/ “Imaginacija je važnija od znanja jer znanje je ograničeno, a imaginacija obgrljuje svet” /

.

Slobodna volja kao fizička manifestacija imaginacije:

18. velika arkana: Ol Sonuf Vaoresagi, iz špila: Tarot Mrtve Ruke

Obzirom da se na ovom mestu, pre svega, bavimo dvema ključnim i naizgled krajnje različitim oblastima, a kada je reč o poimanju sveta i našoj ulozi tom golemom mehanizmu postojanja, ali i svim potonjim pokušajima da ga iole smisleno utemeljimo i uokvirimo kako kroz filozofiju tako i nauku, svi mi skoro na jednak način na posletku dolazimo do svojevrsnog zida mogućnosti daljeg razumevanja ove kompleksne problematike jer deluje da ona uveliko nadilazi naš racionalni aparat. Svakako deluje da ono što spaja ove dve discipline jesu naša psiho-fizička ograničenja koja dolaze do izražaja baš onda kada pokušavamo da prevalimo preko tih određenih crvenih linija iza kojih više ne možemo da garantujemo kako utemeljenost, tako i iole dovoljno objektivnosti sagledavanja stvari koje tamo postoje. Iz tog razlog deluje veoma važnim da tu onda, poput kakve tampon zone, treba postojati određeni vid naučne, ali i religijske, odnosno verske artikulacije naše mašte – uobrazilje, jer jedino s ta dva instrumenta mi dolazimo u kakvu-takvu mogućnost da upregnemo naše najjače oružje koje posedujemo. Oružje koje nam evolutivno rođenjem predato, ali i ono na koje često s godinama zaboravljamo i guramo po strani jer smo prezauzeti nekakvim drugim naizgled važnim ciljevima. Mašta je upravo ta zlatna sredina koja može da pripoji ove dve krajnosti ljudske misli – analitičku i kreativnu, a koje nas istovremeno, ukoliko su ogoljene, plaše svojom paradoksalnom formom.

Drugim rečima, dresiranjem i formalizacijom mašte kada ona postaje uobrazilja mi sebi obezbeđujemo to lepilo za kojim tragamo u savremenoj nauci, ono koje bi imalo za cilj da pripoji dva glavna stajališta naše savremene naučne misli – fiziku i kvantnu mehaniku i čime bi, konačno, oformili oduvek nedosanjanu Teoriju svega (E8?!). Zato smo u obavezi da pođemo od onoga što makar trenutno posedujemo u našem mentalnom arsenalu i pozabavimo se našom maštom koja mora biti na putu da postane uobraziljom…

Jer mi svet ne vidimo onakvim kakav on zaista jeste, već jedino onakvim kakvim ga naša čula nama filtriraju.

Počnimo tako redom, od nauke, nauke koja, s jedne strane, definitivno ima tu apsolutno neodoljivu magnetičnost tema i oblasti kojima barata i u čije detalje zalazi… Magnetičnost koja zapravo leži u njenoj vrsnoj sposobnosti da se uvek iznova pronalazi i razvija na novim poljima delovanja, no, prvenstveno polazeći upravo iz reona mašte kao prve stanice svih kreativnih potencijala individualnog uma, a čemu smo kroz istoriju nebrojeno puta već svedočili. Poput svojevrsne iskre koja se rasplamsava iz mnoštva genijalnih pojedinaca simultano bez da su oni [pojedinci] nekada i svesni da ih određena ideja povezuje kroz prostorvreme poput kakvog vida kvantne isprepletanosti (quantum entanglement) na našem makro planu. Time nauka svoj moderni put započinje od jedne nejasne i krajnje maglovite zamisli koja u prvi mah može delovati i krajnje nepraktično, i za određenu epohu neupotrebljivo, ali koja se, pak, kroz brojne pokušaje i iteracije i postepeno brušenje i ponovna promišljanja postepeno kristališe u nešto jasnije i sve upotrebljivije. Oštrije. Zato, u svojoj suštini, naučni proces više nalikuje nekoj maštovito-razrađenoj igri nego li na neki striktno definisani sistem od početka do kraja, no, takvim sistemom ona kroz vreme postepeno postaje. Ali isto tako i kroz interakciju s drugim urođenim osećajima i mehanizmima koje kao svesna bića posedujemo, pre svih intuicije koja nekada najviše za nas učini baš tokom sna, odnosno perioda nesvesti. Iz tog razloga važno je i umeti sanjati, te san koristiti kao jednu beskrajnu laboratoriju svega (ne)mogućeg. Poput kakvog predvorja svesti gde se manifestuje nezamislivo…

Zato na ove načine, kroz tanane mehanizme intuicije, snovi velikih umova nalazili put do materijalizacije u ovome svetu akcije-i-reakcije te bi onda postajali temelji najvažnijim otkrićima koja su sada motori sve bržeg i utabanijeg razvoja naše civilizacije kao planetarnog kolektiva. Dok finalne proizvode ovih opisanih procesa prepoznajemo u sledećim teorijama na kojima temeljimo gotovo sve čime danas baratamo u vremenu koje nazivamo savremenim i tehnološki modelovanim:

• Heliozentrisches Weltbild odnosno Kopernikovom heliocentričnom modelu, ili

• Newton’s laws of motion Njutnovim zakonima kretanja, kao i u

• Die Relativitätstheorie Ajnštajnovoj teoriji relativnosti.

