/ Iliti jedna posve hororična tehnologija koja je pomogla Kuperu da “spasi” Lauru /
.
By saving Laura [Palmer] before her murder and bringing her to the White Lodge for safety, [Dale] Cooper has effectively removed Laura from her own timeline. She wasn’t murdered, but she is now missing. Bob was unable to fulfill his end of committing the ultimate evil upon Laura, which is taking her life. That disruption probably sends shockwaves throughout all the parallel dimensions, and what we see in the show’s final moments in those realities is them somewhat collapsing in on themselves. Laura may be able to hide out in this new dimension, but that evil is coming for her, whether the person she is in this reality knows that she is Laura Palmer or not…
Kvantno brisanje s odloženim izborom, ili kako se u originalu zove delayed-choice quantum eraser (u nastavku teksta: DCQE), predstavlja svojevrsno proširenje klasičnog pristupa i problematike kvantne mehanike, te uvodi kompleksnije ideje na ono što je inicijalno ustanovio jedan od najvećih američkih, ali i svetskih, teorijskih fizičara čuveni Džon Viler (John Archibald Wheeler). Tako ova sada kompleksnija eksperimentalna postavka kombinuje paradoks koji proizilazi iz eksperimenta s dvostrukim prorezom (double-slit experiment), s fenomeomn kvantne isprepletanosti (quantum entanglement), s ciljem da se ispitaju granice intuicije o uzročnosti, vremenu i prirodi kvantne superpozicije, uz ključne implikacije određenih fenomena poput uticaja sadašnjeg izbora na prošlost. Otuda DCQE adresira jedno suštinsko pitanje: ako detektor na kraju putanje pokaže da je kvantni paket manifestovao ponašanje svojstveno jednoj jedinoj putanji, tj. ukoliko je detektovana čestica (particle), zdravorazumska implikacija bi bila da je taj kvantni entitet ušao u dvoslojnu prepreku i prošao kroz jedan od dva proreza u formi čestice; nasuprot tome, ukoliko merenje otkrije interferenciju, odnosno ponašanje koherentno s prolaskom kroz dva nediferencirana puta onda znamo da smo prisustvovali entitetu talasne (wave) prirode.
Zato sada na bazi ove osnovne Vilerove premise kreira se jedna još dublju i kvazi-intuitivnu predstavu, koja kaže sledeće: šta se događa ukoliko se konfiguracija ovog eksperimentalnog mernog aparata promeni dok je foton još u letu? Po zdravorazumskom predviđanju, foton bi onda morao naknadno da revidira svoju prethodnu odluku – te da bude ili talas, ili čestica. Na ovaj način demonstrira se jedna krajnje dramatična verzija ovog problema, jer: ako se isti princip primeni na makro-skalu, odluka posmatrača na Zemlji koja je doneta u poslednjem trenutku mogla bi formalno da promeni događaj koji se odigrao pre miliona, ili čak milijardu godina u prošlosti.
Zarad lakšeg praćenja, tekst delimo u 3 ključne celine:
I eksperiment s dvostrukim prorezom: proširena verzija;
II kabalistički osvrt na manipulaciju stvarnošću;
III Tvin Piks kao Linčov primer DCQE-a.
.
.
Pođimo od dubljeg paradoksa koji proizlazi iz implicitne pretpostavke jedne, naizgled, ontološke tvrdnje:
· ako u trenutku detekcije foton pokazuje osobine čestice – onda je nužno da je u svakom ranijem trenutku bio čestica;
· ukoliko pokazuje osobine talasa – onda je uvek bio talas.
.
Viler ukazuje da ovakav rekonstrukcioni način razmišljanja dovodi do kontradikcija kada se dopusti da izbor merenja varira u vremenu nakon prolaska kroz interferometar, te da bi se izbegao ovaj, ali i drugi slični paradoksi mora se prihvatiti jedna od sledećih pozicija… ili makar neki njihovi hibridi:
• nestandardna, retroaktivna uzročnost: izbor merenja u sadašnjosti “uzrokuje promenu u istoriji sistema“, tj. uzročnost koja se može formalno-delimično promeniti u vremenu (retrocausality);
• standardna superpozicija (superposition principle): dok foton putuje, on se ne nalazi u klasičnom stanju talas/čestica, već u kvantnoj superpoziciji, odnosno generalnoj potencijalnosti;
♦ ono o čemu diskutujemo pre detekcije ne poseduje fizičke karakteristike, te ne može biti definisano…
.
