/ Odrediše Mu grob među zločincima /

.

Pričamo li o veri Jevreja, o judaizmu (ja’adut, יהדות), tada možemo naići na više različitih elemenata iste za koje slobodno možemo reći da predstavljaju neke od temeljnih stubova jevrejske vere, odnosno osnove za dalje usložnjavanje ovog semitskog sistema štovanja Jednoga Boga koji je, kao i mnogi drugi koncepti, vrlo karakterističan podneblju na kojem je nastao i razvio se, te je narodima na tim određenim prostorima postao apsolutno prirodan nastavak njihovih potreba za održanjem. Životom. Ipak, u ovom slučaju postoji jedan koncept koji nije prisutan u judaizmu od samog početka već se, usled kompleksnih istorijskih okolnosti (razaranja i pogroma), naknadno razvio i ustoličio i čija se snaga danas može uporediti s onim simbolima sa samog izvorišta jevrejske misli. Naravno misli se o ideji svojevrsnog Svespasioca kako za Jevreje (Jeudim, יהודים), ali isto tako i za sve druge narode ovoga sveta…

Uostalom, zar dalekosežno gledano judaizam upravo to nije i učinio – izrodio druge sisteme koji su našli pogodne tle među drugim narodima, te su se vremenom utemeljili u kolektivnu svest čitavog sveta?

Ovako postavljeno danas jedan vid srži Jevrejske vere (između ostalih) predstavlja ideja o dolasku Mesije (Mašijah, משיח), iako Jevreji tradiocionalno spram ovakvog pristupa većinski zauzimaju jedan, nazovimo ga tako, strpljiv, gotovo tihi stav, sve u svom čekanju na dalekosežno Božansko ispunjenje Plana. A deluje da je tako još od vremena Bar Kohbe (Šimon bar Kohva, שמעון בר כוכבא), vođe masovne pobune (Mered Bar Kohva, מרד בר כוכבא) Jevreja na teritoriji Judeje (Judaja, יודיאה) protivu Rimljana, za koga se inicijalno masovno tvrdilo da je on Taj na kojeg se čeka, pre svega zato što je smelo digao (na kraju ipak neuspešno) ustanak protiv rušitelja iz Rima. Tokom tog procesa Bar Kohba je, na kratko, uspeo i državu da uspostavi, a sebe proglasi princem (nasi, נשיא) biblijske Skupštine, odnosno Vrhovnog suda San’edrina (סנהדרין). Na žalost, sve je to na kraju stvorilo samo mnogo više problema nego li koristi kroz istoriju jevrejskome narodu, jer je rezultat ovih delovanja, spletom kompleksnih uzročno-posledičnih delovanja, samo doveo do pojave drugog svojevrsnog mesijanskog pokreta, još jedne od sekti – hrišćanstva (necrut, נצרות), koja zbog, pak, svojih specifičnih istorijskih okolnosti od svojih početaka i ne gleda blagonaklono na religiju iz koje je i sâma potekla.

Od tada i Jevreji, zbog takve strukture hrišćanstva, s dubokim podozrenjem gledaju na svakoga ko za sebe tvrdi Mesijanstvu.

Ili bi bar tako trebalo da bude.

Upravo iz svih ovih razloga mi u ”Talmudu” (תלמוד) možemo naći set određenih pravila koja su tu da preventivno utiču na svaki vid mesijanske agitacije u društvu i time konkretno zaštite Jevreje od podrivanja vere im, kao i prava na život i bavljenje svojim poslovima. Jer: pravo Mesijanstvo podrazumeva ozbiljne korake u smeru menjanja bazičnih verskih načela, te takvi koraci mogu biti izuzetno pogubni po društvo ukoliko se ispostavi da je Mesija lažan (što i jeste najčešći slučaj), a da mu je narod masovno priklonjen u namerama Mu. Ipak i pored toga sredinom XVII veka dolazi do vrhunca mesijanske fame i kulta ličnosti koji je toga sastavni deo, kada na scenu stupa glavni akter ovog našeg kraćeg istorijsko-verskog osvrta – Šabtaj Cvi (שבתי צבי) (u nastavku teksta Šabetaj) – Onaj čiji se uticaj, spletom fino poklopljenih okolnosti, širio poput šumskog požara i najverovatnije brže od bilo čijeg pre ili posle njega i čija su dela ostavila trajne kako pozitivne, tako i negativne posledice po jevrejski svet, izrokujući po sličnom modelu (Šabetijanstvo, Šabtot שבתאות) pokretanje mnogih drugih sekti za koje se može reći da su i danas aktivne na mnoge uticajne načine, čime su mnoge zajednice ili uništene ili zauvek skrajnute s puta rabinskog judaizma (ja’adut rabanit יהדות רבנית).

Ono što je dodatno dalo vetar u leđa mnogim mesijanskim idejama jeste i svojevrsni pokret koji je bio karakterističan baš tokom tog famoznog XVII veka. Reč je o milenaristima, odnosno tzv. milenarijanizmu (millenarianism) koji je podsticao ideju mesijanstva, odnosno dugoočekivanog jevrejskog iskupljenja i povratka u Arec (ארץ), sve uz božansko osnivanje Države (a ne Države Izrael koja je danas sekularna, te je kao takva suprotstavljena tvrdo-verujućim strukturama koje upravo gaje mesijanski naklon veri).

