/ Vi Veri Veniversum Vivus Vici /
.
U svakodnevnom životu pojam večnosti najčešće se prihvata, odnosno razume ili kao nekakvo beskonačno trajanje u vremenu, ili, pak, poput kakvog vremenskog perioda neodređeno velike dužine. Međutim, u okviru klasične filozofske tradicije, termin večnosti zadobija preciznije i ontološki još zahtevnije i samim time izazovnije značenje, jer večnost mora označavati Ono što postoji izvan vremena, odnosno: sve ono što nije podložno vremenskoj sukcesiji – promeni i prolaznosti. Nasuprot tome, pojam sempiternosti (sempiternitas) koristi se da dâ značenje beskrajnog trajanja unutar krugova vremena ∞ što se, zapravo, i podudara s kolokvijalnim razumevanjem pojma večnosti te je ova distinkcija bila je od presudnog značaja u metafizičkim raspravama kroz različite epohe, a naročito kod antičkih i srednjovekovnih mislilaca. Večnost se, otuda, često simbolički prikazuje motivom zmije koja proždire sopstveni rep, poznatim kao Uroboros, odnosno Ouroboros (ουροβόρος όφις) čime se ukazuje na samoodrživu, zatvorenu cikličnost (cimcum, צמצום) bivstvovanja. Takođe, krug kao geometrijska figura, zbog svoje beskonačne zatvorenosti i odsustva početka i kraja, predstavlja jedan od najčešćih simbola večnosti, te u savremenom kontekstu matematički simbol beskonačnosti dodatno artikuliše ovu ideju, premda u formalizovanom i apstraktnom obliku.
Iako naučna predviđanja, odnosno predikcije budućnosti nikada ne mogu dostići apsolutnu izvesnost i tačnost (jer previše je parametara za praćenje), savremena saznanja u različitim disciplinama definitivno omogućavaju delimično projektovanje događaja u veoma dalekim okvirima nekakve, ali svakako neizbežne, budućnosti nezavisno od toga gde ćemo i da li ćemo biti.
Među ključnim naučnim oblastima koje doprinose ovim metaprojekcijama izdvajaju se svakako astrofizika koja proučava nastanak, evoluciju i smrt nebeskih tela poput zvezda i planeta; fizika elementarnih čestica, koja ispituje ponašanje materije na najsitnijim skalama; evolutivna biologija koja analizira dugoročne promene u živim sistemima; kao i tektonika ploča, koja objašnjava pomeranje kontinenata tokom dugih geoloških epoha. Otuda sve projekcije budućnosti Zemlje, Sunčevog sistema, kao i sâmog univerzuma generalno moraju uzeti u obzir drugi zakon termodinamike (Second law of thermodynamics) prema kojem entropija –shvaćena kao mera nereda, ili gubitka raspoložive energije za vršenje rada– nužno raste tokom protoka vremena.
Posledično: zvezde će neminovno iscrpeti svoje zalihe vodonika i ugasiti se, dok će potonje gravitacione interakcije dovoditi do izbacivanja planeta iz njihovih trajektorija i sistema, kao i čitavih zvezdanih sistema iz njihovih galaktičkih ustrojstava – ultimativna mera nereda, haosa.
Zato:
.
