Monoteizam podrazumeva značajne stvari. Iz njega proizlazi gledanje na kosmos kao na jedinstvenu celinu u kojoj vlada jedan sistem zakona. To je pretpostavka na kojoj se zasniva nauka, ali i ideja o čovečanstvu kao o jednoj porodici čiji je zajednički otac Bog. Pored toga, kao što se po svojim matematičkim svojstvima broj 1 razlikuje od ostalih brojeva, tako se i monoteistički Bog razlikuje u svojoj vrsti od politeističkih bogova.

On nije ni uzrok ni pogonska sila nekog vida kosmosa, već kosmosa u celosti:

On je Stvoritelj.

Psalmopevac (96:5) kaže:

כי כל אלהי העמים
אלילים ויהוה שמים עשה
Ki kal Elohej ha’amajim elilim ve’Adonaj šamajim asa
Jer su svi bogovi u narbda ništa:
a Gospod je nebesa stvorio

.

Štaviše, kao Stvoritelj kosmosa, Bog je neizostavno različit i veći od bilo kog njegovog dela. Ti delovi su ograničeni u svom trajanju – On je večit. Oni su ograničeni u svom opsegu – On je beskrajan. Njihova moć je ograničena – On je svemoćan. Njihovo znanje je ograničeno – On je sveznajući.

.

VEČITI

U književnosti judaizma uvek se podrazumeva i često izjavljuje da je Bog večit, dok paganske mitologije govore o rođenju i smrti bogova, u biblijskoj priči o postanju podrazumeva se da Bog postoji oduvek. Dobro su poznate reči devedesetog psalma:

Gospode! ti si nam utočište od koljena do koljena. Prije nego što se gore rodiše i sazda se zemlja i vasiljena, i od vijeka i do vijeka ti si Bog… Jer je tisuća godina pred očima tvojima kao dan jučerašnji, kad mine, i kao straža noćna.

.

Takođe se tvrdi da će Bog uvek postojati, jer sve stvari će ”proći, a ti ćeš ostati… i godine tvoje neće isteći” (Psalmi, 102:27);

ימלך יהוה לעולם אלהיך
ציון לדר ודר הללו יה
Jimloh Adonaj le’olam elohajh
Cion le’dor va’dor ha’lelu Ja
Gospod će carovati do vijeka

.

Slično tome, u jednoj srednjovekovnoj jevrejskoj himni, po svojim uvodnim rečima poznatoj kao Adon Olam, kaže se:

Gospodar sveta Koji je kraljevao pre nego što je bilo koje biće stvoreno. A kada je sve po Njegovoj volji bilo učinjeno, tada se prozva Kraljem. I kada sve bude nestalo, sam će On Svesilni kraljevati. On je bio, On jeste, i On će biti u sjaju … bez početka, bez kraja.

.

BESKONAČAN

Kako Bog nije ograničen vremenom, tako nije ograničen ni prostorom – On je beskonačan. Iako postoje neka mesta na kojima se može posebno prikazati, On nije ograničen ni na jedno konkretno mesto jer on jeste Mesto.

יהוה מעל לגבול ישראל
Adonaj ma’al ligvul Jisrael
Velik je Gospod na međama Izrailjevijem
Knjiga proroka Malahije, 1:5

.

ליהוה הארץ ומלואה תבל וישבי בה
Le’Adonaj ha’arec ve’meloa tevel ve’jošvej ba
Gospodnja je zemlja i što je god u njoj
Psalmi, 24:1

.

צבאות מלא כל הארץ כבודו
Cavaot male kol ha’arec kevodo
Puna je sva zemlja slave njegove
Knjiga proroka Isaije, 6:3

.

Rabini su u ovom načinu razmišljanja otišli još dalje rekavši: ”Vaseljena se nalazi u Bogu; Bog se ne nalazi u vaseljeni.”

.

SVEMOĆAN

Judaizam ističe i svemoć Boga. Ne samo da njegova moć daleko nadmašuje moć paganskih božanstava, koja se u stvari proglašavaju nemoćnim, već On u potpunosti vlada svim elementima prirode. Ponekad se čak tvrdi da je njegova moć doslovno neograničena, da za njega ništa nije ”suviše teško” ili ”suviše dobro”. Kad je reč o filozofskom pitanju da li je Bog u stanju da uradi ne samo ono što je za ljudska bića fizički nemoguće, već i što je logički nemoguće, odgovor, koji su već nagovestili srednjovekovni jevrejski filozofi jeste da je to problem bez stvarnog značaja, jer tvrdnja poput ”Bog je u stanju da napravi okrugli kvadrat” jednostavno nema nikakvog smisla.

.

SVEZNAJUĆ

Ideja o Božjem sveznanju izražava se na više načina – da je mudrošću svojom stvorio svet, da potpuno poimanje mudrosti pripada samo Njemu i da je On njen izvor, da je On:

עין רואה ואזן שומעת
Ajin roe, ve’ajin šomaot
Oko koje sve vidi i uho koje sve čuje
Izreke otaca, 2:1

Samim ti da je svestan svega što se dešava u kosmosu, uključujući ljudsko srce.

.

BESTELESAN

U svemu navedenom Bog se smatra neizmerno većim od vasione ili bilo kog njenog dela, bilo da je reč o stenama, biljkama, životinjama ili ljudima.

”S kim ćete dakle izjednačiti Boga? i kaku ćete mu priliku naći?” tema je koja se stalno ponavlja u jevrejskoj književnosti. Za Njega, narodi su ”kao kap iz vijedra”, a stanovnici zemlje ”kao skakavci”.

כי לא מחשבותי מחשבותיכם
ולא דרכיכם דרכי נאם יהוה

כי גבהו שמים מארץ כן גבה דרכי
מדרכיכם ומחשבתי ממחשבתיכם
Ki lo mehašvotej mehašvotejhem ve’lo
darkejhem darhaj n’um Adonaj

Ki gavu šamajim me’arec ken gavu darhaj
midarhejhem ve’mašhvotaj mimahšvotejhem

Jer misli moje nisu vaše misli, niti su vaši putovi
moji putovi, veli Gospod. Nego koliko su nebesa
viša od zemlje, toliko su putovi moji viši od
vaših putova, i misli moje od vaših misli
(Knjiga proroka Isaije, 55:8,9)

.

Kao Stvoritelj, Bog se takođe razlikuje od onoga što stvara. Nema fizička svojstva – On je čisti duh, bez tela. To je, svakako, složen pojam, koji početkom monoteističkog perioda nije mogao da bude u potpunosti shvaćen. Činjenica je da se u Bibliji o Bogu često govori kao da poseduje ljudska svojstva i mada se u obzir mora uzeti poetska sloboda, pitanje je da li su ti antropomorfizmi bili uvek shvatani u čisto metaforičkom smislu. No, i pored toga, postoji jasna tendencija ka duhovnom poimanju Boga. To mora da je bio jedan od razloga zašto idolatrija nije bila prihvatana čak ni u obožavanju jedinog Boga – podsticala je davanje fizičkih svojstava Bogu.

Takođe, kad Mojsije traži da vidi Boga u Njegovom sjaju i dobija zagonentni odgovor:

אני אעביר כל טובי על פניך וקראתי
בשם יהוה לפניך וחנתי את אשר
אחן ורחמתי את אשר ארחם
Ani a’avir kol tovi al panejha ve’karati b’šem Adonaj
lifnejha ve’hanti et ašer ahon ve’rihamti et ašer arehem
Učiniću da prođe sve dobro moje ispred teb, ali nećeš
moći videti lica mojega, jer ne može čovek mene videti
i ostati živ.
Izlazak, 33:19

.

Mora se pretpostaviti da autor, i pored toga što koristi antropomorfizme, nastoji da objasni da Bog nije fizičko biće. I u rabinskbj hagadi (הגדה) nailazimo na obilje antropomorfizama. Oni doprinose njenoj živopisnosti, privlačnosti i humoru. Ali svaki od njih podrazumeva metaforičnost, a to se često i izričito naznačava izrazom kivejahol (כביכול), koji se može prevesti kao ”takoreći” ili per impossibile. Srednjovekovni jevrejski filozofi su još izričitiji u potvrđivanju Božije bestelesnosti, a Majmonid (Moše ben Majmon, משה בן מימון) posebno naglašava da su antropomorfizmi u Bibliji samo metafore, i da se ni u kom slučaju ne smeju shvatati doslovno.

.

