Monoteizam podrazumeva značajne stvari. Iz njega proizlazi gledanje na kosmos kao na jedinstvenu celinu u kojoj vlada jedan sistem zakona. To je pretpostavka na kojoj se zasniva nauka, ali i ideja o čovečanstvu kao o jednoj porodici čiji je zajednički otac Bog. Pored toga, kao što se po svojim matematičkim svojstvima broj 1 razlikuje od ostalih brojeva, tako se i monoteistički Bog razlikuje u svojoj vrsti od politeističkih bogova.

On nije ni uzrok ni pogonska sila nekog vida kosmosa, već kosmosa u celosti:

On je Stvoritelj.

Psalmopevac (96:5) kaže:

כי כל אלהי העמים
אלילים ויהוה שמים עשה
Ки кал Елохеј ха’амајим елилим ве’Адонај шамајим аса
Јер су сви богови у нарбда ништа:
а Господ је небеса створио

.

Štaviše, kao Stvoritelj kosmosa, Bog je neizostavno različit i veći od bilo kog njegovog dela. Ti delovi su ograničeni u svom trajanju – On je večit. Oni su ograničeni u svom opsegu – On je beskrajan. Njihova moć je ograničena – On je svemoćan. Njihovo znanje je ograničeno – On je sveznajući.

.

VEČITI

U književnosti judaizma uvek se podrazumeva i često izjavljuje da je Bog večit, dok paganske mitologije govore o rođenju i smrti bogova, u biblijskoj priči o postanju podrazumeva se da Bog postoji oduvek. Dobro su poznate reči devedesetog psalma:

Господе! ти си нам уточиште од кољена до кољена. Прије него што се горе родише и сазда се земља и васиљена, и од вијека и до вијека ти си Бог… Јер је тисућа година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.

.

Takođe se tvrdi da će Bog uvek postojati, jer sve stvari će ”proći, a ti ćeš ostati… i godine tvoje neće isteći” (Psalmi, 102:27);

ימלך יהוה לעולם אלהיך
ציון לדר ודר הללו יה
Јимлох Адонај ле’олам елохајх
Цион ле’дор ва’дор ха’лелу Ја
Господ ће царовати до вијека

.

Slično tome, u jednoj srednjovekovnoj jevrejskoj himni, po svojim uvodnim rečima poznatoj kao Adon Olam, kaže se:

Господар света Који је краљевао пре него што је било које биће створено. А када је све по Његовој вољи било учињено, тада се прозва Краљем. И када све буде нестало, сам ће Он Свесилни краљевати. Он је био, Он јесте, и Он ће бити у сјају … без почетка, без краја.

.

BESKONAČAN

Kako Bog nije ograničen vremenom, tako nije ograničen ni prostorom – On je beskonačan. Iako postoje neka mesta na kojima se može posebno prikazati, On nije ograničen ni na jedno konkretno mesto jer on jeste Mesto.

יהוה מעל לגבול ישראל
Адонај ма’ал лигвул Јисраел
Велик је Господ на међама Израиљевијем
Књига пророка Малахије, 1:5

.

ליהוה הארץ ומלואה תבל וישבי בה
Ле’Адонај ха’арец ве’мелоа тевел ве’јошвеј ба
Господња је земља и што је год у њој
Псалми, 24:1

.

צבאות מלא כל הארץ כבודו
Цеваот мале кол ха’арец кеводо
Пуна је сва земља славе његове
Књига пророка Исаије, 6:3

.

Rabini su u ovom načinu razmišljanja otišli još dalje rekavši: ”Vaseljena se nalazi u Bogu; Bog se ne nalazi u vaseljeni.”

.

SVEMOĆAN

Judaizam ističe i svemoć Boga. Ne samo da njegova moć daleko nadmašuje moć paganskih božanstava, koja se u stvari proglašavaju nemoćnim, već On u potpunosti vlada svim elementima prirode. Ponekad se čak tvrdi da je njegova moć doslovno neograničena, da za njega ništa nije ”suviše teško” ili ”suviše dobro”. Kad je reč o filozofskom pitanju da li je Bog u stanju da uradi ne samo ono što je za ljudska bića fizički nemoguće, već i što je logički nemoguće, odgovor, koji su već nagovestili srednjovekovni jevrejski filozofi jeste da je to problem bez stvarnog značaja, jer tvrdnja poput ”Bog je u stanju da napravi okrugli kvadrat” jednostavno nema nikakvog smisla.

