Mnoge verske, ali i filozofske škole, kako jevrejske tako i nejevrejske, ponudile su, različita objašnjenja identiteta Adama Kadmona (אדם קדמון). Neoplatonisti u tom primordijalnom čoveku prepoznaju platonističku ideju čovečanstva – arhetip ili mustru za genus homo. Filon Judejski (Jedidija Ha’Koen, ידידיה הכהן‎) smatrao je da Adam predstavlja ljudski um, koji može da razume (pa stoga i imenuje) stvorenja oko sebe, ali ne može da shvati misteriju vlastite prirode (pa je zato ostavlja bezimenu). Adam je upoređivan i sa pitagorejskom monadom, koja je na temelju svog stanja savršenog jedinstva mogla živeti u edenskoj sferi. Kada kroz proces srodan fisiji monada postaje duada – odgovarajući simbol nesloge i zablude – tako formirano stvorenje prognano je iz njegovog nebeskog doma. Na taj način je dvostruki čovek bio izbačen iz raja, koji pripada nepodeljenom stvaranju, a heruvim i plameni mač su postavljeni na straži pred dverima Uzročnog Sveta.

Prema tome, čovek, tek nakon ponovljenog uspostavljanja jedinstva u sebi, može opet zadobiti svoje prvobitno duhovno stanje.

Doktrina Izraela učila je da postoje četiri Adama, od kojih svaki boravi u po jednom od četiri kabalistička sveta (olamot, עולמות):

NEBESKI ADAM – živi sam u acilutskoj sferi (olam acilut, עולם אצילות) i u njegovoj prirodi postoje svi potencijali, bilo oni ispunjeni ili ne;

.

DRUGI ADAM – živi u sferi Berije (olam berija, עולם בריאה) i poput Prvog Adama, to biće je androgino, a deseti deo njegovog tela (njegova peta, Malhut, מלכות) odgovara hramu Izraela (Bejt Mikdaš, בית המקדש);

.

TREĆI ADAM – odeven je u telo od svetlosti i boravi u sferi Jecire (עולם יצירה);

.

ČETVRTI ADAM – je, u stvari, samo Treći Adam ali nakon pada u sferu Asije (עולם עשיה), a nakon toga duhovni čovek na sebe uzima životinjsku ljušturu, ili kaput od kože. Četvrti Adam je još uvek smatran za pojedinca, mada se u njegovoj prirodi odigrala podela i postojale su dve ljušture, ili fizička tela, od kojih je u jednom bila otelovljena muška, a u drugom ženska potencija.

Univerzalna priroda Adama razotkrivena je u raznim izveštajima o materiji od koje je bio sazdan. Prvobitno je određeno da je zemlja upotrebljena za njegovo oblikovanje poticala iz sedam svetova. Pošto su ti planovi, međutim, odbijali da daju svoje supstance, Stvoritelj im je silom iščupao elemente za konstituisanje Adama. Sv. Avgustin (Saint Augustine of Hippo) je otkrio notarikon (manipulacijom rečima i rečenicama, נוטריקון) u Adamovom imenu.

Pokazao je da su četiri slova koja grade Njegovo ime u stvari početna slova sledećih reči:

A D A M

ANATOLA  DISIS  ARKTOS  MESEMBRIA

A = Α = Ἀνατολὴ = Anatola = istok
D = Δ = Δύσις = Disis = zapad
A = Α = Ἄρκτος = Arktos = sever
M = Μ = Μεσημβρία = Mesembria = jug

.

Grčki nazivi za četiri ugla sveta, te je isti autor u Adamu vidi i prototip Mesije (Mešijah, משיח):

Adam spava kako bi mogla biti sazdana Eva: Mesija umire, kako bi mogao biti sazdan Hram.

Dok Adam spava, Eva je načinjena iz njegovog boka.

Sâm Adam bio je lik Onoga koji će doći.

U svom radu, ”Judaizam”, Džordž Fut Mur (George F. Moore) ovako opisuje proporcije Adamičkog čoveka:

On je bio ogromna masa koja ispunjava čitav svet na svim tačkama kompasa.

Zemlja od koje je sazdano njegovo telo prikupljena je iz svih delova sveta, ili sa mesta budućeg oltara.

Od većeg značaja je da je čovek stvoren androgin, jer je nešto znanja drevnih verovatno prilagođeno prvom paru u Knjizi Postanja. Rabi Samjuel bar Nahman (Rabbi Samuel bar Nachman) kazao je da, kada je Bog stvorio Adama, stvorio ga je okrenutog u oba smera; tada ga je On isekao na pola i napravio dvoja leđa, po jedna za svaku figuru.

”Zohar” (Sefer Ha’Zohar, ספר הזוהר) opisuje koncept o dva Adama: prvi je božansko biće koje je, istupajući iz najviše prvobitne tame, stvorilo drugog, ili zemlajskog Adama prema Svom liku. Viši, ili nebeski čovek bio je Kauzalna sfera sa božanskim potencijalima i potencijama, koja je smatrana za ogromnu ličnost. Njeni udovi čine osnovne elemente postojanja.