Za smislenije razumevanje ovog uticaja vrlo je važno ovde pomenuti da je milenijarizam hrišćanski konstrukt, oblikovan na prostoru današnje Engleske. Dakle ključno utemeljen na hrišćanskom pristupu hebrejskog teksta jevrejske ”Biblije” (TaNaH, תנ”ך), odnosno hrišćanskom, takozvanom, Novom zavetu (ispravnije ga je zvati Hrišćanskim zavetom), te za svoju osnovu uzima apokaliptičnu 1666. godinu, kao očekivani trenutak pojavljivanja pomazanika (evo još jednog mesta koje je kasnije rezultovalo još jednom dodatnom dimenzijom povoja antisemitizma, a proisteklo iz tumačenja verskih pravaca koji nisu nužno jevrejski, već hrišćanski, te otud danas i imamo demonizovani konstrukt mesijanstva, posebno ako se njime bave nejevreji).

Jer oni su ovako postavili stvari:

χ ξ ϛ
600  60  6
Ἀριθμὸς τοῦ θηρίου
Aritmos tou teriou

1000 + 666 = 1666

hiljadu godina vladanja tame
plus šest stotina šesto šezdeset i šest kao broj zveri
daje hiljadu šesto šezdeset i šest

17 Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звери, или број имена њеног.
18 Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери: јер је број човеков и број њен шест стотина и шездесет и шест.

.

Ovi večni hrišćani čekajući na apokalipsu očekuju da će tada nastupiti i tzv. Peto Kraljevstvo i prelazak Hristove vlasti u ruke sveca, što bi dalje iniciralo i masovni povratak Jevreje iz egzila u Obećanu Zemlju (Ha’Arec Ha’Muvtahat, הארץ המובטחת), te bi se, potom, zajedno sa hrišćanima slili se u jednu, jedinstvenu judeo-hrišćansku religiju:

milenium od latinske reči mille, hiljada, jedna hiljada i reči annus, godina;

milenarista od latinskog millenarius, “sadržati hiljadu (nečega)”.

Ali vratimo se početku, Šabetaju.

Šabetaj Cvi rođen je 9. dana meseca Ava 5386. godine po jevrejskom kalendaru (ha’luah ha’ivri, הלוח העברי), odnosno 1. avgusta 1626. godine prema rimo-hrišćanskom računanju vremena u Smirni, trgovačkom centru tadašnjeg Otomanskog carstva, iliti današnjem Izmiru u Turskoj. Direktno prevedeno, i takođe veoma znakovito, ime Šabetajevo je istovremeno i naziv 6. planete našeg Sunčevog sistema – planete Saturn (Šabtaj, שבתאי) koja se astrološki najčešće posmatra gospodarem karme, odnosno sudbine, i vremena. Saturn je zato i učitelj, ali i mučitelj. On kažnjava, zadaje teške lekcije, stavlja na iskušenja, ali isto tako i ume da nagradi. S tim u vezi to što je ovaj čovek nosio jedno ovako simbolično ime daje još dublji smisao svemu onome što će proći i za života učiniti.

Samim time i Šabtajevo rođenje 9. Ava poklopilo se i s najtragičnijim danom u jevrejskoj godini, danom obeležavanja praznika Tiša Be’Av (תשעה באב) – dan sećanja na razaranje Hrama (Mikdaš, המקדש), ali i mnoge druge tragedije:

· gušenja ustanka Bar Kohbe 135. godine

· izgoni iz Engleske 1290.

· iz Francuske 1306.

· i iz Španije 1492.

· brojni masakri jevrejskog življa tokom Krstaških ratova

· početak Velikog rata (Prvi svetski rat)

· Drugog svetskog rata i Holokausta (Šoa, השואה)

♄

הקול של שבתי

Cvijeva porodica pripadala je Romanskim Jevrejima (Romanjotim, רומניוטים) poreklom iz Patre u Grčkoj – njegov otac Mordehaj (מרדכי) bio je uspešan trgovac što mu je za ono vreme obezbedilo relativno stabilan život, bez oskudica, naprotiv. Iz tog razloga od najranije dobi Cvi stiče talmudsko obrazovanje karakteristično za dobrostojeće Jevreje toga vremena, te već u svojim tinejdžerskim danima biva prozvan haham-om (חכם), mudrom dušom, što predstavlja elitni, duhovni status unutar jevrejskog društva, i sada i tada. Pohađao je ješivu (ישיבה), jevrejsku versku obrazovnu instituciju, po vođstvom glavnog rabina Smirne Josefa Iskape (יוסף איסקפה), koji je, pak, bio poreklom s područja Skoplja. Romanjotim su se služili grčkim dijalektom (Ῥωμανιῶτες) hebrejeskog jezika, tzv. judeo-grčkim (jevanitika, יווניטיקה), uz puno primesa aramejskih (aramaja, ארמיא) i turskih reči. Veruje se da su kao zajednica jedna od najstarijih na području Evrope. Često su ih tokom istorije mešali sa sefardima (Jevrejima Španije), ali oni nisu ista grupa Jevreja.

No kako je vreme odmicalo Šabetaj je, visprenog uma kakav je bio, postajao sve manje zainteresovan za dublje bavljenje isključivo tekstom Talmuda, te ga sve više interesuje jedan daleko egzotičniji pristup temama kojima čitavog svog dotadašnjeg života bavio. Tako se sve više se okreće jevrejskom misticizmu kada, pri kraju puberteta, ulazi dublje u mistične, kabalističke vode proučavanja judaizma. Tada već i okuplja prvi krug ranih sledbenika svojih ideja i inicira ih u tajne mistične tradicije, odnosno njegovog tumačenja iste.

