Jidiš (ייִדיש־דײַטש)

/ Ojfn veg štejt a bojm /

.

יעדער מענטש װערט געבױרן פרײ און גלײך אין כבוד און רעכט
יעדער װערט באשאנקן מיט פארשטאנד און געװיסן
יעדער זאל זיך פירן מיט א צװײטן אין א געמיט פון ברודערשאפט

Jeder mentš vert gebojrn fraj un glajh in koved un rekht. Jeder vert bašonkn mit farštand un gevisn; Jeder zol zih firn mit a cvejtn in a gemit fun bruderšaft
Sva ljudska bića rođena su slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Obdarena razumom i svešću i treba da postupaju u duhu bratstva

.

U periodu od hiljadu i više godina jidiš je bio nazivan mnogim šarenolikim imenima, počev od maternjeg (mamelošn, מאמע־לשון), preko suparničkog u pogrdnom smislu (žargon, זשארגאן) ili tek, jednostavno, judeo-nemačkim jezikom jer je, pre svega, nastao na području Nemačke i njime su se njime služili Jevreji dobrog dela Evrope. Naziv jezika, jidiš (יידיש), ili još tajtš (טײטש) – jidiš tajtš, iliti dajč (jevrejski nemački jezik – Jüddische Deutsch ייִדיש־דײַטש), u bukvalnom prevodu čitamo kao – jevrejski. Taj  jevrejski jezik odnosi se na jezik kojim su, a i još uvek, pretežno govorili Aškenazi (Jeudej Aškenaz, יהודי אשכנז), Jevreji centralne i istočne Evrope, ili i njihovi potomci koji danas u većem broju žive u Sjedinjenim Državama, Rusiji, Kanadi, Ujedinjenom Kraljevstvu itd. No, izvorno, reč je o Jevrejima sa šireg područja Nemačke jer reč aškenaz bukvalno znači – Nemačka (Aškenaz, אשכנז).

Jezik nastaje u centralnoj Evropi između IX i XII veka kao amalgam srednje-visokonemačkih dijalekata (70-80% rečnika je prepoznatljivo nemačko), uz pozajmljenice iz hebrejskog i aramejskog jezika, kao i slovenskih, ali i romanskih jezika. Zbog fonda reči kojim ovaj jezi raspolaže, kao i gramatikom koja je na snazi jidiš je izgrađen na temeljima srednjovekovnog zapadno-nemačkog jezika, ali sa sobom nosi i fragmente mnogih drugih jezičkih korena i grupa: Slovenskih i Romanskih jezika ukoliko govorimo o drugim indoevropskim jezicima, odnosno hebrejskog i aramejskog jezika ukoliko bi se držali semitske grupe.

Nemački jezik i jidiš dele veliki broj zajedničkih reči, ili makar korenskih, samim tim i gramatika im je dosta slična. Upravo je ovo razlog zašto ljudi iz određenih delova Nemačke nemaju mnogo problema u razumevanju onih koji se služe jidišom kao svojom maternjim jezikom, slobodno se može reći i da jidiš, po tom osnovu, može biti svrstan i u kategoriju nemačkog dijalekta iako to zvanično prema lingvistima nije slučaj. Ipak skoro 30% rečnika jidiša ne postoji u nemačkom jeziku i upravo taj procenat otpada uglavnom na uticaj slovenskih jezika. Lingvista Pol Veksler (Paul Wexler) izlazi s pretpostavkom da je jidiš u svom začetku prvenstveno bio jezik baziran na slovenskim korenima, ali da su ga kasnije istorijske okolnosti obojile više germanskim uticajima. No ovo stanovište nije tako često i Pol je jedan od retkih proučavalaca jezika koji ovako misli.

Iz savremene perspektive gotovo da je nemoguće tačno utvrditi gde se po prvi put jidiš pojavljuje, no najrasprostranjenija i najčešće prihvaćena teorija kaže da se jezik formirao u X veku kada su francuski i italijanski Jevreji započeli migraciju ka dolini Rajne (Rhein). Ono što je u tom momentu presudno za nastajanje jidiša jeste kombinovanje jezika koje ove dve skupine sa sobom donose, što se potom kalemi na bazu onoga s čime se susreću u svom novom okruženju – Germanskim susedstvom. Veruje se da je upravo takav jedan miks jezika i uticaja doveo do stvaranja jidiša.

