Abraham Abulafija (אברהם אבולעפיה) je svoj metod nazvao put imena, za razliku od kabalista svojih savremenika čija se doktrina o ostvarenju božanskih atributa naziva put sefirota. Tek ujedinjena, ova dva puta čine celinu kabale, pri čemu je put sefirota rabinska, a put Imena proročka kabala. Proučavanje kabale mora početi kontemplacijom o deset sefirot (ספירות). U toku meditacije one prerastaju u objekte žive uobrazilje i ne ostaju predmeti spoljašnjeg znanja stečenog učenjem njihovih imena kao Bozijih atributa ili čak simbola. Naime, prema učenju Abulafije, i kroz sefirot se otkrivaju dubine intellectus agensa, kosmičke sile koju mistik izjednačava sa sjajem Šehine (שכינה). Tek nakon što taj prvi stupanj učenja bude uspešno savladan, može se otpočeti izučeavanje dvadeset dva slova, to predstavlja dublji umni prodor.

Stari jevrejski gnostici su Abulafijin put Imena nazivali maase merkava (מעשה מרכבה)  što doslovno znači: ”delo dvokolica“, usled verovanja da nebeske dvokolice nose presto Stvoritelja. Abulafija je i ovde iskoristio svoj dar za igranje rečima pokazavši kako maase merkava može značiti ”kombinovanje” i tako predstavio svoju teoriju kao identičnu njihovoj.

Teorija kombinovanja slova i Božijih imena – to je prava merkava (מרכבה). Opisujući sedam stupnjeva znanja o ”Tori” (תורה), od ispitivanja bukvalnog značenja reči do proroštva, on podvlači razliku između proročkog kabalizma, koji je na šestom nivou, i svetinje nad svetinjama, koja je na najvišem. Suština te poslednje faze, kada se razume, jezik aktivnog intelekta, ne sme se obelodaniti, čak i ako je bilo o moguće izraziti rečima. Ali Abulafija ipak nije oklevao da zadigne veo, uprkos ovako svečanoj izjavi.

Mora se naglasiti da Abulafija nije odbacivao filozofska znanja; naprotiv, on čak tvrdi da i filozofija i kabala duguju svoje postojanje aktivnom intelektu, s tim što kabala predstavlja višu manifestaciju duha i zadire u dublje i duhovnije oblasti. Pri tom ipak smatra da su mnoga filozofska pitanja besmislena i da jedinosluže da zavedu misao. Zanimljiv je njegov komentar rasprave o pretpostavljenoj večnosti svemira, jednom od osnovnih pitanja jevrejske filozofue u borbi sa čistim aristotelijanizmom. Abulafija je činjenicu da Tora o tom problemu uopšte ništa ne kazuje objasnio primedbom da je on – s tačke gledišta proročkog kabalizma kao krunskog dostignuća Tore – potpuno besmislen.

Prorok od ”Tore” traži samo ono što će mu omogućiti da dosegne nivo proroštva. Njemu je potpuno svejedno da li je svet večan ili stvoren, budući da mu njegova večnost ni na koji način ne može ni pomoći ni odmoći.

Isto to se može odgovoriti i na pitanje da li je svet postao u određenom trenutku.

Verski značaj poseduju samo one stvari koje pospešuju čovekov napredak, a među njima je najvažniji Put Imena. Iako Abulafija poriče večnost sveta, on teži da zauzme pragmatičan stav i da slične rasprave odbaci kao besmislene.

Dakle, Abulafiju bismo mogli nazvati praktičnim kabalistom. Istina je, doduše, da u kabalističkom žargonu praktična kabala označava nešto sasvim drugo – magiju, i to onaj njen oblik koji religija nije zabranjivala, za razliku od one koja zadire u mračne oblasti. Ipak, taj dozvoljeni oblik magije koji se zasnivao na upotrebi moćnih imena prilično je blizak Abulafijinim metodima. Kada bi se izvršilo istraživanje izvora iz kojih je crpeo elemente svoje doktrine, postalo bi jasno koliko su oni u bliskoj vezi s magijskim tradicijama  disciplinama, bilo da je reč o jevrejskim ili nejevrejskim. To važi kako za ideje srednjovekovnih nemačkih hasida, koje su ga duboko impresionirale, tako i za tradiciju joge koja je uticala na neke islamske mistike i s kojom se, najverovatnije, upoznao na svojim putovanjima po Bliskom istoku.