Za dodatno razumevanje vrlo specifične ličnost Šabetaja Cvija, a što će biti itekako vidljivo tokom dubljeg upoznavanja sa njime i delima mu iz više uglova sagledavanja, ne možemo se a ne osvrnuti i na modernu psihologiju u potrazi za odgovorima na enigmu njegove ličnosti. Upravo zato on vrlo lako, odnosno njegovo ponašanje, može biti okaraterisano stanjembipolarnog poremećajem (Bipolar disorder). Čak težim oblikom. Istovremeno treba reći da u njegovo vreme sva slična stanja posmatrana su isključivo religiozno i kroz prizmu mističnog tumačenja posledica koje ostavljaju. Kada bi u određenim vremenskim razmacima doživljavao velike uspone tada bi te vrhunce video kao ekstatične periode nadahnuća, proročkog vizionarstva i mesijanske prirode, sve u bojama svoje religije; dok bi jaki depresivni padovi s tih visina bili sagledavani kao periodi skrivanja Božijeg i stavljanja na  duhovna iskušenja, za koja je verovao da on kao budući Mesija morao da iskusi u procesu kristalisanja svoje spasonosne uloge koja mu je bila namenjena. Na određeni način on je svojim stanjem i ponašanjem, koje je očito bilo uslovljeno, na savršeni način oslikavao i kanalisao svoj saturnovski princip bića koji mu je po rođenju nadenut, ali i očito psihički u duši utisnut.

Danas nedvosmisleno znamo da je manično-depresivna psihoza, iliti već pomenuti bipolarni poremećaj poremećaj raspoloženja karakterisan ponovljenim epizodama povišenog raspoloženja, povećane energije i aktivnosti (manija ili hipomanija) i depresije. Reč je ozbiljnom zdravstvenom poremećaju s velikim brojem obolelih, kao i sa visokom stopom mortaliteta. Hroničan je i težak i smatra se jednim od većih zdravstvenih problema karakterisčnim za sve epohe.

Cvi je u tom smislu tokom svojih epizoda verovao da on mora da oseti, proživi te razgradi kolektivnu ljudsku patnju, bol, što nikako nije niti može biti lako i ugodno bilo kome:

• teške i duge depresivne faze navodile su ga da se zatvara u sebe i od svih apsolutno osamljuje i izoluje;

• dok bi od njega periodi prosvetljenja i mentalnog uzgona činili da krši Jevrejski verski zakon, te izvodi bizarbne rituale za koje je samo on video smisla iz vizure uloge za koju je verovao da nosi i glasno i javno uzvikuje Božije Ime, jer to je zadatak istonskoga Mesije.

Potaknut tim svojim urođenim ali skupocenim genijem, kao i neobičnim ali i nesumnjivim unutrašnjim osećajem i harizmom koju je posedovao, on dostiže svoj prvi vrhunac već 1648. tokom obeležavanja jevrejske Nove godine (Roš Ha’Šana, ראש השנה) u sinagogi u Smirni, kada uz zvuk ovnujskoga roga, šofara (שופר), na oduševljenje naroda, Šabetaj po prvi put naziva sebe Mesijom. Već u subotu 12. decembra 1665. njegovi protivnici, zajedno sa svim odvažnim rabinima koji su smeli da istupe u svom protivljenu novom mesiji, zatvorili su se u svoju sinagogu, sve u strahu od odmazde Cvijevih pristalica. Razloga za njihov strah svakako je bilo jer su dan ranije njegove pristalice napale izvesnog dobrostojećeg meštanina Hajima Penju kome su kamenjem razbijali kuću, ali je taj haos morao po noći da utihne zbog nadolazeće subote, Šabata (שבת). Šabetaj Cvi je tako na Šabat tražio od rabina zatvorenih u sinagogu da predaju nevernika, dok je napolju čekala rulja spremna na obračun. Oni su napali sinagogu, probili dveri i prekinuli molitvu koja je bila u toku. Šabetaj je tada preuzeo vođenje službe te počeo da peva uzvišanim tonom, pozdravio rabine, a kasnije zapevao svoju dugu pripoved o kabali,  koja će, kao konkretni čin, imati veliki značaj za dalju popularnost njegovog nauma, pokreta.

Za vreme praznika, Šabetaj je dodelio svojim najbližim nepristalicama zvanje Kraljeva 26 strana sveta, dok bi rabinima sinagoga dodeljivao visoke pozicije i zvanja, a svaki novopostavljeni namesnik pod njime pre imenovanja morao da bi zazove Ime.

No zašto baš 26 strana sveta?

Zato što je 26 gematrijska vrednost Neizrecivoga Imena Boga, Svemogućeg:

TETRAGRAMATON

מספר החרכי
26

Šabetaj potom odlučuje, na talasu prepada mase svojim mesijanskim obznanjem, da pođe i put obilaska drugih Turskih, ali i u Grčkih gradova, pre svih u Solun (Salonika, סלוניקה) – centralnu tačku za Jevreje tog istorijskig razdoblja, a ujedno i središte kabalističkih učenjaka, a za koji želi da postane njegova baza. Ipak ništa od tih planova nije pomoglo da ga na kraju ne proteraju i iz jevrejskih zajednica Carigrada, odnosno Konstantinopolja (današnjeg Istanbula), ali ubrzo i iz Soluna zbog čestih i sve ekstremnijih javnih kršenja verskih propisa i zapovesti vere, kao i ne retko izvođenja mnogih drugih koja dela javno koja su tumačena ekstremno bogohulno.

