/ Jer kao tvorac prostorvremena, On ne boravi u prostorvremenu /
.
שהוא מקומו של עולם ואין עולמו מקומו
Še’Hu mekomo šel olam, ve’ejn olamo mekomo
Jer On je Mesto ovoga sveta, ali svet nije Njegovo mesto
”Midraš” (Berešit raba 68:5)
Posmatrajući unazad kroz istoriju, po liniji Avramovog monoteizma (datot ha’Avrahamiot, הדתות האברהמיות), važno je ukratko se pozabaviti i kompleksnom problematikom pojavnosti Boga (Adonaj, יהוה), kao Takvog, a posebno iz ugla jevrejske vere, judaizma, koji obiluje specifičnim idejama. Jer iako su i hrišćanstvo i islam dali svoje interpretacije ovog koncepta, važno je ipak osvrnuti se na originalni uvid, kao i principe koji ga uslovljavaju.
Koncept jevrejskog Boga kreće se u više različitih smerova, te zbog nemogućnosti Njegove antropomorfizacije, odnosno pojavnosti, te zabrane dodeljivanja čovečijih svojstava (i uzaludnog pominjanja), pribeglo se mnogim, reklo bi se, daleko kompleksnijim objašnjenjima i razjašnjenjima ove metafizičke predstave stvaralačke sile. Ovde se, pre svega, radi o ideji božanske svepristnosti (Šehina, שכינה), nečega poput gnostičkog Demijurga (Demiourgos, δημιουργός), a koja se ispoljava mimo okvira realnosti za koju se veruje da je oblikovala…
Upravo taj paradoks spada u najveće misterije judaizma, kao i čitave jevrejske misli, kojom su se bavili mnogi umni kabalisti.
Dakle, budući da je reč o Tvorcu, Njegova moć u Njegovom svemiru je neograničena. Zato kažemo da je svemoguć i obraćamo Mu se sa:
ברוך אתה ה’ אלהינו מלך העולם
Baruh ata Adonaj elohejnu meleh ha’olam
Blagosloven da si ti Gospode bože naš,
Kralju vaseljene…
.
Međutim, Njemu se ne pripisuje moć da čini ono što je po Njegovoj suštini apsolutno suprotno kreaciji i sâmom činu Stvaranja, to jest:
• da se udvoji ili poništi
• postane telesan
• ili da se na bilo koji način menja
Iz tog razloga odbacuje se mogućnost da bi ikada mogao da uzme antropomorfno obličje, a čim razgraničimo neograničeni potencijal od nemogućnosti činjenja nečega što je u suprotnosti sa prirodom onoga koji to čini, dolazimo do zaključka da ovo drugo nije nemogućnost. Jer: moguće činjenje uključuje zbir intencija u skladu sa prirodom onoga koji ih ispoljava.
Svemogućnost koja se ispoljava isključivo van Njegovih okvira, a ne u okviru Njega samoga, ili Njegove pojavnosti.
Zato takođe kažemo:
המקום ינחם אתכם
Ha’makom jenahem ethem
Mesto (svaka tačka u prostoru) će te utešiti
.
Pošto je tvorac svih materijalnih stvari, očigledno je da se On ne sastoji od materijalnog, te Ga nazivamo Čistim i Svetim, zato što predstavlja suprotnost svemu materijalnom i kao takav, tvorac svih stvari.
Takođe, tvorac je i prostora-vremena:
המקום
Ha’Makom
Mesto
.
Prema različitim tumačenjima, svet prostorvremena Njegova je tvorevina i stoga Ga ne sadrži, ali ta dva jesu njegov izdanak. Ljudski um sposoban je da obrađuje samo fizičke pojmove i stoga mu je praktično nemoguće da predstavi bilo kakvo vanvremensko i vanprostorno postojanje. Samim tim tu je ta opšta nemogućnost da zamislimo biće koje bi se uklapalo u takvu konfiguraciju stvarnosti.
To je još jedan razlog zbog kojeg je Njegova suština nepojmljiva, te:
Kao tvorac prostorvremena,
On ne boravi u prostorvremenu…
Kroz Mojsija i Iliju kao telesne ljude vidimo čuda, pa onda na dubljem nivou vidimo raspravu između Ahava i Ilije, kada Ahav optužuje Iliju da izaziva sušu i nedaću dok Ilija odgovara Ahavu da je za to kriv on sam i narod njegov iliti deo naroda koji ide uz njega, a sam Ahav uz ženu Jezavelju i koji ostaviše zapovesti Božije. Iz ove priče rađa se misao da su za te nedaće krivi sami jer su možda svojim nepromišljanjem uništavali prirodu i poremetili balans u sistemu. Međutim kod proroka Danila kojega neke frakcije ne uzmaju za proroka ( a što je opet usko vezano za ovu problematiku ) pored viđenja i razgovora sa arhanđelom Gavrilom, kojega jednom videše u formi čoveka, a zatim u viziji i kao anđela, u viziji jer drugi ljudi oko njega ga ne videše, najzanimljivija vizija koja direktno dokazuje i da je svet Božije mesto je ta eshatološka scena gde Bog jasno kaže da će se kamen odvaliti bez ruku i da je taj kamen direktno mešanje Boga nebeskoga, direktno i neposredno bez ljudske ruke, sami Bog ispraviće svojim rukama sve nepravde i uspostaviti svoje večno kraljevstvo.
Da, jeste i svet Božije Mesto… ali to je tako jedino iz čovečije perspektive jer čovek ne može širu sliku racionalno da pojmi. Isto kao što Bog nije čovek, te On ne može biti u potpunosti shvaćen kroz antropomorfnu formu. Ali se ona svejedno i danas forsira. To nužno ne mora biti loše, ali nije ni ispravno.
Da to svakako jeste ograničeno, jer Boga niko ne može videti i ostati živ, ali je dovoljan “update” u nekoj tački faze razvoja čoveka i ključ za sledeća vrata. Bog je beskonačan jer je kao tvorac uvek u procesu stvaranja. Mislim da mi kao njegove “iskre” rastemo, a u određenim periodima, neke druge iskre među nama po slobodnoj volji gase svoja svetla. a onda često bi i da “posude” naše “ulje” koje je ovde ograničen resurs. Kada situacija kulminira i preti da prekine veliki tok Božijeg stvaranja, tada sami Bog vrši intervenciju na ovom nama poznatom telesnom planu.
Skoro u potpunosti tačno, ali… To je mogao samo najveći među prorocima, Mojsije (Moše, משה).
S druge strane treba imati na umu i nešto što se naziva ševirat ha’kelim (שבירת הכלים), odnosno: koncept Stvaranja nepravilnim prolivanjem svetlosti kroz razbijene napukline meta-Posuda. Ako bi tako posmatrali onda ima smisla pričati i o različitiv verzijama stvaranja, te da smo mi deo tek jedne od tih iteracija stvaranja, jedne koja nije baš najbolje otpočela i na čiju opravku ne može ni On da utiče tako direktno, već je zadatak svih nas da se pozabavimo našim ovim našim svetom i ‘opravljamo ga (tikun olam, תיקון עולם) – svako svoju iskru da dovede u red. Poput defregmentacije diska.
Zbog svega ovoga treba dublje porazmisliti o “toku Božijeg stvaranja” koje je, na određeni način, inicijalno već narušeno još na samom početku tog čina.
Podseti me ova misao na ‘opravljanje starih čvrstih/hard diskova, i na našu svesnu defragmentaciju istih, zamišljam sefire poput kakvih magneta, a nas ljude kao kakav metalni kamen (neobrađenu rudu), kao računar sa starim HDD-om na koji utiču svi ti “magneti” koji su sami po sebi nepromenljivi zakoni, i nas kao po “defaultu” sa novim nenamagnetisanim “hard diskom”. Dok se krećemo stazama između sefira od Malkuta ka Keteru beskonačnim stazama “ispisujući vlastiti HDD” , a opet trudeći se da se držimo sredinom puta da se uslovno rečeno ne “zalepimo” za magnet pored.
A nadovezujući se na misao o već narušenom stvaranju, mislim da se momentalno rađamo i iteriramo i “centrirani i automatski sa narušenom ravnotežom” , a onda se dalje krećemo, vozimo bicikl, padamo, menjamo prevozna sredstva, vozeći se stajemo kada nas kakav putnik stopira, učimo zajedno i koliko toliko drugima pomažemo u tome čineći tako i Mikveh i Tikkun Olam. Misleći na “defaultni set-up i čist HDD” a pod narušeni misleći na naš “nestabilni softver” iliti našu mladu dušu, a vodeći se mišlju da je nas Malkut “možda” i nečiji Keter, ali to je samo usputna misao.
