pomorandža nikada ne bi dostigla svoju zrelost i rodila da nema svoju zaštitnu koru koja je čuva u tom procesu rasta i sazrevanja, ali kada je konzumiramo mi koru odstranjujemo, ljuštimo je i dolazimo do bisera koji je rodio – očuvane i hranljive suštine. Religiozni Jevreji (haredim, חרדים) ovu unutrašnju suštinu, Volju, zovu pnimijut ha’racon (פנימיות הרצון), dok je spoljašnja ljuštura volje hicioniut ha’racon (חיצוניות הרצון).

U kosmologiji koju nam daruje Isak Lurija (יצחק לוריא) klifotu su upravo to, metaforički oklopi koji okružuju svetinju u nj. Možemo ih čak shvatiti kao svojevrsne duhovne prepreke na našem putu duhovne spoznaje, u traganju spoljnim svetom, otud ih možemo poistovetiti sa idolatrijom i drugim mentalnim stranputicama na koje neminovno moramo naići na našem putu. Ali moramo i postati svesni njih, te ih i zaobići u jednom trenu. Upravo je to sitra ahara, prepreke na putu ka Svetom i to se manifestuje putem seder hištalšelut (סדר השתלשלות), predodređenih pojavnosti na tom putu.

Prema nejevrejskim, hermetičkim krugovima, kabale, odnosno njene ‘pohrišćene‘ verzije, prihvatanje klifota kao neminovnosti uzima se kao deo procesa tokom kojeg svako treba da se susretne sa sopstvenim unutrašnjim demonima, nagonima. Da spozna sopstvene jame i dubine i bude u miru s tim. S tim da u njemu leže oba aspekta božanskog. Kristijan Rozenrot (Christian Knorr von Rosenroth) u svom delu ”Kabbala denudata” iz 1684. ove klifotske sile dovodi u vezu sa kraljevima Edoma (אדום), te dalje upućuje da je ovaj problem klifota rezultat disbalansa koji se javio u emanaciji sefire Gedula, odnosno Hesed (חסד) – Božije milosti. ”Kabbala denudata” je delo koje je znatno kasnije pod nazivom ”The Kabbalah Unveiled” objavio čuveni Meters (MacGregor Mathers) i koja se i danas može pronaći i pribaviti. Vrhunac fizičkog stvaranja jeste skrivanje božanskog izvora na materiji, u telu ljudskog bića, a koji je tu da u posebnim prilikama uzdigne čoveka s iste i ukaže mu na visine kojima treba težiti, na putu evolucije duše. Iako apslutno postignuće vidimo u svetu koji dolazi (ha’olam ha’ba, העולם הבאה), utimativni cilj stvaranja i jeste ovaj materijalni svet. Njegova poslednja instanca, odakle započinje put u suprotnom pravcu. Baš poput i pulsiranja svemira od njegovog nastanka pa do smrti čitavog sistema… U celom tom dugotrajnom procesu veliko postignuće počinje od toga da se mi svojim delima u startu odvajamo od animalne prirode i to treba pažljivo gajiti. Otud taj veliki broj zapovesti (613), jer su sve one potrebne na tom teškom putu. Spuštamo se ovde da bi se svojevoljno uspeli nazad.

Velikim delom mi činimo dira be’tahtonim דירה בתחתונים – našim delima manifestujemo božije prisustvo. Svako od nas se, baš i poput Mesije (Mašijah, משיח), mora prvo probuditi u mraku mesa i da u tome pronađe smisao i lepotu postojanja, kao utemeljenja stvaranja. Svaki susret sa aspektima zla mora se posmatrati iz ugla potrebe za prevazilaženjem istog u okviru našeg Velikog dela. Što je tama gušća, to je zlo jače, ali i svetlost na posletku sjajnija. A transformacijau blistavilo neizbežna.

Kralj Solomon (Šlomo, שלמה) je u svojoj ”Pesmi nad pesmama” (Šir Ha’Širim, שיר השירים) opisao to stanje poput tmine, predivne tmine.

Kabala se dalje grana u razmatraju dve posebne vrste kelipot:

קליפות נגה kelipot noga – klifota, ili ljuštura koje mogu biti iluminirane i

שלוש קליפות šaloš kelipot – tri apsolutno nečiste kelipe

 

Prve, dakle, mogu biti izdvojene, te pročišćene i kao takve redefinisane, dok drugi tip klifot (množina) koji se ovde pominje jedino kao rešenje mogu biti uništene. U misterijama kočija o kojima prorok Jezekilj (Jehzekel, יחזקאל) u svojim vizijama piše, ove tri nečiste kelipot nazivaju se i vihorima, golemim oblacima. Čak plametećim ognjem. Dok kelipot noga opisuje prozračnošću, onom koja ih okružuje kao takve. Tri nečiste kelipot dalje teku i iz njih se rađaju duše svih živućih stvorova koji nisu naznačeni čistima, odnosno koje nisu kašer (כשר), što se ujedno odnosi i na iste takve plodove zemlje koje označavamo kao orla (ערלה). Dalje se može isto tako zaključiti da i sve dalje akcije, verbalni iskazi kao i misli koje smatramo nečistima, a koje su deo 365 negativnih zapovesti mogu biti praćene do svog izvora i nastanka u ovoj kelipi. Dušu čistih životinja otud nazivamo nefeš ha’behamit (נפש הבהמית), kao i svih drugih darova prirode koji se smeju konzumirati za prehranu i drugu svakodnevnu upotrebu među Jevrejima.

Tako je svaki Jevrejin je načinjen od dva soja duše i oba su nastanjena u njemu.

Uz nefeš ha’behamit tu je i nefeš ha’elokit (נפש האלקית‎) i ovu božansku dušu čini 10 silina čije pojedinačne izvore pronalazimo u svakoj od 10 sefirot Drveta života (Ec hajim, עץ חיים). Ona je u istoj ravni s nefeš behamit koja takođe poseduje svojih deset silina. Elokit teži strani keduša (קדושה), dok behamit naginje ka kelipa. Ove dve krajnosti prisutne u svakom Jevrejskom biću određuju njegovu prirodu. Misli, akcije, stremljenja… Ovaj dualni princip dušedefiniše sudbinu svakoj duši. Cilj je jedino balans ove dve težnje koje možemo modernijim rečnikom opisati ljudskom i animalnom i one su glavni motori jedinke koja sebe može nazvati čovekom. U većoj ili, pak, manjoj meri.

Ovde jasno vidimo da obe krajnosti dolazi iz istog izvorišta – i dobro i zlo.

Obzirom da smo do sada utvrdili kako sve što na ovom svetu na određeni način čulno i iskustveno zapažamo, sve potiče s određenih viših ravni postojanja, samim tim i sitra ahra, kao i klifoti, takođe dele istu generičku sudbinu, iako kada se ovo pitanje posmatra pojednostavljeno deluje zastrašujuće da oba dolaze iz istog Izvora. No, kada je iz primordijalnog pulsiranja, odnosno Božanske kontrakcije koja je dovela do stvaranja, cimcum-a (צמצום), ono je projektovano u prazninu. Tom projekcijom nastaju četiri bazična sveta koji su u temelju svekolikog postojanja:

1 עולם האצילות Olam Acilut

2 עולם בריאה Olam Brija

3 עולם יצירה Olam Jecira

4 עולם עשיה Olam Asija

No, ipak pre formiranja prvog sveta, odnosno najviše ravni postojanja – Aciluta, prvo je morala biti stvorena praznina, ona praznina koji mi pogrešno nazivamo haosom. Upravo taj haos i predstavlja božanski potencijal koji mi s ove naše ravni na žalost ne vidimo potencijalom, već neredom. Ali to je iz naše perspektive normalno staje stvari i nemogućnosti razumevanja tako naprednih koncepata poput Božanskog Stvaranja iz Haosa. Taj haos koji je, dakle, prethodio stvaranju zovemo Bohu (בהו). To je poseban svet, svet haosa (i’seder, אי סדר), nereda… Onaj koji je nad preostala četiri u hijerarhiji. I odatle i uzimamo prve okvire za ono što ovde sada nazivamo klifotima. Jednostavno, radi se o potencijalima za stvaranje s drugog kraja spektra postanja. Za nas oni jesu loši, ali suštinsi nisu.

