/ Јер Он је Место овога света, али свет није Његово место /
.
יוצר אור ובורא חשך
עשה שלום ובורא רע
אני יהוה עשה כל אלה
Јоцер ор у’боре хошех; Осе шалом у’боре ра’а; Ани Адонај осе кал еле
Kоји правим светлост и стварам мрак; Градим мир и стварам зло; Ја, Ха‘Шем, чиним све то
Na samome začetku XIV veka, tačnije godine 1305, u španski grad Avilu, a iz daleke Galileje (Ha’Galijl, הגליל), dolazi čuveni jevrejski učenjak i mistik Isak iz Akre (Jichak ben Šlomo de’min Ako, יצחק בן שמואל דמן עכו) s jednim jedinim pitanjem na umu i odgovorom za kojim je neko vreme već tragao: želeo je da sazna da li je izvesna knjiga, jedna koja je među španskim Jevrejima kružila tada već dvadesetak godina, zaista ono za šta se među ljudima verovalo. U pitanju je, naravno, bio “Zohar“, Knjiga Sjaja (Sefer Ha’Zohar, ספר הזהר), delo napisana na neočekivanom i posve egzotičnom aramejskom jeziku (aramaja, ארמיא) i za koje se tvrdilo da predstavlja nekakvo tajno učenje jednog još čuvenijeg, legendarnog rabina iz II veka Šimona bar Johaja (שמעון בר יוחאי). U formi rukopisa ovo delo je u to vreme javnosti predstavio kabalista iz već pomenute Avile Moše de Leon (משה די לאון), koji je, pak, u međuvremenu preminuo.
Isak tako prvo odlazi de Leonovoj udovici ne bi li je lično priupitao da li je njen muž možda prepisao ovu knjigu iz nekog još drevnijeg rukopisa, izvora? No, prema Isakovim rečima koje su nam ostale zapisane, njen odgovor je glasio odrično. Nikakav drevniji rukopis nije postojao, njen muž je sâm napisao “Zohar“. Ova informacija je otuda i osnovni pokretač daljeg istraživanja na ovu temu koja ima za cilj da bar donekle rasvetli misteriju nastajanja ovoga dela.
Uobičajena predstava o kabali (הקבלה), ili makar ona koju većina ljudi bar napola poznaje, glasi:
• ona predstavlja najistaknutiju mističnu tradiciju jevrejske vere, judaizma (jahadut, יהדות);
• njen temeljni tekst je “Zohar“, koji je napisao galilejski rabin u II veku;
• njen veliki predstavnik je Isak Lurija (Ha’ARI, האר”י), mistik iz Cfata (Safed, צפת) iz XVI veka;
• kao i da njen savremeni oblik uključuje i verziju koja je dominantna u okviru zapadnog hermetizma.
No, sve ovo vam svakako ne garantuje da vam se neće dogoditi da usled sasvim malo nepažnje i nepromišljenosti ne završite na nekom drugom, pogrešnom tragu koji često na ovu temu ume da bude i vrlo ostrašćen. Zato počnimo od sâmog imena, odnosno hebrejske reči kabala (קבלה) koja, sasvim jednostavno, znači “ono što je primljeno“, ili “primljena predaja“. Tokom prvih hiljadu godina njene upotrebe to je bila uobičajena reč i za “primljenu tradiciju” generalno.
Čak i “Izreke otaca” (Pirke avos, פרקי אבות) započinju upravo time:
משה קבל תורה מסיני
Моше кибел Тора ми’Синај
Мојсије је примио Тору са Синаја
Kabala, u smislu u kojem danas koristimo taj pojam za jevrejsku ezoterno-mističnu tradiciju, naziv je koji je jedna manja grupa španskih Jevreja počela da koristi za ono čime se bavila krajem XII i početkom XIII veka. Tada su tô nazvali “primljenom tradicijom“, pre svega zato što je njen autoritet zavisio od tvrdnje da je starija od kruga koji ju je u tom trenutku prenosio i koji se njome dalje u svojim proučavanjima bavio. Dakle, ne u smislu jedinstvene tradicije koja je neprekidno prenošena sve od vremena Sinaja (Har Sinaj, הר סיני), već u smislu učenja čiji je legitimitet počivao na njegovoj navodnoj drevnosti. Prvi zvanični tekst (nezvanično to je, naravno, “Sefer Jecira” ספר יצירה) koji nalikuje kabali kao takvoj, bar u ovom tehničkom smislu te reči, jeste jedna neobična i kratka knjiga, “Bahir” (Sefer Ha’Bahir, ספר הבהיר), “Knjiga Svetlosti“, koja se pojavljuje u južnoj Francuskoj, u Provansi oko 1180. godine. A već u roku od svega pedesetak godina, u katalonskom gradu Đironi, krug jevrejskih učenjaka koji čine Isak Slepi (Jichak Sagij Nehor, יצחק סגי נהור), Azriel iz Đirone (Azriel bin Minahim ben Avraham Altaras, עזריאל בן מנחם בן אברהם אלתראס) i, najpoznatiji među njima, Moše ben Nahman (RaMBaN, רמב״ן) grade jedan posve napredan za to vreme teološki sistem baziran na učenju o sefirama (Ha’sefirot šel Ec Hajim, הספירות של עץ חיים):
.
אין סוף
Ејн Соф
.
Potom se iz Đirone ovo kabalističko učenje širilo postepeno ka zapadu ali i jugu, prema Kastilji i upravo se tamo, tokom 80-ih godina XIII veka događa nešto zaista posebno: trougao kabalista koji su činili Moše de Leon, Josef Gikatala (יוסף בן אברהם גיקטיליה), Moše ben Ašer (Aharon ben Moše ben Ašer, אהרון בן משה בן אשר) počeo je sa sastavljanjem jednog posve obimnog teksta na aramejskom jeziku, ali aramejskom koji je pisan jednim, pak, dodatno arhaičnim stilom koji je upravo i pripisivan rabinu Šimonu bar Johaju iz II veka, kao i njegovim nastavljačima započetog. Upravo je taj tekst ono što mi danas imam u 23 toma, to je “Zohar” i po bilo kom poštenom istorijskom merilu “Zohar” je definitivno najvažnija knjiga u istoriji jevrejskog misticizma (iako kabala nije jedini njen pravac – sfirot ha’hehalot, ספרות ההיכלות).
Otuda je pitanje ko je ovo delo zaista napisao jedno je od najzanimljivijih nerešenih pitanja jevrejske istorije. Geršom Šolem (גרשם שלום), veliki utemeljitelj akademskog proučavanja kabale u XX veku, odnosno katedre za Jevrejski misticizam na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu (Ha’Universita ha’ivrit be’Jerušalajim, האוניברסיטה העברית בירושלים), zastupao je stav da je “Knjigu Sjaja” napisao sâm Moše de Leon otprilike negde između 1280-86. godine. Prema tom Šolemovom viđenju reč je o namernoj književnoj pseudepigrafiji (a pseudepigraphon): kabalista je svoje delo obukao u drevno ruho i stavio ga pod ime autoriteta iz prošlosti. A sâmo svedočenje de Leonove udovice, takođe prema Šolemu, predstavlja taj krajnji i odlučujući dokaz ovoj tvrdnji. Zanimljivo je i to da je Jehuda Libes (יהודה ליבס) 1993. uzeo isto svedočanstvo za svoje naučno polazište i istraživanje, ali je izveo suprotan zaključak: “Zohar” pokazuje tragove slojevitog nastanka i rada više autora, dok je de Leon bio glavni učesnik kastiljanskog kruga, no svakako ne i njegov jedini autor. Svakako da oba ova stanovišta imaju snažnu potporu u izvorima, no istovremeno među stručnjacima, kao što vidimo, zaista postoji to jedno golemo neslaganje. Ipak, ono oko čega se uglavnom slažu jeste da je “Sefer Ha‘Zohar” kao delo pre pripadao Kastilji s kraja XIII veka, a ne Galileji II veka. “Zohar” se tokom XIV veka postepeno širio kroz Španiju i Italiju, a onda su 1492. godine Jevreji Španije (Jahadut Sfarad, יהדות ספרד) proterani (geruš sfarad, גירוש ספרד).