Primera radi, 1036 = deset praćen s trideset i šesti nula
2×1036 Procena vremena potrebnog da se svi nukleoni u opažljivom Univerzumu raspadnu, a pod pretpostavkom da je poluživot (half-life t½) protona na minimalno mogućoj vrednosti od 8,2×10³³ godina;
3×1043 Vreme raspada svih nukleona ukoliko je poluživot protona (P) na maksimalnoj vrednosti od 10⁴¹ godina, sve uz pretpostavku inflatornog modela Velikog praska i mehanizama koji su doveli do dominacije bariona (βαρύς) nad antibarionima. U ovom stadijumu, ukoliko dolazi do raspada protona, započinje Era crnih rupa, u kojoj crne rupe predstavljaju jedine preostale astronomske objekte;
1065 Ukoliko se protoni, pak, ne raspadaju, procena vremena potrebnog da čvrsti objekti (poput stena) reorganizuju svoju atomsku i molekularnu strukturu putem kvantnog tunelovanja; na toj vremenskoj skali sva materija poprima svojstva fluida;
5.8×1068 Godina je potrebno da crna rupa mase približno tri Sunčeve mase ispari putem Hokingovog zračenja (Hawking radiation) u subatomske čestice;
1.342×1099 Procena vremena potrebnog da centralna crna rupa kvazara S5 0014+81, težine oko 40 milijardi Sunčevih masa, nestane putem procesa Hokingovog isparavanja, no uz pretpostavku nepostojanja rotacije;
1.7×10106 Okvir vremena koje je potrebno da supermasivna crna rupa mase 20 triliona Sunčevih masa ispari, čime se okončava Era crnih rupa. Nakon toga, ukoliko protoni podležu raspadu, Univerzum ulazi u tzv. Mračnu eru u kojoj se sva materija svodi na subatomske čestice i postepeno dostiže stanje maksimalne entropije, poznato kao toplotna smrt Univerzuma;
10200 Gruba procena vremena raspada nukleona putem različitih mehanizama predviđenih savremenom fizikom čestica koja se kreće u rasponu od 10⁴⁶ do 10²⁰⁰ godina;
101500 Ukoliko protoni ne propadaju, vremenski okvir potreban da sva barionska materija pređe u gvožđe-56 (56Fe) putem nuklearne fuzije, ili raspada težih elemenata;
1010(26) Donja procena vremena nakon kojeg svi objekti mase veće od Plankove mase (2.176434(24)×10−8 kg) kolabiraju u crne rupe putem kvantnog tunelovanja. Pretpostavlja se da čak i izuzetno stabilne gvozdene zvezde podležu destrukciji ovim procesom;
1010(50) Procena vremena potrebnog da se spontanim smanjenjem entropije u vakuumu pojavi Bolcmanov mozak;
1010(76) Sada se sva preostala materija urušava u neutronske zvezde, ili crne rupe, koje potom isparavaju u subatomske čestice;
1010(120) Univerzum postiže svoje konačno energetsko stanje, čak i u uslovima postojanja lažnog vakuuma (false vacuum);
1010(10)(56) Dolazi do slučajne kvantne fluktuacije koja, potencijalno, može izazove novi Veliki prasak (Bela rupa?!);
1010(10)(58) Teorijski okvir vremena potrebnog da nekakav novi Univerzum reprodukuje strukturu identičnu našem postojećem, pod pretpostavkom istih fizičkih zakona i broja čestica. U krajnjoj instanci, na ovim vremenskim skalama, čitav kosmički ciklus počev od Velikog praska, preko termodinamičke smrti, do eventualnog ponovnog nastanka mogao bi se ponoviti onoliko puta koliko postoji mogućih kombinacija subatomskih čestica unutar opažljivog Univerzuma.
.
Dakle, apokalipsa se, najverovatnije, ne dešava u nekakvoj vatri kako mi to romantično volimo da zamišljamo, ne, već u aritmetici beskonačnosti. Ne u jednom konačnom sudaru svetova, već u beskrajno sporom razgrađivanju Reda – oblika i sećanja kroz eone čije cifre prevazilaze samu sposobnost uma da ih zamisli. Na ovakvim fantastičnim skalama vremena više ne nestaju samo zvezde, galaksije i crne rupe – nestaje i sâma distinkcija između trajanja i večnosti:
• materija zaboravlja da bude materija;
• prostor zaboravlja svoju geometriju;
• entropija postaje kosmički ekvivalent mističkog ništavila;
· Ejn אין – praznina iz koje su svi oblici nekada bili prizvani.
.
U toj apsolutnoj tišini tada fizika i sasvim prirodno počinje da zvuči kao metafizika, jer ukoliko (lažni?!) vakuum može iznova i iznova sanjati stabilni Univerzum, ukoliko kvantna fluktuacija može iznedriti novi kosmos iz mrtvog pepela entropije, tada Veliki prasak više nije kakav početak već samo jedno od bezbroj otkucaja srca beskonačnosti (צמצום). Tada čitava kosmologija poprima oblik drevnog hermetičkog načela: dâ ono što umire na najvišem nivou stvarnosti ne nestaje zauvek, već kruži kroz nepojmljive transformacije, čekajući trenutak da ponovo bude izgovoreno u jeziku svetlosti, materije i vremena.