Dobra je ta analogija s magnetima i defragmentacijom, putem prolaska kroz sve (moguće) staze Drveta. Tom kretnjom i iskustvima kojima se bogatimo (bilo ona dobra ili loša, nevažno je) mi ispisujemo naš HDD. Da. Lepo.
S tim u vezi postoji jedna zanimljiva teorija koja se grana u oba pravca tumačenja stvarnosti – i filozofski i naučno istovremeno. To je iz ugla fizike CCC (Conformal cyclic cosmology); i kabalistički koncept cimcuma (צמצום), odnosno pulsiranja kosmosa koje stvara bezbrojne iteracije postanja i mi smo tek u jednoj od njih. Gotovo isto kako to tumači i nobelovac Ser Rodžer Penrouz.
Takođe mi dođe misao, da je naše lično posmatranje drugih ljudskih životnih putovanja po toj stazi kao da posmatramo putovanje kroz 3D spirale u 2 Dimenzije, takođe i dublje otkrivanje fizičkih zakona koje smo već “proverili”. Zanimljivo mi je da kada posmatramo svetlost golim okom vidimo je kao belu, a ona se sastoji od beskrajno boja/talasnih dužina, dok kada na papiru pomešamo “sve boje“ dobijemo sivu koja je na putu između crne i bele. Otud misao da smo mi u tom među stanju duh-telo. U Bibliji su Božiji Anđeli većinom opisani kao svetlost, Mojsijevo lice sija kada silazi sa gore, 7 svećnjaka sa 7 plamenova kao 7 Anđela, takođe 7 dana, 7 boja u dugi ili 7 osnovnih tonova kada dodamo 5 polu-tonova dobijemo broj 12 kao 12 sinova Izrailjevih, verujem da nam ti brojevi otkrivaju neke staze ka izučavanju matematike i fizike, a s’ obzirom da sam imao jedinice iz (matematike, fizike i hemije) dok petice iz (psihologije, sociologije i filozofije) to mi ne dozvoljava da se “frljam” daleko sem u mašti 😀
Da tzimtzum sam “prerađivao” dok sam za ovu teoriju nobelovca samo čuo. 🙂
Inače pre par meseci pitao sam u neformalnom razgovoru jednog našeg naučnika iz Vinče, a koji je specijalista za radijacionu hemiju i fiziku, zašto ne apsorbuju fotone sa dijamanta s’ obzirom na najveću reflekciju zbog tvrdoće, na što je odgovorio da je to interesantno, ali da nemaju sredstva, odavno mi se ta misao javila razmišljajući o Danilovoj viziji Anđela sa telom od hristolita kako posredno reflektuje na njega Božiju Šekinu i da ako bi to moglo verovatno bi se izvelo u Izraelu, kao direktna posledica koherentnog rada rabina i mladih naučnika, između ostalog i sredstava. Pre par dana desilo se tačno tako i objavili su javno taj rad, što je potvrdilo bar okvirno po mestu pronalaska moju laičku promisao 😀
• dvodimenzionalna svest svakog jutra prisustvuje rađanju novog Sunca;
• trodimenzionalna svest svakog jutra prisustvuje rađanju istog Sunce, ali začetku novog dana;
• četvorodimenzionalnoj svesti svi dani života sadržani su u jednoj tački, istovremeni su.
To je ono što je rekao cenjeni upokojeni Filip David o razlici između Hrišćanske i Jevrejske kabale “prostim jezikom” u današnje dane. I promišljanje o slovu Jod kao o prvoj tački/iskri.
Zvanično, prvo slovo hebrejskog alefbeta jeste Alef א, samim tim i njegova brojčana vrednost je 1, ali prema dubljoj mističnoj analogiji (temuri i gematriji) prvo mesto, umesto Alefa, zauzima slovo Jud י, s vrednošću 10, jer ono čini osnovni gradivni element svih drugih hebrejskih slova. Za Jud se kaže da nastaje pri prvom kontaktu penkala i papira, ono je tačka prvog mastila, prva emanacija energije u formi glasa. Samim tim svako naredno slovo u sebi sadrži taj primarni element, י. Sve nakon toga postaje kombinovanjem pozicija tog osnovnog gradivnog elementa i njegovim mapiranjem u gore pomenutu kvadraturu, između 4 linije neba i zemlje.