Obrise upravo ove ideje o grananju u procesu stvaranja vidimo i u učenju poznatom kao ševirat ha’kelim (שבירת הכלים), odnosno metafizičkom razbijanju posuda koje su predviđene da skladište svetlost stvaranja. Samim ti u ”Midrašu” (מדרש) jasno čitamo da je pre ovog našeg materijalnog sveta, kosmosa, postajalo više drugih koji su sticajem kompleksnih okolnosti morali biti povučeni. Uništeni. Baš poput savremen naučne ideje koja ide dalje od stanovišta utemeljenog na jednokratnom Velikom prasku, već pre na Velikom sudaru (The Big Bounce Theory of the universe) koji upravo i dovodi do cikličnih stvaranja i razaranja kosmosa. Poput eonskog reseta sveta.

Ideja da je prvi svet koji je bio stvoren bio Svet Haosa nalazimo u stihu 1:2 Postanja (Berešit, בראשית):

והארץ היתה תהו ובהו
Ve’ha’arec hajta tohu va’bohu
A zemlja beše bez obličja i pusta

Odmah nakon čina cimcuma dolazi do pojave sefirot Drveta života, koje primarno bivaju ustoličene u tom novostvorenom Svetu Haosa i bez ikakvih staza još uvek među sobom. Tada je svaka sefira bila u svom najčistijem obličju i bez uticaja drugih sefira – Bina je bila Bina (בינה), bez ikakvih upliva Hohme (חכמה) i tako redom. Svetlost koja je tada počela da ispunjava tek načinjene posude (kelim muatim, כלים מואתים) unutar prvog sveta Haosa bivala je sve koncentrisanija, kompaktnija i intenzivnija (orot merubim, אורות מרובים), te je ubrzo i preplavila posude koje su joj bile izvorno namenjene. Svetlost ih je potom napukla, te izlomila (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים). Za lakše razumevanje ovog metafizičkog čina razbijanja posuda možemo se poslužiti analogijom, te primerom naleta stotine miliona volti električne energije ka jednoj sijalici od 60 vati. S jedne strane imali smo čitav svet Haosa koji je do tog treba obilovao tek stvorenom količinom energije koja je nalikovala apsolutnom pumu ispunjenja istom, dok već u narednom trenu dolazi do stvaranja sefira koje su odjednom svu tu potenciju morale nekako da kanališu, a staza među njima još ne beše. Staza koje bi poput mreže kanala uspostavile prve tokove te do tada apsolutno slobodne i neukalupljene energije prostora. Vrlo slično količini energije za koju se pretpostavlja da je postojala u prvim trenucima Velikog praska, što je i dovelo do momentalne inflacije tog ranog svemira, rezultujući širenjem bržim od brzine sâme svetlosti.

Takav svet je, dakle, zahtevao momentalnu intervenciju i morao je biti modifikovan. Samim tim uklonjen. Uništen. Zamenio ga je Svet Korekcije (Tikun Olam, תיקון עולם), svet koji je među sefirama posedovao neophodne konekcije, samim tim kolaps je tada bio izbegnut. No zbog toga jedna sefira je istovremeno u sebi sadržala i drugu, potencijal više nije bio među njima jedinstven. Hohma je istovremeno sadžala Binu i obrnuto i redom. Takođe, zbog svega toga količina primordijalne svetlosti u njima bila je redukovana u odnosu na onu iz Sveta Haosa koji je prethodio Svetu Korekcije.