Kako Jevreji nastavljaju svoju dalju migraciju ka istoku evropskog kontinenta, čije povode u to vreme jasno vidimo u Krstaškim ratovima i bujanju Crne smrti, odnosno kuge, jidiš polako počinje da se širi preko centralnih i istočnih regija Evrope i samim tim u svoju jezičku srž inkorporira i elemente Slovenskih jezika.

Vremenom kristališu se dva glavna dijalekta ovog jezika:

zapadni, nemački jidiš

istočni jidiš

.

Potom se ovo grananje dalje nastavlja i istočni jidiš, jidiš koji sadrži najviše reči izvedenih iz slovenskih jezika, dalje se deli na:

letonski (severo-istočni)

poljsko/galicijski (srednje-istočni)

ukrajinski jidiš (jugo istočni)

.

Iako jidiš nije lingvistički previše srodan hebrejskom jeziku, ali deli veliki fond reči sa hebrejskim i aramejskim jezikom, on se ipak piše prilagođenim hebrejskim pismom, slično kao drugi judeo-arapski jezici. Da stvar bude još egzotičnija, koriste se mnoge izvedenice iz latinskog jezika kada jer reč o rečima vezanim za religijsku praksu. Blagoslov nakon jela na jidišu je bentšn (בענטשן). Ovde gde direktnu povezanost vidimo s latinskom reči za blagoslov – benedictus. Moliti se je davnen (דאװנען) iz latinske devotionis. Prisutne su i reči koje poreklo vode iz starog francuskog jezika poput tšolent-a (טשאלנט), paprikaša/pasulja koji se sprema za Šabat (שבת). Dok se Šabat Šabes.

Pre svega u aškenaskim krugovima hebrejski jezik (ivrit, עברית) bio je jezik ”Biblije” (TaNaH, תנך), molitveni jezik, jezik verske službe (lešon kojdeš לשון־קודש, ili lešon ha’kadoš na modernom hebrejskom). Aramejski (aramit, ארמית) je bio jezik učenja, dok je jidiš (יידיש) bio jezik svakodnevnice – svetovni jezik kojim se najčešće govorilo u svim ostalim životnim prilikama. Upravo ovakav vid ovih jezičkih isprepletanosti naučnici nazivaju svojevrsnom trojezičnošću aškenaskog duha,  jer je jasno da svi ovi jezici mogu itekako varirati i razlikovati se po pitanju zvučnosti i upotrebnih pravila, ali ono što im je svima svakako zajedničko to je da se pišu istim alefbetom.

Mahzor

Za prvi zapis na jidišu, odnosno prvi štampani trag ovog jezika uzima se molitveno delo ”Mahzor” (מחזור) pronađeno u Vormsu (Worms, וורמס). Delo datira iz XIII veka (Vórmser Mákhzer), tačnije 1272. godine i koristilo se tokom velikih jevrejskih praznika: poput Jevrejske Nove godine (Roš Ha’Šana, ראש השנה), Dana pokajanja (Jom Kipur, יום כיפור), ali i koje se, neretko, čitalo i za tri Hodočasna praznika (Šaloš regalim, שלוש רגלים): Pesah (פסח), Šavuot (שבועות) i Sukot (סוכות). No, već tokom narednih vekova jidiš postaje opšte prihvaćen jezik na kojem počinju da niču i druga predivna poetska dela, bilo vezana za versku službu ili ne. Jedno od takvih ranih, a izuzetno značajnih, dela na jidišu svakako je i ”Šmuel Buh” (שמואל בוך), odnosno ”Knjiga Samuelova” koja se nanovo bavila biblijskom sagom o proroku Samuelu na način svojevrsne viteške romanse. Delo je prvi put štampano u XVI veku, tačnije 1544. Tako okvirno od 1540. godine i počinje period najbržeg širenja ovog jezika među Jevrejima, vek nakon otkrića mašine za štampanje, te uz brzo i masovno umnožavanje mnogih do tada retko nalaženih dela.

