/ Ja sam onaj koji Jesam, koji će Biti /

.

שלטני שלטן עלם ומלכותה עם־דר ודר
Šaltanij šaltan alam u’malhute im dar ve’dar
Чија је власт вечна и чије је царство од колена до колена

.

Cilj ovog teksta je pre svega jedan kraći osvrt na poslednje delo za života Sigmunda Frojda (Sigmund Freud), ono kojim je, na sebi svojstven način, kao otac psihoanalize, ušao u jedno od najtežih pitanja iz kako istorije, tako i religije, jer se tiče jevrejske vere, judaizma (jahadut, יהדות), a kao baze i za druge dve potonje religije koje su dubinski njome oblikovane – hrišćanstvo i islam. Naravno, reč je knjizi iz daleke 1939. godine “Mojsije i monoteizam” (Der Mann Moses und die monotheistische Religion) u kojem Frojd pokušava da primeni principe psihoanalize na poreklo judaizma, srži monoteizma, ali isto tako i na ličnost sâmog Mojsija. Zato je više nego potrebno da ove ideje, jednog od najvećih umova koje naš svet dao, dodatno izanaliziramo, izdvojimo i o svemu dodatno porazmislimo, a posebno iz ugla dâ i sam Sigmund Frojd dolazi iz plemena Judinog, kao, određeni način, verujući Jevrejin.

Krajem tridesetih godina XX veka otac psihoterapije se suočava s poslednjim, najintimnijim neprijateljem – vremenom. Nakon što su nacisti anektirali Austriju, on kao star, bolestan ali slavan mislilac napušta Beč i odlazi za London. Iza sebe ostavlja grad svojih najvećih pobeda, ali i svu sigurnost doma. Pred sobom ima samo kratku, preostalu budućnost i jednu krajnje opsesivnu ideju koja ga prati već decenijama i koju je sve do tada u najvećoj meri uspešno izbegavao.

Ona glasi:

Kako je rođena vera u jednoga Boga, vera kojoj i on svojim rođenjem pripada?

U izgnanstvu, okružen zdravstvenim problemima koji ga polako odvajaju od ovoga sveta Frojd se, konačno, vraća liku Mojsija (Moše, משה) – tog čoveka, mitske figure, čiji identitet pluta kroz istoriju, legende i otpor vremena. I tu, u najranjivijem trenutku svoga života, Frojd se usuđuje da postavlja pitanja koje drmaju teologiju i tradiciju maltene čitavoga sveta:

Šta ako Mojsije nije bio sin Izraela?

Šta ako je monoteizam došao iz Egipta?

Šta ako je religija izgrađena na sećanju ubistva?

Ovaj neumorni kartograf ljudske (ne)svesti u svom već pomenutom delu iz prve polovine XX veka preduzima jedan krajnje hrabar intelektualni poduhvat: dâ poreklo judaizma posmatra kao jedan masovni psihički proces, proces prožet potisnutim traumama, kolektivnom krivicom i mnogim dugim povratnim delovanjima mehanizma sećanja. Frojd umesto da religiju tumači kao Božansku objavu, on je sagledava kao rezultat specifične istorijsko-psihičke dinamike jedne grupe ljudi koji usled teškoh okolnosti nemaju drugog izbora te radi preživljavanja postaju narod. Njegov odgovor na pitanje: Kako je nastao monoteizam? – nije u nekakvoj teološkoj doktrini, već u psihologiji sećanja koja odbija da prihvati nestajanje.

Ključna Frojdova teza glasi:

Mojsije nije bio Jevrejin, ne, već egipatski aristokrata.

Frojd na ovaj način povezuje Mojsija s religijskom reformom faraona iz 18. dinastije Ehnatona (poznatog i po imenu Amenhotep) i koji je oko 1350. p.n.e. uspostavio kult Atona kao nevidljivog, jedinog Boga (Adonaj Jahid? יהוה יחיד), negirajući time čitav dotadašnji i tradicionalni panteon toga vremena. To je ujedno bio i prvi poznati slučaj monoteizma u istoriji čovečanstva. No, odmah nakon propasti Atonovog kulta, Mojsije kao pripadnik te elite prenosi svoju jedinstvenu ideju određenoj grupi semitskog stanovništva u na području tadašnjeg Micrajima, odnosno drevnog Egipta (מצרים), oslobađajući ovde ljudi on ih istovremeno uvodi u potpuno novi identitet.

Ovim svojim stavom Frojd menja osnivački mit vere svog naroda tvrdeći:

judaizam nije iznikao iz unutrašnjeg duhovnog razvoja jednog naroda,

već je judaizam nasleđe drevnog Egipta.

Drugim rečima, on jevrejsku religiju smatra transplantacijom ideje Atonovog monoteizma i kao takva ta tvrdnja i danas, isto kao i u Frojdovo vreme, ostaje vrlo provokativna provokacija i u najmanju ruku izazovna za dalje proučavanje i diskusiju. No, on se tu ne zaustavlja već produžava dalje, dublje unutar ove problematike i iznosi još dalekosežnije teze, poput one kojom pokušava da rasvetli koja bi to trauma bila u pozadini ovog procesa koja bi potom sve naredne akcije opravdala.

A jedna se tu posebno, snažno nameće:

Ubistvo Mojsija!

Kao što iz jevrejske “Biblije” (TaNaH, תנ”ך) čitamo i znamo, jevrejski narod u početku svog istorijskog bivstvovanja nikako nije želeo strogu i krajnje apstraktnu veru koju im je doneo najveći međ’ njima i otuda su se protiv svog Mojsije pobunili – te svog vođu verovatno i krajnje svirepo ubili. Jasno je zašto ovaj događaj nije sačuvan u tradiciji jer kao i u slučaju psihe pojedinca – teško svarljiva istina biva potisnuta u dubine kolektivnog bića, maskirajući je dubokom i teško prepoznatljivom simbolikom. Baš isto kao i u slučajevima, veli Frojd, traume iz lične psihologije. A posledice svakog vida potiskivanja, kao kolektivna krivica, se prenosi kroz buduće generacije, nasledno. Na taj način i religija vremenom postaje mehanizam za povratno ispravljanje zločina kroz figuru Boga — Oca — i potom se vraća u još snažnijem obliku. Ovde Frojd prepliće istoriju i psihoanalizu konstatujući kako, postepeno narod postaje pacijent i taj šablon je u većoj ili manjoj meri i u zavisnosti od okolnosti univerzalan za sve narode i religije ovoga sveta. Jednostavno – to je mehanizam kolektivnog preživljavanja.

Prema Frojdovoj rekonstrukciji ovde imamo dvostruko poreklo judaizma:

• dva Boga

· i dva Mojsija

Dakle, judaizam se formira kroz dve duhovne struje:

EHNATONOV apstraktNI monoteizam: bez slike Boga (šiviti, שויתי), bez idolopoklonstva;

SEMITSKI plemenski kult: obred, JHVH (יהוה) kao Bog naroda;

i tek mnogo kasnije se ovaj sinkretički sudar reinterpretira kao jedinstvena objava.

.

Otuda stav prema mitu kao psihičkoj obradi istorije… Potiskivanje i povratak. Dalje čak Frojd koristi i strukturu Edipovog kompleksa: ubistvo oca, potiskivanje događaja, povratak kroz religiju i zakon. Tako i ovaj Bog starozavetne strogoće postaje projekcija inicjalno ubijenog autoriteta, te taj čin generalno boji celokupno viđenje sâmog simbola Boga u religiji. Na taj način Izrael (Jisrael – onaj koji se rvao s nedaćama i pobedio, ישראל) nosi: zakon kao glas savesti i mesijanstvo kao neugasivu potrebu za otkupljenjem.

ישראל

Jisrael
Izrailj
ili Čovek koji vidi Boga (Iš Roe El, איש ראה אל)

.Zvučaće možda na prvu loptu paradoksalno, ali religija je za Frojda forma prisilnog sećanja na zločin koji ne sme biti zapamćen. Otuda na judaizam možemo gledati i kao na psihološku pobedu apstrakcije, pobedu apstraktne misli nad idejom idola, te otuda dolazi verovatno i jedna od najdubljih Frojdovih opservacija na ovu temu, jer: uklanjanjem svih slika Boga stvoren je svojevrsni i više nego potrebni meta-prostor koji je potom popunjenjen etičkim principima, kao i drugim (duhovnim) zakonima (Šloša asar ikarim, שלושה עשר עיקרים) koji su tu da kultivišu ljudski unutarnji prostor – duh (ruah, רוח). Judaizam je time postao, pre svega:

אב Av – religija Oca, a ne prirode;

ספר Sefer – religija knjige, a ne hrama;

זכור Zahor – religija sećanja, a ne mita.

.

ויאמר אלהים אל משה

אהיה אשר אהיה

I reče Elohim Mojsiju: “Ehje ašer Ehje”
Ja sam Onaj koji Jesam

יהוה: Mojsije (Moše, משה)… Mojsije.

Mojsije: Tu sam.

השם: Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer mesto na kome stojiš sveta je zemlja.

Mojsije: Ko si ti?

אל: Ja sam Onaj koji Jesam (Eheje Ašer Eheje, אהיה אשר אהיה).

Mojsije: Ne razumem.