To špansko proterivanje Jevreja svakako nije stvorilo kabalu, ali je svakako rasulo španske kabaliste širom Sredozemlja i tokom naredne dve generacije jedan galilejski grad, Safed/Cfat, postao je njihovo svojevrsno gravitaciono jezgro, te tako već do sredine XVI veka taj grad predstavlja najgušću koncentraciju kabalističke misli u čitavoj jevrejskoj istoriji do tog vremena, ali i u vekovima koji će uslediti. Neki koje nikako ne smemo ne pomenuti svakako su::
· Josif Karo (יוסף קארו), autor kodeksa jevrejskog zakona poznatijeg i kao “Šulhan Aruh” (שלחן ערוך);
· Moše Kordovero (משה קורדובירו), jedan od čuvenijih uređivača “Zohara“;
• a zatim je nedge početkom 1570. godine iz Kaira stigao tridesetpetogodišnji egipatski trgovac biberom, on se zvao, ni manje ni više nego, Isak Lurija (Jichak ben Šlomo Lurija Aškenazi, יצחק בן שלמה לוריא אשכנזי), i on će svojim potonjim radom i delovanjem iz temelja preobraziti sve što je do tada postojalo.
Sačuvana biografija Lurije je izvanredna! Rođen je u Jerusalimu 1534. godine. Još kao dečaka majka, udovica, ga je odvela u Kairo gde je odrastao u domu svog ujaka rabina i trgovca te se i sâm obrazovao u pravcu halahičke tradicije (הלכה), u krugu glavnog rabina Egipta. Kairska geniza (Geniza Kahijr, גניזת קהיר) čuva trgovačke spise koje ga ne prikazuju kao nekakvog izdvojenog, lebdećeg mistika, već kao jednog posve aktivnog, dobrog trgovca: prodavao je venecijanski biber, žito i kožu i vodio poslovne račune gotovo do poslednjeg dana svog života. Tokom druge polovine XVI veka, prema tradiciji koju je istoričar Hajim Josif David Azulaj (חיים יוסף דוד אזולאי) dva veka kasnije čuo od kairskih staraca, Lurija je proveo približno šest godina u povučenosti na malom ostrvu na Nilu koje je pripadalo njegovom ujaku, vraćajući se kući samo za Šabat (שבת). Proučavao je “Zohar“, čitao rukopise Kordoverovih dela, a potom je krajem 1569. otišao za Cfat i tamo je podučavao mali krug učenika, možda njih tridesetak. Umro je od epidemije u avgustu 1572. godine, sa samo 38 godina.
Jichak ben Šlomo Lurija Aškenazi
Dakle, u Cfatu je proveo svega 33 meseca svog života ali je i za to relativno kratko vreme stvorio je jednu krajnje mitološku arhitekturu nove kabale koja je bez presedana u maltene celokupnoj jevrejskoj mističnoj misli. Nju, pre svega ostalog, odlikuju sledeće karakteristike:
צמצום Цимцум – prvobitno samoograničenje i povlačenje beskonačnog Boga: Božansko se povlači iz središnje tačke kako bi ostavilo prazan prostor (makom, המקום) u kojem stvaranje može biti moguće;
שבירת הכלים Шевират Ха’Келим – “razbijanje sudova, posuda“: kosmička katastrofa na samom početku stvaranja, u kojoj se Božanske iskre rasipaju među ljuske (kelipot, קליפות);
תיקון עולם Тикун Олам – “popravka“, “obnova“: delo opravljanja kojim svaka molitva, svaka zapovest i svaki čin ljudske pažnje prikupljaju jednu od palih iskri i pomažu da se obnovi razbijeni kosmos.
