Hatikva (התקווה)

/ Tikvatenu ili naša nada /

.

.

Hatikva na hebrejskom znači nada i to je naziv zvanične izraelske državne himne. Reči su uzete iz pesme jevrejskog pesnika Naftali Herc Imbera (נפתלי הרץ אימבר) poreklom iz Ukrajinskog Zoločiva, na nekadašnjem području Austrougarske. Prvu verziju pesme Naftali je napisao sada daleke 1877. godine za vreme posete prijatelju i učenjaku u Rumuniji. Ova romantična himna baca svetlo na dve hiljade godina dug period nade o povratku u zemlju Izrael (Erec Jisrael, ארץ ישראל) i potrebe za stvaranjem nezavisne države na tom području. Potom je Naftali emigrirao u Erec oko 1880. godine, živeći u par prvih kolonija na tom prostoru. Osnova njegove Hatikve jeste poema Tikvatenu (תקוותנו) – Naša nada, te u ovu pesmu on ubacuje svoja lična osećanja i misli vezane za period podizanja i Petah Tikve (פתח תקווה), jednog od prvih naseobina na području današnjeg modernog Izraela.

Objavljivanjem njegove prve knjige ”Barkai” (Sjaj jutarnje zvezde), u Jerusalimu 1886. godine, pesma biva usvojena od udruženja koje je prethodilo kasnijem Cionističkom pokretu, na Prvom cionističkom kongresu 1897. godine.

עוד לא אבדה תקוותינו
התקווה בת שנות אלפיים

להיות עם חופשי בארצנו
ארץ ציון וירושלים

כל עוד בלבב פנימה
נפש יהודי הומייה

ולפאתי מזרח קדימה
עין לציון צופיה

Od lo avda tikvatenu, hatikva bat šnot alpajim: L’i’hjot am hofši b’arcenu – Erec Cion v’Jerušalajim.

Kol od balevav p’nima, nefeš jehudi homija. Ulfa’atej mizrah kadima, ajin l’cion cofija.

.

Sve dok je u našim grudima, duša Jevreja žudi. I napred ka istoku, ka Sionu, oko gleda. Naša nada nije još izgubljena, nada dve hiljade godina stara, da budemo slobodan narod u zemlji svojoj – Zemlji Siona i Jerusalima.

No zavirimo li dublje u priču o izraelskoj himni videćemo da je još davne 1897. godine, na Prvom cionističkom kongresu u Bazelu (First Zionist Congress in Basel), doneta odluka da se pesma koristi u svrhu jevrejskog nacionalnog obeležja. Ipak, tek mnogo kasnije ona biva i ozvaničena himnom u izraelskom parlamentu. Iz tog razloga je važno da znamo šta se u tom periodu dugom više od 100 godina dešavalo što je stvorilo ovako dubok jaz, ali i šta je na kraju presudilo da Nada pobedi sve nedaće.

Nada”, ili na hebrejskom jeziku Ha’tikva (התקווה), svoje postojanje započinje pesmom u devet stihova pod originalnim nazivom ”Naša nada” (Tikvatenu, תקוותינו) autora Naftalija Imbera koji je još za života važio za vrlo živopisnu osobu, prepunu duha i inspiracije koju je crpeo iz perioda velikih previranja. Samim tim rani cionistički pokreti poslužili su mu kao polazište za njegove kasnije literarne uspehe kojima je bodrio i hrabrio Jevreje da se vrate u svoju otadžbinu mimo svih teškoća koje su ih na tom trnovitom putu vrebale. Tako Imber Tikvatenu prvi put objavljuje 1886. godine u sklopu kolekcije poetskih dela u Jerusalimu, pod nazivom ”Sjajna jutarnja zvezda” (Barkai, ברקאי). Svega par godina kasnije ovu pesmu za svoje obeležje uzimaju rani cionisti koji su se okupili da oforme zemljoradničku zajednicu Rišon le’Cion (ראשון לציון), a koju je, najverovatnije do zajednice doneo izvesni rumunski jevrejski imigrant Samuel Koen i koji je imberovu pesmu prilagodio melodiji moldavske ”Curul cu boi”, u prevodu – Prikolica i volovi. Od tog momenta Hatikva počinje rapidno da se širi i popularizuje međ’ rumunskim Jevrejima pionirima u sklopu novog kulturološkog talasa toga vremena i procvata sekularnog hebrejskog stvaralaštva i folk pesama inspirisanih oživljavanju drevnih zajednica.