.

Kopernikov (Mikolaj Kopernik) pristup bio je radikalno drugačiji od skoro svih do tada prihvaćenih stavova, poput Aristotelove (Aristoteles, Ἀριστοτέλης) ideje o geocentričnom sistemu, jer Kopernikova zamisao toliko je odstupala od tradicionalnog pogleda na svet da su i mnogi drugi naučnici toga vremena smatrali njegov heliocentrični model tek pukom hipotezom nastalom u sferi imaginacije jednog čoveka i da, kao takva, nema nikakvu težinu niti bilo kakav drugi poseban niti primenljiv značaj. Kopernik se u početku, bez ikakvih praktičnih dokaza, oslonio isključivo na snagu svog uma, intuicije i logike, dakle – logičke misli potpomognute carstvom formalizovane maše, jer u vreme kada je živeo već tada nije mogao videti Zemlju središtem svega stvorenog, svega što postoji, te je njegov heliocentrični model univerzuma postao jedna od najrevolucionarnijih teorija u cekolupnoj istoriji nauke do tada. Tek mnogo nakon Kopernika Galilej (Galileo Galilei) je svojim teleskopom dokazao tačnost njegovih tvrdnji; da bi, na posletku, Njutn (Sir Isaac Newton) i strogo matematički opisao kretanje nebeskih tela svojim zakonima… iako ga je njegova moćna mistička uobrazilja vodila i mnogo dalje od nauke, u misticizam značajaa postojanja jevrejskog Hrama u Jerusalimu. I upravo je ova i ovakva evolucija ljudske uobrazilje bila ključni pokretač renesansnog preporoda Evrope jer:

mašta je bila konj koji je vukao kočiju ideja kroz to doba

Izvorište reči imaginacija nalazimo u latinskom:

IMAGINATIO

koja, potom, u grčkom jeziku postaje

φαντασια

fantasia
fantazija

te danas reč fantazija upravo to i znači:

slika na mentalnom ekranu uma

IMAGINACIJA

Kod Karla Junga (Carl Gustav Jung), pojam aktivne imaginacije sličan je Korbinovom (Henry Corbin) imaginalnom svetu, ipak Jung ne koristi direktno termin imaginal ali opisuje unutrašnji svet slika koje dolaze iz nesvesnog kao realne, a ne izmišljene. Jer: kada “duša razgovara sa arhetipom” to nije halucinacija već unutrašnja realnost. Obzirom da nam je ovde cilj da zađemo dublje i kompleksnije u ovu šarenoliku temu, tada dolazimo do dva veoma važna, gotovo ključna pristupa u tumačenju imaginativnog aparata koji nas krasi.

Oni su:

U vremenu kada svet polako gubi na simbolici jezika i kada sve mora da bude strogo merljivo, racionalno i materijalno definisano, uobrazilja – ukoliko se ispravno razume i jasno razlikuje kroz svoja dva lica ona tada može postati nova osnova za još jednu novu dimenziju znanja, ali ne nužno znanja koje se temelji na logici, ili je tek samo prošarano duhovnim, ne, već znanje bazirano na široj slici smisla. Jer užim vidom tog i takvog smisla, bez i imaginalnog, svet polako pretvara u mašinu baziranu na zatvorenoj petlji logike… Često kao takvu praznu, površnu i bez naznaka neophodnih dubina koje bi joj obezbedile potreban identitet. Zato bez formalizacije imaginarnog uobrazilja bi se svela na halucinogene informacije, na haos slika bez unutrašnje dubine i najverovatnije istine.

Sasvim je moguće i da se baš u sâmoj informacionoj supi univerzuma krije jedna suština koja, potencijalno uokviruje fizičke zakonitosti. Ovo gledište kaže da je informacija fundamentalna sila univerzuma i to zatim otvara plodnu debatu na raskršću fizike, filozofije i kognitivnih nauka. Sve veći broj mislilaca zagovara hipotezu da informacija nije samo deskriptivni alat, već ontološki entitet – nešto što jeste, a ne samo nešto što opisuje. Ovakva paradigma, poznata i kao informaciona ontologija, postavlja informaciju uz rame-uz-rame s tradicionalno priznatim osnovama stvarnosti: materijom, energijom i prostorvremenom. Ovde se “informacija” ne svodi na svakodnevni vid podatka, već se odnosi na uređenost, strukturu i odnose među entitetima, neophodne za postojanje i razvoj (svih) daljih fenomena, te u okvirima savremene fizike nekoliko pravaca koji podržavaju ovu ideju o fundamentalnosti informacije:

• kvantna teorija informacije obuhvata svaki kvantni sistem i kao osnovni gradivni element opisuje je kvantnim bit, odnosno kjubit (qubit, qbit), a svaka promena stanja sistema interpretira se transformacijom informacije. Štaviše, kvantna sprega (entanglement) jasno ukazuje da informacija nije lokalna pojava što otvara mnoga druga, dublja pitanja o njenom primarnom statusu u odnosu na prostorvreme i stvarnost uopšte;

• Džon Viler (John Archibald Wheeler), jedan od najznačajnijih američkih naučnika i fizičara, smatrao je da se svaki fizički fenomen može svesti na proste binarne izbore – na “da” ili “ne“, na bitove informacije, te po njemu materijalna realnost, “it“, proizlazi iz nematerijalnog logičkog poretka informacije (“bit“).

IT FROM BIT

• Bekensteinova granica (Bekenstein bound) i holografski princip upućuju da broj bitova informacije koji se može pohraniti unutar nekog fizičkog sistema jedino ograničen njegovom površinom, a ne zapreminom i to implicira da se realnost može kodirati kao informacija na graničnim površinama univerzuma, kao jedna od ideja koju podržava i teorija struna kroz holografski princip;

U filozofskom smislu, postavljanjem informacije u fundament stvarnosti menjamo i ontološku i epistemološku poziciju čoveka:

◊ ontološki, svet postaje logički strukturisana mreža odnosa, gde materija i energija nisu “stvari”, već manifestacije informacione strukture.

♦ epistemološki, spoznaja sveta postaje čin interpretacije informacije, što implicira da je svest, kao sposobnost obrade i kreacije značenja, ključni činilac stvarnosti. Ovde ulazimo u prostor gde imaginacija prestaje da bude samo alat umetnosti ili kreativnosti, već postaje kognitivni čin oblikovanja stvarnosti.

Tako ako je svet u suštini informacija, tada je svest – ona koja percipira, dekodira i interpretira informaciju – biva fundamentalnom za postojanje značenja, a imaginacija, kao sposobnost da se kreira nova informacija iz postojećih kognitivnih obrazaca, postaje ontološki značajna. Drugim rečima: fizika govori da je univerzum informaciona mreža; dok nam istovremeno filozofija kaže da je ta mreža “nema bez interpretatora“. Svest, kroz imaginaciju, aktualizuje potencijale informacije i pretvara ih u fenomenološko iskustvo čime se i lepo nadovezujemo na konstruktivističku epistemologiju (Ernst von Glasersfeld) gde istina se ne otkriva već se konstruiše unutar granica iskustva i značenja. Imaginacija postaje sredstvo kroz koje svest istražuje moguće svetove unutar strukture stvarnog.

Imaginacija u svojoj najdubljoj i najskrivenijoj mističnoj suštini, kao što već i vidimo, daleko prevazilazi granice pukog i često nekontrolisanog maštanja, te u kontekstu okultnog, ona nikako ne može biti opisivana sredstvom bekstva iz stvarnosti, već je alatka za proces stvaranja nama nužnih svetova i samim time za premošćivanja ravni postojanja i pristupa onome što se nalazi iza vela svakodnevne fizičke pojavnosti. Ona postaje naše unutarnje oko, unutrašnje čulo, jer mašta je organ percepcije suptilnog – i kao takva neophodna je svakome ko kroči putem ezoterije, kabale, alhemije. Okultne tradicije nas uče da sve što postoji u fizičkom svetu prvo mora biti oblikovano u formativnom svetu ideja (olam jecira, עולם יצירה), koji upravo i nalazimo u ideji kakvog imaginalnog prostora kao reon postojanja koji nije imaginaran u smislu nepostojećeg, pa tako njegovu imaginalnu prirodu opisujemo postojanjem u dimenziji koja posreduje između materijalnog i duhovnog. Radi se o mestu gde se božanska svetlost oblikuje u forme koje um može da percipira, ali koje još nisu došle u dodir s materijom. U tom smislu naša imaginacija postaje posvećeno oruđe stvaranja, most između uma i duše, između vidljivog i nevidljivog i kada čovek koristi imaginaciju u okultnoj praksi na ovaj način – kroz određenu tehniku vizuelizacije tokom rituala ili kontemplacije (hitbodedut, התבודדות) i uz određene arhetipske simbole – on tada zapravo pokreće sopstvenu sposobnost da utiče na finu tvar univerzuma: tada misaoni oblici koje stvara nisu puki mentalni konstrukti, već energetske tvorevine koje deluju na tim suptilnijim ravnima koje, ako su dovoljno nabijene Voljom, intencijom, mogu se, naposletku, i manifestovati u vidu promena i jasnih uticaja u spoljašnjem svetu. Jer to magika i jeste – manipulacija energetskim nabojima okolne sredine s ciljem postizanja zacrtanog cilja.