Poput proslave njegovog venčanja kao čina spajanja Ejn Sof Ora (אין סוף אור) i Tore.

אין
אין סוף
אין סוף אור
Ejn; Ejn Sof; Ejn Sof Or

Ejn je van Postojanja, odvojen od svega. Apsolutno Ništavilo.
Ejn nije iznad ni ispod, niti je u stanju mirovanja ili kretanja.
Ejn je nigde, jer Nije.
Bezvučan je, ali nije tišina.
Niti je praznina – pa opet iz nule Ejn-ovog ništavila nadolazi Ejn Sof.

.

Ipak, tokom svog boravka u Carigradu 1653. godine zbližio se sa izvesnim propovednikom Abrahamom Jahinom (אברהם יעחין), koji ga je otvoreno podržao i pospešio u njegovim mesijanskim pretenzijama, posebno opčinjen Šabetajevim neprezaviđenih oratorskim sposobnostima kojima je umeo da hipnotiše pažnju slušalaca. Svoje priznanje Šabetaju dao je 1655, te nakon Carigrada dobija dozvolu vlasti, a pre proterivanja, da otputuje i u Egipat (tada takođe deo Osmanskog carstva), što i čini 1660. idući putem koji ga je planski vodio preko Svete Zemlje (Erec Ha’Kodeš, ארץ הקודש), te i kroz mnoge jevrejske zajednice, ali najbolje su ga ipak prihvatili u Egiptu. U tom periodu vodi nešto mirniji ritam svog mesijanskog života i delovanja ne ističući se previše jer strepi od toga kako bi u Erecu mogao biti prihvaćen. Svakako ne kako se to zbilo i šta je činio u Turskoj i Grčkoj.

Naredni ključan trenutak, možda i najbitniji u celoj ovoj priči, događa se 1665. na relaciji Egipat – Izrailj, nakon sudbonosnog susreta sa takođe samoproklamovanim prorokom – Natanom iz Gaze (Natan Ha’Azati, נתן העזתי‎). Reč je o čoveku, baš poput i Šabtaja, od velikog šarma i intelektualne pojavnosti, te kabaliste i askete, kome se upravo Šabetaj na preporuku obratio ne bi li mu Natan pomogao za njegove duhovne boljke kojih je svakako bio svestan, obzirom šta su sve njegovoj okolini uzrokovale. Tu je Natan nastupio upravo proročki kako se od njega i očekivalo ubeđujući Šabetaja u njegovo istinsko mesijansko delovanje, tvrdeći da je sve to on već video u seriji vizija koje je imao, ali i kroz dokaze utemeljene na gematrijskim (גימטריה) proračunima kojima je pribegao u cilju da konačno potvrdi Šabetajevo mesijanstvo. Treba reći i da se tokom boravka u Kairu prvi put ženi Jevrejkom, poreklom iz Državne zajednice Poljske i Litvanije (Rzeczpospolita Obojga Narodów), Sarom (שרה), koja je postala siroče za vreme kozačkog ustanka Hmeljnickog (o čemu će ubrzo biti više reči). Sara je sa šest godina otišla u starateljstvo u hrišćanskoj porodici, ali nakon deset godina beži za Amsterdam, te nakon još par godina tamo ide za italijanski Livorno. U Livornu joj se događa proviđenje – javlja joj se da će jednom trenutku postati žena Mesije. Tako čim je i sama saznala za Šabetaja Cvija i famu koja ga okružuje odmah je pošla za Egipat gde se on u to vreme nalazio. Istovremeno, kada je i Šabetaj čuo o Sari i onome šta je ona tvrdila, otpravio je do nje pratnju koja ju je sprovela do njega.

Susreću se tako Šabetaj i Sara i on nad njom vrši ritual pročišćenje nakon čega Sara postaje izuzetno verna pratilja njegove sekte. Ona je, kao i izuzetno lepa žena, dodatno pripomogla uticaju Šabetaja, uprkos svim zlim glasinama o njenom životu i prošlosti. To što su Šabetajevi protivnici za Saru tvrdili da je bludnica može se reći da je samo dalo dodatno gorivo Šabetajevom interesevanju za nju. Dodatno je u toj situaciji pomogla i biblijska priča o jevrejskom proroku Osiji (Hošea, הושע) koji se oženio prostitutkom (Gomer, גמר).

Sada, u vreme hodočasnog Šavuota (שבועות) 1665, i Natan javno obznanjuje Šabetajevu mesijansku ulogu u svetu.