NATPOJAVAN I IMANENTAN

Veliki deo naših navoda može se sažeti u reči ”natpojavnost” – Bog prevazilazi svet koji je stvorio i sve njegove delove i stanovnike. Ta tvrdnja je jedan od temelja judaizma. Jevrejska Biblija (Tanah, תנ”ך) velikim delom predstavlja priču o odvajanju Jevreja od paganstva – čija je suština u pripisivanju božanskih svojstava stvarima, životinjama i ljudima (precima, vladarima… spasiocima) – i o njihovoj posvećenosti isključivom obožavanju jednog, nevidljivog, najuzvišenijeg, natpojavnog Boga. Razume se, što je vera u natpojavnost Boga veća to se i jaz koji ga naizgled razdvaja od čovečanstva povećava. Razvijene religije, koje naglašavaju natpojavnost Boga, nastoje da taj problem reše na različite načine.

Jedan od njih je deizam (deism) koji prihvata postojanje takvog jaza i, shodno tome, smatra da, nakon što je stvorio svet, Bog nije više aktivno prisutan u njemu. Drugi način da se premosti jaz između čoveka i Boga jeste postavljanje neke vrste posrednika (anđela, demijurga, emanacije, inkarnacije…) između njih. I ta tendencija je zastupljena u judaizmu. Anđeo (Malah, מלאך) ima značajnu, iako nedovoljno jasnu ulogu u spisima drevnih jevrejskih apokaliptičara i srednjovekovnih jevrejskih mistika i filozofa.

Ali u književnosti koja je bliža prosečnom Jevrejinu, kao što su Biblija i Midraši, oni jedva da su nešto više od proizvoda narodne mašte, dok se u molitvenicima pojavljuju uglavnom kao bezimeni nebeski hor, koji peva u slavu Boga. Slično tome, kabalističko učenje o sefirot isuviše je stručno da bi moglo biti normativno. Treći način, panteistički, podrazumeva takoreći spuštanje Boga na zemlju, time što se On poistovećuje s prirodom. U veoma razrađenom obliku, to je filozofija Baruha Spinoze (ברוך שפינוזה).

Na širem i nižem nivou, očigledna tendencija ka panteizmu postoji u hasidizmu (חסידות) koji naglašava Božije prisustvo ”u” svim stvarima. Osnovna verzija judaizma, međutim, rešava taj problem podjednakim naglašavanjem Božije natpojavnosti i Njegove imanencije – Njegovog aktivnog prisustva u svetu kako ga ljudska bića doživljavaju. Taj dvojni naglasak predstavlja glavno obeležje jevrejskog poimanja Boga. Ono je, naravno, paradoksalno, ali i stvarnost je često takva. No, ono možda i nije toliko paradoksalno kao što izgleda, jer u nekom smislu Božija imanencija u stvari proizlazi iz Njegove natpojavnosti.

Na primer, zato što nadilazi vreme, On ga i prožima i može se sresti u bilo kom njegovom trenutku.

Slično tome, zato što prevazilazi prostor, On ga i prožima – On je sveprisutan.

U istom tonu, rabini su izjavili da ”nema mesta na kome se ne oseća prisustvo Boga” (Izlazak, Raba, 2:5), koristeći, kao što su to često činili, reč Šehina (שכינה), koja dolazi od glagola čije je značenje ”boraviti” a koja se pominje u ključnom stihu u Izlasku, 25:8:

ועשו לי מקדש ושכנתי בתוכם
Ve’asu li mikdaš ve’šahanti be’toham
I neka mi načine svetinju, da među njima nastavam

.

U skladu sa etimologijom reči imanencija, koja potiče od latinske reči manere, što znači ”prebivati”. Slično tome, Juda Halevi (יהודה הלוי) je napisao:

Gospode, gde ću Te naći, Tebe koji boraviš na skrivenom i visokom mestu? I gde Te neću naći, Tebe čiji sjaj ispunjava svemir?

.

U judaizmu se često nailazi na tu suprotstavljenost transcendencije i imanencije. Klasičan primer je u Knjizi proroka Isaije 57:15:

כי כה אמר רם ונשא שכן עד וקדוש
שמו מרום וקדוש אשכון ואת דכא
ושפל רוח להחיות רוח שפלים
וּלהחיות לב נדכאים
Ki kah ram ve’nisa šahen ad ve’kadoš šemu
marom ve’kadoš eškon ve’et daka u’šfal ruah
le’hajot ruah šfalim ulhahajot lev nidkajim

Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u večnosti,
kojemu je ime sveti: na visini i u svetinji stanujem i
s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući
duh smernih i oživljujući srce skrušenih.

.

U himni Adon Olam, u kojoj se naglo prelazi s teme o natpojavnosti Boga, izloženoj sa strahopoštovanjem u prve tri strofe, na Njegovu imanenciju, pouzdano potvrđenu u poslednje dve, o čemu se veoma upečatljivo govori:

Gospodar sveta Koji je kraljevao pre nego što je bilo koje biće stvoreno. A kada je sve po Njegovoj Volji bilo uči- njeno, tada se prozva Kraljem. I kada sve bude nestalo, sam će On Svesilni kraljevati. On je bio, On jeste, i On će biti u sjaju. On je Jedan Jedini i nema drugog s kim se može porediti, niti Mu biti ravan. On je bez početka i bez kraja je, i Njegova je moć i vlada. On je Bog moj i večno živući Spasitelj moj, utočište moje u bolu na dan nevoljni. On je zastava moja i pribe- žište moje, sudbina moja na dan kada zavapim k Njemu. U Njegovu ću ruku predati duh svoj kad ležem i kad usta- jem. A sa duhom i telo svoje, jer Gospod je sa mnom i neću se bojati.

.

Ovde je potrebno upitati se u kojoj meri su ljudska bića uopšte u stanju da spoznaju Boga. Prema kabalistima, Ejn Sof (אין סוף), za razliku od sefirot Drveta života (Sefirot šel Ec hajim, הספירות של עץ חיים), potpuno je nesaznatljiv. Majmonid je istaknuti zastupnik stanovišta via negativa u judaizmu, po kome su negacije jedine moguće pouzdane tvrdnje o Bogu – mi jedino možemo reći ono što On nije. No, u klasičnim izvorima judaizma ipak nailazimo na brojne pozitivne tvrdnje o Njemu. Da li to znači da ih treba odbaciti?

Većina Jevreja bi rekla da ne treba, ali da se moraju shvatati metaforički.

Takve metafore su dozvoljene sve dok imamo na umu šta one zapravo jesu – samo ukazivači na tajnu koja zauvek mora da ostane nedostupna ljudskom poimanju. Ali metafore mogu da budu manje ili više odgovarajuće. Mnoge od onih na koje nailazimo u klasičnoj jevrejskoj književnosti kao da podrazumevaju da je Bog osoba, te, mada je i to metafora, moramo se zapitati koliko je pogodna. U savremenom judaizmu, kao i u savremenom hrišćanstvu, postoje radikalni teolozi koji nastoje da se distanciraju od takvih ”ličnih” poimanja Boga. Ali mnogi Jevreji, verovatno i većina njih, još uvek instinktivno osećaju da je pogodnije misliti o Bogu kao o osobi nego kao, na primer, o sili, te kad govore o Bogu koriste zamenicu ”On” a ne ”to”.

Takav osećaj dobija podsticaj sledećim načinom razmišljanja – čin stvaranja pretpostavlja inteligenciju, te, prema tome, i um; Stvoritelj svemira koji obuhvata i ljudska bića, ne može biti niži od njih već mora biti ”nadljudsko” biće; samo takvom pretpostavkom mogu se objasniti priroda religijskog iskustva i, na još širem planu, izrazi imanencije Boga.

.

PRAVIČAN

Ono što je u judaizmu spoznato o samoprikazanjima Boga u ljudskoj istoriji, navodi nas, pre svega, na odlučnu tvrdnju da On poseduje moralnost. Jevrejski monoteizam je etički monoteizam i upravo se po epitetu tog naziva, a ne po šemu samom, razlikuje od paganstva. Značenje toga je dvojako – da je Bog moralan po Sebi, a time i u Svom odnosu prema ljudskim bićima, i da od njih zahteva moralno ponašanje:

כי צדיק יהוה צדקות
אהב ישר יחזו פנימו
Ki cadik Adonaj cadakot ahav jašar jehezu panejmo
Jer je Gospod pravedan, ljubi pravdu
Psalmi Davidovi, 11:7

.

Moralna svojstva, koja se u jevrejskoj tradiciji pripisuju Bogu, svrstavaju se u dve osnovne kategorije.

Za ona stroža koriste se izrazi kao što su cedek (pravednost, צדק), mišpat i din (oba u značenju pravda, משפט דין), dok se blaža izražavaju rečima kao što su tov (dobar, טוב), hanun (milostiv, חנון), hesed (dobrota, חסד) i rahamim (saosećanje, רחמים). U jevrejskoj Bibliji, kao celini, te dve kategorije su gotovo istovetno naglašene i često su istovremeno potvrđivane, kao u Knjizi proroka Jeremije:

דבר כה נאם יהוה ונפלה נבלת
האדם כדמן על פני השדה וכעמיר
מאחרי הקצר ואין מאסף
Daber koh nu’um Adonaj ve’nafla
niblat ha’Adam Kadmon al panej ha’sade
ve’hamir meaharej ha’kacar ve’ejn measef

Mudri da se ne hvali mudrošću svojom,
ni jaki da se ne hvali bogatstvom svojim.
Nego ko se hvali, neka se hvali time što
razume i poznaje mene da sam ja Gospod
koji činim milost i sud i pravdu na zemlji,
jer mi je to milo, govori Gospod.
9:22

.