Značaj imaginacije ogleda se i u tome što omogućava unutrašnji dijalog s višim aspektima sopstva – tzv. anđelima čuvarima, našim duhovnim vodičima predstavljenim u formi Božanskih Imena – i kroz slike, simbole i vizije, ona omogućava komunikaciju sa Onim što je suštinski nedomislivo. Na taj način imaginacija postaje ključ kontemplacije i duhovnog preobražaja koji nazivamo alhemijom bića (خيمياء), gde je ta nadaleko čuvena legenda o transmutaciji prljavog metala u zlato samo metafora za rad na sebi, duhu i duši:

ne pasivna predstava

već aktivno stvaranje, odraz svetlosti u tami nesvesnog

Kabalistički Zohar glosar

S druge strane, s razumevanjem imaginalnog mi sebi otvaramo prostor metafizičke hermeneutike – sposobnosti da tumačimo svet kao Živi Tekst u njegovim višestrukim slojevima. Zato i u okvirima mistike uobrazilja ne da ne predstavlja pretnju istini, već njeno suštinsko ogledalo. I to baš poput onog metafizičkog ogledala kakvo nalazimo pod okriljem jevrejskoga misticizma, odnosno kabale (הקבלה), koje zovemo – aspaklarja (אספקלריאה). Gledanjem u/kroz ovo ogledalo svet se ne razume samo razumom, niti pukom egzoternom verom – već dopuštanjem slike dâ sija iznutra. Ta slika vodi iz poznatog u nepoznato… kroz pejzaže snova koji su realniji od stvarnosti, jer su istinitiji od materije. U tom smislu imaginalno znanje nije maštarija, već duhovna kartografija, odnosno sredstvo orijentacije u svetu u kojem se duh spušta u materiju; a materija uzdiže u duh.

Stoga, za okultistu imaginacija nije luksuz, niti puka iluzija – ona je sveta alatka jednako moćna kao mač, štap ili pečat.

Njome se seku iluzije, prizivaju sile i oblikuju svetovi.

Njome se stvara put od čoveka ka Bogu, i natrag.

Naznake ove dubine ljudske uobrazilje nalazimo i u mislima jednog od najvećih umova naše vrste, čuvenog Alberta Ajnštajna (Albert Einstein) čija misao kad-kad ume da nam se učini kao da je u suprotnosti sa zdravim razumom i naučnom logikom koju od njega bespogovorno uvek očekujemo, no ta njegova izjava samo ukazuje na izuzetnu važnost kreativnog promišljanja u procesu napredovanja i razvoja individue:

Vorstellungskraft ist wichtiger als Wissen. Denn Wissen ist begrenzt, wahrend Vorstellungskraft die ganze Welt umfasst, den Fortschritt anregt und die Evolution hervorbringt.

Машта је важнија од знања. Јер је знање ограничено, док машта обухвата цео свет, подстичући напредак и рађајући еволуцију.

Naravno, nije potrebno posebno podvlačiti da je znanje, naravno, neophodno jer ono pruža temelj i informacije, međutim, znanje samo po sebi nije dovoljno za postizanje najviših uvida, otkrića ili inovacija na bilo kom polju delovanja. Otuda je je za um Ajnštajna imaginacija bila pokretač i sposobnost stvaranja mentalnih slika, ideja i koncepata koji ne moraju biti direktno zasnovani na trenutnom znanju ili iskustvu. Imaginacija je njemu olakšavala proces kreativnog pristupa rešavanju problema bilo koje vrste, odnosno pomaže pri nekonvencionalnom pristupu često prevazilazeći ograničenja tradicionalnog razmišljanja. Samim time ona je primenljiva i na polju razvoja tehnologije, a posebno u okviru oblasti umetnosti i bez nje bi stagnirali u postojećim okvirima. Zato znanje ne treba nikako zapostaviti, naprotiv – uporedo ga treba uvek obogaćivati i osvežavati jer ono je pogonsko gorivo za našu potonju kreativnost u oblastima kojima smo posvećeni – bez znanja nema materijala za maštanje.

Setimo se ovde i pomenimo našeg Nikolu Teslu, čiji um je bio njegova najveća laboratorija u kojoj je na prvom mestu testirao sve svoje zamisli, ali i čitave kompleksne mašinske konstrukcije pre nego što bi odlučio da se otisne u njihovu materijalizaciju i stavljanja u aktivnu primenu zarad dobrobiti celokupnog čovečanstva, zanemarujući u celom tom procesu svoju ličnu dobrobit i životnu udobnost. On bi sasvim sigurno mogao biti neko ko bi nam uvek služio kao idealni primer čoveka koji je svoju maštu skoro pa savršeno formalizovao u uobrazilju i samim time od nje načinio svoje najjače mentalno oružje koje je njega zauvek upisalo jednim od najvećih umova ovoga sveta. Njegov odnos prema uobrazilji je zato više od interesantnog jer se njome vinuo do visina koje retko ko može da zamisli, dok ih je on aktivno živeo i svojim delima dokazao koliki je značaj ali i snaga u uobrazilji skrivena i kao potencijal koji svima nama itekako može biti od koristi.