Tako pri ovoj interpretaciji nema paradoksa uzročnosti, jer prošlost nije fiksirana u klasičnom smislu, bar nije dok se ne izvrši odgovarajuće beleženje stanja, samim time epistemološka, odnosno informaciona rekonstrukcija glasila bi: ono što ovim činom menjamo nije sâm događaj u svetu, ne, već naš deskriptivni model istorije koji zavisi od informacija dostupnih posmatraču; kolaps talasne funkcije je upravo taj epistemološki prelaz. Moduliran beleženjem informacije.
Cilj je da predstavimo jednu detaljnu analizu, kroz više ključnih koraka, ali i putem hermeneutskog tumačenja ovog posve neobičnog, kvantnog eksperimenta (Experimental Study of Mystery of Double Slit) prvi put postavljenog i izvedenog od strane dr Marlana Skalija i dr Jonga H. Kima 1999. godine (Yoon-Ho Kim, R. Yu, S. P. Kulik, Y. H. Shih, Marlan O. Scully), kasnije i drugih, kroz prizmu posve rigoroznog naučnog diskursa. Doduše, na ovome mestu sve to ćemo dodatno obogatiti i adekvatnim filozofskim (pre svih judeo-mističnim) elementima i odgovarajućim simbolima ove tradicije pri objašnjavanju ovakvog vida igranja sa stvarnošću, a u poređenju s terminologijom i principima kvantne mehanike zbog svih čudnovatosti sa kojima ćemo se kroz ovah maestralni eksperiment susreti. Zato na ovom mestu može slobodno biti izneta tvrdnja da rezultati ovog opita ne samo da podrivaju jedan svojevrsni naivni realizam klasične fizike, već ukazuju i na neraskidivu vezu između informacije i svesti kao, potencijalno. sâmog tkiva našeg univerzuma (“Holographic dark information energy: Predicted dark energy measurement“). Otuda ovaj eksperiment funkcioniše i služi kao svojevrsni empirijski most između kvantne neodređenosti i metafizičkog koncepta koji stvarnost opisuje fundamentalno informacionom i, samim time, mentalnog karaktera gde akt saznanja (da’as, דעת) kolabira talasnu funkciju u jedno, određeno i manifestovano stanje (malhut, מלכות), efektivno utičući i na prošle događaje kroz mehanizam kvantne retrokauzalnosti.
No, pre nego se upustimo u zamršenu topologiju DCQE eksperimenta, odnosno ove tzv. kvantne gumice s odloženim izborom, neophodno je utemeljiti našu premisu u svetlu njenog prethodnika, paradigmalnog eksperimenta s dvostrukim prorezom (Double-slit experiment, DSL), jer ovaj inicijalni i nikako manje genijalni eksperiment predstavlja prvu veliku herezu moderne fizike, rušeći apsolutistički svetonazor Njutnove mehanike (Newtonian mechanics).
An experiment by Australian scientists has proven that what happens to particles in the past is only decided when they are observed and measured in the future.
Until such time, reality is just an abstraction.
DSL ukratko:
• kada se kvantni gradivni elementi naše stvarnosti (fotoni γ, elektroni e−…) propuste kroz dva bliska proreza, a bez ikakvog pokušaja detekcije njihove putanje, oni se tada ne ponašaju se kao čestice kakvim smo ih inicijalno uzeli, odnosno kako bi se inače očekivalo, već tada manifestuju svoju talasnu prirodu pri manifestaciji a koju beležimo kroz pojavu interferentnog obrasca na ekranu detektora. Ovaj obrazac nije prosti zbir dva snopa čestica, već je direktna posledica interferencije talasa verovatnoće samoga sebe. Pojedinačna čestica poput elektrona bi, u odsustvu posmatrača koji bi definisao njegovu trajektoriju, egzistirala u stanju superpozicije, iliti neodređene mogućnosti, prolazeći tako kroz oba procepa simultano. Tada on nije ni ovde ni tamo, već je u stanju kvantnog potencijala koji istovremeno obuhvata i ovde i tamo. Međutim, čim se na jedan od dva proreza postavi merni uređaj za detekciju promena, a sve u nameri da se utvrdi kojim putem će elektron proći (“which-way” information), dolazi do ove posve radikalne transformacije – kvantno stanje, superpozicija, kolabira u jedan i definitivan oblik koji tada beležimo. U tom trenutku deluje kao da elektron bira jedan od dva proreza kroz koji će proći, dok interferentni obrazac nestaje istovremeno ga menjujući grudvasti obrazac pojavnosti (clump pattern), što je, tek na posletku, i očigledan znak ponašanja jedne čestica.
