Prva stvar koju neko mora da zna kada se susretne s knjigom kakva je ”Biblija” (jevrejska Biblija, TaNaH תנ”ך) jeste da se najvećim njenim delom radi o alegoriji, iako i sadrži deo istorijskih podataka kojima se barata iz perioda njenog sastavljanja. To preneseno značenje predstavlja svojevrsni način zatvorene komunikacije učenih ljudi toga vremena, gde se veoma pazilo dâ kada se nešto izjavi i zapiše to dobrim delom, ostane pod ključem. Prvenstveni razlog za tako nešto jeste opreznost u mudrosti koja kaže da nije svako znanje za bilo koga, već našim intelektom, razmišljanjem i stavom ono mora biti zasluženo.

Tako svako ko pokuša da bukvalno tumači pročitano u Bibliji pravi kardinalnu grešku u samom startu i time krši osnovnu premisu ove knjige, jer kao i svaka druga sveta knjiga nekog naroda ona se bazira na vrlo specifičnom, prozaičnom jeziku i izražavanju.

S druge strane, hebrejski jezik (ivrit, עברית) samim tim što ne pripada stablu indo-evropskih već semitskh jezika, obiluje formama izražavanja i rečima koje ne mogu tek-tako biti prevedene na druge jezike, a posebno one jezike drugačijeg korenskog sklopa kakvim se i mi, između ostalih, služimo. U semitskim jezicima drugačije se pristupa rodovima, brojevima, drugačija je filozofija upotrebe reči i izraza, te je prisutan posve drugačiji sklop reči i rečenica.

Tako je već nekim od najranijih prevoda Biblije na indo-evropske jezike učinjena velika šteta koja do danas nije sanirana, već naprotiv – nedovoljno preciznim prevođenjem termina uobličio se put daljem usložnjavanju pojmovnih grešaka koje su tako u startu na pogrešan način prezentovane širokoj čitalačkoj publici koja se s Biblijom upoznalava putem jezika koji ne dočarava njenu suštinu. Odnosno, određenim pojmovima koji loše prevedeni vrlo malo daju od slike koju su autori Biblije imali za cilj da prenesu.

Stvara se pogrešna slika koja se, potom, direktno urezuje u kolektivno nesvesno čitavih nacija.

Zato je i cilj ovoga teksta da se pozabavimo jednim od segmenata koji upravo i podleže višestrukim zamkama u tumačenju, a to je opis protoka vremena, počev još od Postanka pa sve do ideje o kraju sveta/univerzuma. U analizi pre svega ćemo se zadržati na tekstu jevrejske Biblije, onih knjiga koje hrišćani nazivaju tzv. Starim zavetom, što nije baš najbolje rešenje. U Petoknjižju (Tori, התורה), odnosno Postanju (Berešit, ברשית), iznose se smele pretpostavke o tome kako je ovaj svet nastao i u kojim to tačno vremenskim odrednicama.

Ono čemu ćemo posvetiti više pažnje jeste kabalističko tumačenje biblijskog teksta, a na osnovu materijala koju su utemeljili kabalu kao fokusnu tačku Jevrejskog misticizma.

Dve knjige koje dobro služe toj svrsi jesu ”Sefer Jecira” (ספר יצירה) i ”Sefer Zohar” (ספר הזוהר), čiji uticaj je nemerljivo oblikovao kako dalje tumačenje judaizma, tako i potonji razvoj kabale, kao tek jednog od pravaca jevrejskog misticizma, koja zalazi u neke nerazumljivije aspekte biblijskog teksta. Na primer, u određenim krugovima od davnina postoje tvrdnje o tzv. 7 univerzuma. Kasniji kabalisti pišu da se u ovom slučaju radi o Sedam Odaja, u jednom od četiri sveta koji zajedno tvore celokupnu sliku postanja. Ovih Sedam Odaja paralelno je sa 7 nižih sefirot Drveta života, centralnog kabalističkog glifa.

Navodi se da se ovih Sedam Univerzuma u stvari odnosi na 7.000 godina postojanja sveta.

Prvih šest je u analogiji sa šest dana u nedelji, dok je 7000. godina početna godina Šabatnog period, kada je svaki dan Šabat (שבת).