Međutim, podjednako je tačno da je Abulafija uvek odbacivao magiju i osuđivao svaki pokušaj da se doktrina svetih imena upotrebi u magijske svrhe. U brojnim raspravama on osuđuje magiju kao falsifikat pravog misticizma. On prihvata samo magiju okrenutu samome sebi – izgleda nam da bismo njegovu doktrinu mogli najbolje nazvati unutrašnjom magijom – ali nikako onu njenu varijantu čiji se cilj sastoji u proizvođenju spoljašnjih čulnih efekata, čak i ako je njen metod unutrašnji. On priznaje da je takva magija moguća, ali se samo prokletnici njom bave. U svom prvom sačuvanom radu tvrdi da je prizivanje demona – iako zasnovano na prevari – korisno sredstvo da se rulji ulije zdrav verski strah. Na drugim mestima opominje da ne treba koristiti Knjigu stvaranja u cilju – kako bi to ”Talmud” izrazio – stvaranja „debelog teleta“ od sebe. Oni koji to pokušavaju, stvarno su telad.

Abulafija se, dakle, odlučio za unutrašnji put, i sledio ga isto toliko uspešno kao ma ko u poznijoj istoriji judaizma. Ali njegov put je trasiran na samoj granici misticizma i magije i, mada je opšteprihvaćeno postojanje nepomirljive razlike izmedu njih, veze koje se tu javljaju mnogo su dublje nego što smo navikli da verujemo. Postoje uverenja i stavovi koji od mistika vrlo lako prelaze magovima, Abulafijina „unutrašnja magija“ je jedna od njih. On sam je uspešno izbegao skretanje s meditacija o svetim imenima u magijsku praksu usmerenu na spoljašnje efekte, ali su mnogi njegovi sledbenici upali u zabunu i očekivali od unutrašnjeg puta moć da izmene spoljašnji svet. Stari san maga o gospodarenju nad prirodom pomoću reči i napora volje našao je mnoge pristalice u svetu geta i stvorio različite kombinacije s teorijskim i praktičnim zahvatima pravog misticizma. Usled toga, kabala u istoriji uvek predstavlja spoj magije i misticizma.

Kasnije generacije su u Abulafijinoj teoriji kombinacija (חוכמת הצרוף, hohmat ha’ceruf) videle ne samo ključ za upoznavanje tajni Božanstva već i za ostvarenje magijskih moći.

U delima napisanim izmedu XIV i XVI veka o knjizi ”Hohmat Ha-Ceruf” nalazimo mešavinu ekstatičkog i teozofskog kabalizma. Neki od tih spisa su čak pripisani Majmonidu, koji je prestavljen kao mag i teurgista. Veoma nezgrapna knjiga ”Berit menuha” (ברית מנוחה), odnosno Savez mirovanja, uči nas tako meditacijama o različitim mogućnostima vokalizovanja tetragramatona. To je jedino od svih sličnih dela koje je bilo štampano. Te instrukcije opisuju svetlost koja ozaruje dušu posvećenika, ali su jednim delom posvećene i magijskim primenama Božijih imena. Obe strane ove jevrejske joge spojene su u sistem i razvijene do ekstrema u delima kabaliste Josifa ibn Saje iz Jerusalima, napisanim oko 1540. godine i sačuvanom u obliku rukopisa:

Meditacija ima cilj da otkriva sve dublje nivoe duše i njena tajna svetla, a magija da primeni tako otkrivene sile duše.

I na kraju, jedna zanimljiva napomena: u spisima nekih kabalista Veliko Božje Ime javlja se kao predmet meditacije mučenika u poslednjim trenucima života. U govoru velikog mistika Avrama ben Eliezera Halevija  (אריה בן אליעזר הלוי) iz Jerusalima (umro oko 1530.) dato je uputstvo namenjeno onima koji se bliže času svog mučeništva. On im savetuje da se u trenucima najvećih muka koncentrišu na Veliko Božje Ime, da zamisle pred svojim očima njegova svetleća slova i na njih usmere svu svoju pažnju. Jer onaj koji to uspešno izvede neće osetiti ni žar plamena, ni bol koji izazivaju sprave za mučenje.