Ovaj čin potom vodi do još jednog, novog prosvetljujućeg talasa koji sada Šabtaju daje još jedan, sada u nizu mentalnih uzgona, nakon serije susreta sa Natanom iz Gaze – sada njegovim ličnim prorokom, savetnikom i desnom rukom. Iako su se okolni rabini ponovo žalili na Šabetaja Cvija i pokušavali da ga ponovo uklone – sada s područja Jerusalima (Jerušalajim, ירושלים) – ali bilo je kasno. Šabetaj ovoga puta, mimo svih očekivanja, zadobija kritičnu masu podrške u i Svetoj Zemlji i to baš pred nastupajuću 1666, koju su milenarijanci toliko potencirali u svojim bavljenjima verom. Iz Gaze Cvi trijumfalno ulazi u Jerusalim, sa 12 sledbenika, gde ga s oduševljenjem pozdravlja jevrejska zajednica. Jevrejski rabini nisu bili blagonakloni spram novog mesije i gledali su na njega s velikim nepoverenjem. Štaviše, žalili su se turskim vlastima da Šabetaj Cvi deluje protiv sultana i islama i hteli su ga proteraju iz grada.

Natan za to vreme, koristeći ovu novonastalu situaciju i pojavu velike podrške od strane dela Jevreja, inicira svojevrsni masovni pokret pokajanja, posta i asketizma s ciljem da utaba put opštem činu iskupljenja naroda. Iste te 1665. najavljuje i fundamentalnu kosmičku rokadu koja stupa na snagu i da će na koncu nje za svega godinu dana, bez ikakvog ratovanja i nasilja, Šabetaj Cvi preuzeti tursku krunu od vladajućeg sultana, te istog podrediti sebi na službu.

Natan ide još dalje, tvrdeći:

• Šabetaj Cvi će locirati i povratiti deset izgubljenih plemena Jisraela (ישראל)

• te oženiti vaskrslu (?) Rebeku (Rivka, רבקה), kći vaskrslog (!?) Mojsija (Moše, משה)

Sledeće što bi se potom dogodilo, nastavio bi prorok Natan, Sultan će se pobuniti te podići vojsku koja bi tim činom ustanka na oružje inicirala prve kontrakcije teškog mesijanskog porođaja u svetu materije.

”Ustoličenje Šabetaja Cvija”
Jevrejska publikacija ”Tikkun”, Amsterdam
1666. godine

Šabetaj putuje i u Alep (ܚܠܒ) ali i ponovo u Smirnu na talasu sada masovnog pokreta i pod tim utiskom, ali i Šabetajevim nastupom, rabini i vođe zajednica sada lakše potpadaju pod ovaj novouspostavljeni verski zanos koji sve više hipnotisanih ljudi podržava. Tada Cvi pada u, kako su je opisivali, intenzivnu ekstazu kada ponovo počinje da čini ma’asim zarim (מעשים זארים) pred prisutnim verskim glavešinama koji sada zatečeni situacijom, ali i masom koja Šabetaja podržava, ne uspevaju da spreče, iako se tome načelno protive. Pre svega strahujući od odmazde koja bi odmah potom mogla po njih da usledi (a kao što se do tada već i dešavalo).

Tako:

· u opštem zanosu i klicanju ljudi u njegovom prisustvu Cvi redom ulazi u sinagoge i počinje da poziva ljude na bima na čitanje ”Tora” (תורה), uključujući i prisutne žene;

· poziva Božije Ime i blagosilja sve prisutne;

· svoje oponente naziva nečistim zverima, a sebe utvrđuje Pomazanikom.

.

Sve ovo se u narodu prenosi, naveliko priča o svemu što se dešavalo te se Šabetajeva ekstaza dalje širi galutom (גלות), dijasporom. Masovna pokajanja, duboki asketizam, samokažnjavanje i post rapidno se smenjuju s periodima ekstatične radosti koju Cvi pred svima konstantno ispoljava/kanališe, što samo dodatno sve podgreva do tačke ključanja i potpomaže plamenom vihoru da sve više uvećava. Tada i Natan narodu objavljuje prigodne Mesijanske stihove koji je sačinio, odnosno njegovim perom pisane molitve prigodne za svečanost koju njih dvojica propovedaju. To još više ljudi motiviše da što pre krenu za Svetu Zemlju, dok drugi odbijaju da ka tamo krenu, jer veruju da će čudom tamo biti preneseni.

Ali šta je tačno Jevreje navelo da poveruju ovu i ovakvu mesijansku priču Šabetaja Cvija, jer se sve ovo desilo u izuteno velikom broju, brojnije nego li ikada do tada?

Razloge pre svega treba tražiti u aktuelnim dešavanjima u širom regionu Evrope – pokolj 300,000 Jevreja od strane kozačkog bandita Bogdana Hmeljnickog (Bohdan Khmelnytsky), koji se dogodio između 1648. i ’49. godine u Ukrajini nakon uspešnog ustanka Kozaka protiv Poljsko-litvanske države, a čemu su prethodila i mnoga druga zverstva i zločini. Čak mnoge zajednice koje su nekako i uspele da izbegnu, fizički spasu svoju egzistenciju u tom trenutku, na put im odmah potom staje drugo stradanje – Rusko-švedski rat iz 1655.

Ovakvi događaji samo pojačavaju, posebno kod ljudi koji su već preživeli određene gubitke, potrebu za spasenjem, odnosno ličnošći spasioca i upravo je među njima Šabetaj i dobijao najviše podrške. Gotovo i da je svojim postupcima upravo i ciljao na ovaj sloj ljudi koji su preživljavanjem torture i ratnih strahota nosili traume koje su tražile leka – vrlo dobar marketinški potez tog vremena. Ipak, uticaj Šabetijanskog pokreta išao je i mnogo dalje od prostora na kojem je nastao – nastavio je na određeni način sa čitavom jevrejskom dijasporom u svetu, dakle tamo gde nije bilo ni približnog stradanja ovom kozačkom, i sličnima, ili gde čak nikada nije ni bilo bilo kakvog (većeg) stradanja. Zato na takvim mestima utemeljenje ovog pokreta pre svega gledati kroz prizmu teološkog konteksta, posebno perioda XVI veka koji je svedočio masovnom razvoju mnogih versko-religijskih pokreta ali većinski pod uticajem možda onog  i najvećeg – sa sefera Izraela, iz Safeda, Cfata צפת, i Lurijanske kabale Jichaka Lurije (יצחק בן שלמה לוריא אשכנזי), Arija (Ha’ARI, האר”י).

