Poreklo alhemije gubi se u drevnim vremenima, te nema takvog spomenika u kojem se ne bi mogao naći trag koji ne bi upućivao na još raniji. Kažu da je alhemija (خيمياء – al-kīmiyā, khumeía χυμεία) magijsko znanje i ako magiju celog sveta uzmemo kao deset desetina, devet desetina od toga potiče iz Egipta. Upravo se zbog toga naziv objašnjava egipatskim rečima hem i hemet.

Ovom hemu (كيمياء) je zatim dodato arapsko al (ال); tako je nastalo al-hem.

Alhemija ima tri velika dela:

• učenje o elementima

• o alhemičarskoj delatnosti

• učenje o zlatu, o kamenu mudrosti

.

Ali pre nego što se pristupi bilo kakvom shvatanju alhemije, treba znati sledeće: alhemičari govore o soli, sumporu, živi, arseniku kao o elementima; govore o rastvaranju, očrvršćavanju, rafinovanju, o promenama agregatnog stanja, omekšavanju, kao o delatnosti; govore o pravljenju zlata i o pronalaženju kamena mudrosti. Elementi, delatnost, konačan cilj, nikada se ne odnose stvarno i isključivo na same elemente – delatnost je konačan cilj.

Alhemija je arhaička sinteza koja znanje o svetu obuhvata nekakvim jedinstvom. Zasniva se na analogiji koja postoji između ljudske ličnosti, sudbine, svesnog usmeravanja subine i sklopa materijalnih elemenata i međusobnog delovanja ovih elemenata.

Danas se često upada u grešku kada se uzimaju u obzir samo simbolične vrednosti alhemijskih elemenata i onda se misli da je alhemija simbolična psihologija. Ovo shvatanje je loše. Sumpor, arsenik, so, živa takvi su elementi sveta kao što je i broj. Sumpor najpre znači stvarni sumpor, element sulfur. A znači i ono što astrologija približno naziva Mars – aktivna žestina, probojni zamah Ja, borbenu gotovost, napetost, odnosno gorenje. Čak je u srodstvu s onim što se u Egiptu naziva Set. Sumpor je element sveta koji znači strasnu vatru, gorenje. Ako vladaju samo sile sulfura, ravnoteža se poremeti i svet bukne plamenom. Postoje sulfurne ljubavi i sulfurna prijateljstva i savezi i misli i aktivnosti – takva bića i stvari u kojima je vladajuća karakteristika brzo i žestoko sagorevanje.

Arsenik, so, živa, kao i sumpor, elemnti su sveta koji su u početku, kada je priroda bila ideja i duhovna stvarnost, u svom praobliku bili spiritualna supstancija. I sačuvali su svoju spiritualni karakteristiku, ali je ona u njima potonula, kao u čoveku svetlost. Onaj omotač u kojem drema spiritualna supstancija, materija je. To je vidljiv merljiv sumpor i arsenik i so i živa, oni se mogu vaditi kao ruda. Ali je svaki element u svom izvornom obliku bio nebeska supstancija, osnovni element stvaranja. Alhemija ove elemente koristi u smislu drevnih ideja: shvata ih kao duhovnu supstanciju i tako ih i tumači, čak i u postupcima ih tako koristi.

Postupci alhemičara:

Sublimatio

Descensio

Destilatio

Calcinatio

Coagulatio

Fiksatio

.

Zlato i kamen mudrosti znače da cilj alhemije nije, kao što se danas veruje, da se napravi zlato. Već je cilj:

Pronaći način pravljenja zlata i svet ponovo pretvoriti u zlato; svet i prirodu i čoveka vratiti opet u zlatni svet, u zlatno doba.

Zlato nije ništa drugo do blaženstvo, sreća, obilje, procvat, svetlost, znanje božansko bivstvo. Kamen mudrosti je ono magijsko sredstvo kojim se bivstvo opet može preobratiti u zlato. Ovo sredstvo nije neki predmet ili znanje ili formula, pogotovo ne kamen, nego tvar koja omogućava da se svakoneminovno (zato je kamen) vrati u rajsko bivstvo.

Fenomen se odigrava u materiji, ali ima povratno dejstvo na duh i dušu i na druge ravni, sve to primarnih spiritualnih sfera. Zajedno s procesom, koji se odigrava u materijalnoj prirodi, započinje proces u duši i u gornjim svetovima.

Kada se čovek sunovratio u materiju, posledica pada je njegovo povlačenje prirode, te je on ove elemente učinio materijalnim. Ovi elementi su u  materiji isto tako uzajamno povezani kao  i u svetu duha: prema određenom redu brojeva i geometrijskoj zakonitosti, u apsolutnom jedinstvu. Pad ne samo što je elemente pretvorio u materijal, nego ih je potpuno izmešao. Uzajamna delovanja su poremećena, red narušen i hijerarhija razorena. Ova neuredna, nabacana, dopola polomljena, pokidana, nepravilna, mutna hrpa – to je ono što se danas u prirodi naziva materijom.

To je materija. A materija je dvosmislena. Prvi je smisao da je ona drevna priroda, ali ponižena i bačena u prašinu, otežala, u tami i na granici neposrednog uništenja.

Drugi smisao je da je ona zapravo skrivena u ovu materijalnu prirodu i da u njoj živi ceo drevni svet duha.

Prvi smisao je crn, težak i negativan – proklet; drugi smisao je da je ona terra sancta, materia benedicta – Sveta Zemlja, Blagoslovena Materija.