No i pored velike popularnosti ovog dela, Teodor Hercl prema njoj nije gajio prevelike simpatije. Štaviše – bio je protiv predloga da ona postane himna Izraela, te je sam pokrenuo više poetskih konkursa i takmičenja ne bi li se iznedrilo, po njemu, adekvatno delo koje bi se našlo na pijedestalu novoosnovane države. Jedna od njegovih glavnih zamerki Hatikvi ogledala se upravo u njenom autoru kojeg je, prema gledištu Hercla, i previše krasila aura boema i vagabunda koja po njemu nikako nije odgovarala nekome ko bi bio autor himne jedne ozbiljne države. Njegove zemlje. Ali istovremeno su i druge zamerke isplivale na videlo pozivajući se na to kako pesma previše podseća na neka druga dela (MáVlast). S druge strane, suprotni tabor je tvrdio da delo, odnosno melodija, dolazi iz korena jevrejskog liturgijskog Halel-a, bazirnog na sefardskom nasleđu, te da nikako ne može biti smatrana za bilo kakvu vrstu nedostojne kopije.

Ovakva klima je ostala prisutna i u narednim godinama, kada su se konstantno smenjivala mišljenja za jednu ili drugu stranu tumačenja Hatikve kao izraelske himne. Religiozni bi zamerli njen prejaki sekularni karakter u kojem nema mesta pominjanja Boga. Tako je bilo sve do delovanja čuvenog i učenog rabi Abrahama Jichaka Kuka (אברהם יצחק הכהן קוק) koji komponuje drugu pesmu – ”Vera” (Ha’Emuna, האמונה) u kojoj peva o dalekosežnoj veri o povratku u svetu zemlju… mestu na kojem će se služiti Bogu. Ironično, socialistički nastrojena većina cionista odbija da usvoji ovo delo pozivajući se na njen preterano religijsko-mesijanistički karakter. Umesto nje narod tridesetih godina dvadesetog veka predlaže još jedno delo, delo Hajima Nahmana – ”Blagoslov naroda” (Birkat Ha’Am, ברכת העם), poznatu i pod nazivom Tehezakna (תחזקנה), iliti ”Budimo jaki”. Ali narod, kao i više puta do tada, i ovaj predlog odbija, pronalazeći svoje razloge u previše depresivnom tonu kojim odiše…

U celokupnom ovom metežu i oluji pomešanih osećanja s oba kraja spektra ljudske duše, većina se ipak, na kraju, odlučuje za Hatikvu kao predlog koji, ipak u odnosu na druge ne ide previše u jednu od krajnosti. Time ova pesma na 18. Cionističkom kongresu 1933. godine biva usvojena kao de fakto himna pokreta, uz sada već uveliko poznate i dominantne boje na zastavi koje aludiraju boje talita (טלית) – plavo-bela. Ubrzo u najtežim godinama koje su usledile ova pesma poprima kolosalne razmere u kolektivnim naporima za opštim preživljavanjem svih Jevreja suočenih s pokušajem kolektivnog istrebljenja jednog naroda, kako od strane nacista, tako skoro jednako i od strane staljinističkog terora usmerenog ka jevrejima. Hatikva tada postaje istinska nada za preživljavanjem i potonjom revitalizacijom jevrejskog bića u celosti.

Ipak, nakon zvaničnog osnivanja modernog Izraela posle svršetka Drugog svetskog rata 1948. Vlada revitalizovane Jevrejske države odlučuje da odbije predlog kojim se Hatikva i de jure proglasila nacionalnom himnom Izraela. No i pored takvog zamršenog spleta okolnosti u većinskom delu naroda Hatikva ostaje odomaćena himnom naroda spram svoje države.

Na kraju, tek novembra 2004. godine dolazi do kraja ovog raskola. Gotovo čitav vek nakon njenog komponovanja Hatikva i zvanično postaje himna Izraela, izglasavanjem u Skupštini, Knesetu (הכנסת).

ODABIR TEMA


Subscribe / Pratite diskusiju
Notify / Obaveštavaj me
guest
0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments