Citat iz platforme pokreta Nezavisna Evropa, a reči su osobe koja gotovo nimalo nije poznata našoj široj javnosti. Nekako nam je s godinama prakse prešlo u naviku da istorijski zanemarujemo određene pojedince koji svoj intelektualni sjaj pre mogu izbrusiti van ovih prostora nego li ovde, među svojima. U ovom slučaju radi se o značajnom umu Dimitrija Mitrinovića, jednom od najznačajnijih evropskih mislilaca i vizionara s prve polovine XX veka. Teoretičar umetnosti i književnosti, koga su poštovaoci i savremenici neretko opisivali kao pesnika, filozova, slikara i kosmopolitu, ali i za čije ime i pojavu su vezivani epiteti prorok, mistik ili čak špijun.

Dimitrije Mitrinović je žrtva predrasuda, koje našu kulturu nikada nisu zaobilazile, a s druge strane, straha od trećeg puta u našoj istoriji, koji se najčešće proglašava jeretičkim. S punim pravom ga možemo nazvati jednom od najzanimljivijih pojava u književnim i istorijskim krugovima. S toga Mitrinovićevo ime zaslužuje daleko više pažnje ovdašnje javnosti, kao i šansu povratka na tron srpske avangarde, koji mu po prirodi pripada.

Mitrinović je bio upečatljiva figura:

Stameni Sloven obrijane glave, s crnim obrvama nalik na krila i opčinjavajućim očima…

.

Ovako ga je opisivao Alen Vots (Alan Watts), osnivač Američke akademije za azijske studije (American Academy of Asian Studies). ”Tajanstven” i ”hipnotičan”, reči su kojima su se često opisivale njegova pojava i ličnost. Dimitrije Mitrinović rođen je 1887. godine u mestu Donji Poplat (danas opština Berkovići, Republika Srpska). Za vreme srednjoškolskih dana bio je spiritus movens pokreta ”Mlada Bosna” u borbi protiv okupacije, a potom i protiv pripajanja provincije Bosne i Hercegovine ali i drugih južnoslovenskih zemalja Austrougarskoj.

Posle završetka gimnazije u Mostaru i studija filozofije, psihologije i logike u Zagrebu, odlazi za Beč, a potom 1913. godine u Nemačku gde se posvetio doktorskoj tezi o modernoj umetnosti. U to vreme postaje aktivan u krugovima evropskih intelektualaca, u kojima su se kretali i Pablo Pikaso i nobelovac Romen Rolan (Romain Rolland). Mitrinović se angažovao na osnivanju časopisa ”Arijevska Evropa”. No nemojte dozvoliti da vas naziv časopisa zbuni jer termin arijevski nije bio rasističke prirode, već se odnosio na pozitivno i kulturno nasleđe evropske inteligencije. Uzgred rečeno, cilj magazina bio je i pokušaj sprečavanja sukoba koji će prerasti u Prvi svetski rat. Godine 1914. izdaje već pomenutu platformu za pokret, pod nazivom ”Nezavisna Evropa”, gde postavlja temelje konceptu za ujedinjenje naroda evropskog prostora.

Takođe je u tom periodu opčinjen idejom kreiranja jugoslovenstva, kroz viziju ujedinjenog trećeg Balkana, a sinteze dva prethodna – helenističkog i vizantijskog. Kasnije će se od te ideje udaljavati i ići ka formi univerzalne utopije i ujedinjene Evrope i njenih naroda. Upravo je ta ideja jedna od njegovih najznačajnijih, ona koja će dobrim delom obeležiti ostatak njegovog radnog veka.

Te iste godine odlazi u Veliku Britaniju, tačnije Englesku. Od tog momenta će samo još jednom, do kraja svog života, posetiti otadžbinu i to na poziv kralja Aleksandra Obrenovića. Tada je dočekan kao revolucionar. S obzirom na tadašnju političku klimu i česte javne verbalne napade od strane tadašnje levice, koju je predvodio Velibor Gligorić, ubrzo se našao podjednako udaljen kako od kralja tako i od leve opozicije. Izložen čestim uvredama, napustio je svoju zemlju jednom zauvek.