Zato su upravo mašta i inovacija (odnosno: primenjena mašta) udarne igle svekolikog ljudskog napretka bez kojih sâma nauka kakvom je danas poznajemo ne bi u ovom obliku postojala. Jer golo znanje, znanje bez specijalne laboratorije uobrazilje, ostaje nepokretno i neproduktivno. Jalovo u svojoj sirovosti i ovakvim bi hendikepom znanju oduzeli njegovu primordijalnu potenciju, onu koja svoje korene crpi još iz najranijih evolutivnih faza ljudskih bića kada smo, gotovo tabularazično, bili zagledani u noćno nebo i na njemu jasno počeli da uviđamo Bogove; i da ih postepeno spuštamo ka nama. Da ih preslikavamo na mentalnom planu koji je postajao sve dinamičniji i samim time za naš dalji opstanak i razvoj ključan. I upravo na ovaj način nas su Bogovi i stvorili… baš onda kada samo ih u nas same, još na samome početku priče, usadili, vođeni čistom animalnom intuicijom, odnosno instinktom koji je tada još uvek bio izmešan s našim životinjskim nagonima kojima smo  robovali, jer smo još učili ko smo to mi. U stvari reč robovi je ružna, čak i netačna u ovome kontekstu, jer u našim ranim evolutivnim fazama instink je bio naš mehanizam preživljavanja, a ne porobljavanja. Izvinjavam se zbog toga. Tako mašta i dan-danas pruža naučnicima tu čarobnu formulu koja izvorno seže u naše začetke kao vrste te jasno daje mogućnost da kroz nju, i njenu ispravnu formalizaciju određenim religijskim i mističnim sistemima, i dalje dobijamo na uvid određene elemente koji bi inače ostajali nedostupni našem raciu. A upravo su ti elementi, ti fragmenti i artefakti od suštinske su važnosti za dobijanje perspektive u bavljenju najtežim i naizgled nerešivo-paradoksalnim pitanjima. Zato ovako postavljena uobrazilja, simbolima dresirana mašta, uzdiže nas i naše misli i ideje na jedan daleko viši, gotovo sveti nivo, kada nam omogućava rešavanje čak i kompleksnih matematičkih problema koji često zahtevaju vrlo apstraktno razmišljanje i vizuelizaciju izvan granica svakodnevnog iskustva.

Zato je tako svet nauke i rastegljiv i može da se ponaša na mnoge krajnje nepredvidive načine, a koji zavise samo od našeg pristupa… svesti.

Otuda je religijski aspekt uobrazilje takođe veoma važan, čak ključan iz stanovišta druge krajnosti naše dualne prirode postojanja, i u ovoj golemoj jednačini intuitivne uobrazilje služi kao lepilo za sve one reone našega uma koji dolaze još iz drevnih dana kada je naš um mislio i simbolima a koji su se do današnjih dana očuvali upravo kroz mitske, gnostičke, verske i religijske motive te mi zbog toga i dalje posedujemo mostove do davnih dana kada smo udarali temelje našoj svesnosti… Oni su spona do perioda kada je magija bila jedina realnost i dana kada svest još nije bila rođena u obliku kakvom je danas posedujemo. Zato su ti inicijalni mehanizmi i dalje nama neophodni i uvek će tako biti. Baš poput značaja BIOS-a u računarskim sistemima, odnosno boot loadera operativnog sistema: tog minimalnog parčeta kâda koji prethodi gigabajtima i gigabajtima koji nakon njega dolaze, ali bez tih nekoliko inicijalnih kilobajta ništa dalje ne bi bilo moguće niti smisleno jer oni udaraju temelje svim kasnijim mehanizmima upravljanja resursima sa kojima raspolažemo.

It seemed to me some time ago that you could sort of think of humanity as a biological boot loader for digital super intelligence. For those who don’t know what a boot loader is, it’s a very tiny piece of code without which the computer cannot start. But it’s sort of like the minimal bit of code necessary for a computer to start. Like you couldn’t evolve silicon circuits – there needed to be biology to get there.