Ovaj pod-kabalistički pravac koji je takođe dosegao neslućene visine u potonjim vekovima drži do Stvaranja koje je Božije Prisustvo, Šehinu (שכינה) gurnulo u izgnantsvo, razbijanjući pritom posude koje su primale Tu svetlost u nebrojeno komada (ševirat ha’kelim, שבירת הכלים), time je raspršujući u beskrajne iskre duž čitavog, sada već iščašenog, Stvaranja… No postepeno, jednim obrnutim procesom i prikupljanjem tih razasutih iskri i ponovnim sastavljanjem te metafizičke posude (tikun olam, תיקון עולם) koja je sadržala inicijalnu svetlost postanja, kroz čin molitve i ritualni apsekt vere, vremenom se postiže iskupljenje – ali ne samo za Jevreje već za čitav kosmos kao celinu, Biće, te i Boga sâmoga.

Sve gde je kabala pre bila čisto spekulativna i ezoterna, sada kroz formu pokreta dobija konkretne obrise praktičnosti, posebno kroz objektiv ove sveprisutnije mesijanske tenzije. Upravo zato zadatak Mesije i jeste da se usprotivi Jevrejskome zakonu (halaha, הלכה) čime se On tada svojevoljno voljno spušta i upušta u najdublju tamu materijalnog postojanja s ciljem da oslobodi i poslednju zalutalu iskru svetlosti, te vrati je u njenu posudu na dooblikovanje, ono koje je razbijanjem nasilno prekinuto pre vremena, čime je u svet pušten princip haosa. Očekivanje tog čina od strane Mesije Jevrejima ujedno signalizira i kraj izgnanstva, čime se takođe objašnjava potreba naroda da podrže Šabetaja Cvija u njihovoj veri da je on Taj.

ויתן את רשעים קברו ואת עשיר במתיו
על לא חמס עשה ולא מרמה בפיו

Va’jiten et rešajim kivro ve’et asijr be’motav al lo hamas asa ve’lo mirma be’fijv
Odrediše Mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatim,
jer ne učini nepravdu, niti se nađe prevara u ustima Njegovim

.

Upravo Isaija (Sefer Ješijahu, ספר ישעיהו) u stihu 53-9 (iznad) na najdublji način predstavlja sâmu suštinu ideje i značaja ličnosti Mesije (Mašijah, משיח):

• dâ će njegov grob biti među zločincima;

• dâ Mesija mora biti iz najnižih sfera, grešan i smrtan, baš kao i svako od nas;

• On će iznutra biti dobar, ali će njegovo ruho biti zlo.

I isto tako baš ovom istom mestu ne možemo umaći čuvenom i samoprozvanom mesiji, Šabetaju Cviju koji je pod pritiskom sultana napustio jevrejsku religiju i prešao na islam (لِإسْلَام).

Jer Mesijin zadatak je strašan…

On mora ući u srž ljudske materijalne ljušture, u njen najcrnji mrak, i da otud oslobodi zalutale božanske iskre.

On će tako sići i dopreti do sve suštine carstva nečistote i s tog mesta ga dekomponovati.

Tako On, kao grešnik, takvim volšebnim činom neće skrenuti pažnju silama na koje se nameračio i odatle se, odmah potom, vinuti na presto čoveka. Jer svet ionako ne potiče od dobrog, jer je stvoren i napušten odmah po stvaranju. Zato ne treba dozvoliti sjaju da zavede, već da se zagrebe i vidi šta leži ispod. Treba zaći u prljave avlije, gde obitavaju čirevima prekriveni, bolesni, što prose, rastočeni od droge i lakog morala. Među čopor vašljivih pasa koji kopaju po smeću, među telima svoje sabraće krepale od gladi.

U svet svireposti koji juri u sopstvenu propast i smrt…

Zato je vasceli jevrejski svet bio je podeljen ličnošću Cvija – na one koji su za njega i one oštro protiv. Bilo je situacija da su mnoge zajednice većinski podržavale Cvija, dok bi rabini, kao manjina bili protiv njega te su bili veoma pažljivi u tom svom anti-Šabetijanskom delovanju unutar svojih već obojenih zajednica da ne bi izazvali otvoreni antgagonizam svojim naglim postupcima, pre svega usled straha od moguće odmazde većine. Na taj način bi najčešće opozicija pokretu Šabetaja bila u startu neutralizovana, odnosno ostavljeni vezanih ruku.

