Duga istorija misticizma retko pokazuje tragove ženskog uticaja, no bilo ih je. Svakako ovde treba pomenuti neke od njih koje su svojim radom i zalaganjem, ali i duhovnim potencijalom, ostale zapamćene u istoriji Abrahamskih religija:

• Rabija (Rabija al-Adevija, رابعة العدوية القيسية), iz perioda ranoislamskog misticizma

• Metilda iz Magdeburga (Mechthild von Magdeburg), hrišćanskog srednjeg veka

• Julijana iz Noriča (Julian of Norwich)

• Sveta Tereza iz Avile (Teresa de Jesús) i

• Hildergarda Bingenska (Hildegard von Bingen), predstavnice hrišćanskog misticizma

.

”Za Hildergardu Bingensku”

Tu je i predstavnica starije, jevrejske, struje Frančesa Sara iz Safeda (Francesa Sarah of Safed) iz XVI veka, koja je pomenuta u knjizi safedskog rabina Haima Vitala (רבי חיים ויטל), u ”Knjizi Otkrovenja” (Sefer Ha’Hezjonot, ספר החזיונות) i koja je bila više nego poštovana kod mnogih rabina tog vremena. Takođe ne smemo ispustiti ni Fioretu iz Modene (Fioretta of Modena) koja je pored velikog poznavanja svetih spisa i rabinske literature bila, takođe, i poznata po svom tumačenju teksta knjige ”Zohar” (Sefer Ha’Zohar, ספר הזוהר). Sve one su iz različitih uglova sagledavanja teme mističnog dale značajni doprinos misticizmu, njegovom razumevanju i prihvatanju, iako je danas itekako osetan opšti nedostatak ženskih emocija u širem sagledavanju vere. Potrebe za ženskom emocijom, elementom koji je odigrao veoma značajnu ulogu u razvoju civilizacijske duhovnosti. Ispitamo li podrobnije videćemo da čisto muški karakter, npr. u jevrejskoj kabali, nije mogao biti uslovljen socijalnim položajem Jevrejki, niti njihovim isključivanjem iz učenja ”Talmuda” (תלמוד). Sholasticizam bio je u velikoj meri područje muškaraca, pa ipak položaj žena u islamu i srednjovekovnom hrišćanstvu nije ih sprečio da odigraju važnu ulogu kao predstavnice, ako ne i teoretičarke, islamskog i hrišćanskog misticizma. Teško bi bilo zamisliti katolički misticizam bez njih. Isključivo muški karakter za koji je kabalizam platio visoku cenu tako je po svoj prilici bio povezan sa sklonošću da ističe demonsku prirodu žene i ženskih elemenata univerzuma.

Čitava tradicija zapadne duhovnosti bazirana je na porukama jevrejske ”Biblije”, odnosno ”Tanaha” (תנ”ך), no na žalost, ta ista učenja najčešće su bila interpretirana i prihvatana od onih ljudi koji ne poseduju dovoljno znanja, a ni mudrosti, te prečesto tokom svog delovanja odlutaju u neku svoju volšebnu ideologiju. Otuda i dolazi najveći broj zabluda u tumančenjima tih tekstova. Na prvi pogled deluje da je biblijsko Postanje (Berešit, בראשית) utemeljeno na muškom principu, muškom aspektu, te da je prvo biće bio muškarac. Ali dubljom analizom dolazi se do toga da je prvi stvor, u stvari, dvopolan; odnosno – PRAPOLAN:

Biće stvoreno kao savršeni odraz svoga Tvorca

U kabali Božanstvo se opisuje prema sefirot Drveta života (Ec hajim, עץ חיים) i njihovim daljim korespodencijama, odnosno stazama. Vrhovna, krunska, sefira Keter (כתר), ona je izvan materijalne dualnosti nama znane realnosti i ovde se grana na muško i žensko… U sledećem primeru možemo jasno videti ispoljavanje ženskog principa pri tumačenju Božanskog:

חוכמה Hohma
Božanski Otac (Aba Elohi, אבא אלוהי)

בינה Bina
Božanska Majka (Ima Elohi, אמא אלוהי)

תפארת Tiferet
Ostali muški aspekti

מלכות Malhut
U Malhutu pronalazimo Šehinu (שכינה),
Božiju sveprisutnost na materijalnom planu,
svojevrsnog Demijurga (δημιουργός)

Mnogi autoriteti složni su u tome da je Šabat (שבת) čak i ispred Jom Kipura (יום כיפור) po svom značaju i snazi. Šabat je prvi sveti dan kod Jevreja, ujedno i najveća svetkovina svakog Jevrejskog doma, mesta gde glavnu reč vodi žena. Dama doma.

Jevrejski dom zovemo mikdaš meat (מקדש מעט), odnosno Svetinja u malom, jer je svaki dom sveto mesto, ogledalo Hrama.

Tu je uloga žene u spuštanju Šehine, njenom kanalisanju na materijalni plan.

Uloga je u toj meri značajnija što je ona žene oslobađala od svih drugih propisanih duhovnih obaveza.

Kada je muškarac u kući, koren njegovog doma je žena kuće, jer njena Šehina nikada ne napušta njihov dom.

Kako nam je i rečeno:

”Isak je uveo nju (Rebeku, njegovu ženu) u šator svoje majke Sare.

Svetlost (sveća) je pripaljena i Šehina je dozvana.”

(”Zohar”, 50a)

Ujedno, u okvirima kabalističke simbolike, žena ne predstavlja, kao što to mnogi očekuju, isključivo osobinu nežnosti, već i strogog suda. Takva simbolika nije bila poznata starim misticima iz perioda merkave (מרכבה), pa čak ni hasidima (תנועת החסידות) u Nemačkoj, ali dominira kabalističkom literaturom od njenih početaka i nesumnjivo predstavlja sastavni deo kabalističe teologije.

Ono demonsko je, prema tim viđenjima, izdanak ženske sfere. Ali takav stav, međutim, ne povlači za sobom nužnu negaciju niti odbacivanje ženskog roda.

Uostalom, kabalistička doktrina Šehine izlaže, sa stanovišta ortodoksne jevrejske misli, krajnje paradoksalnu ideju – ideju o ženskom elementu u sâmom Bogu i kao takva predstavlja veoma zanimljiv problem kako za psihologe tako i za istoričare religije.

.

Poznato je kako da se kabalisti protive bilo kakvoj književnoj objavi mističnog iskustva, kao i težnji za objektivizacijom istog. Sve su to crte koje se bez teškoća vezuju za muški karakter pokreta.

Uostalom, istorija mistične književnosti pokazala je da su žene bile među najreprezentativnijim predstavnicima mističke autobiografije i subjektivizma u izražavanju religijskog iskustva.

Autoritativna jevrejska teologija, i srednjovekovna i moderna, čiji su predstavnici između ostalih bili i Sa’adia (סעדיה) i Majmonid (משה בן מימון‎‎), preuzela je na sebe zadatak da formuliše antitezu panteizma i mitološkoj teologiji i da ukaže na njihove greške.