Da bi, na primer, već pomenuti ”Šmuel Buh” bio blizak što većem broju ljudi knjige su umnožavane najpristupačnijom verzijom govornog jezika, onog koji je najmanje bio obojen nekim od mnogih dijalekata. Potom se devedesetih godina XVI veka po prvi put objavljuje i ”Cene u’rene” (צאנה וראנה), u prevodu: ”Iziđite i gledajte [kćeri Sionske]”. Reč je o delu koje se bavi nedeljnim porcijama ”Tore” (תורה) (parašat ha’švua, פרשת השבוע) i diskusijama na srodne teme homiletičkim principom, odnosno praksom i proučavanjem umetnosti propovedanja kroz više slojeva čime se postepeno otključavaju različiti nivoi razumevanja dela. Nivoi koji na sve druge načine čitanja ostaju skriveni. Pokazaće se kasnije kako je pravo ovakva praksa čitanja i pročavanja dela očuvala Jevrejsku tradiciju i jezik jer je od čitalaca zahtevala večiku dozu pažnje i razmišljanja.

Kasnije ovo delo dobija epitet ženske Biblije jer se ustalila praksa da knjiga bude čitana pre svega od strane žena tokom Šabata (שבת) i drugih praznika.

Naziv dela izveden iz stiha 3:11 ”Pesme nad Pesmama” (Šir Ha’Širim, שיר השירים) koji čitamo:

צאינה וראינה בנות ציון
Ce’ena u’re’ena benot Cion
Iziđite, kćeri sionske, i gledajte

Do početka XVIII veka Jevreji s nemačkog govornog područja ubrzano se kulturološki uzdižu (prema lokalnim standardima) i širom zapadne Evrope lideri na strani haskale (השכלה), pokreta jevrejskog prosvetljenja, vrše veliki pritisak ne bi li nemački jezik upotrebnom praksom nadjačao jidiš koji oni smatraju nekom vrstom varvarskog žargona koji se previše odomaćio među njihovim sunarodnicima. Ipak i pored takvih pritisaka jidiš nastavlja da cveta posebno u predelima istočne Evrope, geografski udaljenije od centara nemačkog uticaja. Jedan od osnovnih razloga tog procvata jidiša u tim predelima jesu vrlo kompaktna naselja, gradovi koji su dodatno doprineli ubrzanju širenja ovog jezika među aškenazi Jevrejima, te već u XIX veku broj ljudi koji su se služili jidišom počinje da se meri u milionima.

Uspon Hasidskog pokreta, hasidskog judaizma (hasidut, חסידות), proces širenja jidiša još više podstiče jer je već sada reč o jeziku koji je veoma blizak mnogim generacijama i koji se uveliko prenosi s kolena na koleno – kako kroz svakodnevni govor, tako i kroz spiritualne svrhe.

Dva ključna hasidska dela ovog procesa napisana su upravo na jidišu, kao i na hebrejskom jeziku:

שבחי הבעש”טŠivhe Ha’Bešt” – ”Pohvale Bešt-u” (Ba’al Šem Tov-u, בעל שם טוב), koju su činile priče o čuvenom Gospodaru Dobrog Imena

סיפורי־מעשיותSipure Majsot” – ”Pripovedanje priča”, takođe kolekcija priča o Ba’al Šem Tovu ali koje je sakupio njegov praunuk Nahman iz Breslova (Nahman mi’Breslov, נחמן מברסלב)

.

Potom se 1908. godine događa se prva internacionalna konferencija o jidišu (The Czernowitz conference) kada  jidiš postaje nacionalni jezik Jevrejskog naroda. Cilj je bio diskusija od svim poteškoćama koje bi mogle i koje su zadesile jezik toga vremena, kao i o potrebi da se osnuju škole jidiša, kao i druge institucije koje bi dalje radile na promociji i razvoju jezika, te boljem definisanju i standardizaciji. Godine 1925. osniva se YIVONaučni institu za jidiš (Jidišer Visnšaftleher Institut, יידישער װיסנשאפטלעכער אינסטיטוט) u Vilnjusu, Litvanija. Tokom 20ih i 30ih godina XX veka, u ranim godinama Sovjetskog saveza i rana komunistička vlast podržava škole jidiša, teatre, istraživačke centre kao i literaturu ovog jezika – sve dok je to striktno bazirano na kulturnom ekspresionizmu, bez upliva Jevrejskog verskog sadržaja. Ubrzo YIVO postaje jedan od vodećih instituta za davanje stipendija, te se osniva i predstavništvo u Njujorku 1940. godine. Ovakva široka podrška jeziku dovodi do pojave velikog broja pisaca na jidišu što je u tom periodu dalo privid vrlo perspektivne budućnosti. Ipak, sve se to ubrzo menja pod komandom Staljina koji kulturu jidiša vidi kao izrazito anti-sovjetsku. Na žalost to kasnije dovodi i do brutalnih ubistava koja su danas poznata kao Noć ubijenih pesnika (Dela Yevreyskovo antifashistskovo komiteta, הרוגי מלכות פונעם ראטנפארבאנד).