Tanah, Jevrejska Biblija

Drugi navode vezu Sedam Univerzuma s kabalističkom doktrinom o šabatikalu što se odnosi na 7 posebnih perioda stvaranja, gde svaki traje po 7.000 godina. Po nekim kabalistima, sadašnje Postanje drugo je po redu, dok je prema nekim drugim krugovima ono šesto… čak sedmo.

U svakom slučaju, veruje se da ima 7 ciklusa, gde svaki traje po 7.000 godina, što znači da će univerzum ovakav kakav mi poznajemo trajati ukupno:

49.000
godina

.

Po kazivanju velikog i mudrog kabaliste rabina Isaka iz Akre (יצחק בן שמואל דמן עכו), kada brojimo godine ovih ciklusa nikako se ne smemo služiti običnim svetovnim kalendarskim sistemom, već isključivo takozvanim božanskim godinama.

”Midraš” (מדרש) kaže da svaki božanski dan traje 1.000 godina, a prema stihu iz Psalma 90:4:

כי אלף שנים בעיניך כיום אתמול
כי יעבר ואשמורה בלילה
Ki elef šanim be’enejha ke’jom etmol
ki ja’avor ve’ašmura ba’lajla
Jer je hiljada godina pred očima Tvojim kao dan
jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna

.

Obzirom da se jedna godina sastoji od:

365,25
dana,

.

božanska godina bi po toj logici stvari trebalo da traje:

365.250
zemaljskih godina.

.

Prema tome, svaki ciklus od 7.000 božanskih godina sastojao bi se od:

2.556.750.000
zemaljskih godina,

.

te je ovaj broj, grubo rečeno, blizu i naučnih procena o starosti naše planete, te iznosi:

4.5
milijardi godina.

.

Ako dalje pretpostavimo da je Sedmi ciklus započeo u vremenskom periodu biblijskog Postanja dolazimo do brojke da je prema ovim izvorima sâm univerzum okvirno star:

15.340.500.000
godina,

.

što je broj koji je zapanjujuće blizu modernim naučnim procenama o starosti svemira, po kojem nas nas od Velikog praska i naglog početka njegovog širenja do dana današnjeg deli približno:

13.8
milijardi godina.

.

Po jevrejskom kalendaru na ragu smo 5782. godine, dok za početnu godinu ovog kalendara uzima se stvaranje Adama Kadmona (אדם קדמון) – godina prva. Ali da se stvar dodatno zakomplikuje – ovde se Adam ne smatra prvim čovekom. U stvari, postoje dva posebna svedočenja o Stvaranju u ”Knjizi Postanka”.

Prvo poglavlje Postanja govori o inicijalnom stvaranju univerzuma, dok drugo poglavlje govori o stvaranju Adama (אדם), odnosno čoveka.

Tokom prvih šest dana stvaranja u prvom poglavlju, Bog nije stvorio svet, već njegove inicijalne gradivne elemente. Ono od čega će svet tek nastati. Time se aludira na tkanje prostorvremena, kao i na sveukupnu materiju. Tih šest dana Bog je proizveo univerzum u Postojanje iz Nepostojanja. Nakon tih 6 dana, Bog je dozvolio univerzumu da se formira po ustanovljenim zakonima i principima, te obnavljajući svoju Kreaciju svakih:

7.000
božanskih godina,

.

što je jednako broju od:

2.556.750.000
zemaljskih godina.

.

Svi prirodni zakoni i druga svojstva materije tada su jednom zanavek određeni i postali nepromenljivi.

ויעמידם לעד לעולם
חק נתן ולא יעבור
Va’ja’amidem la’ad le’olam hak natan ve’lo ja’avor
Postavi ih zasvagda i zavavek,
dade naredbu koja neće proći
(Psalm 148:6)

.

Tako je, pretpostavlja se, svaki od 6 ciklusa stvaranja doneo je nešto novo na svet. Peti je doneo život i desio se pre otprilike 2.5 milijarde godina. 974 generacija pre Adama, pre 25.000 godina, čovek je razvio sve fizičke i mentalne mogućnosti koje poseduje do današnjih dana.

Taj i takav čovek je potekao od zemaljske prašine:

וייצר יהוה אלהים את האדם עפר
מן האדמה ויפח באפיו נשמת
חיים ויהי האדם לנפש חיה
Va’jicer Adonaj Elohim et ha’Adam afar min ha’adama
va’jipah be’apajf nišmat hajim va’jehi ha’Adam le’nefeš haja
A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog
i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa
(Postanje 2:7)

.