Slušajući intervjue Filipa Davida gde između ostalog priča i o tome kako se on zainteresovao za Kabalu kao mladić, kada mu je jedan kritičar rekao da je talentovan i da razmišlja putem Kabale, tu sam i sam pronašao tu vezu koju je zatim još ojačala ova misao o razlici između Hrišćanske i Jevrejske Kabale, lično upravo čitajući prvo godinama novi zavet u mladim danima i intuitivno “dešifrovajući” knjigu otrkrivenja, a bez skoro ikakvog poznavanja staroga zaveta dođoh na prvu misao o sjedinjenju sa Bogom, a onda nakon proučavanja staroga zaveta dođoh na drugu misao o kočijama u plamenu. Evo sada kada sam saznao o osnovnom principu kako se grade reči od slova koja evoluiraju iz piktograma i svako ima svoju mislenu jedinicu, a vodeći se stihom iz novoga zaveta da u početku bi reč i ona bi u Boga i Bog bi reč, to zaista fascinira i otvara put čoveku ka daljem razvoju. Razgovarajući prvo sa našim a zatim i mladim Linux developerima iz Izraela, nazirem tu sintezu Duha o kojoj je govorio svetski a naš Enriko Josif.
Na žalost gospodin Filip David neće dočekati kraj projekta objave Knjige Zohar na srpskom, jer je u nekom našem planu bilo to da on da završnu reč. Da stavi tačku…
Suštinski posmatrano kabala je izvorni jevrejski pravac koji je proistekao iz mističnog tumačenja judaizma i kao najrazvijeniji (između ostalih) u okviru jevrejske vere on je vremenom, i usled istorijskih okolnosti, postao stub jevrejskog misticizma. Glavni tok. Samim time takav jedan specifičan instrument jevrejske mistike vremenom je inspirisao posebnu granu hrišćanskog misticizma što je, pak, dalje dovelo do preporoda ezoterije u obliku pravca kojeg danas zovemo zapadnim hermetizmom. Iz tog razloga mi danas različitim pisanjem reči kabala upućujemo ka različitim vidovima ispoljavnja i tumačenja simbolizma vere, sve zarad daljeg proučavanja širokog uticaja kabale.
Uostalom, kada slovima bilo kog alfabeta pridodamo numeričke vrednosti mi time kreiramo sistem baziran na bazičnim prepostavkama kabale, odnosno gematrije.
S druge strane: “Срби су небески народ”, kazao je i detaljno obrazložio gospodin Enriko koji je svojim širokim delovanjem bio od velikog značaja kako za Jevreje, tako i Srbe ovog prostora.
Srpski narod me iz ličnog ugla i u ovom trenutku podseća na figuru “Josifa u Egiptu”. Gotovo da sam siguran u ove reči Enrika Josifa, poredeći viziju proroka Jezekilja o dva štapa sa drugim prorocima i trudeći se da pratim vremena učvršćujem taj stav za sada. Na sajtu Habada čitam njihov članak koji je dat u razmatranje sa stavovima više rabina iz više vremena, koji se bave pitanjem stanja i povratka ostalih plemena i ujedinjenja Izrailja. Kada pročitam treću glavu proroka Joila današnjim sveštenicima srpske pravoslavne crkve i pitam ih da iskreno odgovore poznajući vremenske okvire, kao odgovor u sto posto slučajeva dobijam šutnju, a bar polovina njih i ne zna za taj tekst. Verovanja sam istog kao naš cenjeni Enriko Josif da je ovo eshatološko vreme i da su Srbi i Judeji duhovna braća, posebno prateći tehnologiju i protmatranjem njenog ubrzanog razvoja od najranijeg detinjstva do danas. Takođe Nikola Tesla me po svom načinu razmišljanja podseća na kabalističkog filozofa uslovno rečeno kao i na jednog od “sinova Josifovih” u ovoj eri tehnološkog progresa.
Kada već pominjete Nikolu Teslu postoji jedan interesantan članak, odnosno psihološki portret Nikole Tesle koji je izradio niko drugi do čuveni profesor Vladeta Jerotić u kojem se bavi (potencijalnom) pozadinom Tesline genijalnosti i uzrocima zašto je postao takvim kakav je bio: Никола Тесла. Психолошки портрет – Владета Јеротић