Kasni XIX vek svedoči rođenju savremene literature stvorene na jidišu, te u tri praoca savremene književnosti na jidišu svakako ubrajamo Šolema Abramoviča (שלום יעקב אבראמאװיטש‎), poznatijeg pod psedunimom Mendele Moher Seforim (מענדעלע מוכר ספרים), Isaka Pereca (יצחק ליבוש פרץ) i Šolema Alehema (שאלעם־אלייכעם) rođenog kao Solomon Rabinovic, najčuvenijeg humoriste na jidišu koga neretko smatraju ekvivalentom Marka Tvena. Početkom XX veka jidiš polako postaje dominantni jezik istočne Evrope i počinje da buja štampana književnost, film i pozorište na jidišu. Počinje polako da biva nazivan jezikom jevrejske kulturne autonomije jer jidiš postaje toliko odomaćen na ovom kontinentu i popularan da postaje i jedan od zvaničnih jezika Beloruske SSR. Biva nazivan jezikom jevrejskog proleterijata, dok istovremeno hebrejski postaje smatran buržoaskim i biva polako potiskivan. Na žalost, sredinom istog veka i početkom rata holokaust ovom jeziku čini suprotno.

Preko okeana situacija ipak ostaje na bolja jer tamo jidiš služi kao vezivno tkivo za veliki broj Jevreja koji usjedninjenim državama pronalaze svoj egzistencijalni spas. Tamo jevrejski identitet u velikoj meri ostaje gajen i očuvan. Tamo se rađa i svojsvrsni pravac nazivan amero-jidiš pravcem u muzici koja dolazi iz klezmer muzike kao još jednog važnog vezivnog faktora među Jevrejima. U isto to vreme u Izraelu jidiš polako biva sve više potiskivan od strane hebrejskog jezika i upravo ta situacija možda i najbolje oslikava sukob između sakralnih i sekularnih Jevreja unutar novoformirane države. Obzirom da je sekularna grupa u tom periodu svakako bila brojnija oni su želeli taj revitalizovani novi nacionalni jezik svog novog-starog nacionalnog identiteta. Istovremeno tradiocionalno religiozni Jevreji hebrejski jezik, za razliku od sekularnih, smatraju svetim jezikom koji kao takav mora ostati rezervisan samo za verski pristup (Drejdl Drejdl, איך בין א קלײנער דרײדל), molitve. Zbog ovog dugotrajnog i otvorenog sukoba ovaj konflikt se na određeni način preliva i mimo Izraela i reflektuje se u skoro svim jevrejskim zajednicama dijaspore, galuta (גלות).

Iz toga razloga dešava se glavna podela:

hebrejski jezik se vezuje za sekulariste, te cionizam

jidiš biva obojen internacionalizmom i tradicionalnim shvatanjima

און איר זאלט ליב האבן דעם פרעמדען ווארום
פרעמדע זייט איר געווען אין לאנד מצרים

Un ir zolt lib hobn dem fremdn, varum fremde zejt ir geven in land Micrajm
Ljubite dakle došljaka, jer ste bili došljaci u zemlji Misirskoj/Egipatskoj
Ponovljeni zakoni 10:19

.

Na tom istom talasu danas imamo i rastuću populaciju koja dolazi iz sekularnih slojeva društva koja se takođe interesuje za jidiš, posebno iz ugla istorije i većina njih je danas okupljena oko organizacija poput YUNG YiDiSH. Oni podjednako zastupaju oba jezika, i hebrejski i jidiš, verujući da su oba više nego značajna za celokupno jevrejsko biće.

Na globalnom nivou.