Dakle, sâm čin merenja, čin registrovanja informacije, poput je katalizatora koji uklanja talasnu koherenciju i forsira kolaps u određeno, jedno stanje.
I zato nam se već sada, dosta rano u ovome tekstu, nameću prva dva temeljna pitanja:
I da li je uzrok kolapsa talasne funkcije fizička interakcija sa detektorom;
II ili je povod za to čin saznanja, odnosno, integrisanja informacije u svest posmatrača?
Kvantno brisanje s odloženim izborom (Observations of the delayed-choice quantum eraser using coherent photons) sada predstavlja jedno krajnje dramatično produbljenje ove osnovne kvantne paradigme i prethodnog eksperimenta koji smo ukratko prošli. Genijalnost ovog novog, nadograđenog pristupa leži u korišćenju para isprepletenih fotona (quantum entanglement), tog neobičnog kvantnog fenomena kada dva različita kvantna objekta dele jedan, jedinstveni kvantni opis na način da merenjem svojstva prvog trenutno određujemo/znamo svojstvo onog drugog, bez obzira da li je reč o udaljenosti od par metera i više stotina hiljada svetlosnih godina – te je zato utisak da tada informacija, naizgled, putuje brže od svetlosti.
Upravo je ovaj fenomen ono što je Albert Ajnštajn (Albert Einstein) svojevremeno, usled nemogućnosti davanja odgovora, nazvao:
.
A sada ćemo vrlo precizno objasniti postavku ovog dalekosežnog kvantnog opita:
IZVOR: laserski snop (gore levo) emituje parove isprepletenih fotona;
PROREZI: fotoni se zatim usmeravaju ka prorezima (važno je napomenuti da nema nikakvih detektora na prorezima);
RAZDVAJANJE: nakon proreza, fotoni se dalje usmeravaju ka različitim detektorima kroz Glen-Tomsonovu prizmu (Glan-Thompson prism, posebno polarizovana prizma koja se sastoji od dve oštrougle prizme od kalcita) gde jedan foton, “signalni“, putuje ka detektoru D0;
“BRIŠUĆI“ sistem: drugi isprepleteni foton, “idler“, usmerava se ka složenom sistemu poluprovodnih ogledala (BSa, BSb, BSc) koji ga, nasumično, mogu usmeriti ka jednom od četiri detektora D4, D2 i D3, D1.
Ključna karakteristika ovog sistema je i informaciona semantika svakog od ova četiri detektora:
D3 i D4: predstavljaju “koji-put” (which-way detectors) detektore, jer ukoliko foton stigne u D3 s apsolutnom sigurnošću znamo da je njegov signalni partner prošao kroz procep B, a ako stigne u D4, znamo da je prošao kroz procep A – otuda je ova informacija određena i nedvosmislena;
D1 i D2: ovaj par detektora su “brišući-detektori” (eraser detectors) jer ukoliko foton stigne u D1, ili D2, putanja kojom je došao do njih je takva da je nemoguće rekonstruisati kroz koji je prorez tačno foton prošao i samim time “koji put” informacija je izbrisana, odnosno, nikada nije bila uspostavljena kao definitivno saznanje, podatak;
D0: ceo eksperiment se izvodi na način da se snimaju svi pogotci signalnih fotona na D0, ali se ti podaci kategorizuju i analiziraju tek naknadno, u odnosu na to u koji je od četiri detektora (D1–D4) pogodio njegov isprepleteni partner.
Iako su svi rezultati ovog opita duboko uverljivi, oni su, istovremeno, i krajnje kontraintuitivni jer kada se posebno analiziraju samo oni “signalni” fotoni čiji su partneri pogodili D3 ili D4 (gde znamo putanju), na D0 se uočava isključivo grudvasti obrazac, odnosno:
No, u drugom scenariju kada se analiziraju samo oni “signalni” fotoni čiji su partneri pogodili D1 ili D2 (gde je putanja izbrisana, odnosno neodrediva putem “brišićih-detektora“), na krajnjem detektoru D0 manifestuje se jasan interferentni obrazac:
.