I u rabinskoj književnosti, te dve vrste Božje moralnosti obično su međusobno uravnotežene. U Midrašu se obično izražava dilema s kojom se Bog suočio u stvaranju sveta:

Ako ga stvorim da saoseća, uvećaće se njegovi gresi; ako mu dam osećaj za pravdu, kako će on to podneti?

.

Zato je stvorio svet u ko.me vladaju i pravda i saosećanje. Ponekad se, međutim, primećuje tendencija da se ta ravnoteža naruši u korist blažih svojstava. Tipičan primer za to, kao i značajan razlog, jeste činjenica da su rabini izdvojili sledeći deo Svetog pisma da se posebno izgovara na dan najsvetijih godišnjih praznika:

יהוה יהוה אל רחום וחנון
ארך אפים ורב חסד ואמת
Adonaj Adonaj El rahum ve’hanun
ereh apamajim ve’rav hesed ve’emet
Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom
Izlazak, 34:6

.

Štaviše, doslovni prevod sa hebrejskog rečenice ”koji ne pravda” jeste: ”a što se tiče pravdanja, On neće pravdati”. Izostavljajući poslednji deo te rečenice, rabini su i to pretvorili u potvrđivanje Božijeg praštanja. U tom obliku je taj deo postao poznat kao šeloš esre midot (שלוש עשרה מידות), odnosno – trinaest svojstava Boga, i uveden je u jevrejsku liturgiju, a time i u jevrejsku svest.

.

SVÊT

Treba pomenuti još jedno božansko svojstvo – svetost. Osnovno značenje hebrejske reči koja znači svet, kadoš (קדוש), jeste: ”izdvojen”, ali u smislu da ono što je sveto zahteva ophođenje s najvećim poštovanjem, jer svojom ”različitošću“, veličinom, moći i izvrsnošću, uliva ogromno strahopoštovanje onome ko je pred njim.

U svom osnovnom smislu, svetost pripada samo Bogu:

אין קדוש כיהוה כי אין
בלתך ואין צור כאלהינו
Ejn kadoš ki’Adonaj ki ejn baltejha ve’ejn cur kalhejnu
Nema svetoga kao što je Gospod;
jer nema drugoga osim tebe
Prva knjiga Samuilova, 2:2

.

Ali svetost prelazi na ljude, mesta i stvari koje su bile izložene „zracima” Božje svetosti, tako da i oni, u sekundarnom smislu, postaju sveti.

Na primer, Mojsije je pred plamenim grmom čuo zapovest:

אל תקרב הלם של נעליך מעל רגליך
כי המקום אשר אתה עומד
עליו אדמת קדש הוא
Al tikrev halom šal na’alejha meal regalejha ki ha’makom ašer ata omed alajv admat kadoš hu
Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja
Izlazak, 3:5

.

Primenjena na Boga, reč „svetost” odnosi se na one vidove Njegove prirode koje smo već pomenuli kad smo govorili o ”natpojavnosti“, ali ona takođe podrazumeva i moralnost, jer se odnosi na savršenu pravednost Boga, pred kojom se čovek oseća nedostojnim, smernim i ukorenim. Tako Isaijina mistička vizija, u kojoj anđeli uzvikuju: ”Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama” (Kadoš kadoš kadoš, Adonaj cevaot, קדוש קדוש קדוש יהוה צבאות), navodi ovoga da prizna: ”Čovek sam nečistijeh usana, i živim usred naroda nečistijeh usana” (Knjiga proroka Isaije, 6:3, 5).

Zato i poimanje Božije svetosti izaziva kod čoveka osećaj moralnog izazova:

 מי יעלה בהר יהוה ומי יקום במקום
קדשו נקי כפים ובר לבב
Mi ja’ale bahar Adonaj ve’mi jakum
bimkom kadšo neki kapajam ve’var levav

Ko će izaći na goru Gospodnju? I ko će stati na svetom
mestu njegovom? U koga su čiste ruke
i srce bezazleno… 
Psalmi Davidovi, 24:3-4