Čovek ne samo da živi od ove materije i u ovoj materiji, već je sudbonosno i neizmerljivo za nju vezan.

Ne može da se oslobodi i ne može iz nje da istupi, već samo ako je u spiritualnom obliku ponese sa sobom i vrati je tamo odakle je povukao. Zbog toga čovek mora da upozna ovu materiju. Mora znati njihovo drevno i prvo značenje. Mora znati šta je zlato, srebro, bakar, olovo, cink, platina, šta je sumpor, šta je arsenik, šta je živa. Mora da oktrije da su ovi elementi samo otežali i potamneli – ovako su bespomoćni, teški i tamni u svom obliku sagrešenja. Izvorno su bili sastavni deo delovi sveta duha.

Alhemija počinje u čoveku, nastavlja u materiji i završava u čoveku.

– kaže Beme. Prava alhemija je kada iskra koja se nalazi u čoveku počinje da deluje na seme koje se nalazi u elementima, oslobađa ga, produhovljava i uzdiže. Oslobođeni element povratno deluje na čoveka i sada podiže čoveka za jednu stepenicu. Jedno drugo produhovljuju.

Sada ne može da bude cilj predstavljanje celokupnog delovanja alhemije. To čine knjige kao što su dela AL Džabira, Paracelzusa, Bemea, Paskavalisa, Sen-Martena. Neka samo jedan primer prikaže prirodu tog antikviteta.

Taj primer je: alhemijska toplota. Toplota nije samo fizička, nego i biološka i kosmička. U Egiptu se govorilo da je u prvom redu neophodna toplota da bi neko stvorio sahu, večito telo, ne čovekovog individualnog Ja, nego telo čovečanstva, cele zemlje i prirode. Alhemičari su oduvek naglašavali da je ljudsko telo od iste supstancije od koje je i prividni, blistavi, kristalni kamen mudrosti. Razume se, opet nije reč o telu individualnog Ja, nego o telu univerzalnog i večnog čovečanstva.

Odvoj vatru od zemlje, tanano od teškog, pažljivo, s velikom strašću.

Ovaj metod je tumo. Tumo je tibetanska reč i označava unutrašnju toplotu duše. Prem tom tumačenju izvor toplote čovekovog fizičkog tela nije meso, nije krv, nije neki drugi organ života. Zato se mrtvo telo hladi. Izvor toplote je takozvano posredujuće telo, astralno telo. To je ono što su alhemičari nazivali peć i furuna. Za podrobnije upoznavanje s ovom tematikom treba čitati Svedenborga, čija mistična intuicija u ovoj oblasti gotovo nepogrešiva. Cilj je je jedan: istopiti zlato. Psihologija tibetanskog tuma i materijalne hemije srednjovekovnih alhemičara istovetni su po smislu:

… oslobađanjem toplote svet treba ponovo pretvoriti u frašu, u zlato.

Zlato nije ništa drugo do pramaterija od koje je svet u početku bio sazdan, u prvom stvaranju. Ali ne od fizičkog zlata. Fizičko zlato nije ništa drugo do materijalni oblik drevnog i prvog stvaranja. Kamen mudrosti je ono univerzalno i neprolazno znanje koje čuva tajnu pravljenja zlata. Vraćanja u zlato.  Ali i ne mora to biti samo znanje, nego i materija, jer u materijalnoj prirodi mora da postoji i materija koja tačno odgovara onome što je univerzalno znanje u svetu duha. Njegova senka na materiji. Kamen mudrosti je ona materija pod čijim dodirom se elementi vraćaju na svoje izvorno mesto, uspostavlja se izvorni poredak i vraća se prvi svet.

Cilj alhemije je pravljenje zlata i pronalazak kamena mudrosti. Ta delatnost može biti unutarnja i spoljašnja; unutarnja delatnost neprekidno deluje na spoljašnju i povlači je sa sobom; spoljašnja deluje na unutarnju i uzdiže je. Dve delatnosti se međusobno pokrivaju, dopunjuju, uzajamno potpomažu, jer prilikom prvog stvaranja unutrašnji i spoljašnji svet nisu bili razdvojeni, postojalo je jedinstvo. Najteže je na svetu uzdizati nivo zajedničkog blaženstva. Ne treba se usmeriti na stvaranje predmeta, nego na podizanje nivoa zajedničkog bivstva.

Alhemičar je univerzalan čovek koji ne želi da stvara predmetnu kulturu, nego želi da podiže nivo zajedničkog blaženstva.

To alhemija naziva zlatom, a što drugi mitovi nazivaju edenskim vrtom. Zajedničko blaženstvo jeste ono što čovek treba da ostvari. Time što svoje sposobnosti koje je dobio svojom delatnošću koristi za svoje dobro, uvećavajući svoje Ja, doprinelo je do sudbonosne zabune i zbrke čije mu se posledice lupaju o glavu. Delatnost je degradirana skroz na Ja-cilj, obezvredila se, zgusnuo je u njoj kosmički karakter. Prestala je da bude univerzalna, prestala je da bude kult. Alhemija uči čoveka da stvaralačka snaga, znanje, delatnost ne služe za održavanje i materijalno umnožavanje nego jedino za pravljenje zlata. Aše.

Ono što sada čovek na materiji čini jeste mućenje kocke putera u okeanu mleka, to je ono što svaki čovek u svakom trenutku neprekidno obavlja. Cilj kulture u drevnosti jeste podizanje zajedničkog blaženstva čovečanstva, a sredstvo kulture jeste kultna delatnost. Alhemija je učenje koje govori o ovoj delatnosti.