/ Smisao jeste u refleksiji vizije /
.
Vrlo bitan faktor u razvoju jevrejske mistične misli jeste škola pod upravom rabija Nehunije ben Hakane (נחוניה בן הקנה), misteriozne ličnosti o čijem se životu danas vrlo malo zna. Njegova misao procvetala je tokom prvog veka, a on sâm doživeo duboku starost. Ipak, ugled Nehunije biva najuočljiviji u Hehalotu (ההיכלות), odnosno sifrut a’ehalot (ספרות ההיכלות), gde su najveći umovi toga doba, čitave generacije ljudi, bili pod njegovom učiteljskom palicom. Vrlo je verovatno da Nehunija najveći ezoterni majstor svoga vremena. Upravo od njega dobijamo knjigu ”Bahir” (Sefer Ha’Bahir, ספר הבהיר), jedan od najstarijih spisa na temu jevrejskog misticizma.
U toj knjizi se nalaze najranije diskusije na temu sefirot Drveta života (Ec hajim, עץ חיים), ali i drugih značajnih doktrina. Iako nije davao precizna uputstva za korišćenje, diskutovao je i o mnogim ezoterni Imenima, kao i o temi spuštanja Merkave. Bahir nam kazuje da je skoro pa nemoguće shvatiti koncept Merkave bez da se upadne u neku od grešaka, iako to ne treba da bude prepreka na putu ka njoj jer se ovde radi pre svega o stilu života koji dovodi do tog veličanstvenog cilja na kraju. Razlog zašto su mistici o Merkavi pričali o spuštanju ka njoj krije se u tome što su kabalisti na vrhuncu svog mentalnog stanja morali da se vraćaju natrag i vizuelizuju sam čin poniranja u misteriju Merkave.
Najvažniji sledbenik Nehunije bio je rabi Išmael ben Eliša (רבי ישמעאל בן אלישע כהן גדול), koji je bio na poziciji Prvosveštenika (Koen gadol, כהן גדול) za vreme poslednjih dana Drugog Hrama (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Šeni, בית המקדש השני). ”Talmud” (תלמוד) nam govori da je rabi Išmael učio od Nehunije da je svako slovo Tore važno kao i samo delo u celini. Da nema nevažnih delova spisa. Takođe, Išmael je bio i glavni učenik na poljima mistične meditacije i upravo nam on i ostavlja najviše tragova na tu temu. Na jednom mestu u Talmudu nalazimo primer rabi Išmaelovog mističnog iskustva, gde vidi anđela Akteriela, Akteriel Ja(h) (אכתריאל), kako sedi na svome tronu, gde ovo pridodato Jah ni sam ne uspeva da objasni, iako je zapisano da je bilo nadovezano na njegovo ime. U komentarima na tekst ostalo je nejasno da li je Akteriiijel ime anđela ili se, pak, radi slici veličanstva kojem je prisustvovao u svojoj viziji.
Ovo možemo razumeti preko činjenice da je u to vreme bilo prihvaćeno da sve vizije i mistična svedočanstva moraju doći preko Ispaklarije (אספקלריא), odnosno ogledala čija je simbolika u refleksiji božanskog čina objave i prenošenja slike ili poruke. Nikako ne direktno od anđela ili drugih nosioca znanja. Nikakav transfer nije moguć direktno, već jedino posredovanjem, refleksijom, Ispaklarijom. Tog višeg Bića, te forme. U ovom slučaju radilo se o anđelu Akterielu. Smisao samog anđela jeste u tome da je on refleksija vizije, Tvorčev glasnogovornik.
Oni govore u Božije ime, što i TaNaH kaže:
כי שמי בקרבו
Ki Šemi Be’kirvu
Moje Ime je u njemu
(Izlazak 23:21)
Taj anđel je obično bio Metatron (מטטרון), a za njega Talmud takođe kaže da je Njegovo ime ujedno i Tvorčevo ime.
Na drugom mestu Talmud nam prenosi da je rabi Išmael takođe rekao:
Suriel, Princ Lica, mi se obratio.
.
Anđeosko ime Suriel, ili Suria, pojavljuje se dosta često u tekstu hehalota, za koga se kaže da je upravo to – glasnogovornik Lica, jer za samog Tvorca se kaže je Lice iz profila.
Starije generacije svoju su ezoternu tradiciju prenele dalje, rabiju Judi Princu (Jehuda Ha’Nasi, הודה הנשיא) koji je poznat kao jedan od uređivača ”Mišne” (משנה), jednog od najranijih delova Talmuda. On je dalje znanje preneo rabiju Johananu, uređivaču Jerusalimskog Talmuda (Talmud Jerušalmi, תלמוד ירושלמי), te zatim njegovom učeniku rabiju Asi (רבי אסי). Na posletku, tradicija dospeva do rava Josefa i rava Zeire, koji su obojica nastavili tradiciju Merkave. Tako se ova mistična struja održavala u mudrim rukama talmudista. Veliki Haim Vital (חיים ויטאל) ističe da praksa rada sa Svetim Imenima ne može biti uspešna bez prinošenja pepela Crvene junice (para aduma, פרה אדומה), koja je upravo i služila za izvođenje ove praksa, a bila u jevrejskoj tradiciji od njenog samog začetka. Ona predstavlja posebnu žrtvu, detaljno naznačenu u ”Knjizi Brojeva” (Bamidbar, במדבר). Potreba za korišćenjem Crvene junice bila je u tome što je zabranjen bio ulazak u Hram (Bejt Mikdaš, בית המקדש) u nečistom stanju. Ukoliko bi osoba, Prvosvetšenik, došao u kontakt s mrtvom osobom on bi se smatra nečistim i morao je biti prečišćen peplom Crvene junice pre ulaska u Svetilište Hrama i pred Svetinjom nad Svetinjama (Kodeš Ha’Kodašim, קדש הקדשים). Slično tome, oni koji se bave ezoternom praksom ne smeju izgovarati Božija Imena ukoliko nisu pre toga ritualno pročišćeni za tu svrhu.
S druge strane ovaj tip žrtve bio je moguć samo za vreme Hrama, a kada je uništen 70. godine ostalo je vrlo malo zaliha preostalog pepela i dok ga je bilo u zalihama čin pročišćenja bio je moguć. Prema zapisima poslednje količine pepela Crvene junice korišćene su tokom petog veka i nakon toga metod korišćenja Božanskih Imena iz vremena i teksta hehalota više nije bio moguć.
Ovo nam potvrđuje i hehalot, kada su rabi Išmael i rabi Akiba hteli da povrate rabija Nehuniju iz njegove mistične kontemplacije. To su učinili tako što su ga dodirnuli delom odeće koja je bila u kontaktu sa ženskom menstrualnom krvlju i momentalno po dodiru povratili su ga iz prisustva pred Tronom Slave. Prema tome svako ko se nije pročistio spiritualno i ritualno pre započinjanja ovog čina ne može pristupiti misteriji Merakave.
ODABIR TEMA