/ Ja sam onaj koji Jesam, koji će Biti /
.
שלטני שלטן עלם ומלכותה עם־דר ודר
Шалтаниј шалтан алам у’малхуте им дар ве’дар
Чија је власт вечна и чије је царство од колена до колена
.
Cilj ovog teksta je pre svega jedan kraći osvrt na poslednje delo za života Sigmunda Frojda (Sigmund Freud), ono kojim je, na sebi svojstven način, kao otac psihoanalize, ušao u jedno od najtežih pitanja iz kako istorije, tako i religije, jer se tiče jevrejske vere, judaizma (јахадут, יהדות), a kao baze i za druge dve potonje religije koje su dubinski njome oblikovane – hrišćanstvo i islam. Naravno, reč je knjizi iz daleke 1939. godine “Mojsije i monoteizam” (Der Mann Moses und die monotheistische Religion) u kojem Frojd pokušava da primeni principe psihoanalize na poreklo judaizma, srži monoteizma, ali isto tako i na ličnost sâmog Mojsija. Zato je više nego potrebno da ove ideje, jednog od najvećih umova koje naš svet dao, dodatno izanaliziramo, izdvojimo i o svemu dodatno porazmislimo, a posebno iz ugla dâ i sam Sigmund Frojd dolazi iz plemena Judinog, kao, određeni način, verujući Jevrejin.
Krajem tridesetih godina XX veka otac psihoterapije se suočava s poslednjim, najintimnijim neprijateljem – vremenom. Nakon što su nacisti anektirali Austriju, on kao star, bolestan ali slavan mislilac napušta Beč i odlazi za London. Iza sebe ostavlja grad svojih najvećih pobeda, ali i svu sigurnost doma. Pred sobom ima samo kratku, preostalu budućnost i jednu krajnje opsesivnu ideju koja ga prati već decenijama i koju je sve do tada u najvećoj meri uspešno izbegavao.
Ona glasi:
Kako je rođena vera u jednoga Boga, vera kojoj i on svojim rođenjem pripada?
U izgnanstvu, okružen zdravstvenim problemima koji ga polako odvajaju od ovoga sveta Frojd se, konačno, vraća liku Mojsija (Моше, משה) – tog čoveka, mitske figure, čiji identitet pluta kroz istoriju, legende i otpor vremena. I tu, u najranjivijem trenutku svoga života, Frojd se usuđuje da postavlja pitanja koje drmaju teologiju i tradiciju maltene čitavoga sveta:
Šta ako Mojsije nije bio sin Izraela?
Šta ako je monoteizam došao iz Egipta?
Šta ako je religija izgrađena na sećanju ubistva?
Ovaj neumorni kartograf ljudske (ne)svesti u svom već pomenutom delu iz prve polovine XX veka preduzima jedan krajnje hrabar intelektualni poduhvat: dâ poreklo judaizma posmatra kao jedan masovni psihički proces, proces prožet potisnutim traumama, kolektivnom krivicom i mnogim dugim povratnim delovanjima mehanizma sećanja. Frojd umesto da religiju tumači kao Božansku objavu, on je sagledava kao rezultat specifične istorijsko-psihičke dinamike jedne grupe ljudi koji usled teškoh okolnosti nemaju drugog izbora te radi preživljavanja postaju narod. Njegov odgovor na pitanje: Kako je nastao monoteizam? – nije u nekakvoj teološkoj doktrini, već u psihologiji sećanja koja odbija da prihvati nestajanje.
Ključna Frojdova teza glasi:
Frojd na ovaj način povezuje Mojsija s religijskom reformom faraona iz 18. dinastije Ehnatona (poznatog i po imenu Amenhotep) i koji je oko 1350. p.n.e. uspostavio kult Atona kao nevidljivog, jedinog Boga (Адонај јахид? יהוה יחיד), negirajući time čitav dotadašnji i tradicionalni panteon toga vremena. To je ujedno bio i prvi poznati slučaj monoteizma u istoriji čovečanstva. No, odmah nakon propasti Atonovog kulta, Mojsije kao pripadnik te elite prenosi svoju jedinstvenu ideju određenoj grupi semitskog stanovništva u na području tadašnjeg Micrajima, odnosno drevnog Egipta (מצרים), oslobađajući ovde ljudi on ih istovremeno uvodi u potpuno novi identitet.
Ovim svojim stavom Frojd menja osnivački mit vere svog naroda tvrdeći:
Drugim rečima, on jevrejsku religiju smatra transplantacijom ideje Atonovog monoteizma i kao takva ta tvrdnja i danas, isto kao i u Frojdovo vreme, ostaje vrlo provokativna provokacija i u najmanju ruku izazovna za dalje proučavanje i diskusiju. No, on se tu ne zaustavlja već produžava dalje, dublje unutar ove problematike i iznosi još dalekosežnije teze, poput one kojom pokušava da rasvetli koja bi to trauma bila u pozadini ovog procesa koja bi potom sve naredne akcije opravdala.
A jedna se tu posebno, snažno nameće:
Kao što iz jevrejske “Biblije” (ТаНаХ, תנ”ך) čitamo i znamo, jevrejski narod u početku svog istorijskog bivstvovanja nikako nije želeo strogu i krajnje apstraktnu veru koju im je doneo najveći međ’ njima i otuda su se protiv svog Mojsije pobunili – te svog vođu verovatno i krajnje svirepo ubili. Jasno je zašto ovaj događaj nije sačuvan u tradiciji jer kao i u slučaju psihe pojedinca – teško svarljiva istina biva potisnuta u dubine kolektivnog bića, maskirajući je dubokom i teško prepoznatljivom simbolikom. Baš isto kao i u slučajevima, veli Frojd, traume iz lične psihologije. A posledice svakog vida potiskivanja, kao kolektivna krivica, se prenosi kroz buduće generacije, nasledno. Na taj način i religija vremenom postaje mehanizam za povratno ispravljanje zločina kroz figuru Boga — Oca — i potom se vraća u još snažnijem obliku. Ovde Frojd prepliće istoriju i psihoanalizu konstatujući kako, postepeno narod postaje pacijent i taj šablon je u većoj ili manjoj meri i u zavisnosti od okolnosti univerzalan za sve narode i religije ovoga sveta. Jednostavno – to je mehanizam kolektivnog preživljavanja.
Prema Frojdovoj rekonstrukciji ovde imamo dvostruko poreklo judaizma:
• dva Boga
· i dva Mojsija
Egipćanin, sledbenik Atona;
podučavao o jednom transcendentnom Bogu;
ubijen tokom pobune.
Midjanski sveštenik;
doneo obred obrezivanja, plemenske tradicije;
njegovi elementi tradicije spojeni su sa starijim kultovima.
Dakle, judaizam se formira kroz dve duhovne struje:
EHNATONOV apstraktNI monoteizam: bez slike Boga (шивити, שויתי), bez idolopoklonstva;
SEMITSKI plemenski kult: obred, JHVH (יהוה) kao Bog naroda;
i tek mnogo kasnije se ovaj sinkretički sudar reinterpretira kao jedinstvena objava.
.
Otuda stav prema mitu kao psihičkoj obradi istorije… Potiskivanje i povratak. Dalje čak Frojd koristi i strukturu Edipovog kompleksa: ubistvo oca, potiskivanje događaja, povratak kroz religiju i zakon. Tako i ovaj Bog starozavetne strogoće postaje projekcija inicjalno ubijenog autoriteta, te taj čin generalno boji celokupno viđenje sâmog simbola Boga u religiji. Na taj način Izrael (Jisrael – onaj koji se rvao s nedaćama i pobedio, ישראל) nosi: zakon kao glas savesti i mesijanstvo kao neugasivu potrebu za otkupljenjem.
ישראל
Јисраел
Израиљ
ili Човек који види Бога (Иш Рое Ел, איש ראה אל)
יעקב Ја‘аков – Ime Jakov s hebrejskog jezika može biti prevedeno kao Petohvat, ili, još simboličnijim jezikom izraženo, “onaj koji je se nameće preko reda”, preko prvenstva. Tek onda kada je ispravio taj svoj posrnuli moralni kompas Jakovu je ime promenjeno u Izrael (Јисраел, ישראל) – “onaj koji hoda Božijim putem“, koji ispravno korača, a što se dogodilo nakon njegovog rvanja sa anđelom, odnosno svojom savešću. Od tog momenta Jakov, metafizički, više nije hromo biće – Kabalistički “Zohar“ glosar
.Zvučaće možda na prvu loptu paradoksalno, ali religija je za Frojda forma prisilnog sećanja na zločin koji ne sme biti zapamćen. Otuda na judaizam možemo gledati i kao na psihološku pobedu apstrakcije, pobedu apstraktne misli nad idejom idola, te otuda dolazi verovatno i jedna od najdubljih Frojdovih opservacija na ovu temu, jer: uklanjanjem svih slika Boga stvoren je svojevrsni i više nego potrebni meta-prostor koji je potom popunjenjen etičkim principima, kao i drugim (duhovnim) zakonima (Шлоша асар икаријм, שלושה עשר עיקרים) koji su tu da kultivišu ljudski unutarnji prostor – duh (руах, רוח). Judaizam je time postao, pre svega:
אב Ав – religija Oca, a ne prirode;
ספר Сефер – religija knjige, a ne hrama;
זכור Захор – religija sećanja, a ne mita.
.
I reče Elohim Mojsiju: “Ехје Ашер Ехје”
Ja sam Onaj koji Jesam
יהוה: Мојсије (Моше, משה)… Мојсије.
Mojsije: Tu sam.
השם: Изуј обућу своју с ногу својих, јер место на коме стојиш света је земља.
Mojsije: Ko si ti?
אל: Ја сам Онај који Јесам/који ће Бити (Eheje Ašer Eheje, אהיה אשר אהיה).
Mojsije: Ne razumem.
אלוה: Ја сам Господ твојих предака, бог Аврамов (אברהם), Исаков (יצחק) и Јаковљев (יעקב).
Mojsije: Šta želiš od mene?
אלהים: Добро видех патњу народа свог у Мисиру и чух њихов крик од зла које му чине настојници, јер познах муку његову, чух плач. И сиђох да га избавим из руку мисирских и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече. И зато ћу, фараону, послати… Тебе.
Mojsije: Mene? Ko sam ja da idem k Faraonu, da vodim taj narod i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? Oni mi neće verovati, neće me ni saslušati!
עליון: Научићу те шта ћеш им рећи.
Mojsije: Ali ja bejah njihov neprijatelj. Bio sam princ Misira, sin čoveka koji je poubijao.. njihovu decu! Izabrao si krivog glasnika! Kako ja mogu da se obratim tim ljudima?
אל ראי: Kо је начинио уста човеку?! Kо је начинио глуве и неме, оне који виде и слепе?! Зар нисам то Ја?! Сада иди!
שכינה: Ох, Мојсије, Ја ћу бити са тобом кад одеш краљу Мисира и ово нека ти буде знак да сам те ја послао: кад изведеш народ из Мисира. Али фараон неће слушати. Те ћу замахнути и смрвити Мисир, са свим мојим чудима! Узми штап у своју руку, Мојсије. Њиме ћеш чинити моја чуда. Бићу са тобом, Мојсије.
.
Zato se u ovakvom jednom prelazu od materijalnog simboličnom, što Frojd posebno podvlači, vidi kao prelomni trenutak u celokupnom razvoju i evoluciji kako čoveka, tako i čitave naše ljudske civilizacije. Bog tako postaje trag odsutnog glasa što oca psihoterapije još dublje vuče u mrak nesvesnog i misticizma kao savršenog mehanizma za snalaženje u sredini koja je retko bazirana na čistom raciju koji Boga u judaizmu on sagledava kroz Njegove nedostatke: kroz zabranu likovno-antropomorfnog prikaza, kroz zabranu uzaludno izgovorene Reči… kroz tišinu brda Sinaj. Zato se govori da se monoteizam rađa iz odsutnosti i traume.
Bog tako postaje Praznina (Ејн, אין) koja zabranjuje prazninu (тоху ва’воху, תהו ובהו) i ovaj paradoks je možda i najdublja mistička nit u čitavoj Frojdovoj teoriji i ideji religije.
Zato, da ponovimo:
לא תשא את שם יהוה אלהיך לשוא
כי לא ינקה יהוה את אשר ישא את שמו לשוא
Ло тиса ет Шем Адонај елоејха л‘шав; ки ло јенака Адонај ет ашер јиса ет шмо л’шав
Не узимај узалуд име Господа Бога свог; јер неће пред Господом бити прав ко узме име Његово узалуд
Zato judaizam, kao mehanizam pamćenja i tumačenja, ne pretenduje da bude istorijska istina, već upravo vid psihoanalitičke interpretacije Boga i čoveka (איש). Oblikovan i rođen kroz traumu i krivicu ovaj bazični avramski monoteizam jeste određeni vid egipatsko-jevrejskog hibrida duha, a u toj konstelaciji Mojsije je ubijeni otac čije se zapovesti (ТаРЈаГ мицвот, תרי״ג מצוות) vraćaju kao savest. Sve ovo i čini judaizam vrlo verovatno najzrelijim religijskim modelom, jer ne počiva na idolima već na unutrašnjem, moralnom zakonu koji je po prvi put čoveku ponuđen na jedan ovako sveobuhvatan način unutar mentalnog prostora koji do tada nije posedovao takva mentalna utemeljenja u redu i zakonu.
Ipak, sve što je ovde prethodno izneto prikazuje, pre svega, vid tumačenja teorije Sigmunda Frojda čiji se detalji mogu naći u njegovom delu “Mojsije i monoteizam” (Der Mann Moses und die monotheistische Religion), a ne istorijski konsenzus (jer je veliko pitanje koliko je to sada moguće). Ali čak i kada nauka u nekim segmentima osporava njegove istorijske zaključke, njegove ideje ostaju kao definitivna inspiracija svima koji gaje ljubav ka promišljanju, filozofiji fenomenologije religije, antropologije mita i psihologije kolektivnog identiteta. Frojdov poziv da pogledamo iza zavese simbola je uvek tu, otvoren – ulaz u duboki lavirint ljudskih primordijalnih sećanja. Delo napisano na kraju jednog velikog života koje odražava hrabrost čoveka da se suprotstavi i vlastitome narodu, kanonima sopstvene vere. On se ne zadovoljava da analizira pojedinca već analizira narod kao psihoanalitički subjekt, sa svim njegovim traumama, krivicama i potiskivanjima.
Jer narod je čovek u velikom…
.
.פרויד. האאוטסיידר
Фројд. Аутсајдер.
Vrlo nadahnuto štivo, i u prikazu Frojdovog dela i misticizma i u komentaru tog dela.
Baš lepo.
Hvala. Potrebno je bilo da Frojdovo poslednje delo bude, na određeni način, ovde rekapitulirano, obzirom na teme koje se ovde razrađuju ali i šire sagledavaju. A kako znamo da su Frojd i Jung uzročno-posledično povezani, evo i perspektive iz ugla potonjeg, a na bazi njegovog čuvenog odgovora na pitanje o Bogu.
P.S. Obzirom da su ovde u isto vreme pristigla vaša dva gotovo identična komentara, ostavljen je drugi komentar vidljivim. Da li je to u redu?
Za ovo svetogrđe, odnosno blasfemiju Sigmunda Frojda, nisam znao sve do momenta dok nisam pročitao ovaj tekst. Jedino što sam ranije znao jeste da je čoveka sveo niže od životinje, čak i divlje zveri; počevši da ga čitam kao tinejdžer, istog momenta sam bacio njegove knjige u vatru.
Tek nedavno sam saznao i za njegovu bolest (karcinom usne duplje), pa su mi sada još jasniji stihovi gde Isus kaže: „A on odgovori i reče: pisano je: ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih” (Jevanđelje po Mateju 4:4).
Ono što je Frojd pisao predstavlja nezapamćenu hulu, kako na Boga Oca, tako i na sopstveni narod. Sa druge strane, u svemu ovome vidimo i veliku Božiju milost i ostavljen prostor za pokajanje, čak i za takvu hulu epskih razmera. Znamo koliki je on imao javni uticaj, a znamo i kakav su Judeji narod — namerno kažem Judeji, jer su Jevreji potomci svih dvanaest sinova Jakovljevih prozvanoga Izrailj. Opšte je poznato koliko su Judeji inteligentni, koliko sve preispituju i koliko su sumnjičavi — sve su to osobine koje su nasledili od svog praoca Jude. Čak je i naš uvaženi rabin Isak Asiel u skorašnjoj emisiji govorio o interesovanju zajednice za Frojda i o toj „kvazi misteriji” koja ga okružuje, navodeći da ga na predavanjima zajedno sa rabinom često „analiziraju”.
I intuitivno i logično mi je bilo jasno zašto se Karl Gustav Jung odvojio od njega — jer je ovo što je Frojd uradio najveća blasfemija koju jedan čovek može da počini, a to je da blokira svetlost tolikom broju ljudi.
Isus je rekao sledeće: „Zato vam kažem: svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima; a na Duha Svetoga hula neće se oprostiti ljudima. I ako ko reče riječ na Sina Čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče na Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni na ovome svijetu ni na onome” (Jevanđelje po Mateju 12:31-32).
Ono što je Frojd uradio je upravo pokušaj poništavanja Božijeg postojanja, što je direktna hula na Duha Svetoga. Bog neka oprosti njegovoj duši, a vi ljudi bežite od pomena Frojda i držite se zakona Mojsija, sluge Boga živoga, kako nam i kaže naš Sveti prorok Malahija: „Pamtite zakon Mojsija sluge mojega, kojemu zapovjedih na Horivu za svega Izrailja uredbe i zakone.” Amin!
Zaista nema potrebe za ovako teškim rečima, optužbama. Ono što je Frojd radio, i za sobom ostavio, jeste analiza određene problematike iz ugla kojem je on vičan, jer da nema te povremene interdisciplinarnosti u bavljenju najtežim pitanjima ni napretka ne bi bilo.
Znate li koja je uloga misticizma u veri? Dâ pređe granice dozvoljenog u potrazi za razumevanjem… i katkad svoj um žrtvuje zarad višeg dobra. Baš kao što je to posao i bilo kog naučnika kojem je cilj proboj u nekoj od oblasti naučne stagnacije, jer napredak nije nužno rezervisan za predodređene okvire. Otud Frojd nikome ništa nije blokirao, naprotiv – dao je još jedan pristup, nov izbor. Te svako ko se ne slaže ne mora tim putem poći. Kao što plamen može da ugreje, osvetli mračnu pećinu, ili, pak, sprži onog koji je pripali ukoliko njome ne ume baratati.
Znate li koja i kakva je sudbina Mesije?
Sada ću objasniti svoj radikalni stav i zašto je takav kakav jeste. Na prvu loptu, stvar je prosta, Frojd “ukida” čoveka kao duhovno biće, znači pokušava da li svesno ili nesvesno da ograniči a usudiću se reći i poništi taj neponištiv, divni i svemoćni Duh iliti Intuiciju koja deluje kroz svakog čoveka, što sam na početku rekao da je to hula na Duha Svetoga o kojoj nas Isus revnosno podučava i podstiče na razvoj. Taj Duh je posrednik između nas i nama nikada do kraja saznatljivog Tvorca, kroz našu intuiciju, naše snove…
Da li je Frojd tragač i mislilac, kao i svi mi drugi ljudi, zasigurno jeste. Zašto mi kažemo da je nešto “misterija” ili da bi trebalo da bude “misterija” i zašto radimo brainstorming iz više uglova? Da bi za naše ideje našli utemeljene argumente. Ako su ideje škakljive, prirodno je da prođu “tajni brainstorming”. Ne bi valjalo da izložimo javno neku teoriju, a da je pritom nimalo nismo utemeljili. Sada to je opet naša sloboda šta ćemo reći ili uraditi, naše reči oblikuju svet oko nas u ovoj našoj kako ja smatram trenutno ograničenoj realnosti.