Elon Musk: Humanity Is a ‘Boot Loader’ for AI

U savremenom informacionom svetu gde je pored digitialnih, a uskoro i kvantnih računara, analogna mašina je i dalje veoma značajna i svakako potrebna jer njena specifična arhitektura, iako iz savremene perspektive deluje zastarelo i prevaziđeno, ona je za određeni tip problema i dalje više nego zahtevana. Reč je o naizgled jednostavnim fizičkim procesima poput vremenskih obrazaca, dinamike fluida, ili električnih kola, koji se daleko efikasnije modeluju analognim računarima jer prema arhitekturi na osnovu koje su sagrađeni oni direktno oponašaju sisteme koji trebaju da simuliraju u kontrolisanim uslovima. Zato analogni uređaji, poput kondenzatora i otpornika, prirodno rešavaju diferencijalne jednačine bez potrebe za brojnim digitalnim aproksimacijama koje bi u ovom slučaju samo zakomplikovale ceo proces. Takođe, analogni računari rade trenutno, bez takta ili drugih softverskih slojeva, pa su nekada korišćeni u vojnim sistemima i simulatorima, dok se danas slični principi primenjuju u energetski efikasnim uređajima, kao što su neuromorfni čipovi koji za cilj imaju oponašanje rada mozga. Isto tako analogni sistemi prirodno obrađuju više informacija paralelno, kao što to čine neuroni i, što je možda i najvažnije, otporniji su na šum – to ih čini pogodnim za biološke simulacije i druge složene optimizacione zadatke. Samim time iako su digitalni računari svestraniji i precizniji, analogni računari su u porastu u specifičnim, naprednim oblastima poput fotonskog računarstva i simulacijama stvarnog sveta.

Prethodno poređenje je dato planski ne bi li vam predočilo značaj korišćenja nečega što je vremenom dobilo epitet prvaziđenog, no stvar je u tome da je sve podložno trenutnoj promeni, a sve u zavisnosti pravca iz kojeg dolazimo i šta tražimo. Otuda i dolazi stav kako znanje samo-po-sebi ne bi imalo smisla bez faktora mašte u toj jednačini, tog vrlog i istovremeno haotičnog vida slobode koja možda energetski i nije najefikasnija ali taj sistem daje znanju specifični oblik i potom vodi do pretvaranja ideje u stvarnost na najčešće najoptimaniji način. Jer ukoliko znanje pruža odgovore, onda mašta postavlja pitanja. Mašta izaziva sumnju u konačnost i podstiče potragu za novim otkrićima što je samo prirodni nastavak snova naših predaka zagledanih u nebo… jer odgovor bez pravilno formulisanog pitanja i nema previše smisla, težine.

Važno je zato na tren zaći i u našu duboku prošlost ne bi li došli i do nulte tačke, odnosno do sâmog primordijalnog, filogenetskog sticanje mehanizma za proizvodnju efekta fantazije što je bio jedan postepeni i dugi evolutivni proces koji se odvijao kroz milione godina, a u korelaciji s neuroanatomskim i funkcionalno složenijim oblicima struktiranja mozga, kako u životinjskom tako i u novoformiranom ljudskom biću. Takav primer jednostavnog oblika imaginacije danas možemo videti tokom REM (rapid eye movement) faze sna i sposobnosti koja se kod sisara pojavila pre otprilike 140 miliona godina: forma spontanog mentalnog generisanja slika koja predstavlja jednu od najranijih neurokognitivnih manifestacija imaginacije u filogenetskoj liniji sisara. Dalji kvalitativni napredak imaginacije primećen je kod primata i to naročito s razvojem prefrontalnog korteksa koji se, prema procenama, desio pre oko 70 miliona godina. Upravo je ovaj segment mozga omogućio pojavu onoga što danas možemo nazvati spontanim uvidom i što je značajno unapredilo kognitivne kapacitete u domenu rešavanja problema, anticipacije i fleksibilnosti mišljenja. Zbog svega navedenog jasno je da govorimo o fazi evolucije koja predstavlja svojevrsnu kapislu za pojavu mehanizma intuicije, koja tada biva odvojena od životinjskog instinkta i postaje jedno novo mentalno oruđe koje će nam kasnije omogućiti bavljenje mnogim kompleksnijim radnjama. A nakon što su se hominini odvojili od evolutivne linije zajedničke sa šimpanzama, pre oko 6 miliona godina, njihova sposobnost imaginacije nastavila je da se dalje razvija i usložnjava.

Sledeći bitan ključni korak u tom pravcu bilo je sticanje sposobnosti za analitičko prefrontalno procesiranje koje se dovodi u vezu sa pojavom alata (olduvajski alati) pre oko 3,3 miliona godina. Ova alatkaška kultura zahtevala je planiranje i sekvencijalno mišljenje, što ukazuje na viši nivo kognitivne kontrole što je, pak, dalje vodilo ka izradi naprednijih tipova alata (ašelska kultura) koji se pojavljuju pre oko 2 miliona godina. Ovaj postepeni proces se direktno odražava na poboljšanja u domenu prefrontalne analize ranog čoveka i dodatno ubrzava njegovo dalje usavršavanje po pitanju intelekta i samim time mašte kao moćnog, ali još uvek primitivnog alata. Takvi sve složeniji po formi i funkciji alati sugerišu dublje razumevanje kauzalnosti, prostorne organizacije, ali i krajnje namere što nedvosmisleno implicira unapređenje imaginativnih procesa.