Iz ovih zaključaka slobodno se može reći da je najveći (odnosno – najčudnovatiji?!) trijumf delayed-choice quantum eraser eksperimenta, pre svega, ogledan u vremenskoj opita dimenziji, jer detekcija “idler” fotona na D1–D4 događa se tek nakon što je “signalni” foton pogodio D0. “Idler” foton može biti detektovan u nanosekundama, pa čak i milisekundama kasnije. Ipak, način na koji je signalni foton već interferirao, ili ne, na D0 jeste događaj je koji se dogodio u “prošlosti” i korespondira s tipom merenja i, samim time, informacijom koju ćemo tek dobiti na “idler” fotonu u “budućnosti“. To nas upravo i dovodi do kardinalnog zaključka: nije fizička interakcija sa detektorom D3/D4 ili D1/D2 ono što uzrokuje kolaps u trenutku detekcije “idler” fotona, ne, jer je ta interakcija identična u oba slučaja.
Ono što determiniše da li je signalni foton već bio talas ili čestica jeste kakva će informacija postati dostupna svesnom posmatraču:
· ako će sistem, kroz “idler” foton, dopustiti da saznamo putanju tada je signalni foton kolabirao u česticu;
· ako će sistem onemogućiti da saznamo putanju, tada je “signalni” foton ostao u talasnom stanju;
• otuda dolazi i akt konačnog saznanja:
.
Drugim rečima, ovaj eksperiment nedvosmisleno pokazuje, i samim time dokazuje, da ono što se s česticama događa u prošlosti biva odlučeno tek nakon čina posmatranja i merenja u budućnosti, jer ukoliko odaberemo da verujemo u to da je atom na jednoj određenoj putanji onda moramo i da prihvatimo da će merenje tog atoma u budućnosti uticati na ono što mu se dešava u prošlosti. Otuda možemo reći i da atomi, kao takvi, ne putuju na relaciji od tačke A do tačke B, već tek kada ih “izmerimo” na krajnjoj tački te trajektorije tek onda biva “odlučeno” da li će se oni manifestovati u formi čestice ili talasa.
Naravno, ceo opitni opis kao i sam proces pogledajte i u priloženom video primeru ispod, da bi vizuelno sebi olakšali razumevanje ove uzročno-posledično-uzročne kvantne drame, koja čisto tekstualnim opisom možda može više da zbuni čitaoca nego li da mu pomogne u razumevanju:
Vidimo da je delayed-choice quantum eraser, između ostalog, i jedan specifični konceptualni alat kojime se demonstrira koliko su u kvantnom domenu postojanja intuitivni pojmovi poput “prethodnosti“, “uzročnosti“, kao i “objektivne stvarnosti” fragilni i pod određenim uslovima sasvim lako remetljivi. I dok Vilerova misaona ilustracija dramatično ističe mogućnost da izbor merenja izgleda kao da revidira prošlost, standardna kvantna mehanika nudi elegantno i konzistentno objašnjenje kroz koncept superpozicije:
.
No ukoliko se, pak, ovde odlučimo za metafizičku, čak kabalističku analogiju možemo reći da DCQE otkriva kako akt opažanja – poput ritualnog pristupa informaciji koja je potencijalno u srži kosmosa – emanira konkretnost iz ništavila mogućnosti (Ejn Sof Or, אין סוף אור); no, to je ipak kvazi-poetsko, a ne empirijsko proširenje ove tematike što i dalje ne znači da treba biti kao takvo ignorisano. Za naučno razumevanje ipak prevladava: fenomen je u potpunosti kompatibilan s formalizmom kvantne teorije, ali eho njegovih filozofskih implikacije i dalje poziva na pažljivu i vrlo otvorenu refleksiju i iz tog pravca koji itekako ima šta da ponudi pod okriljem iste intuicije iza koje se svakako krijemo tokom ovog eksperimenta ma s koje strane spektra razumevanja dolazili. Otuda su ovakve slojevitu analize i potencijalne diskusiju više nego korisne.
.
.
Baš kao što jevrejski vernik/mistik pažljivo i sloj-po-sloj čita svoje sveto trojstvo razumevanja postojanja:
• jevrejsku “Bibliju” (TaNaH, תנ“ך);
• “Talmud” (תלמוד);
• ili “Zohar” (Sefer Ha’Zohar, ספר הזוהר).
.