Znači “moramo” ili bi valjalo da koristimo prostu “matematiku i statistiku” za to kako naši stavovi, reči i postupci utiču na svet oko nas. Oni ne utiču na sve ljude isto, neko će razumeti, neko ne, ili bar ne odmah. Ja lično razumem perspektivu te bazične Frojdove filozofije, koju čak nisam nikada ni intuitivno, pa ni kao dete uzimao u razmatranje, jer od 5. godine čitam Knjigu postanja i verujem u Biblijskog Boga. Opet, skroz sam otvoren za druge kulture, filozofije i perspektive, za “misticizam”, gnozu, kabalu… zato i jesam na ovom projektu i komentarišem, zbog brainstorminga koji mi itekako koristi.
Da se vratim na slučaj Frojda, svojom “matematikom” došao sam do takvog stava, a to je da je njegova filozofija tada u tom momentu, na tom mestu i među tim ljudima izazvala više štete nego koristi. Ne pričamo sa svakim čovekom isto, iste teme, pazimo šta ćemo, kako, kome i kada kazati. Frojd je imao ogromni publicitet, neosporno da je imao i veliki talenat što mu je i dalo harizmu, poštovanje i integritet iliti vetar u leđa u jednoj pismenoj i obrazovanoj sredini, ali slabije utvrđenoj u Duhu jer Duh nije nikada do kraja saznatljiv. To nije nužno apsolutno loše, ali u slučaju Frojda kada saberem i oduzmem, njegove stavove smatram za izuzetno smele i radikalne i pogrešno iznete na pogrešno vreme i na pogrešnom mestu i metaforički bih ih okarakterisao kao kamen u cipeli, što rezultira unazađivanju Duhovnosti, Ako neko čita moj drugi komentar, zamolio bih da prvo pročita prvi, gde sam bez uvijanja izneo svoje mišljenje. Hvala.
Danilo Prorok nedvosmisleno nam govori o “Duhovnoj degradaciji”, tačnije dešifruje nama i Navuhodonosoru san kao i nekim današnjim “Navuhodonosorima”.
Zanimljivo da zbog svojih pojedinih radikalnih stavova, a ovaj za Frojda je bio jedan od najčešćih, sam privremeno narušavao odnose i prekidao veze, ali znajući da će ih to kasnije ojačati što bi mi bivalo izuzetno drago.
Kao što reče cenjeni Filip David, Kabala je produbljivanje vere, ona je Filozofija, nije joj lako prići, mislim da ima puno potencijala i da ovaj tvoj projekat Dražene temeljito, pristupa svim tim teškim, a privlačnim temama, zanimljivim današnjim intelektualcima u ovom vremenu brzog tehnološkog razvoja jer ne smem reći napretka, jer je Facebook i Google enormno nazadovao… Vidim ovaj projekat kao veliki potencijal za povezivanje i prizivanje sjajnih ljudi intelektualaca, zato i ga i vidim kao granu kao jednu veliku “granu drveta”.
Lično sam za balans. Znamo da programeri katkad i pored updateova softvera rade i downgrade, ali naravno češći je update i idenje u napredak. Izuzetno cenim temeljitost i požrtvovanost u svakom radu i verujem u dalji napredak. Opet što se tiče Frojda moja matematika je čvrsta i moj stav je takav godinama.
Sudbina Mesije je i naša sudbina, sudbina uzdizanja Duha kao beskonačnosti, slažem se, kroz vatru i vodu, kao i u fizičkom treningu, da bi mišići porasli, prvo moraju da se pokidaju doslovno, ali zatim postaju snažniji i napreduju.
Verujem da ćemo doživeti film “Matrix” u real life-u, a tebe vidim kao Morfeusa. A ovaj projekat kao brod “Navuhodonosor”. 🙂
Dražene, pade mi još jedna misao na pamet, da li si mislio da se Frojd žrtvovao, da bi ljude podstakao na razmišljanje, i da po slobodnoj volji sami shvate i vide ima li Boga? Slična ideja sa gnostičkim jevanđeljem po Judi?
Postoje dva pristupa veri, religiji. Prvi je egzoteran i taj ima jasan cilj, odnosno u prošlosti je imao zadatak dâ ljudima, pre svega, podari moralnu osnovu i etičke principe živčjenja i da time u nama iskontroliše animalne siline i porive koji bi umeli s vremena na vreme da preuzmu aparat naše svesti. U kasnijoj fazi duhovne evolucije, kada bi čovek dostigao nego dublje razumevanje sopstvene prirode i svog okruženja i kada bi bio iskustveno potkovaniji, dolazi do prirodnog i još dubljeg okretanja ka unutra i ka pokušajima dubinskog razumevanja teksta koji sada više ne treba biti čitan bukvalno već alegorijski i na taj način se, sekvencijalno, otključavaju određeni važni odgovori ali se dolazi do još težih pitanja koja proprocionalno traže više ulaganja intelekta. Strpljenja. Vremena.
Ako bi se osvrnuli na primer tvoje kritike onda kabala kao takva gubi smisao. Gubi svrhu. I ne samo kabala, jer ona nije jedini (jevrejski) mistični pravac. Suština misticizma jeste da se zagrebe ispod površine i da se određene dogme dovedu u pitanje (poput obrnutog inženjeringa ukoliko želimo da saznamo kako određeni komad hardvera funkcionioše, a za koji nemamo shemu), kroz ispitivanje suprotnosti (poput definisanja Boga kroz ono što On nije (što iz ovog primera vidimo da takođe može biti izvrnuto na način da je to greh i ništa drugo, ništa više (samo je onda pitanje šta ćemo s najznačajnijim jevrejskim filozofima koji su se baš ovom metodom služili da do određenih definicija vere dođu?))). Isto kao što naučnik zalazi u svet elementarnih čestica i iz njih izvlači energiju koja po njega, ali i sve nas može biti pogubna. No ona ne mora biti pogubna, već to isključivo zavisi o namerama i percepciji onoga koji se njima bavi. Isto je i u misticizmu: jedini način da uđeš dublje u određeni problem i potencijalno pokušaš da ga rešiš jeste u kršenju određenog pravila. Na taj način i sebe testiraš i ispituješ umeš li da se obuzdaš i ostaneš na stazi namere s kojom si inicijalno krenuo. U suprotnom – izgubićeš se u tim beskrajnim mentalnim hodnicima.
Iz ovoga se jasno ekstrahuje pitanje – da li je kabala opasna? U kojoj meri i pod kojim okolnostims?
Zato se plašim da uprošćavanjem uticaja i rada Frojda na puko svetogrđe maši se poenta. Maši se šira slika. Ali svako ima pravo i na takav pristup. Jedino što onda ova dva puta nisu kompatibilna, jedan drugi isključuju. Iz nekih sličnih razloga danas i imamo situaciju da se kabala naziva satanizmom, blasfemijom, jer nije dovoljno okvirno imati stav o nečemu što seže tako daleko u prošlost i suštinu religije koja je većini od starta strana te se na osnovu jedne takve praznine nikakav zaključak ni ne može doneti – već se samo generiše kontraefekat. Takvi primeri nama Jevrejima upravo služe da nam pokažu kada sa nekime treba prekinuti komunikaciju, jer nema prostora za razmenu konstruktivnih mišljenja. A internet je toga danas i dalje prepun.
P.S. Jevrejska vera ima veće razumevanje za onoga ko greši, potom promisli i ponovo se vrati jer baš taj proces je dokaz napretka korekcije i primene mehanizma ‘opravke sveta (tikun olam, תיקון עולם) koja zahteva da se ruke uprljaju tokom procesa učenja, jer se veštine nikako drugačije ni ne stiču.
Ne. Sudbina Mesije je strašna jer zahteva ulazak u haos da bi se pronašao red:
„Ako je Gospod Tvorac, On tvori. Ako je nesaznatljiv, beskonačan je; beskonačan je jer je u procesu stalnog stvaranja. To je moj komentar na post: „Bog je mesto ovoga sveta, ali svet nije Njegovo mesto„, gde sam kazao da svet jeste i Njegovo mesto, tj. da interaguje sa njim, što vidimo na mnogo mesta dok radi „kritične update-ove„.
On Mojsiju kaže: „Videh patnju svog naroda i siđoh da ga izbavim„. „Niko ne može videti lice Božije i ostati živ„. On je mesto ovoga sveta, vrhovni „developer„ koji radi kritične „update-ove„. Verujem u „misticizam„ i u nauku, ali verujem u ograničenja u „ovoj formi (ljudskoj formi)„. Pa i Heruvimi kriju lica svoja od beskonačne svetlosti, zar ne?
Verujem da napredujemo beskonačno, ali da smo u ovoj formi ljudskoj ograničeni u 99.99% slučajeva do smrti. Na početku kaže u množini „Elohimi i kaže „stvorismo čoveka„. Isus kaže da ćemo po Vaskrsenju biti kao Anđeli i da se nećemo ženiti i udavati – sigurno verujem da ćemo nastaviti i mi dalje da stvaramo. Mislim da razumem Dražene, šta mi govoriš, npr. Teslu je igranje sa strujom moglo da ubije, ispravi me ako grešim (taj primer sam uzeo kao analogiju). Ja tako mislim da je Frojd „promašio„ zadatak i tvrdoglavo nije razvio svoj talenat u ovoj realnosti. Da li je to nužno loše na samom kraju njegove priče ne znamo.
A za Teslu što sam hteo da komentarišem na drugi post o Isaku Njutnu: kada sam razmišljao o Njutnu i Tesli, tj. njihovom „mističnom„ iliti ezoteričnom razmišljanju i pristupu, jer obojica su mi fascinantni i Tesla kao da se nadovezuje na taj put na tu “frekvenciju”, razmišljao sam da bi Vordenklif toranj, ako bi postojao, po logici mogao i da uništi planetu na dugme, zar ne? Zar Tesla nije rekao za Perpetuum Mobile da nije moguć u ovom našem ljudskom obliku?
Opet, sa druge strane, mislim da ne valja odbacivati stvari, treba promišljati. Ne možemo nikad znati “sve”, jer je “sve” beskonačno, a opet, ako kažemo reč “sve”, već smo se ograničili. Sa druge strane, ne možemo reći ni reč “ništa”, jer nije ništa (“Mislim, dakle postojim”). Imamo primer Enoha, sedmog od Adama, ali kroz Seta, a ne kroz Kaina zmiju, pošto namerno imamo dva Enoha. Jedan je materijalista, tvorac klifota, kao što je AI i medijski rat koji se danas vodi (AI je klasični klifot klifota). Svet opet postaje Vavilon, teži da svi budu isti umesto da se razvijaju, i to će uskoro pući kao veliki šareni balon, grandiozan spolja, ali vrlo tanan, pućiće kada ga Ruach ispuni, – Bog će intervenisati vrlo brzo.