Časopis “New Age” za koji je Mitrinović pisao

Nakon svršetka Drugog svetskog rata započinje saradnju s časopisom ”The New Age”, gde je jedan od urednika bio i nobelovac Džordž Bernard Šo (George Bernard Shaw). Uglavnom je doprinosio temama o politici, nauci ali i filozofiji, koja je njegovo prirodno okruženje. Uglavnom je pisao pod pseudonimom M. M. Cosmoi, dok je poeziju pisao pod pseudonimom Anticus. Pod istim imenom izlagao je i svoje vizije novog doba. Poznat je i po tome što je iznosio mnoge teze o tome kako čovek u svom delovanju ne sme da se prepusti pukoj sili i inerciji, ili takozvanoj sudbini, već da svojim delima aktivno oblikuje svet oko sebe. Intenzivno je tragao za idealnim principima rada, kako na ličnom duhovnom razvoju pojedinca, tako i čitavog čovečanstva.

Svoje utopističke i filozofske ideje često je pronalazio u bliskom odnosu s idejama drugih velikih mislilaca tog vremena. Uglavnom je svoja stanovišta vezivao za doktrinu Teozofskog društva (The Theosophical Society), ali i bliska školi psihoanalize Frojda (Sigismund Schlomo Freud) i Junga (Carl Gustav Jung). Sa Adlerom (Alfred Adler) 1926. godine, pokrenuo je Englesku sekciju Adlerovog društva za individualnu psihologiju (The English Branch of the International Society for Individual Psychology), gde se nalazio na funkciji predsednika.

Mitrinović je podržavao stav psihologa Alfreda Adlera da je glavna smetnja saglasju i kooperaciji pojedinačna težnja za moći. Konflikti između pojedinaca na ličnom nivou, kao i između društvenih grupa, tražili su psihološko objašnjenje. Iste godine pokreće i grupu Nova Evropa, za čijeg je predsednika izabran Frederik Sodi (Frederick Soddy), slavni hemičar i nobelovac. Ipak je formiranje Adlerovog društva, ranih 20-tih godina, dalo Mitrinoviću jaku poziciju za skretanje pažnje javnosti na mnoge društvene probleme i predlaganje ideja za njihovo otklanjanje. Ali saradnja sa Adlerom nije bila na duže staze. Politički su se razišli.

Mitrinovićev politički pragmatizam možda se najbolje oslikava u sastavljanju i slanju otvorenog pisma Adolfu Hitleru, još 1933. godine, u kome ga optužuje da se ponaša zločinački i upozoravajući kako bi sve moglo da se završi u grotlu još jednog krvavog rata. Naravno, pismo nije imalo nikakav uticaj na primaoca.

Mitrinović sa članovima grupe “Nova Evropa”, tokom tridesetih godina prošlog veka

Dobar deo Mitrinovićevog rada valja posmatrati kroz prizmu događaja s početka dvadesetog veka, kao što su Prvi svetski rat, Ruska revolucija, a kasnije uspon komunizma i fašizma. Dimitrije je političke preokrete smatrao simptomima značajne promene, koja je zauzimala mesto u svim oblastima ljudskog života, jer je čovečanstvo bilo pred dosezanjem novog stupnja razvitka. Samosvest moderne individue predstavlja konačni stupanj dugog perioda razvoja, koji se proteže kroz milenijume, od najdavnijih vremena. Prethodni periodi svoje temelje pronalaze, dobrim delom, u hrišćanstvu, bilo da smo naklonjeni religiji ili ne.

Samim tim progres i razvoj bio je podređen liderstvu pojedinaca – odabranim genijima.

Takav koncept, Dimitrije Mitrinović naziva trećim otkrovenjem, odnosno otkrovenjem pojedinca, pojedinačnog genija. Pojedinci osećaju malu ili nikakvu vezu s celinom i identifikuju sebe kao jedan njen mali deo. Takođe se često osećaju veoma izolovanim i odsečenim jedni od drugih, odvojenim od korena koji je u široj zajednici. Ako ljudska rasa nije pred izumiranjem, sledeći krucijalni korak u razvitku ljudske svesti mora biti načinjen. Mitrinović je taj korak video kao odgovor na treće otkrovenje, kao stvaranje zajednice pojedinaca, koji bi na sebe preuzeli odgovornost za celo čovečanstvo, shvaćen kao jedinstven i božanski entitet.

