Poreklo alhemije gubi se u drevnim vremenima, te nema takvog spomenika u kojem se ne bi mogao naći trag koji ne bi upućivao na još raniji, izlizaniji… Kažu da je alhemija (خيمياء al-kīmiyā, khumeía χυμεία) magijsko znanje, te ako magiku celog sveta uzmemo kao deset desetina, osam desetina od toga potiče iz Egipta. Upravo zbog toga sâm termin gradimo dvema egipatskim rečima: hem i hemet.

Ovom hemu (كيمياء) zatim je pridodato arapsko al (ال), te tako postade al-hem.

Alhemiju čine tri segmenta:

• učenje o elementima

• o alhemičarskoj delatnosti

• učenje o zlatu, o kamenu mudrosti

.

Ali pre nego što se pristupi bilo kakvom dubljem shvatanju alhemije, treba znati sledeće: alhemičari govore o soli, sumporu, živi, arseniku kao o elementima; govore o rastvaranju, očrvršćavanju, rafinovanju, o promenama agregatnog stanja, omekšavanju, kao o delatnosti; govore o pravljenju zlata i o pronalaženju kamena mudrosti. Elementi, delatnost, konačan cilj, nikada se ne odnose stvarno i isključivo na same elemente – delatnost je konačan cilj. Alhemija je arhaička sinteza koja znanje o svetu obuhvata nekakvim jedinstvom. Zasniva se na analogiji koja postoji između ljudske ličnosti, sudbine, svesnog usmeravanja subine i sklopa materijalnih elemenata i međusobnog delovanja ovih elemenata.

Danas se često upada u grešku kada se uzimaju u obzir samo simbolične vrednosti alhemijskih elemenata i onda se misli da je alhemija samo svojevrsna simbolična psihologija. Ovo shvatanje nije baš najpreciznije. Sumpor (S), arsen (As), so (NaCl) i živa (Hg) elementi su ovoga našeg sveta isto kao što je i broj. Sumpor najpre znači stvarni sumpor, element sulfur. A znači i ono što astrologija približno naziva Marsom – aktivna žestina, probojni zamah Ja-a, borbenu gotovost, napetost, odnosno gorenje. Čak možemo reći da je i u srodstvu s onim što se u Egiptu naziva Set. Sumpor je element sveta koji znači strasnu vatru, gorenje. Ako vladaju samo sile sulfura, ravnoteža se poremeti i svet bukne plamenom. Tako postoje svojevrsne sulfurne ljubavi i sulfurna prijateljstva i savezi i misli i aktivnosti – takva bića i stvari u kojima je vladajuća karakteristika brzo i žestoko sagorevanje.

Arsenik, so, živa, kao i sumpor, elementi su sveta koji su u početku, kada je priroda bila ideja i duhovna stvarnost, u svom praobliku bili spiritualna supstancija. Sačuvali su svoju spiritualni notu, ali je ona u njima potonula, kao i u čoveku svet(l)ost. Onaj omotač u kojem drema spiritualna supstancija, materija je. To je vidljiv merljiv sumpor i arsenik i so i živa, njih laičkim okom vidimo samo kao rudu, no svaki element je u svom izvornom obliku bio nebeska supstancija, osnovni element stvaranja. Alhemija ove elemente koristi u smislu drevnih ideja: shvata ih kao duhovnu supstanciju i tako ih i tumači, čak i u postupcima ih tako koristi.

Zato i postupke alhemičara razvrstavamo:

Sublimatio

Descensio

Destilatio

Calcinatio

Coagulatio

Fiksatio

.

Zlato i kamen mudrosti znače da cilj alhemije nije, kao što se danas veruje, da se napravi zlato.

Već je cilj:

Pronaći način pravljenja zlata i svet ponovo pretvoriti u zlato; svet i prirodu i čoveka vratiti opet u zlatni svet, u zlatno doba.

Zlato nije ništa drugo do blaženstvo, sreća, obilje, procvat, svetlost, znanje božansko bivstvo, a kamen mudrosti je ono magijsko sredstvo kojim se bivstvo opet može preobratiti u zlato. Ovo sredstvo nije neki predmet ili znanje ili formula, pogotovo ne kamen, nego tvar koja omogućava da se svako i sve vrati u stanje rajskog bivstva.

Fenomen se odigrava u materiji, ali ima povratno dejstvo na duh i dušu i na druge ravni, sve to primarnih spiritualnih sfera. Zajedno s procesom, koji se odigrava u materijalnoj prirodi, započinje proces u duši i u gornjim svetovima.

Onda kada se čovek sunovratio u materiju, posledica pada je njegovo povlačenje prirode, te je on ove elemente i učinio materijalnima. Ovi elementi su u  materiji isto tako uzajamno povezani kao  i u svetu duha: prema određenom redu brojeva i geometrijskoj zakonitosti – u apsolutnom jedinstvu. Pad ne samo što je elemente pretvorio u materijal, nego ih je potpuno izmešao. Uzajamna delovanja sada su poremećena, red narušen i hijerarhija razorena. Ova neuredna, nabacana, i do pola polomljena, pokidana, nepravilna, mutna hrpa – to je ono što se danas u prirodi naziva materijom. To je materija.

A materija je dvosmislena; prvi je smisao da je ona drevna priroda, ali ponižena i bačena u prašinu, otežala, u tami i na granici neposrednog uništenja.

Drugi smisao je da je ona zapravo skrivena u ovu materijalnu prirodu i da u njoj, i dalje, živi ceo drevni svet duha. Povučen.

Prvi smisao je crn, težak i negativan – proklet; drugi smisao je da je ona terra sancta, materia benedicta – Sveta Zemlja, Blagoslovena Materija.

Čovek ne samo da živi od ove materije i u ovoj materiji, već je sudbonosno i neizmerljivo za nju vezan.

Ne može da se oslobodi i ne može iz nje da istupi, već samo ako je u spiritualnom obliku ponese sa sobom i vrati je tamo odakle je povukao. Zbog toga čovek mora da upozna ovu materiju. Mora znati njihovo drevno i prvo značenje. Mora znati šta je zlato (Au), srebro (Ag), bakar (Cu), olovo (Pb), cink (Zn), platina (Pt), šta je sumpor, šta je arsenik, šta je živa. Mora da oktrije da su ovi elementi samo otežali i potamneli – ovako su bespomoćni, teški i tamni u svom obliku sagrešenja.

No, izvorno su bili sastavni deo delovi sveta duha:

“Alhemija počinje u čoveku, nastavlja u materiji i završava u čoveku“, veli Beme (Jakob Bohme).

Prava alhemija je kada iskra koja se nalazi u čoveku počinje da deluje na seme koje se nalazi u elementima, oslobađa ga, produhovljava i uzdiže. Oslobođeni element povratno deluje na čoveka i sada podiže čoveka za jednu stepenicu. Jedno drugo produhovljuju i baš to o nalazimo u delima proisteklih iz ruku AL Džabira (Al Sufi, Abu Musa Džabir ibn Hajan أَبو موسى جابِر بِن حَيّان,), Paracelzusa (Theophrastus von Hohenheim), Bemea, Paskavalisa, Sen-Martena. No, ukoliko bi samo jedan primer bio dovoljan da prikaže prirodu tog alhemijskog antikviteta taj primer bio bi: alhemijska toplota. Jer, toplota nije samo fizička, nego i biološka i kosmička. U Egiptu se govorilo da je u prvom redu neophodna toplota da bi neko stvorio sahu, večno telo, a ne čovekovo individualno Ja, nego telo čovečanstva, cele zemlje i prirode. Alhemičari su oduvek naglašavali da je ljudsko telo od iste supstancije od koje je i prividni, blistavi, kristalni kamen mudrosti. Razume se, opet nije reč o telu individualnog, nego o telu univerzalnog i večnog čovečanstva.

Odvoji vatru od zemlje; tanano od teškog; pažljivo, a istovremeno s velikom strašću.

Ovaj metod je tumo. Tumo je tibetanska reč i označava unutarnju toplotu duše i prem tom tumačenju izvor toplote čovekovog fizičkog tela nije meso, nije krv, nije neki drugi organ života. Zato se mrtvo telo hladi, jer izvorište toplote je takozvano posredujuće telo, astralno telo. To je ono što su alhemičari nazivali peć i furuna. Za podrobnije upoznavanje s ovom tematikom treba čitati Svedenborga (Emanuel Swedenborg), čija genijalni um, ali i maestralna mistična intuicija u ovoj oblasti gotovo nepogrešiva. A cilj je je jedan, jedinstven: istopiti zlato.

Psihologija tibetanskog tuma i materijalne hemije srednjovekovnih alhemičara istovetni su u sledećem smislu:

… oslobađanjem toplote svet treba ponovo pretvoriti u frašu, u zlato.

Otuda zlato nije ništa drugo do pramaterija od koje je svet u početku bio sazdan, u prvom stvaranju. Dakle, ne od fizičkog zlata. Fizičko zlato nije ništa drugo do materijalni oblik, senka drevnog i prvog stvaranja. Kamen mudrosti je ono univerzalno i neprolazno znanje koje čuva tajnu pravljenja zlata. Vraćanja u zlato.  Ali i ne mora to biti samo znanje, nego i materija, jer u materijalnoj prirodi mora da postoji i materija koja tačno odgovara onome što je univerzalno znanje u svetu duha. Njegova senka na materiji. Kamen mudrosti je ona materija pod čijim dodirom se elementi vraćaju na svoje izvorno mesto, uspostavlja se izvorni poredak i vraća se prvi svet.

Cilj alhemije jeste pravljenje zlata i pronalazak kamena mudrosti i ta delatnost može biti unutarnja ili spoljašnja:

• unutarnja delatnost neprekidno deluje na spoljašnju i povlači je sa sobom;

• spoljašnja deluje na unutarnju i uzdiže je.

Dve delatnosti međusobno se pokrivaju, dopunjuju, uzajamno potpomažu, jer prilikom prvog stvaranja unutrašnji i spoljašnji svet nisu bili razdvojeni, postojalo je jedinstvo. Samim time najteže je na svetu uzdizati nivo zajedničkog blaženstva i ne treba se usmeriti na stvaranje predmeta, nego na podizanje nivoa zajedničkog bivstva.

Alhemičar je univerzalan čovek koji ne želi da stvara predmetnu kulturu, nego želi da podiže nivo zajedničkog blaženstva.

To alhemija naziva zlatom, a što drugi mitovi nazivaju Edenskim vrtom (Gan eden, גן עדן) – to zajedničko blaženstvo jeste ono što čovek treba da ostvari, a time što svoje sposobnosti koje je dobio svojom delatnošću koristi za svoje dobro, uvećavajući svoje Ja, doprinelo je do sudbonosne zabune i zbrke čije posledice i dalje mu lupaju o glavu. Delatnost je degradirana skroz na Ja-cilj, obezvredila se i zgusnuo je u nju kosmički karakter. Prestala je da bude univerzalna, prestala je da bude kult. Alhemija uči čoveka da stvaralačka snaga, znanje, delatnost ne služe za održavanje i materijalno umnožavanje nego jedino za pravljenje zlata. Aše.

Zato ono što sada čovek na materiji čini jeste ništa drugo do mućenje kocke putera u okeanu mleka, ono što svaki čovek u svakom trenutku neprekidno obavlja. Dok je metafizički cilj kulture u podizanju i opravci (tikun olam, תיקון עולם) zajedničkog blaženstva čovečanstva. Zato je alhemija, pre svega ostalog učenje koje govori o ovoj svetoj delatnosti.