Mudrost ovoga sveta za Boga je ludost. Taština nad taštinama, sve je taština, reče Solomon od koga se niko mudriji neće roditi po obećanju Božijem, koji iskusi sve: od mudrosti do poroka i ludosti. Opet moram reći, verujem u misticizam, verujem u beskonačne mogućnosti. Moguće da je Enoh “krekovao” Matrix, ali opet, samo on je taj koji je “eskejpovao”, da znamo iz Biblije, ako izuzmemo Iliju Proroka zbog uloge i verovanje u njegov povratak.
Ovde ću ubaciti i onu drugu misao koju sam hteo da napišem na postu o Isaku Njutnu i dešifrovanju Danila. Znamo da Danilo ne razume viziju jer nije za njegovo vreme, ali se kaže da će se ona otkriti i da će je mnogi razumeti kada dođe vreme. Hteo sam da uzmem Navuhodonosorov san o kipu.
Znamo da je Navuhodonosor, iako je bio materijalista, bio u aktivnoj potrazi za Bogom – “rvao se” kao i Jakov. Bog želi da svako napreduje; vidimo da je on i padao i ustajao. Kao takav, aktivni tragalac, on je bio zlatna glava u kipu iz sna, za razliku od potonjih pokolenja koja degradiraju.
Poslednji deo kipa su stopala – pomešano gvožđe i blato. Znamo da gvožđe, iako daleko manje vredno od zlata, ipak ima neku vrednost, dok blato nema nikakvu. Ako je čovek blato i prah zemaljski u koji je udahnut duh, onda su to blato zapravo ljudi bez ikakvog duha u sebi – čisti materijalisti. To je ono što vidimo danas u celom svetu, a ova naša Srbija je poprište “duhovne sirotinje”, zemlja najvećih kontrasta, zemlja najveće duhovne sirotinje i najvećih genija.
Moje lično ubeđenje je da će jedan svedok iz Otkrivenja “zasigurno” doći upravo iz Srbije, a čvrsto verujem i obojica, ako uzmemo teoriju da su to dva nova svedoka koja idu u istom “Duhu Ilijinom i Mojsijevom” U svakom slučaju, u šta ne verujem već znam je da je vremena još malo ostalo u “peščaniku” do povratka Mesije.
Volio bih još kazati da sam još ko dijete, slušao tvojega djeda Zehbu, ali i mnoge druge, danas nepravedno zaboravljene bardove divne sevdalinke. Oni su, kroz tu pjesmu, čuvali univerzalni Duh,vezivajući ga za dušu i kulturu našega naroda. Vazda mi je bila želja da svu tu ljepotu saberem u jedan digitalni prostor i da je od otmem od zaborava i predam potonjim koljenima. No, činio sam to lokalno vrlo uspešno živom riječju, učeći mlađe i nadahnjujući.
Mogli bismo kazati da je Tesla bio Nazirej nad Nazirejima. On je, kroz transmutaciju seksualne energije, uspeo da se poveže sa samim Tvorcem, što je sušta suprotnost Frojdovom upornom kopanju po blatu ljudskih nagona. To je bila glavna promisao, koja mi se izgubi.
Upravo je ono u čemu je Frojd majstorstvo i dosegao jeste tumačenje inspiracije kroz kontrolu psihe, odnosno transmutacije libida u druge vidove potencije i kreativnog stvaranja. Pokojni gospodin Jerotić dao je vrlo jezgrovito tumačenje Teslinog genija, genija koje je moralo biti uzrokovano nečim izuzetno teškim što se moralo zbiti u ranom detinjstvu – gubitkom (?!) starijeg brata koji je bio prvi genije porodice u kojeg su sve nade polagane, te je Nikola potom osećao jaku potrebu da mora dâ nadoknadi taj gubitak. Otuda se alhemija krije isto tako i u tragediji života, u nesreći. Nekoga ona pretvori u zlato, a nekoga okameni.
No isto tako moramo biti svesni da se i preteruje u obožavanju Tesle, te se ide u krajnosti romantizacije njegovog lika i dela a to je jednako pokazatelj da nešto ne štima… Pokazatelj svojevrsne kolektivne traume i preke potrebe da se utemeljimo u mistici genija – bio on to, ili ne.
Otuda nema razlike između blaćenja nečijeg lika i dela; ili apsolutnog obožavanja. Obe krajnosti ukazuju na neki vid praznine koja traži silan stav.
Apsolutno se slažem što se tiče Nikole Tesle i njegovog “obožavanja”. On je pravi asketa i genije, lično me podseća na vrhovnog nazireja, jer znamo kako je Samson izgubio snagu, a u knjizi otkrivenja stoji da su djevstvenici oni koji uvek idu za “Jagnjetom-Bogom” kuda god ono pođe.