.

SVEZNAJUĆ

Ideja o Božjem sveznanju izražava se na više načina – da je mudrošću svojom stvorio svet, da potpuno poimanje mudrosti pripada samo Njemu i da je On njen izvor, da je On:

עין רואה ואזן שומעת
Ајин рое, ве’ајин шомаот
Око које све види и ухо које све чује
Изреке отаца, 2:1

Samim ti da je svestan svega što se dešava u kosmosu, uključujući ljudsko srce.

.

BESTELESAN

U svemu navedenom Bog se smatra neizmerno većim od vasione ili bilo kog njenog dela, bilo da je reč o stenama, biljkama, životinjama ili ljudima.

”S kim ćete dakle izjednačiti Boga? i kaku ćete mu priliku naći?” tema je koja se stalno ponavlja u jevrejskoj književnosti. Za Njega, narodi su ”kao kap iz vijedra”, a stanovnici zemlje ”kao skakavci”.

כי לא מחשבותי מחשבותיכם
ולא דרכיכם דרכי נאם יהוה

כי גבהו שמים מארץ כן גבה דרכי
מדרכיכם ומחשבתי ממחשבתיכם

Ки ло мехашвотеј мехашвотејхем ве’ло
даркејхем дархај н’ум Адонај
Ки гаву шамајим ме’арец кен гаву дархај
мидархејхем ве’машхвотај мимахшвотејхем
Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путови
моји путови, вели Господ. Него колико су небеса
виша од земље, толико су путови моји виши од
ваших путова, и мисли моје од ваших мисли
Књига пророка Исаије, 55:8,9

.

Kao Stvoritelj, Bog se takođe razlikuje od onoga što stvara. Nema fizička svojstva – On je čisti duh, bez tela. To je, svakako, složen pojam, koji početkom monoteističkog perioda nije mogao da bude u potpunosti shvaćen. Činjenica je da se u Bibliji o Bogu često govori kao da poseduje ljudska svojstva i mada se u obzir mora uzeti poetska sloboda, pitanje je da li su ti antropomorfizmi bili uvek shvatani u čisto metaforičkom smislu. No, i pored toga, postoji jasna tendencija ka duhovnom poimanju Boga. To mora da je bio jedan od razloga zašto idolatrija nije bila prihvatana čak ni u obožavanju jedinog Boga – podsticala je davanje fizičkih svojstava Bogu.

Takođe, kad Mojsije traži da vidi Boga u Njegovom sjaju i dobija zagonentni odgovor:

אני אעביר כל טובי על פניך וקראתי
בשם יהוה לפניך וחנתי את אשר
אחן ורחמתי את אשר ארחם
Ани а’авир кол тови ал панејха ве’карати б’шем Адонај
лифнејха ве’ханти ет ашер ахон ве’рихамти ет ашер арехем
Учинићу да прође све добро моје испред теб, али нећеш
моћи видети лица мојега, јер не може човек мене видети
и остати жив
Излазак, 33:19

.

Mora se pretpostaviti da autor, i pored toga što koristi antropomorfizme, nastoji da objasni da Bog nije fizičko biće. I u rabinskbj hagadi (הגדה) nailazimo na obilje antropomorfizama. Oni doprinose njenoj živopisnosti, privlačnosti i humoru. Ali svaki od njih podrazumeva metaforičnost, a to se često i izričito naznačava izrazom kivejahol (כביכול), koji se može prevesti kao ”takoreći” ili per impossibile. Srednjovekovni jevrejski filozofi su još izričitiji u potvrđivanju Božije bestelesnosti, a Majmonid (Moše ben Majmon, משה בן מימון) posebno naglašava da su antropomorfizmi u Bibliji samo metafore, i da se ni u kom slučaju ne smeju shvatati doslovno.

.

NATPOJAVAN I IMANENTAN

Veliki deo naših navoda može se sažeti u reči ”natpojavnost” – Bog prevazilazi svet koji je stvorio i sve njegove delove i stanovnike. Ta tvrdnja je jedan od temelja judaizma. Jevrejska Biblija (Tanah, תנ”ך) velikim delom predstavlja priču o odvajanju Jevreja od paganstva – čija je suština u pripisivanju božanskih svojstava stvarima, životinjama i ljudima (precima, vladarima… spasiocima) – i o njihovoj posvećenosti isključivom obožavanju jednog, nevidljivog, najuzvišenijeg, natpojavnog Boga. Razume se, što je vera u natpojavnost Boga veća to se i jaz koji ga naizgled razdvaja od čovečanstva povećava. Razvijene religije, koje naglašavaju natpojavnost Boga, nastoje da taj problem reše na različite načine.