Jasno je zato zašto za ovakve kvantne nalaze možemo reći da, donekle, rezonuju s jednom od dubljih mističnih tradicija, s jezikom jevrejskog misticizma i njegovog najrazvijenijeg pravca – kabalom (הקבלה). Odnosno, ponajviše korespondira s centralnim kabalističkim glifom Drveta života (Ec hajim, עץ חיים) koji putem simbolike sefira, energetskih emanacija, ima za cilj da objasni celokupni koncept Stvaranja (Berešit, בראשית). Otuda, po kabali, stvaranje sveta/svemira nije nužno samo akt fizičkog stvaranja, već ograničenja te fokusa Beskonačne svetlosti (Ejn Sof Or, אין סוף אור) kroz:
· 10 emanacija;
· i 22 staze (22) koje sve uvezuju;
◊ a uz zasebnu i skrivenu 11. sefiru Da’at (דעת), odnosno “skriveno znanje“.
.
Ova 11. prikrivena odaja s glifa Drveta života savršeno se nadovezuje na savremeni, kvantni čin spoznaje celokupne stvarnosti koja je u najvećoj meri upravo skrivena od nas i naše opšte percepcije svet(ov)a, odnosno domena svih naših savremenih mernih instrumenata u koje se naučno uzdamo i putem kojih pokušavamo da dokazujemo naše teorije koje dok su još u tom limbu neodređenosti i deluju kao da zaista jesu neuhvatljive – zato je to i Mesto (Ha’Makom, המקום) gde se apstraktna ideja realizuje kroz čin spoznaje. Zato sefiru Da’at možemo tumačiti i kao akt kvantnog posmatranja i beleženja ovog skrivenog i teško ulovljivog parametra sistema – trenutka u kojem se neodređeni potencijal (stanje superpozicije) transformiše u jednu i određenu formu… kroz čin saznanja. To nas onda dovodi do Malhuta (מלכות), “Kraljevstva“, poslednje sefire koja predstavlja fizički manifestovani svet kao krajnji produkt procesa emanacije energije iz niiščega. U kvantnom smislu, sefira Malhut je kolabirani svet – grudvasti obrazac na ekranu, definitivna čestica na određenom mestu manifestovana Voljom Posmatrača. Talasnom Supersvešću (cimcum, צמצום)…
Otuda On ne postoji kao apsolutna realnost, već isključivo kao posledica i manifestacija prethodnog akta saznanja. Tako eksperiment kvantne gumice s odloženim izborom postaje savremena interpretacija, naučna parabola ovog kosmičko-metafizičkog procesa kojim se bavi dobar deo mističnih pravaca iz različitih sistema verovanja, te smo ovde dali samo kraći osvrt na kabalističku granu sagledavanja ovakvog jednog metafilozofskog pitanja čiji je najveći značaj u tome što vrlo komplemetarno objedinjuje filozofiju s naukom. Jer i sâma svetlost, foton γ (or אור), polazi od svog izvorišta, ejn-a (אין), ka svom odredištu i kraljevstvu materije kao kruni silazne strele stvaranja, Malhut. Na tom putu manifestovano, odnosno konačno stanje nije određeno kakvim logičkim i uzročno-posledičnim delovanjem, čemu nas uči klasična fizika, već jedino i samo načinom na koji će svesni posmatrač, “primalac” (pun intended: kabala (קבלה) uostalom i nosi značenje primanja), odlučiti da je primi:
da li će biti reč o tzv. limitiranoj informaciji, na putanji D3/D4);
ili će je primiti u celosti, bez ikakvih limitacija putem D1/D2.
.
Otuda smo već i nagovestili suštinu ovog problema koji poručuje da naš izbor u sadašnjosti određuje kakva je prošlost bila.
Ovo je pravo mesto i vreme gde ne smemo dopustiti da se ne pomene i čuveni fizičar i rabin, velikog Arje Kaplan (אריה משה אליהו קפלן) koji je nas je, tokom svog kratkog boravka na ovoj našoj planeti, učio mudrosti s oba spektra stvarnosti jer je i sam dolazio iz ortodoksnog jevrejskog miljea i jevrejskog misticizma aškenaskih Jevreja kao školovani rabin (iz ješiva Tora Va’da’as ישיבת תורה ודעת, Or Elhonon אור אלחנן, Mir מיר); tako i kao fizičar (University of Louisville, Maryland), te pisac koji je možda najviše od svih učenih ljudi svoga vremena pokušavao da uveže moderne naučne koncepte i metode s kabalom i jevrejskom mistikom drugih pravaca svoje religije. Njegova profesionalna pozadina pod okriljem fizike bila je vezana upravo za kvantnu elektrodinamiku, pre nego što se posvetio rabinskom pozivu paraleleno što mu je omogućilo da uspostavi most kakvog nije bilo do tada između nauke i religije i to na jedan posve ubedljiv i nikada do tada viđen način koji će i postati njegovo najveće zaveštanje.
Iako je često voleo da pravi paralele, Kaplan je isto tako bio i vrlo jasan kada je podvlačio da kabala i fizika nisu isto: fizika je eksperimentalna i matematička grana nauke, dok je kabala mistična i duhovna disciplina, utemeljena na tradicije jevrejske vere, judaizma (jahadut, יהדות). Smatrao je, ipak, da obe pokazuju kako je univerzum mnogo dublji i složeniji sistem postojanja nego što se na prvi pogled čini, te da čovek tek počinje da otkriva sve slojeve te stvarnosti koji nužno ne moraju da budu nama logični.
Neka od njegovih ključnih utemeljenja su sledeća:
יש מאין ješ mi’ejn – postojanje niiščega: Kaplan je naglašavao da kabalistička ideja o stvaranju ni iz čega veoma podseća na savremeni model Velikog praska (The Big Bang Theory) i u svojoj knjizi “Immortality, Resurrection and the Age of the Universe: A Kabbalistic View” navodi da je kabalistički pojam ograničenog, konačnog vremena u skladu s idejom da je svemir imao početak (Conformal cyclic cosmology, CCC), što je dugo bilo sporno među fizičarima. Kaplan piše da “Sefer Jecira” (ספר יצירה) koristi jezik brojeva, slova i proporcija kao temelj stvaranja i to poredi s matematičkom strukturom fizike;
Višedimenzionalnost: Ukazivao je tako Kaplan i na kabalistički koncept više svetova (146, olamot עולמות) i dimenzionalnih separacija uslovljenih stazama među sefirama Drveta života, kao model koji može da se poredi sa modernim teorijama o višedimenzionalnom svemiru. On nikada nije direktno poistovećivao kabalu s fizikom, ali je duboko verovao i smatrao da obe discipline nagoveštavaju da stvarnost ima mnogo slojeva koje naše čulo i običan um ne mogu lako da obuhvate.
Ejn (אין), Ejn Sof (אין סוף), Ejn Sof Or (אין סוף אור): U kabali “božansko isijavanje” opisuje se upravo svetlošću, zato Kaplan direktno ukazuje na fascinantnu sličnost između tog pojma i fundamentalne uloge svetlosti u savremenoj fizici (brzina svetlosti kao kosmička konstanta, kvantna priroda fotona itd). U tome on vidi most između kabalističkog jezika i fizičke realnosti.
Kvantna fizika i svest: Kaplan je bio među prvim ortodoksnim rabinima koji je ozbiljno razmatrao ideju da kvantna fizika pokazuje kako svest ima ulogu u oblikovanju stvarnosti. Povezivao je to sa kabalističkim učenjem da je ljudski um, kroz imaginaciju i nameru (kavana כוונה i devekus דבקות), aktivan činilac u stvaranju i transformaciji sveta.
Relativnost i beskonačnost: U svojim predavanjima, kao i u knjizi “Kabbalah and the Age of the Universe“, razmatrao je odnos između relativnosti vremena u kabali i ajnstajnovske teorije relativnosti. Kabala govori o različitim “brzinama” toka vremena u višim i nižim sferama, što je Kaplan povezivao s modernim konceptom vremenske dilatacije.
.
Zato parafrazom Arčibalda Vilera naslućujemo da prošlost nije nekakav fiksni, mrtvi arhiv; već je prošlost svojevrsni fluid, u potpunosti određen samo u odnosu na sadašnje stanje svesti i informacije koje posedujemlo:
Moramo reći da mi sâmi, svojom odlukom u poslednjem trenutku, imamo uticaj na ono što je foton već učinio onda kada je i prevalio veći deo svoga puta.
Jer prošlost ne možemo zvati prošlošću sve dok ona nije zabeležena u sadašnjosti.
.
Iz svega navedenog i analiziranog moramo, na kraju, podvući da ovaj eksperiment nije samo neki laboratorijski kuriozitet. Nikako. Ovo je jedan od najdubljih i gotovo empirijskih dokaza u korist paradigme kako stvarnost nije sastavljena od inertne materije. Umesto toga, ona se pojavljuje kao dinamična, holistička mreža informacija koja dalje određuje sve dublje odnose koji iz nje proizilaze, kao što, s druge strane, vrši sva druga i dublja usložnjavanja naše realnosti. Zato svest ne može biti neki sporedni fenomen koji se pojavljuje iz materije; već je ona fundamentalni aspekt čitavog univerzuma kao Jedinke…
Tog neophodnog (svesnog) Posmatrača bez koga ne može doći do kolapsa talasne funkcije na nivou čitavog svemira što ga i čini stabilnim kakav naizgled jeste, odnosno kvantni potencijal koji u suprotnom ostaje nerealizovan, a samim time prošlost tada postaje neodređena.