Ali s jednim nedostatkom, nedostatkom duha i duše koje bi ga učinile spiritualnim bićem. Bog, zatim, obrazuje Adama. Takođe se mora posebno napomenuti da kada se govori o Adamu, čoveku, on nije muškog niti ženskog pola, već dvopolan, androgin.

Čak prapolan.

Različite škole filozofije, kako jevrejske tako i nejevrejske, ponudile su, neka druga objašnjenja identiteta Adama. Neoplatonisti u tom primordijalnom čoveku prepoznaju platonističku Ideju čovečanstva – arhetip ili mustru za genus homo. Filon Judejski je smatrao da Adam predstavlja ljudski um, koji može da razume (pa stoga i imenuje) stvorenja oko sebe, ali ne može da shvati misteriju vlastite prirode (pa je zato ostavlja bezimenu).

Adam je upoređivan i sa pitagorejskom monadom, koja je na temelju svog stanja savršenog jedinstva mogla živeti u edenskoj sferi. Kada kroz proces srodan fisiji monada postaje duada – odgovarajući simbol nesloge i zablude – tako formirano stvorenje prognano je iz njegovog nebeskog doma. Na taj način je dvostruki čovek bio izbačen iz Raja, koji pripada nepodeljenom stvaranju, a heruvim i plameni mač su postavljeni na straži pred dverima Uzročnog Sveta.

Prema tome, Čovek, tek nakon ponovljenog uspostavljanja jedinstva u sebi, može opet zadobiti svoje prvobitno duhovno stanje.

Adam je bio muškarac i žena, a opet ni jedno od njih ponaosob, već nevino biće.

Čistota, praslika stida, kopija Boga; dve prasuštine.

I vatra i svetlost podjenako su boravile u njemu.

.

אדם – reč/pojam/ime ADAM (ADM) označava vrstu, ili rasu, i samo zbog tog nedostatka adekvatnog jezičkog definisanja, te i takve prirode Adam se smatra za pojedinca. Kao Makrokosmos, Adam je gigantski Androgin, čak eventualno možemo Demijurgom tumačiti:

• kao Mikrokosmos, proizvod Demijurga,

• ili unutar prirode Mikrokosmosa gde je Demijurg uspostavio sva svojstva i moći koja je i sâm posedovao.

.

Demijurg, međutim, nije bio besmrtan, pa stoga Adamu nije mogao da dodeli besmrtnost.

Prema legendi:

Demijurg je nastojao da spreči čoveka da spozna nepotpunost svog Stvoritelja.

.

Adamički čovek posedovao je svojstva i karakteristike anđela, koji su bili Demijurgovi služitelji. Gnostici su potvrdili da je iskupljenje čovečanstva osigurano silaskom Nusa (Univerzalne svesti), koji je bio veliko duhovno biće superiorno u odnosu na Demijurga, i koji je, ušavši u ustrojstvo čoveka, Demijurgovim tvorevinama dodelio svesnu besmrtnost. Na kraju, vrlo važna nadopuna na teoriju o 7 univerzuma predstavlja i ideja 7 jubileja. Jubilej (יובל, jovel) je godina kojom se obeležava svršetak sedam ciklusa šmita (שמיטה), odnosno tzv. Šabatnih godina, sedmih godina:

7 x 49 (ili 50) = 343 (ili 350) godina

.

Prvi Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) postojao je 410 godina i za to vreme Izrailj (Jisrael, ישראל) obeležio je sedam jubileja. Isto se odnosi i na koncept šmita postanja, gde se svaki period jubileja sastoji od 49.000 godina.

Suma suarum: biće ukupno 7 takvih jubilarnih perioda čime određujemo ”rok trajanja” univerzuma na:

343.000
godina.

.

To su, pak, božanske godine, gde svaka pojedinačna broji po:

365.250
zemaljskih godina.

.

Na kraju, dobijamo finalnu računicu koja određuje vremenski raspon od inicijalnog širenja univerzuma, kosmološke inflacije, i finalnog kolapsa, njegovog urušavanja, što ukupno iznosi veličanstvenih 126 milijardi godina.

Preciznije:

125.287.500.000
godina.