Opet, mi ljudi težimo ka napretku, a sve je taština; zato mi po nekoj logici stvari, Teslin Vordenklif toranj deluje kao nemoguć, bar za sada. Meni se AI čak i dopada, jer će normalan čovek sada razumeti da je internet postao ropstvo – pogledajmo samo svakodnevne deepfake reklame na YouTube-u, o FB-u da i ne govorim. AI može prepoznati sam sebe. Sviđa mi se što će zasigurno pola ljudi uskoro bataliti ovu tehnologiju. Ja sam je lično batalio pre skoro 20 godina, a sada imam 33. Negde 2009-2010. Tada nije ni bilo monetizacije, a onda dođe pubertet i taština.
Smatram da je Frojd bio savršeno talentovan za psihologiju, ali čovek definitivno nije životinja, zbog čega danas imamo i reformisane “psihoanalize” u nekim pokušajima i varijantama. Volim Vladetu kao čoveka, premda je i on znao da ostane u svojevrsnom “loop-u” baš na predavanjima, ali to je normalno i dobro, ali je definitivno dobro obavio svoju misiju.
Zato sam i došao na ovaj portal, jer tebe Dražene vidim kao vernog svedoka istine, integriteta i verifikovanog znanja. Ne želeći da budem licemeran, iskreno iznosim i stavove sa kojima se ne slažem ili koje ne razumem, ali sam svejedno dužan da ih iznesem, jer je to moje mišljenje vodeći se i Solomonovim izrekama:
“Bolji je javni ukor nego tajna ljubav.
Udarci od prijatelja istiniti su, a cjelivi nenavidnikovi lažni.
Duša sita gazi sat, a gladnoj duši slatko je sve što je gorko.
Kaka je ptica koja odleti iz svojega gnijezda, taki je čovjek koji otide iz svojega mjesta.
Ulje i kad veseli srce, tako je prijatelj sladak svjetom srdačnijem.
Ne ostavljaj prijatelja svojega ni prijatelja oca svojega, i u kuću brata svojega ne ulazi u nesreći svojoj: bolji je susjed blizu nego brat daleko.
Sine moj, budi mudar i obraduj srce moje, da imam šta odgovoriti onome ko me ruži.
Pametan čovjek vidi zlo i skloni se, a ludi idu dalje i plaćaju.
Uzmi haljinu onomu koji se podjamči za tuđina, i uzmi zalog od njega za tuđinku.
Ko blagosilja prijatelja svojega na glas rano ustajući, primiće mu se za kletvu.
Neprestano kapanje kad je velik dažd, i žena svadljiva, jedno su;
Ko je ustavlja, ustavlja vjetar, i ona se odaje kao mirisavo ulje u desnici.
Gvožđe se gvožđem oštri, tako čovjek oštri lice prijatelja svojega.
Ko čuva smokvu, ješće roda njezina; tako ko čuva gospodara svojega, biće poštovan.
Kako je u vodi lice prema licu, tako je srce čovječije prema čovjeku.
Grob i propast nigda se ne mogu zasititi, tako oči čovječije nigda nijesu site.
Srebro u topionici i zlato u peći a čovjek u ustima onoga koji ga hvali poznaje se.”
Definitivno te vidim kao svedoka jednog živog sistema sa svim alatima i integritetom koji će među Judejima zaista probuditi iskru, tj privući je kako to biva prema Kabali. To je ono što sam pomenuo u prošlom postu – slušao sam rabina Isaka Asijela kako govori o tome da Jevreji traže da se priča baš na temu Frojda. Od deteta slušam o “Jevrejima” iz ugla “Pravlosavnih Sveštenika”. Nisam čovek od dogme i znam šta su govorili starozavetni Proroci, znam šta se danas dešava o čemu govori Joil Prorok na početku u prvoj glavi, sve možemo izmeriti vremena i videti da se to odvija upravo sada, sve se poklapa, Izrael je videlo narodima, znamo kako je to fizički mali lokalitet, a i koliko je frakcija prisutno, a i koliko onih “nezainteresovanih za veru”, a znam i šta govori Apostol Pavle, u poslanici Jevrejima i Rimljanima pogotovo. NIje da verujem nego sam siguran gde se mire ta “dva naroda”. To i nisu dva naroda već samo trenutna situacija. Svaki čovek je unikatan, a plemena je 12. Vratićemo braću odasvuda uskoro. Jer pogledaj Dražene mlade genije danas, znaš da većma ne poznaju pismo, ok i u prošlosti ljudi nisu poznavali, ili neke druge civilizacije, ali u današnjem ratu informacijama, mislim da je krajnje nužno približiti im neke verne i večne istine, ovo što ti praviš i promišljaš i pozivaš na promišljanje kroz prizmu posmatranja kroz današnji tehnološki napredak i povezivanje nauke i religije je po meni odlično, ja lično pratim i profesora Tomislava Terzina. Ali eto kažem dužan sam i da kažem za šta se ne slažem, ali da lepo to obrazložim zašto tako mislim. Evo Vladika Nikolaj je bio “protiv” tehnologije, opet ga razumem, jer je tada krenula tehnologija “jako” da napreduje, znamo da je bio i kod Tesle, Tu se slažem sa Filipom Davidom npr. i ja sam za neku umerenost. Svakako sam za oblikovanje i za usmeravanje i za živu reč i za njenu promociju.