Čin saznanja nije pasivno otkrivanje već postojeće stvarnosti, već je to akt ko-kreacije i suštinskog definisanja stvarnosti koji seže kroz vreme namećući koherentnu narativnu strukturu i na ono što smo, iluzorno, nazivali prošlošću.
Ovo nas ostavlja s krajnjom, revolucionarnom slikom dâ:
mi nismo stranci u jednom gotovom svetu;
mi smo integralni, participativni akteri u neprestanom procesu manifestacije;
naš um i svet koji posmatra nisu odvojeni, već su isprepletani u večnom plesu postojanja i nepostojanja;
talasa i čestice, prošlosti i budućnosti…
.
.
Ovaj opširni osvrt na DCQE sada moramo privesti kraju putem jednod og najslikovitijih primera ovog kvantnog opita. Svi pomenuti i brojni paradoksi koji proističu iz DCQE-a, a koje smo u prethodnim pasusima vrlo detaljno analizirali i objasnili (bar koliko je to moguće), polako nas dovode do srži maestralno-okultne, treće sezone kultne TV serije Tvin Piksa (Twin Peaks), serije koja nam na jedan smeo način, kako je to umeo samo Dejvid Linč (David Lynch) daje i poslednju ali možda i najidealniju paralelu ovom dalekosežnom opitu svih opita. Odnosno, nudi nam jedan praktičan primer primene ovog kvantnog eksperimenta koji ima za cilj da promeni tok stvarnosti i dovede do posle drugačijih posledica, nebitno jesu li one dobre ili loše po aktere to određene stvarnosti, što je jedno sasvim drugo pitanje kojim se ovde nećemo baviti.
Dakle, Kuperov (Dale Bartholomew Cooper) pokušaj spašavanja Lore (Laura Palmer) koji kulminira u finalu 3. sezone serije Tvin Piks, metafizičkog magnum opusa Dejvida Linča zadire u sâme temelje nadrealne problematike kojom se ova serija bavi – vraćajući nas u noć Lorinog ubistva što samo po sebi daje možda i najbolji osvrt na potencijalne reperkusije DCQE-a, jer FBI agent Kuper tada upravo i čini ono što mu ovaj eksperiment i nudi kao svoje najjače oružje, jer:
.
Odnosno, u jednoj od paralelnih prošlosti Lora biva ubijena, dok je već u drugoj Kuper “vodi kroz šumu” da bi je izveo iz zamke smrti koja je očekuje. Ipak, dok je on, konačno, vodi za ruku ona, pak, naglo iz njegovih ruku nestaje, biva gotovo nasilno uklonjena – kao da se sâma stvarnost opire takvoj jednoj temeljnoj manipulaciji stvarnošću. Sve to je kulminacija decenija borbe protiv sila tame Kuper odlučuje da do kraja uradi ono što niko drugi pre njega nikako nije mogao i da po svaku, apsolutno svaku cenu spasi Loru Palmer. On tako ulazi u srž sopstvenog mita, u noć njenog ubistva, i izvodi ono što eksperiment sugeriše: menja prošlost na osnovu buduće odluke.
Samim time Lora umesto da skonča u šumi, ona kreće sa njim u novu granu stvarnosti.
Ali držeći je za ruku, ona naglo nestaje.