Najsofisticiraniji oblik imaginacije, prefrontalna sinteza, pretpostavlja se da je stečena kod ljudi pre otprilike 70.000 godina i ona uključuje svesno kombinovanje mentalnih slika u novim, nikada ranije doživljenim konfiguracijama. Kao takva smatra se ključnim mehanizmom koji je omogućio pojavu tzv. ponašajne modernosti. Dalji skok ove grane imaginativne evolucije doveo je, doduše mnogo kasnije, i do pojave ritualnog jezika, simboličke kulture, potom kompleksnijeg jezika i na posletku i apstraktne umetnosti. Ova transformacija, koja se često opisuje kao “kognitivna revolucija“, ili “gornjo-paleolitska revolucija” označava trenutak u istoriji ljudske vrste kada je imaginacija, u svom punom kapacitetu, postala temelj kulturne i tehnološke kompleksnosti. Time je postavljena kognitivna baza za ono što danas nazivamo civilizacijom.

Iz svega prethodno pomenutog jasno se vidi kako formalizacija mašte nije bilo kakav ograničavajući faktor, a kako bi na prvu loptu moglo da se pomisli usled nesagledavanja daleko šire slike koja uključuje neverovatan broj parametara, već, naprotiv, donela je jedno dubinsko strukturisanje sistema ljudske misli koji se proteže milionima godina i koji, kao takav, mora da se na određeni način optimizuje ne bi se otključale mnoge dodatne pogodnosti koje jedno evolutivno bogatstvo sa sobom svakako nosi – da bi se transcendentnim iskustvom to moglo prepoznati, ponoviti i dalje produbiti. Gde je cilj ovekovečen u balansiranju između haosa sirove imaginacije i reda racionalnog uma koji barata znanjem.

Bez nje (formalizacije) i mistika bi vrlo lako mogla skliznuti u ekstremni solipsizam; dok s njom ona postaje Put, Škola koja daruje:

.

KANALISANJE

Religijski sistemi i mistični pravci često služe kao okviri za maštovito iskustvo, omogućavajući ljudima da svoje unutrašnje vizije, intuiciju i snove prevedu u strukturirani narativ putem mitova, simbola i rituala. Bez takvog jednog vida formalizacije mašta bi mogla ostati haotična i nedeljiva, dok ovako postaje komunikabilna, prenosiva i kolektivna. Deljiva.

.

ZNAČENJE

Formalizovana mašta (u obliku svetih tekstova, anđeoskih hijerarhija, kabalističkih šema, islamske sufijske poezije itd.) omogućava ljudima da nađu značenje u svetu i sopstvenom životu, kroz njih sâme, kada kanališu određeni smisao u okvirima haosa. Takav sistem pruža mapu, a uobrazilja daje boju i osvetljava je. Mistični pravci posebno omogućavaju da individualna imaginacija dobije duhovnu dubinu i utemelji disciplinu.

.

JEZIK

Karl G. Jung (Carl Gustav Jung) bi rekao dâ religije i misticizam predstavljaju kolektivnu formalizaciju arhetipske imaginacije – način na koji nesvesno postaje vidljivo, opipljivo u okviru kulture. To omogućava ne samo individualnu transformaciju, već i društvenu koheziju, jer svi učesnici govore istim jezikom simbola.

Fenomenologija imaginacije temeljno je obrađena u delu čuvenog francuskog filozofa Sartra (Jean-Paul Sartre), u delo pod nazivom “Imaginacija: Fenomenološka psihologija imaginacije” (L’Imaginaire: Psychologie phenomenologique de l’imagination), objavljenog 1940. godine prošlog veka, a koje ostalo poznato pod mnogo kraćim alternativnim nazivom – Psihologija imaginacije. Svakako je reč o jednom od ključnih doprinosa u razumevanju kompleksnih odnosa između svesti, percepcije i imaginativnih tvorevina i tamo Sartr upravo razvija sopstvenu koncepciju imaginacije, pri čemu imaginativne tvorevine definiše kao složene mešavine prethodnih perceptivnih utisaka i savremenih znanja. Prema njegovom shvatanju, objekti imaginacije nisu puke kopije stvarnosti, već konstrukcije svesti koje nastaju u međuprostoru između sećanja i aktuelne spoznaje i njegova analiza polazi od fenomenološke metode kojom osvetljava ulogu imaginacije kao ključnog pokazatelja ontološke strukture ljudske svesti. Zato imaginacija, po Sartru, ne predstavlja samo alternativni modalitet opažanja, već razotkriva dublje slojeve egzistencijalne slobode, negacije i intencionalnosti svesti. Odatle proizlazi i njegova teza da ona [imaginacija] nije sekundarna, ili kakva neozbiljna aktivnost, već konstitutivna sposobnost pomoću koje subjekt uspostavlja distancu prema realnom i projektuje mogućnosti koje prevazilaze neposrednu datost. Na temeljima ovog Sartrovog rada kasniji mislioci su dodatno razvijali njegovu teoriju, uvodeći pojmove poput “imaginarnog” i “ontologije imaginacije” u šire teorijske oblasti, naročito u domenu savremene sociologije, teorije ideologije i kulturoloških studija. U tom širem kontekstu, imaginacija se više ne posmatra samo kao individualna psihološka sposobnost, već kao društveno i kulturno strukturisan fenomen, koji učestvuje u oblikovanju kolektivnih značenja, identiteta i simboličkih poredaka. Ova teorijska ekspanzija potvrđuje trajnu relevantnost Sartrovog uvida u imaginaciju kao dinamičnu moć svesti, koja ujedno osvetljava i konstituiše ontološki status ljudskog postojanja.