Krešendo ove priče se vrlo verovatno po ubrzanom postupkiu dešava pre svega zahvaljujući Cijevoj enormnoj eksponiranosti i pristupu da zaista nije prezao o činova kojima je pribegavao, a kojima je imao za cilj da sve oko sebe ubedi u svoju posebnost. Antiklimaks celoj priči koju smo do sada pratili dešava se te famozne 1666. godine o kojoj su mnogi pričali, ali i još uvek pričaju. U Konstantinopolju Šabetaj biva uhapšen i nakon kraćeg vremena pritvoren. Dospeva pred sud gde mu se sudi kao mesiji. Tada on ponovo pribegava ekstremnom ponašanju, što mu kasnije dodatno otežava već uveliko nezavidnu situaciju, te namerno menja tradicionalni post tokom obeležavanja Tiša Be’Av-a (תשעה באב), odnosno 9. dana meseca Ava, pretvorivši ga u slavlje povodom proslave svog rođendana.

U tom trenutku on počinje svoja pisma da potpisuje kao:

אני ה’ אלוהיך שבתי צבי
Ani Adonaj Elohejha Šabetaj Cvi
Ja sam Gospod Bog tvoj Šabetaj Cvi

Osmanske vlasti osuđuju ga za raspirivanje pobune i biva izveden pred sultana Mehmeda IV (محمد رابع).

Pošto biva izveden pred sultana jasno je da je sada u njegovoj depresivnoj fazi mesijanskog delanja te glasno odbija optužbe da je ikada ispoljavao bilo kakve mesijanske tendecije. Tada mu nude mu dve mogućnosti:

apostasiju

ili smrt

Odlučuje se na konverziju i tada Šabetaj Cvi postaje:

عزيز محمد أفندي
Mehmed-Efendija Aziz

Iako je njegova konverzija momentalno izazvala pometnju u redovima njegovih vatrenih pristalica ali i Jevreja generalno, pokret svakako nastavlja da živi moravši za pojašnjenje ovakvog jednog čina da zaroni mnogo dublje u potrazi za odgovarajućim odgovorom i kroz kabalističko-ezoternu vizuru pronalazi dalekosežni modus operandi kroz specifično sagledavanje konverzij pronalazi opravdanje za njegovu odluku za apostasiju. Naime, njegove pristalice pronalaze svoj mir u jednom od ponuđenih opravdanja za čin konverzije na islam, jer sada Cvi, svakako kao mesija, ima za cilj da kroz onaj već pomenuti upliv u sve pore postanja, te i islam, ima za cilj da preobrazi i čitav muslimanski svet.

U očima njegovih pristalica Šabetaj Cvi sada postaje i muslimanski mesija:

ٱلْمَهْدِيّ
Al Mahdi

Na ovaj način pokret nastavlja da funkcioniše i izbegava krah i u narednih par stotina godina, uprkos velikim problemima vere u čitav taj sistem, sve do XVIII veka kada se šabetijanci dele u dve struje:

• one umerene koji kombinuju njihovu tajnu mesijansku veru zajedno sa odanošću halahi, jevrejskom verskom pravu;

• i one radikalnije koji su aktivno nastavili sa širenjem daleko oštrijeg pristupa šabetijanstvu – propovedanju obaveznog poništavanja svih zakona Tore (obzirom da se za njih radi o mesiji) kao jedinom vidu punog ispunjenja mesijanstva.

Ovi drugi, radikalno šabetijansko krilo pokreta, doživljava čak i kraći preporod pod uticajem i vođstvom Jakova Franka (יעקב פרנק), koji je na vrhuncu svog delovanja tvrdio da je reinkarnacija Šabetaja Cvija.

Inače, vrlo dobar prikaz lika i dela Jakova Franka može se naći u knjizi nobelovke, poljakinje Olge Tokarčuk (Olga Nawoja Tokarczuk) ”Knjige Jakovljeve”. Radnja ovog romana događa se u važnom periodu poljske istorije, odnosno pred početak nasilnih podela njenih teritorija između velikih sila. Taj prostor i to vreme, poznati poglavito iz dela Henrika Sjenkeviča, Olga Tokarčuk prikazuje iz drugačije perspektive, otkrivajući nam drugu stranu istorije, obeležene suživotom više različitih kultura – koegzistencijom hrišćanstva, judaizma i islama – mnogojezičnu sredinu umnogome bližu Istanbulu nego Parizu.

Više o Olginom opusu, kao i sagledavanju delovanja ”frankista”, možete ovde naći.

Danas se komotno može reći da je sekta Šabetaja Cvija, makar po uticaju, iščilela iz ugla bilo kakvog značajnijeg uticaja po jevrejski život, a posebno praktikovanje vere. No, uticaj njen se zadržao u redovima istorije s neizbrisivim tragom nekoga ko je među Jevrejima napravio najviše mesijanske pometnje od bilo koga drugog.

Možda najbolji primer tog najdirektnijeg uticaja ovako direktne primene (novog) jevrejskog misticizma svakako danas možemo naći pri Hasidskom pokretu (Hasidut, חסידות) nastalom u kasnom XVIII veku upravo u Poljskoj Jakova Franka. Rana forma ovog pokreta bila je vidno tiha i veoma introspektivnog duha baš iz razloga svesne reakcije na minuli, turbulentni period šabetajsko-frankovskog mesijanizma koji je ostavio ožiljke na jevrejskome biću i zahtevao je itekako pažljiv pristup pri pokretanju bilo čega novog, sličnog. Izuzev mesijanstva i svega što se direktno za isti vezuje a što je malopre pomenuti dvojac isticao do maksimuma, naravno. Danas Hasidi polažu bezuslovnu veru svom cadiku (צדיק), rebe-u (רבי), odnosno admor-u (אדמו”ר) – svom vrhovnom verskom autoritetu. Kasni XX vek pažljivo na sve to dodaje ipak blaži vid mesijanskog tona, naravno, pre svega pod uticajem Habad-Lubavič (חב”ד ליובוויטש) škole hasidskog pristupa judaizmu. Treba naglasiti da skraćenica Habad (HBD, חב״ד‎) u stvari predstavlja skraćenicu za tri sefirot Drveta života (Ec Hajim, עץ חיים), ventralnog kabalističkog glifa putem kojeg se može detaljno kabala proučavati.