Stvarnost odbija da se u potpunosti preoblikuje…
Zašto Lora nestaje? Zato što njen arhetip nije obična individua već fokusna tačka oko koje gravitira ceo narativ. Lora je osovina čitavog tog univerzuma Tvin Piksa, te Kuperovim brisanjem Lorine smrti on istovremeno i razara temelje kosmičke strukture koja čini Tvin Piks onime što jeste, postojećim. Drugim rečima: uklanjanjem tog jednog zla on nikako ne briše Zlo, već se ono tada samo redistribuira, mutira, te se pojavljuje na drugim mestima i pod drugim oblicima. Kao u kvantnom eksperimentu koji smo prošli – kad obrišeš podatke o putu fotona dobijaš njegovu talasnu prirodu, što ujedno znači da gubiš individualni otisak, trag. Tu leži paradoks, u dobijanju trenutnog privida harmonije po cenu gubljenja generalni kompas postojanja, odnosno odrednica iz kojih se inicijalno polazi. Zato kada Kuper i Keri (verzija Lore u paralelenoj stvarnosti, Carrie Page) na posletku priče, i zadnje scene u seriji, dođu do kuće Palmerovih oni se suočavaju se s prazninom iz njihove perspektive postojanja. Tada Lorin dom pripada nekim drugim ljudima, konkretno kuća je sada Merina (Mary Reber) i nju tada predstavlja prava vlasnica te kuće mimo okvira nadrealne serije. Ovime Linč pokazuje do koje mere je Kuper u svojim nastojanjima zalutao i koliko je daleko otišao kroz supu multiverzuma od originalne stvarnosti koje je deo. Sara (Sarah Palmer), Lorina majka, tamo više ne postoji, jer je prostorvreme teško prezubčeno.
Otuda Kuper tada sluđeno i vapi jer više nema referentnog okvira:
.
I baš kao u DCQE-u, posmatrač (Kuper) pokušao je da rekonstruiše prošlost, ali time je kolabirao sopstvenu realnost u stanje koje više ne može ni sam da pojmi. Ovakva manipulacija vremenom u Tvin Piksu jasno ukazuje na sledeće: prošlost je poput kvantnog talasa – otvorena je i neodređena, no, jednom kad se izmeri (kada iskustvo biva utkano u kolektivnu svest) ona postaje deo identiteta univerzuma. Samim time ako nasilno načiniš izmenu u tkanju stvarnosti tada gubiš stabilnost tog univerzuma jer potom samo preostaje talas mogućnosti, bez prethodnih koordinata. Lora je zato morala da ostane žrtvovana jer bez tog događaja nema ni Tvin Piksa kakvog poznajemo i svih odnosa koji su iz takvog scenarija proistekli i oblikovali sve dalje karakteristične radnje. Ovim krucijalnim činom Kuperovo herojstvo prelazi u tragičnu iluziju kada u pokušaju da spasi jednu dušu, on briše celokupnu mapu stvarnosti sa svima drugima koji je aktivno nastanjuju.
Say “Hello” to Gordon, if you see him. He’ll remember the unofficial version.
– Phillip Jeffries
Delayed-choice quantum eraser eksperiment jasno objašnjava kako budućnost oblikuje prošlost; te u Tvin Piksu, Kuperovo spašavanje Lore pokazuje da jedna takva suštinski metafizička intervencija vodi u raspad stvarnosti iz koje i sam dolazi – jer prošlost nije samo događaj, već je osnova čitavog univerzuma. Jednog od beskonačnog broja paralelnih stvarnosti koje nastanjujemo, zato poslednja rečenica postaje pitanje bez odgovora: “What year is this?” – znak da je vreme izgubilo sidro. Linč i Tvin Piks nam više nego jasno ukazuju dâ manipulacija vremenom nije nikakvog čin herojstva, već nudi samo tragičnu iluziju kontrole nad sistemom koji svešću ne može biti nadmudren. Ili bar to ne može na načine koje mi priželjkujemo, jer smo mi sami njegovi ključni parametri.
Otuda pri kvantnoj mehanici, prošlost i budućnost nisu fiksne, ali nisu ni neutralne – one su povezane mrežom smisla, uzrociuma i posledicama. A Kuper pokušavajući da popravi prošlost, zapravo briše oslonac budućnosti koji je utemeljen u prošlosti i zato Lora Palmer ne može biti spašena, jer njena smrt nije događaj već ključ, a kad se on izgubi ostaje samo pitanje zauvek zaključano od odgovora…
I feel the need to clarify something. It is my understanding that Mr. C is DoppleDale and Special Agent Dale Cooper is DougieDale. However, DougieDale is NOT Dougie and shouldn’t be referred to as Dougie. Dougie was a manufactured replica that was created to keep DoppleDale from being forced to go back in. In the scene where DoppleDale is about to be taken on the road, you see him try his hardest to hold in his garmonbozia vomit because it seems whoever expels it first (which ended up being Dougie) will be taken in. So Dougie went in and Special Agent Dale Cooper (sans memories) took his place. He would’ve taken DoppleDale’s place if it had gone that way. Everyone in Dougie’s life thinks he’s Dougie because they look alike and he is a walking vegetable, so he doesn’t dispute it…