Postojanja utemeljenog po obrascu:

…IMAGINACIJA ⇒ NAUKA ⇒ ⇐ UOBRAZILJA ⇒ ⇐ RELIGIJA ⇐ MAŠTA…

Zato nas ideja o dalekosežnom cilju i ujedinjenju imaginacije s dubinom religijskog iskustva, te potom sa znanjem i pristupom naučnog aspekta analize za nas predstavlja jedan od možda najdubljih i najkompleksnijih zadataka savremenog mišljenja, naročito u kontekstu postsekularnog i transdisciplinarnog pristupa u razumevanju opšte stvarnosti, a koji s godinama sve više dobija na aktuelnosti značaju i obogaćivanju pristupa. U akademskom kontekstu, ova sinteza se ne posmatra kao pojednostavljeno preklapanje ovih triju domena, ne, već kao jedan suštinski dijalog koji otvara mogućnosti za dublje tumačenje sveta, čovekove uloge u njemu i potencijala za stvaranje održive i smisaone budućnosti koje neće biti strogo koncetrisana samo na jednom od dva aspekta trenutnog posmatranja sveta – naučnog ili duhovnog. Jer imaginacija, kao sposobnost ljudskog duha da prevazilazi neposredno čulno iskustvo i da stvara nove slike, koncepte i mogućnosti, čini temelj kreativnog mišljenja i inovacije na gotovo svakom pojedinačnom polju ljudskog delovanja.

Otuda imaginacija nije samo estetska ili umetnička kategorija već ima fundamentalnu, epistemološku funkciju – omogućava čoveku da anticipira nepoznato, dâ modeluje alternative i na posletku pronalazi značenja koja nisu odmah dostupna racionalnom domenu i našim analitičkim aparatima.

Jer bez Nje [imaginacije] ni naučna hipoteza, niti religijsko otkrovenje, ali ni umetnički izraz ne bi bili kao takvi mogući:

Potentni simboli koji dolaze iz domena religije, s druge strane, predstavljaju posebne i višeslojne nosioce značenja koji omogućavaju komunikaciju s transcedentnim, ali su tu i za strukturiranje kolektivnog identiteta koji onda otvaraju brata kako etici, tako i posebnom vidu duhovnog iskustva na temelju određene tradicije kojoj svako oda nas pojedinačno pripada. Otuda religijski simboli nisu puki ukrasi ili mitološke reminiscencije prošlosti, već su aktivni nosioci arhetipskih značenja koja imaju moć da aktivno oblikuju ljudsku svest, ponašanje i zajedničke vizije sveta. Oni sažimaju u sebi iskustva celokupnih naroda i njihovih kultura provučenih kroz hiljadugodišnje istorije i koji često pozivaju na dublje razumevanje realnosti koje prevazilazi empirijski nivo.

Tu je onda svakako i nauka kao instrument racionalno utemeljenog sistema znanja zasnovan na empirijskoj proverljivosti, eksperimentu i logičkoj konzistenciji, omogućava čoveku da razume zakonitosti materijalnog sveta i da razvije tehnologije koje transformišu svakodnevni život. Međutim, nauka sama po sebi ne daje odgovore na pitanja svrhe, smisla ili, pak, moralnog imperativa. U tom smislu, bez imaginativnog i simboličkog okvira, naučno znanje ostaje fragmentarno i često tehnički redukovano.

Ujedinjenje ovih triju domena – naučnog znanja – imaginacije – religije – omogućilo bi holistički pristup razumevanju sveta i čovekove egzistencije. Takva sinteza otvara prostor za integralno mišljenje, koje prepoznaje složenost realnosti i koje nije ograničeno isključivo racionalističkim, ili spiritualističkim okvirom koji sam za sebe jednako ume da bude problematičan. To sjedinjenje bi takođe doprinelo i razvoju etičke odgovornosti prema društvu, prirodi i budućim generacijama, jer u prvi plan stavlja ne samo ono što čovek može da učini, već i ono što treba i mora da učini. Dijalog koji bi podstakao razvoj interdisciplinarnih metoda obrazovanja i istraživanja, koje mogu povezati prirodne i društvene nauke sa umetnošću, teologijom i filozofijom. Iz ovih razloga ujedinjenje imaginacije, religijskih simbola i nauke nije luksuz mišljenja, već neophodnost epohe u kojoj živimo, ali i one koja tek dolazi… koju još ne vidimo ali je intuitivno osećamo – epohe složenosti, kriza ali istovremeno i velikih mogućnosti.

Put ka obnovljenom humanizmu koji u središte stavlja celovitu sliku čoveka kao bića razuma, uobrazilje i duha.

ODABIR TEMA