On je shvatao da svesno ujedinjenje pojedinaca radi celog sveta i univerzalnog čovečanstva treba da bude inkarnacija Svetog Duha, ili Sofija. Ispunjenje koncepta Velikog Dela. Bilo bi to posvećenje pojedinaca jednog drugome, u spoznaji da je svaki čovek jedinstven, kao što je jedinstvena i svetska celina.

U seriji članka ”Svetski poslovi” za časopis New Age, Mitrinović je do detalja dao viziju sveta kao živog organizma, gde svaka nacija igra odgovarajuću ulogu u sklopu žive celine. U kome čak i strane sveta predstavljaju određene aspekte psihe i unutrašnjih delovanja kojima smo kao celina skloni.

Smatrao je da Evropa, kolevka razvitka individualne samosvesti, ima obavezu da preuzme inicijativu u daljem razvoju ostatka sveta.

Prvi korak bila bi integracija, ujedinjenje.

Taj koncept je preteča današnje ideje Evropske unije, ma kako ona sada izgledala i razvijajala se po nekim drugim principima. Ne ka duhu i svesti, već isključivo okrenuta kapitalu.

Od individualne inicijative, preko saveza pojedinaca, do apsolutnog kolektiva.

.

Polusvesne sile evolucije, koje su dovde dovele ljudski progres, danas više ne deluju. Koje god se odluke, dobre ili zle donesu danas, to su svesne odluke za koje su pojedinci lično odgovorni.

Dimitrije se pre svega zalagao za individualizam, smatrajući da on uvek mora biti iznad institucionalizma. Taj individualizam odnosi se kako na pojedince, tako i na kulture, odnosno ne treba da bude cilj nekakve homogenizacije, nego da se u jednoj opštoj celini čuje glas individualnog, koji se može iskazati kroz obred, verovanje, jezik, stvaralaštvo:

Smisao planete Zemlje i Čoveka je jedan. Zemlja je telo i kosmički instrument čovekove vrste.

.

Da bi taj organizam funkcionalno, racionalno i duhovno delovao, neophodno je da se pođe od osnova – od čovekovog duha. Čovekov duh jeste pokretač svesnog života. On je treća sila, druge dve su prirodni nagon za održanjem i nagon za navikavanjem na drugog.

Mitrinović je veliki kritičar nekontrolisanog tehnološkog razvoja jer je predosećao da bi takva praksa brzo pregazila osnovna načela harmoničnog života s prirodom i kosmosom. Čovek još uvek nije dovoljno osvešćeno biće. Zanemarivanje pažnje i kontrolisanog rasta vodi svet jedino u katastrofu, jer priroda ne može da izgradi instrumente samoodbrane kako bi odolela agresiji čovečanstva. U prirodi sve raste iz korena – ništa ne može biti nametnuto odozgo. Svet i društvo moraju počivati na organskom. Zbog nepoštovanja ovog principa, istorija je skup nelogičnosti i konfuzija, koje se umnožavaju po zakonu entropije.

Zbog svega ovoga, čovečanstvo je na prekretnici. Mora se pronaći novi model življenja:

Neće više biti velikih genija, proroka, filozofa i umetnika. Svet je prezasićen i ne postoji više potreba za novim prilivom nekolicine velikih kreativnih ljudi, uviđamo potrebu za kreativnošću mnoštva.

.

Prema njegovoj ideji o tri otkrovenja, od kojih su dva oveć završena:

• prvo otkrovenje – ”sveukupnost prožeta božanskim”

• drugo otkrovenje – ”hrišćansko otkrivenje božanskog u ljudskom”

• dok ”budućnost čovečanstva leži na samom čovečanstvu”, odnosno na ”zajednici pojedinaca”

Množina. Delovanje svih kao jedan.

Kao što je Evropu upozorio na pogubne ideje fašizma, u pismu Hitleru, kao što se zalagao za ujedinjenje svih kultura, za stapanje svih revolucija u jednu revoluciju čovečanstva, za ”svečovečanski parlament nacija” (današnje UN), Mitrinović je odavno upozorio da čovečanstvo mora menjati tok napretka ukoliko želi da se kreće dalje putem održivog razvoja.

Dimitrije je, kao što ste već iz teksta naslutili, većim delom ostavio traga van ovih prostora, tako da i gro štampanih primeraka njegove misli pre ćemo naći na engleskom negoli na srpskom jeziku. Kod nas je najpoznatije Mitrinovićevo, prevedeno, delo ”Treća sila”, tj. jedna od retkih njegovih knjiga nama dostupna. U ovoj knjizi su sabrani svi Mitrinovićevi tekstovi iz perioda od odlaska u London, do kraja života. Tu možda najsažetije govori o sili Ličnosti. Cilj Treće Sile je funkcionalni poredak Čoveka, kolektivni i individualni, radi oslobođenja ličnosti. Sve klasifikacije odnosa ličnosti i ljudske rase su nepotpune. Većina njegovih tekstova je razbacana po mnogim časopisima širom Evrope.

Neki od poznatijih su:

• ”Frojd nasuprot Adleru”
(Freud versus Adler)

• ”Značaj Jungovog dela”
(The Importance of Jung’s work)

• ”Marks i Niče kao
istorijska pozadina Adlera”
(Marx and Nietzsche being the
historical background of Adler)

• ”Načela genija”
(The Principles of a Genius)

• ”Carstvo snova”
(The Realm of Dreams)

Što se tiče poezije, koju je takođe pisao, vredi pomenuti delo ”Estetske kontemplacije ili odbrana razgrađenosti”, izdato za vreme njegovog rada u ”Bosanskoj vili”, 1913. godine. To delo s pravom možemo nazvati prvim i jedinim izdankom srpskog futurizma. Tvorac je futurističkog manifesta u srpskoj književnosti.

Ubrzo nakon njegove smrti, 1953. godine, pokrenuta je dobrotvorna fondacija The New Atlantis pri Univerzitetu u Bredfordu (The University of Bradford), s ciljem očuvanja i širenja ideja Dimitrija Mitrinovića. Ta fondacija je i zaslužna za objavljivanje mnogih njegovih tekstova, posthumno. Zbirka broji preko 4.500 spisa pisanih na engleskom, nemačkom, francuskom, kao i srpskom jeziku. Sadrži i neke od knjiga iz njegove privatne biblioteke. Kolekcija broji i mnoge raritete iz tog ali i još starijih vremena. Sav taj materijal daje najbolji uvid u to ko je zaista bio Dimitrije Mitrinović i koliko je širok spektar interesovanja imao.

Bio je pasionirani filozof, teoretičar politike, religije i ezoterije. Univerzitet Bredford je 1956. deo njegove zaostavštine ostavio biblioteci Beogradskog Univerziteta, da bi 2003. i 2004. godine Beograd donirao Bredfordu jedan deo njegovih spisa, u sklopu saradnje dva grada.

Portret, oko 1953. godine, R. De Maistre

.

U filozofskom smislu, Mitrinović je bio okrenut shvatanju nužnosti mirenja istočne i zapadne misli. On govori i piše o Svečoveku i Svečovečanstvu. Njegov Svečovek miri Ničeovog Natčoveka i Bogočoveka pravoslavne misli. Njegovo Svečovečanstvo je ono Jedno, Celina. Svečovečanstvo je suštinski sadržano u Svečoveku. Suštinu je video u stapanju Logosa i Sofije, razuma i prosvetljenja i razložno ukazivao na nešto što je i tada bilo proglašavano utopijom – mogućnost ujedinjenja judaizma, budizma, hrišćanstva i islama.

Vizija sveta kao jedinstvenog planetarnog organizma, pod instinskom kontrolom ljudske vrste kao najnaprednije i samosvesne.