U periodu pre formiranja države Izrael (1918-1948), ali i kasnije u Izraelu, jidiš, kao što smo već rekli, biva marginalizovan, čak je i van zakona stavljan. Sve do 1951. godine bilo je ilegalno za lokalne pozorišne trupe da produciraju svoje nastupe na jidišu. Hebrejski jezik bio je jedini nacionalni jezik Jevreja u njihovoj domovini i time je smatran jedinim legitimnim načinom ispoljavanja Jevrejskog sentimenta i identiteta. Uoči Drugog svetskog rata bilo je okvirno oko 11-12 miliona ljudi koji su se aktivno služili ovim jezikom, a potonji Holokaust (Šoa, השואה) je zbrisao većinu te populacije s lica Zemlje. Devedesete godine XX beleže između 1,5 i 2 miliona ljudi koji jidiš svakodnevno koriste i to su većinom bili verski orjentisani jevreji koji su hebrejski jezik čuvali za svetu versku upotrebu, dok je jidiš jezik svetovne komunikacije za sve druge svrhe. U Sjedinjenim državama nakon rata imigranti Jevreji su uglavnom izbegavali da govore na jidišu sa svojom decom, ili bolje rečeno – bili su pokolebani da to rade usled velikog pritiska amerikanizacije koja je nastupila. Pretpostavlja se kako jidiš koristi oko 250,000 amerikanaca. Isto toliko je i izraelaca koji se služe jidišom, te da ostaje još nekih 100,000 govornika jidiša u ostatku sveta. Dakle, taj broj se danas kreće oko 600,000.

Ipak druga polovina XX veka donela je novi talas pozitivnih promena na polju ovog jezika globalno, a posebno u Sjedinjenim državama. Jezik se vraća u akademske tokove, a literatura ponovo dobija najviša priznanja za stvaralaštvo na ovom jeziku. Vrhunac tog talasa vidimo u Nobelovoj nagradi za književnost Isaka Baševisa Singera (יצחק באשעװיס זינגער) 1978. godine. Tako sedamdesete godine XX veka svedoče ponovnom kulturnom preporodu jidiša, kao i istočnoevropske kulture. Posebno na polju muzičkog stvaralaštva.

Ovde nikako ne možemo a da ne pomenemo i neke od upečatljivijih reči, fraza i izraza na jidišu, a koje najbolje dočaravaju slikovistost ovog jezika, njegove šarenolike uticaje, ali i to kako se i do današnjih dana nešto od ovih fraza i dalje zadržalo i u srpskom jeziku:

באבע‎ – reč koja nam je na srpskom jeziku više nego poznata, na jidišu se izgovara babi ili babe, a znači – baka

קלאץ – reč kojom opisujemo šeprtlju, smotanka, nekoga ko nije previše spretan i okretan – klac

אױ װײoj vej, ili oj vavoj je fraza kojom iskazujemo ogorčenost ili uznemirenost nečim što vidimo, čujemo ili probamo

שלעפ – šlep nam je i lokalno poznata reč obzirom da se i u našem jeziku odomaćila, nije potrebno neko šire objašnjenje

פאץ‎ – rečju pac opisujemo nekoga budalastog, nekoga ko samog sebe unižava, no bukvalno značenje ove reči je penis

שמעקšmak ima gotovo isto značenje kao i prethodna reč, dok se u srpskom jeziku odomaćila na malo afirmativniji način – šmeker

פרײער – sličnu sudbinu u našem jeziku je doživela i reč frajer, koja na jidišu uopšte nema pozitivnu konotaciju za muškarca

קיבעצער – onaj koji često, nepozvan, deli neželjene savete u situacijama koje ga se svakako ne tiču, taj je kibicer

Od skoro je moguće ponovo javno učiti jidiš, pre svega zahvaljujući aplikaciji Duolingo koja od prošle 2021. godine omogućava učenje ovog jezika od najbazičnijeg nivoa. Naravno, veliko je olakšanje ako znate hebrejska slova, dok je za samo učenje jezika dobro imati neku vrstu podloge u nemačkom jeziku. Ali to svakako nije neophodno, već jedino što vam istinski treba jeste volja i vreme da se posvetite ovom jeziku i uronite u neka druga vremena koja su danas za nama, ali su istovremeno tu da nas podsećaju i podučavaju kako da nastavljamo dalje.

ODABIR TEMA


Pratite diskusiju/Subscribe
Obaveštavaj/Notify
guest

0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments