Za dostizanje određene mentalne, odnosno duhovne intencije nije dovoljno tek izgovoriti nekoliko određenih reči i/ili automatski obaviti par drugih propisanih radnji, već je potrebno prvo postići kontemplativno stanje duha (hitbodedut, התבודדות) koje, zatim, vodi do kavane (כוונה) – svojevrsnog mentalno-misaonog okvira koji tek tada omogućava dalji, dublji nastavak rada duhovnog rada. Aškenazi Jevreji kavonu zovu i “putem srca” i kao takva ona je jedan od fundamentalnih kabalisičkih principa na čijem temelju leži celokupan dalji rad svakog pojedinca koji teži radu na sebi, spoznaji. Hebvrejsku reč kavana možemo prevesti kao posvećivanje, ili vid koncetracija. Radi se o planskom uplitanju određenih emocija u rad čime se daje na snazi potonjeg postignuća, odnosno njihovom pravovremenom uključivanju u ritualni proces koji čitav čin podiže na viši nivo i koji kao takav služi kao svojevrsni ključ formule. Otud put srca (dereh ha’lev, דרך הלב).

Jer vrlo je važno spoznati sopstvena ograničenja, potrebe i želje materijalnog dela sopstva, jer tek nakon toga sledi uspinjanje van okvira tih ograničenja u cilju dosezanja dubina psihe koje najčešće nerado čekaju da budu kontaktirane… Uspešnim uspostavljanjem takvog jednog [nazovimo ga direktnijeg] kanala funkcionisanja, odnosno razmišljanja tokom molitve, ili kakvog drugog ritualnog čina te dostizanjem fokusne tačke (a isključivanjem svih ostalih spoljnjih nadražaja) ostvaruje se najdublji vid mentalnog vezivanja oko srži ciljane intencije kojoj se tada pridaje primarna misaona snaga – sinergija misli i volje i to onda dalje vodi do kavane.

Kažu [anonimni] pojedinci da to uspinjanje traje sve do Ejn Sof-a (אין סוף) i shvatanja istinske Volje (Racon Ha’Eljon, רצון העליון) kada i dolazi i do tzv. Božanskog priliva (šefa, שפע) koji obuhvata čitav naš mentalni aparat kroz proces znan kao devekut (דבקות), odnosno – Veliko Sjedinjenje, ili priljubljivanje uz Izvor. Do spoznaje Jedinstva.

Devekus možemo shvatiti kao Jevrejski koncept približavanja Bogu, priljubljivanja i intimne bliskosti sa Bogom. Ova reč nam dolazi od korena devek, DVK דבק, koja bukvalno može biti tumačena svojevrsnim metafizičkim lepkom. Devekut se neretko opisuje dubokim meditativnim stanjem, transom, koje se postiže za vreme molitvi, ili izučavanjem “Tore” (תורה), ili, pak, tokom činjenja 613 micvot (TaRJaG micvot, תרי״ג מצוות) i kao takav predstalja duboko ukorenjenu praksu u Jevrejskom verskom životu. Posebno među ortodoksnijom, haredi (חרדי) populacijom.

Stari mistici bi, pre svakog rada, prvo iščistili svoj mentalni ekran, te fokusirali svoju intenciju u ciljanom smeru; potom bi u tom pravcu trasirali svoju nameru i nagomilani emotivni naboj koji bi skoro uvek bio prisutan i vidno izražen u tim trenucima. U stvari, taj emotivni naboj je i najupotrebljivija odskočna daska koja lansira ka kavani, jer njome se iskazuje duboka privrženost putu ka manifestaciji ucrtanog cilja bilo on bio mistične ili konkretne prirode.

Na ovakav način bi bila spuštana i određena proročanstva od strane onih koji su imali posebno urođenog dara za ovakav vid rada (biblijski proroci, nevi’ijm נביאים), jer bi im njihov napredni imaginativni aparat, zajedno s intelektom tako nešto dozvoljavao na način kako baš i nije uobičajeno ostatku populacije. Zato bi njihova imaginacija posebnim treninzima vodila ka precizno upravljanoj uobrazilji kao glavnom aparatu za onostrana opštenja u tim momentima apsolutne posvećenosti i predanosti umnom, duhovnom radu. Otuda taj poseban poj tokom izvođenja sinagogalne liturgije, ta apsolutna telesna predaja iščitavanju šmone esre (שמנה עשרה), odnosno Amida (תפילת העמידה), koja bukvalno postaje vidljiva u pokretu tela (nigun, ניגון) osobe koja se emotivno predaje talasu ispunjenja i postaje instrument srca na svom putu krajnjeg priljubljenja:

ולעבדו בכל לבבכם
У’ле’авдо бе’кoл левавхем
И служите Му читавим срцем својим

Kavanu sem mističnom neophodnošću opisuju i krajnje neophodnim svakodnevnim agensom i zarad svakog drugog Jevrejskog rituala, običaja i micve, jer se vrlo često vode rasprave među učenim autoritetima na ovome polju oko toga koji je minimum kavane neophodan zarad početka ispunjavanja Božijih zapovesti, ispunjavanja micvot (zapovesti), jer one ne mogu biti dosegnute, a kamo li ispunjene bez učešća srca u tom radu, odnosno – potpune psiho-fizičke predaje cilju. Otuda svaka pojedinačna molitva iziskuje određeni vid kavane ne bi li ona bila svrsishodna te je i mnogi molitvenici (sidur, סידור) navode (kavanu) kao obavezan mentalni aspekt bez kojeg ništa od planiranog ne može biti manifestovano. Ovaj pristup se posebno odnosi na tri hodočasna praznika (šaloš regalim, שלש רגלים) – Pesah (פסח), Sukot (סוכות) i Šavuos (שבועות).

Dostizanje tako jednog visokog stepena posvećenosti radu, cilju, upravo i zahteva kao obavezno poznavanje hebrejskog jezika (ivrit, עברית), svetog jezika za sve Jevreje (lešon ha’kodeš, לשון הקודש), a ne tek puko i mehaničko pevanje, izgovaranje reči… i prepuštanje zvuku bez jasnoće značenja i poruke izrečenog. Zato je i do današnjeg dana sačuvana praksa molitve u sinagogama na hebrejskom jeziku, što je bio jedan od glavnih doprinosa održanju hebrejskog jezika tokom više milenijuma izganstva i pretnje zaboravom.