/ Kи шибар далтот нехошет у’вријхеј варзел гидеа /
Dæmon kojeg možeš sresti tokom astralne projekcije, odnosno lucidnog sna, najčešće uopšte nije ono što misliš da on jeste. Kada ljudi čuju priče o dæmonima u astralnim svetovima oni tada najčešće zamišljaju nekakve eksterne entitete koji, valjda, lutaju tim nevidljivim ravnima postojanja, čekajući priliku da stupe u kontakt sa čovekom. Popularna kultura, savremeni okultizam i bezbrojne priče s interneta doprineli su slici astrala kao mesta ispunjenog skrivenim bićima koja vrebaju iz senke. Međutim, kada se zaviri u dublje slojeve tradicionalnih ezoterijskih učenja, posebno u simbolički jezik kabale (הקבלה), kao i zapadnog hermetizma, otkriva se sasvim drugačija postavka stvari. Najveći broj dæmona koje čovek može susresti nisu nikakva nezavisna bića, već su pre oblici i ljušture (kelipot קליפות) koje je sam stvorio. Kabala uči da između grubog materijalnog sveta i viših duhovnih nivoa postoje i područja svojevrsnih oblika, slika, emocija i imaginacije. Ta područje povezujemo sa sefirom Jesoda (יסוד), odnosno Temeljem čitamo li jezikom kabalističkog Drveta života (Ec hajim עץ חיים), a koja se dovodi u vezu s Mesecom.
Mesec, tako simbolički posmatran, ne poseduje vlastitu svetlost; on odražava svetlost Sunca. Isto tako, ljudski um ne stvara istinu, već samo odražava, tumači, prelama i oblikuje ono što prima kao odsjaj. Zbog toga je Mesec u mnogim mističnim tradicijama simbol mašte, sećanja, snova, želja i svih onih unutrašnjih sadržaja koji se nalaze između duha i materije. Astralna ravan pripada upravo tom prostoru. Samim time to nije svet čvrstih objekata, već svet živih simbola i tamo misao nije samo misao kakvom je mi ovde najčešće znamo i koristimo, već – tamo misao biva formom.
S druge strane, u fizičkom svetu čovek može godinama nositi određeni strah sa sobom a da ga gotovo ni ne primećuje (makar ne svesno). Može hraniti zavist, opsesiju, gnev, ili osećaj manje vrednosti, a da ih prikriva nekakvim svakodnevnim aktivnostima i navikama koje će njegovom umu naizgled biti sasvim smsilene. Može graditi čitave unutarnje lavirinte od neizgovorenih želja i nerešenih sukoba. Međutim, na astralnoj ravni takve stvari su vidljive, žive; svaka misao kojoj se iznova vraćaš ostavlja trag – pečat; a svaka emocija koju neprestano puniš svojom životnom energijom postaje sve snažnija i snažnija; svaki obrazac ponašanja koji nesvesno ponavljaš dobija dodatnu gustinu i postojanost. Vremenom se oko tih obrazaca formiraju sve složenije strukture koje su još drevni mistici često opisivali kakvim misaonim formama. One, naravno, nisu nužno žive u istom smislu kao čovek, ali poseduju određenu vrstu autonomije i nastavljaju da postoje sve dok ih hraniš pažnjom, emocijama i repeticijom šablonskih ponašanja i postepeno vremenom i uloženom energijom čovek postaje, paradoksalno i njihov tvorac i njihov sluga! I svaki put kada se vrati starom strahu, on ga oživljava; svaki put kada se prepusti istoj destruktivnoj navici, on joj daje novu snagu; svaki put kada izabere iluziju umesto suštine on time samo produžava život nečemu što je sâm stvorio. U tom smislu, dæmon nije nužno biće koje dolazi od spolja, već on/to može biti misao koja je predugo ostala bez nadzora. Može biti želja koja je postala gospodar; može biti unutrašnji obrazac koji je toliko puta ponovljen da je počeo da izgleda kao nešto odvojeno od svog tvorca. Zbog toga mnogi ljudi koji rizikuju i odluče se na psihonautiku i ulazak u dublja stanja svesti i sve bliže reonu nesvesnog često umeju da prijavljuju susrete sa zastrašujućim likovima, čudnim stvorenjima, ili nekakvim pretećim prisustvima.
Kabalistički “Zohar” glosar: Tiferet Aciluta תפארת אצילות
Tradicionalna ezoterna tumačenja često upozoravaju kako ni malo nije mudro automatski pretpostaviti kako se radi o spoljašnjim entitetima jer vrlo često čovek tada gleda u vlastitu senku, ali je, obzirom da ju je vremenom izobličavao, više ne prepoznaje. Zato on tada ne vidi neprijatelja, ne, već vidi sebe. No ne onakvog kakvim se predstavlja svetu, već onakvog kakav on zaista jeste skriven u dubinama špilja sopstvene psihe. Zato je astralna ravan, pre svega drugoga, poput ogledala koje nikako ne laže već samo prikazuje ono što čovek jeste, a dodatno nakinđuren onim šta bi i voleo da bude po cenu toga da se njegova forma izobliči. I baš tada svaki strah postaje lik.
Svaka opsesija dobija oblik i svaka unutrašnja kontradikcija pretvara se u poseban simbol. Ono što je u fizičkom svetu skriveno iza reči i maski, tamo se pojavljuje neposredno i bez ublažavanja. Zato su drevne škole misterija toliko insistirale na unutrašnjem radu pre bilo kakvog istraživanja skrivenih svetova. Učenik nije prvo učio kako da putuje, već kako da posmatra. Kako da ovlada emocijama; kako da razlikuje istinsku intuiciju od fantazmagorije; kako da prepozna sopstvene iluzije. I tek tada bi mu bilo dopušteno da nastavi dalje. Jezikom ortodoksne jevrejske kabale moglo bi se reći da čovek mora obrisati svoje ogledalo pre nego što pokuša da posmatra druge svetove kroz njega, jer ukoliko je ogledalo iskrivljeno svaka svetlost koja kroz njega prođe poprimiće pogrešan, izvitoperen oblik. Otuda proizlazi i možda najvažnija istina koju savremeni tragalac često zaboravlja:
Meditacija (hitbodedut התבודדות), samoposmatranje (hitbonenut התבוננות), disciplina misli, moralni razvoj i unutrašnje preobraženje nisu sporedne aktivnosti koje služe kao uvod u pravi ezoterijski rad – one jesu pravi ezoterijski rad. Jer svrha Rada nije pobeći iz sebe u više svetove, već je Svrha postati dovoljno svestan da sebe možeš videti bez obmane. I tek tada prestaješ da stvaraš nove dæmone; tek tada te stari počinju da gube snagu; tek tada senke prestaju da upravljaju subjektom koji ih stvara loše pred svetlom pozicioniran, odnosno životom iz skrivenih odaja uma. Možda baš zato najveća opasnost astrala nikada nije bila u onome što tamo možeš pronaći, već što tamo nikako ne možeš pobeći od sebe kako to činiš na javi iza gomile kamuflaža koje čekaju uveliko spremne i vešto uigrane za sve potrebne životne scenarije.
Velika je tajna da se iza svakog dæmona, iza svakog strašnog lika i svakog mrakovitog simbola, možda krije/dobija poziv na samospoznaju. Jer u kabalističkom smislu, najveći dæmon nije biće koje te vreba iz tame, već je ono samo forma i obličje koje si sam sebi stvorio. Isto tako onda ni najveći anđeo (malah מלאך) nije biće koje dolazi s neba, već je to trenutak kada konačno shvatiš da su ključevi tvog oslobođenja sve vreme bili u tvojim rukama.
