/ Srpski književnik, romansijer, dramski pisac, scenarista i akademik /
.
Borislav Pekić jedan je od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman ”Hodočašće Arsenija Njagovana” iz 1970. godine, kao i niza drugih nagrada i priznanja poput: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njagoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu.
Nakon Pekićeve emigracije u London 1971. godine, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Ipak, njegova najpoznatija dela su ”Zlatno runo”, ”Besnilo”, ”Odbrana i poslednji dani”, ”Кako upokojiti vampira”, ”Atlantida” i ”Vreme čuda”. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Кraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, s čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale. U prepisci sa prijateljima navodio je da ”njega u Srbiji niko neće”, kao i ”da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima”, a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.
Ništa nije neizbežno. Sve je neizvesno.
U nastavku moći ćete i da pročitate transkript originalnog audio zapisa iz tonskog arhiva Radio Beograda.
Govori Borislav Pekić:
Petak, 11. 2. 1983. godine.
Kada je rađanje oslobođeno muke i osnovano na zadovoljstvu, najpre, produžetkom jedinke, podvlačim, jedinke, a ne vrste, a zatim, na neposrednom zadovoljstvu seksualnim aktom, obavljen je, tako smo bar mislili, prvi deo posla u građenju jedne nužne samoobmane i samoodbrane.
Drugi deo posla još čeka. Moramo se osloboditi muke, odnosno straha od smrti.
Ako zanemarimo dva načina, oba religiozna, veru u zagrobni život i reinkarnaciju, treći put u besmrtnost može nam, tako bar obećavaju, otvoriti jedino nauka. Ali nauka, čak i kada besmrtnost omogući, i ako je omogući, ne može joj dati smisao.
Ono: Zašto?, ne posle, nego pre onoga: Kako?
Jer raduje li se iko u paklu perspektivi besmrtnosti?
.