Jedan od njih je deizam (deism) koji prihvata postojanje takvog jaza i, shodno tome, smatra da, nakon što je stvorio svet, Bog nije više aktivno prisutan u njemu. Drugi način da se premosti jaz između čoveka i Boga jeste postavljanje neke vrste posrednika (anđela, demijurga, emanacije, inkarnacije…) između njih. I ta tendencija je zastupljena u judaizmu. Anđeo (Malah, מלאך) ima značajnu, iako nedovoljno jasnu ulogu u spisima drevnih jevrejskih apokaliptičara i srednjovekovnih jevrejskih mistika i filozofa.

Ali u književnosti koja je bliža prosečnom Jevrejinu, kao što su Biblija i Midraši, oni jedva da su nešto više od proizvoda narodne mašte, dok se u molitvenicima pojavljuju uglavnom kao bezimeni nebeski hor, koji peva u slavu Boga. Slično tome, kabalističko učenje o sefirot isuviše je stručno da bi moglo biti normativno. Treći način, panteistički, podrazumeva takoreći spuštanje Boga na zemlju, time što se On poistovećuje s prirodom. U veoma razrađenom obliku, to je filozofija Baruha Spinoze (ברוך שפינוזה).

Na širem i nižem nivou, očigledna tendencija ka panteizmu postoji u hasidizmu (חסידות) koji naglašava Božije prisustvo ”u” svim stvarima. Osnovna verzija judaizma, međutim, rešava taj problem podjednakim naglašavanjem Božije natpojavnosti i Njegove imanencije – Njegovog aktivnog prisustva u svetu kako ga ljudska bića doživljavaju. Taj dvojni naglasak predstavlja glavno obeležje jevrejskog poimanja Boga. Ono je, naravno, paradoksalno, ali i stvarnost je često takva. No, ono možda i nije toliko paradoksalno kao što izgleda, jer u nekom smislu Božija imanencija u stvari proizlazi iz Njegove natpojavnosti.

Na primer, zato što nadilazi vreme, On ga i prožima i može se sresti u bilo kom njegovom trenutku. Slično tome, zato što prevazilazi prostor, On ga i prožima – On je sveprisutan.

U istom tonu, rabini su izjavili da ”nema mesta na kome se ne oseća prisustvo Boga” (Izlazak, Raba, 2:5), koristeći, kao što su to često činili, reč Šehina (שכינה), koja dolazi od glagola čije je značenje ”boraviti” a koja se pominje u ključnom stihu u Izlasku, 25:8:

ועשו לי מקדש ושכנתי בתוכם
Ве’асу ли микдаш ве’шаханти бе’тохам
И нека ми начине светињу, да међу њима наставам

.

U skladu sa etimologijom reči imanencija, koja potiče od latinske reči manere, što znači ”prebivati”. Slično tome, Juda Halevi (יהודה הלוי) je napisao:

Господе, где ћу Те наћи, Тебе који боравиш на скривеном и високом месту? И где Те нећу наћи, Тебе чији сјај испуњава свемир?

.

U judaizmu se često nailazi na tu suprotstavljenost transcendencije i imanencije. Klasičan primer je u Knjizi proroka Isaije 57:15:

כי כה אמר רם ונשא שכן עד וקדוש
שמו מרום וקדוש אשכון ואת דכא
ושפל רוח להחיות רוח שפלים
וּלהחיות לב נדכאים

Ки ках рам ве’ниса шахен ад ве’кадош шему
маром ве’кадош ешкон ве’ет дака у’шфал руах
ле’хајот руах шфалим улхахајот лев нидкајим
Јер овако говори високи и узвишени, који живи у вечности,
којему је име свети: на висини и у светињи станујем и
с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући
дух смерних и оживљујући срце скрушених

.

U himni Adon Olam, u kojoj se naglo prelazi s teme o natpojavnosti Boga, izloženoj sa strahopoštovanjem u prve tri strofe, na Njegovu imanenciju, pouzdano potvrđenu u poslednje dve, o čemu se veoma upečatljivo govori:

Господар света Који је краљевао пре него што је било које биће створено. А када је све по Његовој Вољи било учи- њено, тада се прозва Краљем. И када све буде нестало, сам ће Он Свесилни краљевати. Он је био, Он јесте, и Он ће бити у сјају. Он је Један Једини и нема другог с ким се може поредити, нити Му бити раван. Он је без почетка и без краја је, и Његова је моћ и влада. Он је Бог мој и вечно живући Спаситељ мој, уточиште моје у болу на дан невољни. Он је застава моја и прибе- жиште моје, судбина моја на дан када завапим к Њему. У Његову ћу руку предати дух свој кад лежем и кад уста- јем. А са духом и тело своје, јер Господ је са мном и нећу се бојати.

.

Ovde je potrebno upitati se u kojoj meri su ljudska bića uopšte u stanju da spoznaju Boga. Prema kabalistima, Ejn Sof (אין סוף), za razliku od sefirot Drveta života (Sefirot šel Ec hajim, הספירות של עץ חיים), potpuno je nesaznatljiv. Majmonid je istaknuti zastupnik stanovišta via negativa u judaizmu, po kome su negacije jedine moguće pouzdane tvrdnje o Bogu – mi jedino možemo reći ono što On nije. No, u klasičnim izvorima judaizma ipak nailazimo na brojne pozitivne tvrdnje o Njemu. Da li to znači da ih treba odbaciti? Većina Jevreja bi rekla da ne treba, ali da se moraju shvatati metaforički.

Takve metafore su dozvoljene sve dok imamo na umu šta one zapravo jesu – samo ukazivači na tajnu koja zauvek mora da ostane nedostupna ljudskom poimanju. Ali metafore mogu da budu manje ili više odgovarajuće. Mnoge od onih na koje nailazimo u klasičnoj jevrejskoj književnosti kao da podrazumevaju da je Bog osoba, te, mada je i to metafora, moramo se zapitati koliko je pogodna. U savremenom judaizmu, kao i u savremenom hrišćanstvu, postoje radikalni teolozi koji nastoje da se distanciraju od takvih ”ličnih” poimanja Boga. Ali mnogi Jevreji, verovatno i većina njih, još uvek instinktivno osećaju da je pogodnije misliti o Bogu kao o osobi nego kao, na primer, o sili, te kad govore o Bogu koriste zamenicu ”On” a ne ”to”.

Takav osećaj dobija podsticaj sledećim načinom razmišljanja – čin stvaranja pretpostavlja inteligenciju, te, prema tome, i um; Stvoritelj svemira koji obuhvata i ljudska bića, ne može biti niži od njih već mora biti ”nadljudsko” biće; samo takvom pretpostavkom mogu se objasniti priroda religijskog iskustva i, na još širem planu, izrazi imanencije Boga.

.

PRAVIČAN

Ono što je u judaizmu spoznato o samoprikazanjima Boga u ljudskoj istoriji, navodi nas, pre svega, na odlučnu tvrdnju da On poseduje moralnost. Jevrejski monoteizam je etički monoteizam i upravo se po epitetu tog naziva, a ne po šemu samom, razlikuje od paganstva. Značenje toga je dvojako – da je Bog moralan po Sebi, a time i u Svom odnosu prema ljudskim bićima, i da od njih zahteva moralno ponašanje:

כי צדיק יהוה צדקות
אהב ישר יחזו פנימו
Ки цадик Адонај цадакот ахав јашар јехезу панејмо
Јер је Господ праведан, љуби правду
Псалми Давидови, 11:7

.

Moralna svojstva, koja se u jevrejskoj tradiciji pripisuju Bogu, svrstavaju se u dve osnovne kategorije. Za ona stroža koriste se izrazi kao što su cedek (pravednost, צדק), mišpat i din (oba u značenju pravda, משפט דין), dok se blaža izražavaju rečima kao što su tov (dobar, טוב), hanun (milostiv, חנון), hesed (dobrota, חסד) i rahamim (saosećanje, רחמים). U jevrejskoj Bibliji, kao celini, te dve kategorije su gotovo istovetno naglašene i često su istovremeno potvrđivane, kao u Knjizi proroka Jeremije:

דבר כה נאם יהוה ונפלה נבלת
האדם כדמן על פני השדה וכעמיר
מאחרי הקצר ואין מאסף

Дабер кох ну’ум Адонај ве’нафла
ниблат ха’Адам Кадмон ал панеј ха’саде
ве’хамир меахареј ха’кацар ве’ејн меасеф
Мудри да се не хвали мудрошћу својом,
ни јаки да се не хвали богатством својим.
Него ко се хвали, нека се хвали тиме што
разуме и познаје мене да сам ја Господ
који чиним милост и суд и правду на земљи,
јер ми је то мило, говори Господ.
9:22

.

I u rabinskoj književnosti, te dve vrste Božje moralnosti obično su međusobno uravnotežene. U Midrašu se obično izražava dilema s kojom se Bog suočio u stvaranju sveta:

Ако га створим да саосећа, увећаће се његови греси; ако му дам осећај за правду, како ће он то поднети?

.

Zato je stvorio svet u ko.me vladaju i pravda i saosećanje. Ponekad se, međutim, primećuje tendencija da se ta ravnoteža naruši u korist blažih svojstava. Tipičan primer za to, kao i značajan razlog, jeste činjenica da su rabini izdvojili sledeći deo Svetog pisma da se posebno izgovara na dan najsvetijih godišnjih praznika:

יהוה יהוה אל רחום וחנון
ארך אפים ורב חסד ואמת
Адонај Адонај Ел рахум ве’ханун
ерех апамајим ве’рав хесед ве’емет
Господ, Господ, Бог милостив, жалостив,
спор на гњев и обилан милосрђем и истином
Излазак, 34:6

.

Štaviše, doslovni prevod sa hebrejskog rečenice ”koji ne pravda” jeste: ”a što se tiče pravdanja, On neće pravdati”. Izostavljajući poslednji deo te rečenice, rabini su i to pretvorili u potvrđivanje Božijeg praštanja. U tom obliku je taj deo postao poznat kao šeloš esre midot (שלוש עשרה מידות), odnosno – trinaest svojstava Boga, i uveden je u jevrejsku liturgiju, a time i u jevrejsku svest.

.

SVÊT

Treba pomenuti još jedno božansko svojstvo – svetost. Osnovno značenje hebrejske reči koja znači svet, kadoš (קדוש), jeste: ”izdvojen”, ali u smislu da ono što je sveto zahteva ophođenje s najvećim poštovanjem, jer svojom ”različitošću“, veličinom, moći i izvrsnošću, uliva ogromno strahopoštovanje onome ko je pred njim.

U svom osnovnom smislu, svetost pripada samo Bogu:

אין קדוש כיהוה כי אין
בלתך ואין צור כאלהינו
Ејн кадош ки’Адонај ки ејн балтејха ве’ејн цур калхејну
Нема светога као што је Господ;
јер нема другога осим тебе
Прва књига Самуилова, 2:2

.

Ali svetost prelazi na ljude, mesta i stvari koje su bile izložene „zracima” Božje svetosti, tako da i oni, u sekundarnom smislu, postaju sveti. Na primer, Mojsije je pred plamenim grmom čuo zapovest:

אל תקרב הלם של נעליך מעל רגליך
כי המקום אשר אתה עומד
עליו אדמת קדש הוא
Ал тикрев халом шал на’алејха меал регалејха
ки ха’маком ашер ата омед алајв адмат кадош ху
Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих,
јер је место где стојиш света земља
Излазак, 3:5

.

Primenjena na Boga, reč „svetost” odnosi se na one vidove Njegove prirode koje smo već pomenuli kad smo govorili o ”natpojavnosti“, ali ona takođe podrazumeva i moralnost, jer se odnosi na savršenu pravednost Boga, pred kojom se čovek oseća nedostojnim, smernim i ukorenim. Tako Isaijina mistička vizija, u kojoj anđeli uzvikuju: ”Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama” (Kadoš kadoš kadoš, Adonaj cevaot, קדוש קדוש קדוש יהוה צבאות), navodi ovoga da prizna: ”Čovek sam nečistijeh usana, i živim usred naroda nečistijeh usana” (Knjiga proroka Isaije, 6:3, 5).

Zato i poimanje Božije svetosti izaziva kod čoveka osećaj moralnog izazova:

 מי יעלה בהר יהוה ומי יקום במקום
קדשו נקי כפים ובר לבב

Ми ја’але бахар Адонај ве’ми јакум
бимком кадшо неки капајам ве’вар левав
Ко ће изаћи на гору Господњу? И ко ће стати на светом
месту његовом? У кога су чисте руке
и срце безазлено… 
Псалми Давидови, 24:3-4