Lurijanski sistem kabale je, suštinski, priča u kojoj univerzum počinje Božanskim udesom, a ljudska bića, između ostalog, postoje da bi posledice tog udesa otklonila. Istina je da Lurija gotovo ništa što nam je od njega ostalo nije lično zapisao, tako sve što znamo o njegovom učenju potiče od njegovog glavnog učenika Hajima Vitala (חיים בן יוסף ויטאל) koji je zapisivao ono što je čuo od svog učitelja i nastavio da te zapise decenijama kasnije prerađuje i dodatno uobličava. No i Vitalove redakcije zapisanog se međusobno razlikuju, a još se drastičnije razlikuju od drugih, paralelnih redakcija drugih Lurijinog učenika.
U roku od stotinu godina nakon Lurijine smrti, lurijanska kabala bila je ponovo uređivana u Jerusalimu i štampana za evropske čitaoce. Rezultat je tradicija koja je od samog svog nastanka tekstualno pluralna, otuda ne postoji jedna lurijanska kabala već različite redakcije ovog pravca kabalističkog tumačenja sveta i čuveka u njemu. Jednom kada je Lurijin mit o kosmičkoj obnovi ušao u jevrejski jezik i tradiciju, u jevrejsko biće, gotovo svaki potonji jevrejski mistički pokret morao je da govori kroz Lurijine simbole i ideje i već do sredine XVII veka lurijanska terminologija proširila se daleko izvan izvornih krugova u Cfatu. Godine 1665. jevrejski mistik, a neki kažu i Mesija (Mašijah, משיח), Šabetaj Cvi (שבתי צבי) (samo)proglašen je Pomazanikom, a već sledeće godine je izveden pred sultana kada je bio primoran da pređe na islam (li’islam, لِإسْلَام). No, Šabetajev prorok Natan iz Gaze (Natan Ha’Azati, נתן העזתי) koristio se upravo lurijanskim jezikom za podsticanje svog prorokovanja ali i drugih stanja koja su ga činila neophodnim Šabetaju. Na posletku, istoričari se i dan-danas ne slažu u potpunosti oko toga u kojoj je meri lurijanska kabala neposredno davala vetar u leđa šabetijansko-mesijanskom pokretu, ali ono što je svakako nesporno jeste da su sami potonji šabetijanci, s obe strane (donme, דונמה دونمه), sebe sasvim dobro razumeli kroz mehanizam kabale koji su nasledili od Isaka Lurije. U XVIII veku, u malim gradovima na poljsko-ukrajinskoj granici, pojavljuje se još jedan, novi pokret okupljen oko posebno harizmatičnog iscelitelja i mistika Ba’al Šem Tov-a (בעל שם טוב). Nazvan je hazidizmom (hasidut, חסידות) i nasledio je uporavo lurijanski metod i rečnik poimanja jevrejskog misticizma, te ga pretvorio u jedan vrli praktični teološki jezik narodnog religijskog pokreta.
Istovremeno, drugi tok preneo je “Zohar” u hrišćansku Evropu putem kojeg se rađa i zapadni hermetizam, savremeni okultizam.
Svakako ono što je zadivljujuće kada se osvrnemo na više od 8 vekova istorije jeste koliko je onoga što danas nazivamo kabalom nastalo zahvaljujući malim krugovima fokusiranih ljudi, na konkretnim mestima i tokom relativno kratkih vremenskih razdoblja: Provansa (Provence), Đirona (Girona), Kastilja (Castilla), Safed. Otuda sâmo ime bila je tek prva iskra za sve ono što je na bazi toga potom nastajalo kroz pomenuti niz vekova. Kabala, ta “primljena tradicija“, bila je polemička tvrdnja. Istorijski posmatrano, kabala nije samo tradicija primanja, već je ona i tradicija fokusiranja imaginacije, intencije spram cilja koji je u vremenu možda dalek ali intuitivno dovoljno jak da se vremenom u njega uloži sasvim dovoljno mentalne snage da on oživi: knjiga pisana drevnim glasovima, sistem izgrađen u malim krugovima i mitova stvorenih da bi se objasnile katastrofe.
Udovica u Avili možda nije mogla da razreši svako pojedinačno pitanje, ali istorija će se za to pobrinuti. Naravno.