אלוה: Ja sam Gospod tvojih predaka, bog Avramov (אברהם), Isakov (יצחק) i Jakovljev (יעקב).

Mojsije: Šta želiš od mene?

אלהים: Dobro videh patnju naroda svog u Misiru (Egiptu, מצרים) i čuh njihov krik od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu, čuh plač. I siđoh da ga izbavim iz ruku misirskih i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče. I zato ću, faraonu, poslati.. Tebe.

Mojsije: Mene? Ko sam ja da idem k Faraonu, da vodim taj narod i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? Oni mi neće verovati, neće me ni saslušati!

עליון: Naučiću te šta ćeš im reći.

Mojsije: Ali ja bejah njihov neprijatelj. Bio sam princ Misira, sin čoveka koji je poubijao.. njihovu decu! Izabrao si krivog glasnika! Kako ja mogu da se obratim tim ljudima?

אל ראי: Ko je načinio usta čoveku?! Ko je načinio gluve i neme, one koji vide i slepe?! Zar nisam to Ja?! Sada idi!

שכינה: Oh, Mojsije, Ja ću biti sa tobom kad odeš kralju Misira i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao: kad izvedeš narod iz Misira. Ali faraon neće slušati. Te ću zamahnuti i smrviti Misir, sa svim mojim čudima! Uzmi štap u svoju ruku, Mojsije. Njime ćeš činiti moja čuda. Biću sa tobom, Mojsije.

.

Zato se u ovakvom jednom prelazu od materijalnog simboličnom, što Frojd posebno podvlači, vidi kao prelomni trenutak u celokupnom razvoju i evoluciji kako čoveka, tako i čitave naše ljudske civilizacije. Bog tako postaje trag odsutnog glasa što oca psihoterapije još dublje vuče u mrak nesvesnog i misticizma kao savršenog mehanizma za snalaženje u sredini koja je retko bazirana na čistom raciju koji Boga u judaizmu on sagledava kroz Njegove nedostatke: kroz zabranu likovno-antropomorfnog prikaza, kroz zabranu uzaludno izgovorene Reči… kroz tišinu brda Sinaj. Zato se govori da se monoteizam rađa iz odsutnosti i traume.

Bog tako postaje Praznina (Ejn, אין) koja zabranjuje prazninu (tohu va’vohu, תהו ובהו) i ovaj paradoks je možda i najdublja mistička nit u čitavoj Frojdovoj teoriji i ideji religije.

Zato, da ponovimo:

לא תשא את שם יהוה אלהיך לשוא
כי לא ינקה יהוה את אשר ישא את שמו לשוא
Lo tisa et Šem Adonaj eloejha l’šav; ki lo jenaka Adonaj et ašer jisa et šmo l’šav
Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime Njegovo uzalud

Zato judaizam, kao mehanizam pamćenja i tumačenja, ne pretenduje da bude istorijska istina, već upravo vid psihoanalitičke interpretacije Boga i čoveka (איש). Oblikovan i rođen kroz traumu i krivicu ovaj bazični avramski monoteizam jeste određeni vid egipatsko-jevrejskog hibrida duha, a u toj konstelaciji Mojsije je ubijeni otac čije se zapovesti (TaRJaG micvot, תרי״ג מצוות) vraćaju kao savest. Sve ovo i čini judaizam vrlo verovatno najzrelijim religijskim modelom, jer ne počiva na idolima već na unutrašnjem, moralnom zakonu koji je po prvi put čoveku ponuđen na jedan ovako sveobuhvatan način unutar mentalnog prostora koji do tada nije posedovao takva mentalna utemeljenja u redu i zakonu.

Ipak, sve što je ovde prethodno izneto prikazuje, pre svega, vid tumačenja teorije Sigmunda Frojda čiji se detalji mogu naći u njegovom delu “Mojsije i monoteizam” (Der Mann Moses und die monotheistische Religion), a ne istorijski konsenzus (jer je veliko pitanje koliko je to sada moguće). Ali čak i kada nauka u nekim segmentima osporava njegove istorijske zaključke, njegove ideje ostaju kao definitivna inspiracija svima koji gaje ljubav ka promišljanju, filozofiji fenomenologije religije, antropologije mita i psihologije kolektivnog identiteta. Frojdov poziv da pogledamo iza zavese simbola je uvek tu, otvoren – ulaz u duboki lavirint ljudskih primordijalnih sećanja. Delo napisano na kraju jednog velikog života koje odražava hrabrost čoveka da se suprotstavi i vlastitome narodu, kanonima sopstvene vere. On se ne zadovoljava da analizira pojedinca već analizira narod kao psihoanalitički subjekt, sa svim njegovim traumama, krivicama i potiskivanjima.

Jer narod je čovek u velikom…

ODABIR TEMA