Taj Adam može biti simbolički prikazan kako gleda u oba smera, čime se označava da:

Jednim licem gleda svoj neposredni Uzrok, a drugim licem posmatra ogromno more Kosmosa, u koje treba da bude uronjen.

Filozofski posmatrano, Adam se može smatrati predstavnikom pune duhovne prirode čoveka – androgin i bez sopstva podložnog propadanju. Ta potpunija priroda smrtnog čoveka se slabo shvata. Kao što duh sadrži materiju u sebi i istovremeno je i izvor i konačnost stanja nazvanog materija, tako Eva (Hava, הוה) predstavlja niži, ili smrtni deo koji je izvađen iz potpunijeg duhovnog stvaranja, ili poseduje vremensku egzistenciju unutar njega.

Pošto je predstavnik nižeg dela pojedinca, Eva je zavodnica koja, u dosluhu sa zmijom smrtnog znanja, uzrokuje da Adam potone u stanje slično zanosu, u kojem je nesvestan vlastitog višeg Sopstva. Kada se Adam naizgled probudi, on zapravo tone u san, jer on više nije u duhu nego u telu. Podela se dogodila unutar njega. Pravi Adam odmarao se u raju, dok se njegov niži deo otelovio u materijalnom organizmu, Evi, i lutao u tami smrtnog postojanja.

Sledbenici Muhameda (مُحمّد‎) očigledno su osetili preciznije nego neinicirani iz drugih sekti pravi mistički značaj raja, jer su shvatili da čoveku, pre njegovog pada, prebivalište nije bilo u fizičkom vrtu, nego u višoj sferi, koju zalivaju četiri mistična potoka života. Nakon izgona iz raja, Adam se spustio na ostrvo Cejlon i to mesto je sveto za određene hinduističke sekte, koje staro ostrvo Lanka – nekada verovatno vezano s kopnom – prepoznaju kao stvarnu lokaciju rajskog vrta iz kojeg je migrirao ljudski rod. Prema ”Arabijskim noćima” otisak Adamovog stopala još uvek se može videti na vrhu cejlonske planine.

U islamskim legendama Adam je kasnije ponovo sjedinjen sa suprugom, a pošto je umro telo mu je Melhizedek (Malhi cedek, מלכי צדק), nakon potopa, doneo u Jerusalim (Jerušalajim, ירושלים) da bude sahranjeno.

Reč ADAM (ADM, אדם) označava vrstu ili rasu i samo zbog nedostatka pravilnog razumevanja Adam se smatra za pojedinca.

Kao makrokosmos, Adam je gigantski Androgin, čak Demijurg;

kao mikrokosmos, on je glavni proizvod Demijurga, a unutar prirode mikrokosmosa Demijurg je uspostavio sva svojstva i moći koja je i sâm posedovao.

Demijurg, međutim, nije bio besmrtan, pa stoga Adamu nije mogao da dodeli besmrtnost. Prema legendi, Demijurg je nastojao da spreči čoveka da spozna nepotpunost svog Stvoritelja.

Adamički čovek je posedovao svojstva i karakteristike anđela, koji su bili Demijurgovi služitelji.

Gnostici su potvrdili da je iskupljenje čovečanstva osigurano silaskom Nusa (univerzalne svesti), koji je bio veliko duhovno biće superiorno u odnosu na Demijurga, i koji je, ušavši u ustrojstvo čoveka, Demijurgovim tvorevinama dodelio svesnu besmrtnost.

Nesporno je i da falički simbolizam zauzima važno mesto u ranom jevrejskom misticizmu. Hergrejv Dženings (Hargrave Jennings) u liku Adama vidi tip Šivinog lingama, koji je bio kamena predstava stavralačke moći Svetskog Roditelja.

Dženings piše:

U delima Grigorija Niskog postoji odlomak o tome kako se Noje svakodnevno moli u Arci pred Adamovim telom, tj. pred Falusom – jer Adam je bio primitivni Falus, veliki roditelj ljudske rase. Eventualno može izgledati čudno da je ovu molitvu trebalo svakodnevno izgovarati pred Adamovim telom, ali najpriznatija tradicija među istočnjacima je ta da je bog zapovedio Adamu da njegovo mrtvo telo treba da bude držano iznad tla dok ne dođe vreme da ga sveštenik Boga Svevišnjeg ne preda u središte Zemlje. Ovo Adamovo telo balzamovano je i prenošeno s oca na sina, dok ga konačno Lameh nije isporučio Noju.

Jedna od dubokih tajni kabalizma je ona izložena u notarikonu utemeljenom na slovima Adamovog imena (ADM):

Ova tri slova inicijali su imena Adam (אדם), David (דוד) i Mesija (משיח), a za te tri ličnosti je rečeno da imaju jednu dušu (ha’nefeš ehad, הנפש אהד), a kako ova duša predstavlja Svetsku Dušu čovečanstva:

אדם
Adam
Označava dušu koja se uključuje

משיח
Mešijah (Mesija)
Označava dušu koja se razvija

דוד
David
Epigeneza