Gnostici su imali podeljena mišljenja po pitanju Demijurga, tvorca nižih svetova. On je uspostavio zemaljski univerzum uz pomoć šest sinova, ili emanacija, koje je napravio iz, a istovremeno i unutar sebe. Demijurg je individualizovan kao najniža kreacija iz supstance zvane pleroma. Jedna grupa gnostika smatrala je Demijurga za uzrok sve bede i za zlo stvorenje, koje je izgradnjom nižeg sveta razdvojilo duše ljudi od istine, upakovavši ih u smrtnost. Druga sekta smatrala je Demijurga kao biće božanski inspirisano, koje jednostavno ispunjava naloge Tvorca. Neki gnostici bili su mišljenja da je jevrejski Bog, Adonaj (יהוה), bio Demijurg.

Taj koncept pod nešto izmenjenim imenom, očigledno je uticao na srednjovekovni rocenkrojcerizam, koji je Jahvea video pre kao Tvorca materijalnog univerzuma, nego kao Vrhovno Božanstvo.

Mitologija obiluje pričama o bogovima koji su imali učešća i u nebeskoj i u zemaljskoj prirodi. Skandinavski Odin dobar je primer božanstva podložnog smrtnosti, koji se povinuje zakonima prirode, a istovremeno je, u određenom smislu, Vrhovno Božansto. Ovde je i gnostičko gledište o Hristu vredno razmatranja. Taj red tvrdio je za sebe da jedini poseduje stvarne slike Božanskog Sirijca. Mada su to bile idealističke koncepcije Spasitelja zasnovane na postojećim skulpturama i slikama paganskih bogova sunca, bile su sve što je hrišćanstvo imalo.

Za gnostike Hrist je bio personofikacija Nusa, Božanske Svesti, i emaniran je iz viših duhovnih reona. On se, potom, spustio u telo Isusa prilikom krštenja i napustio ga pre raspeća. Gnostici su objavili da Hrist nije bio razapet, pošto taj Božanski Nus ne može umreti, već da je Simon Kirinejac ponudio svoj život umesto njega i da je Nus, upotrebivši svoje moći, omogućio Simonu da zameni Isusa. Posle Vasilidove (Βασιλείδης) smrti vodeća inspiracija gnostičkog pokreta postao je Valentin (Valentinius). On je još više zakomplikovao sistem gnostičke filozofije, beskonačnim dodavanjem detalja. Povećao je broj emanacija iz Velikog Jednog (Ambisa) na petnaest parova i posvetio veću pažnju Devici Sofiji, ili Mudrosti.

Gnostici su ljudski rod delili na tri dela:

• one koji poštuju samo vidljivu prirodu

• one koji (poput Jevreja) obožavaju Demijurga

• same sebe, uključujući i neke hrišćanske sekte, koje obožavaju Nus (Hrista)

.

U Knjigama Spasiteljevim, čiji je deo obično poznat kao ”Pistis Sophia”, može se pronaći mnoštvo materijala o ovoj čudnoj doktrini o Eonima i njihovim čudnim stanovnicima.

Mnoge od teorija drevnih gnostika savremena istraživanja su potvrdila. Nekoliko ogranaka sekte, kao što su valentinijanci, ofiti (obožavaoci zmije) i adamiti, odvojilo se od glavne struje gnosticizma. Nakon III veka njihova moć je opala i gnostici su praktično nestali iz filozofskog sveta. Tokom srednjeg veka učinjen je napor da se vaskrsnu principi gnisticizma, ali zbog uništavanja njihovih zapisa nije bio dostupan neophodan materijal.

Danas ima dokaza o gnostičkoj filozofiji u savremenom svetu, ali koriste se druga imena i niko ne sumnja u njihovo pravo poreklo. Mnogi od gnostičkih koncepata zapravo su uključeni u dogme hrišćanske crkve. Novije interpretacije hrišćanstva često se kreću duž linija gnostičkog emanacionizma.