Čime se se direktno aludira na kabalističke principe poimanja Boga, Postanja:

Treba se ovde pozabaviti i drugim aspektom medalje, jer pojedini istoričari, a pre svih Hajim Sason (חיים הלל בן-ששון), ističu da je trenutno stanje stvari, odnosno nacionalno-sekularni pravac obnove jevrejske države Izrael, Cionizam (Cionut, ציונות), kao i njegov savremeni utemeljivač Teodor Hercl (בנימין זאב הרצל), samim time i njegov učitelj Jehuda Alkalaj (יהודה עלקלי), temeljno oblikovan entuzijazmom i duhom prošlosti koji nikako ne može biti drugačije objašnjen nego na koncu snage Šabetijanskog pokreta koji, po Sasonu, nosi jednu vrlu svežinu kojoj je samo bilo potrebno dovoljno vremena da se iščisti od previše sirovih uticaja ne bi li sada, na posletku, donela jedan novu dah jevrejstvu, preporod koji je na i krunisan državom Izrael (Medinat Israel, מדינת ישראל). Te i dalje crpi neophodnu snagu za mnoge teškoće sa kojima se Jevreji i danas susreću.

Geršom Šolem (גרשם שלום), istoričar, filozof i profesor, utemeljivač modernih akadamskih studija kabale, odnosno katedre za Jevrejski misticizam na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu (Ha’Universita ha’ivrit be’Jerušalajim, האוניברסיטה העברית בירושלים), ide još dalje u svojim sagledavanjima ovih kompleksnih uzroka i posledica kompaktne istorije vere i misticizma jevrejskog naroda. On je stava da je podela do koje je došlo između otvorene ortodoksije i tajnovite jeresi, što i jeste karakteristika pokreta Šabetaja Cvija i njegovih potonjih nastavljača ideje, uništila jedinstvo jevrejskog indentiteta iznutra. Takvo stanje stvari, zajedno sa traumom koju je donela apostasija lažnog mesije, bilo je odlučujući faktor kojim se može objasniti svojevrsna dezintegracija tradicionalnog judaizma i začetak nove epohe – savremene istorije Jevreja.

Na kraju vratimo se izvornoj priči, i Šabetaju Cviju, kojom smo i začeli ovaj članak i time ga kompletirajmo.

Šabetaj Cvi živi kao musliman sve do avgusta 1676. godine, iako postoje jasni dokazi da je i dalje u tajnosti praktikovao svoju jevrejsku, slobodno možemo reći i šabetijansku veru, odnosno njegovo poimanje iste iz ugla samoproglašenog mesije naroda, u šta je do svog poslednjeg dana života čvrsto verovao. Jedan od poslednjih zapisa koji svedoče njegovom životu jeste dopis koji je poslao Jevrejskoj zajednici u Beratu u Albaniji tražeći da mu se dopreme određene knjige te iste godine koja se uzima za godinu kada je i preminuo.

A otišao je tiho, u izolaciji  17. septembra, kako se veruje, na dan najvećeg jevrejskog praznika Jom Kipura (יום כיפור) – dana pokajanja, iskupljenja, te predstavlja najveći i najznačajniji trenutak u čitavom jevrejskom kalendaru; dan kojim se kompletira jevrejska Nova godina (Roš Ha’Šana, ראש השנה) upisivanjem u Knjigu života (Sefer Hajim, ספר החיים).

Iako se osnovano veruje da je prognan i sahranjen u Ulcinju, gde ga je smrt zatekla, dugo se takođe pretpostavljalo da je njegova grobnica upravo u Beratu kraj tekije Imperijalne džamije (Xhamia e Mbretit). Prema pisanju Geršoma Šolema donme (דונמה) su, Šabetijanska grupa kripto-Jevreja koja se po uzoru na Šabetaja konvertovala na islam ali u tajnosti i dalje štovala svoju staru veru, odlazili baš tamo na hodočašće, na njegov grob. Održavajući na taj način Šabetijansko sećanje, ali i tradiciju i svetinje živim sve do današnjih dana. Danas je Ulcinj dom spomeniku Šabetaju Cviju, mestu gde je proveo svojih zadnjih 10 godina života, a na trećem spratu kule Balšića, u belom mermeru, nalazi se ugraviran Davidov štit (Magen David, מגן דוד) kao potvrda teze da je on, duboko u duši, zauvek ostao Jevrejin. Jer, ako ništa drugo, mit o dolasku Mesije jeste večita nada narodu za konačno i večito izbavljenje od ropstva i svih nevolja koje ovaj svet nosi…

Na kojoj god strani ove priče da se nađete, Šabetaj Cvi će zauvek u istoriji ostati upamćen kao jedna moćna, čudnovata istorijska figura.

Metafora potencijalno nesagledive snage promene…

ODABIR TEMA