Ali vratimo se razbijenim posudama malopre pomenutim. Govori se da su se raspršile u 288 varnica koje su tim činom destrukcije spale postepeno na niže nivoe postojanja. Na tom putu ka nižim reonima Stvaranja one su se dodatno usitnjavale u sve manje i grublje čestice na putu ka materiji. Vremenom su se one finije čestice vratile svom izvorištu, samim tim što su mu i ostale relativno blizu, odnosno ponovo su postale jedno na nivou Aciluta. Većina drugih je završila na nivou svetova Brije Jecire, obrazujući na tim nivoima ono što mi sirovo nazivamo ”zlom”, pre svega usled šire nekompatibilnosti njihovog uticaja na našu ravan i samim tim našeg iskrivljenog shvatanja njih samih. Na kraju, najgrublje varnice iz razbijenih posuda doprle su i to sveta Asije, obrazujući posebne sfere energetskog uticaja koji znamo pod imenom kelipe. Na hebrejskom kelipot (קליפות), ili kako bi to zapadni hermetizam zvao – klifoti. Takođe, vrlo je važno na ovom mestu napomenuti da ševirat ha’kelim nije bio nikakav slučajni čin, ili, pak, propust bilo kakve vrste. Ne, naprotiv. Upravo je taj proces pri stvaranju, koji je  stvorio klicu zla, u široj slici odgovoran za nešto mnogo značajnije i važnije od površnog gledanja na zlo kao nešto jedinstveno. Ovim je čoveku, kao poslednjoj instanci stvaranja, data mogućnost posedovanja i primene slobodne volje. Ovu ideju dublje razrađenu nalazimo unutar filozofskog koncepta znanog kao dira be’tahtonim (דירה בתחתונים) i koji se bavi promišljanjem o procesu manifestacije Božije prisutnosti u svetu. Tu se dotiče sâma i suštinska svrha Stvaranja (Berešit, בראשית), kroz postupnu i dubinsku analizu datih tekstova i komentara. Upravo se iz ovog razloga i govori o skrivenoj uzvišenosti Kelipe (קלפה) kao neophodnoj prethodnici našeg materijalnog plana i slobodne volje kao ljudske krune postojanja.

To je ona svetlost koja izvire iz dubina Haosa…

I to je mesto kuda će i Mesija (Mašijah, משיח) morati da se zaputi.

A jednom kada taj Čovek (, איש) uspe da transformiše kelipat noga (קליפות נגה), odnosno sjaj kelipe, tada će dopreti to primordijalne svetlosti stvaranja i sprovesti je do dela stvaranja, jer svaka materijalna stvar u sebi sadrži fragmente tog sjaja. Problem je jedino u tome što se na takve činove iskupljenja svetlosti čeka stotinama, čak hiljadama godina ne bi li pojedinačne varnice bivale oslobođene. Taj čin zovemo birur nicocot (בירור ניצוצות), odnosno – refiniranje svetlosti. Paralelu možemo povuću u činu konzumiranja hrane, kada se dešava slična promena u agregatnom stanju materije, jer su telo i duša na okupu baz zahvaljujući hrani koju unosimo. Upravo se za kašer (כשר) hranu veruje da sadrži te iskre svetlosti, koje potiču iz davnašnjeg naprsnuća i pucanja posuda. Čovek je biće bazirano na unosu materije, hrane, jer je bazirano na duši koja zavisi o svetlosti.

Čovek zavisi od hrane jer se u njoj kriju iskre svetlosti koji su potekli još iz Sveta Haosa. Zato se kaže da se hrana konzumira u čast nebesa, jer ona u svojoj sirovoj formi, nekunzumirana, ostaje u stanju kelipa noha, sve dok nije uneta u organizam i iskorišćena da se iz nje izvuče energija neophodna za očuvanje i održanje životne forme. Sve dok nije upotrebljena za očuvanje reda. Tada njena srž biva transformisana, jer u krajnjoj instaci mi tu energiju potom koristimo za proučavanje svetih tekstova, Tore (תורה) i približabanje Bogu. S druge strane, hrana koju ne možemo nazvati čistom, odnosno kašer, ona ostaje kelipa sve dok se osoba koja ju je konzumirala ne okrene svetim manirima ponašanja, te se retroaktivno uzdigne do potrebnih visina duha.

Na kraju, ultumativno pročišćenje sveta dolazi u danima Mesije, kada će Božije prisustvo lično izvršiti čin opšteg pročišćenja sveta. Tada će sva kelipot biti uklonjena i započeće Božanska služba na nivou keduša (קדשה) ad infinitum, a naznake tog vremena možemo naći u iskrama držanja Šabata (שבת). Prema jevrejskom pravu, halahi (חלכה), jedina hrana koja se sme konzumirati na Šabat jeste ona koja je pripremljena pre početka Šabata, jer je svaka radnja tog tipa zabranjena na Šabat.

Dolazak Mesije i vreme nakon toga mi možemo porediti sa Šabatom, odnosno načinom života koji danas vodimo od zalaska sunca petkom, do zalaska sunca subotom. Odnosno jedinim istinskim vikendom. Dok sadašnje vreme izjednačavamo s bilo kojim drugim danom u nedelji.

ODABIR TEMA


Subscribe / Pratite diskusiju
Notify / Obaveštavaj me
guest
0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments