/ “Voda, voda” – izgubljeni ste! /
ויאמר
לא תוכל לראת את פני
כי לא יראני האדם וחי
Ва’јомер: ло тухал ли’рот ет панај ки ло јирани ха’адам ва’хај
И рече: Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив
Postoji taj jedan stih u jevrejskoj “Bibliji” (TaNaH, תנ”ך), tačnije u “Knjizi Izlaska” (Šemot, שמות), a koji je tu, pre svega, da nas sve upozori kada je to čovek u obavezi da zastane, kao ukopan, i bez pogovora posluša ono što mu je u tekstu naloženo da (ne) čini. Reč je, kao što čitamo, o delu gde Bog jasno govori Mojsiju (Moše, משה), čoveku za kojega se kaže da je bio bliži nebu nego iko drugi, te čak njemu kao takvome On (Ha’Makom, המקום) kazuje: “Nećeš moći videti lice moje, jer ne može čovek mene videti i ostati živ“. Dakle, nijedan čovek… pa čak ni Mojsije. I upravo se tu otvara pitanje kojem su se drevni mudraci iznova i iznova vraćali: ako neposredno gledanje u Božansko može čoveka usmrtiti, šta se onda događa onome ko je dovoljno nepromišljen da tô ipak pokuša?
Otuda postoji jedna zabeležena priča koja na to pitanje daje kakav-takav odgovor…
To je jedna od najneobičnijih priča u čitavoj jevrejskoj verskoj književnosti.
Nju prvi put je nalazimo u “Tosefti” (תוספתא), zbirci rabinskih učenja nastaloj približno oko III veka, a potom i u malo uređenijem obliku u potonjem vavilonskom “Talmudu” (Talmud Bavli, תלמוד בבלי) u traktatu “Hagiga” (תוספתא חגיגה) u kojem se govori o četvorici mudraca koji su pristupili Pardes-u što je već prva reč kod koje valja zastati i ukratko je analizirati, jer (akronim) PaRDeS (פרד״ס) nije izvorno hebrejska reč – to je pozajmljenica iz staropersijskog koja je proistekla iz reči paridaijda (باغ ایرانی) a koja je označavala poseban, ograđeni, prostor, odnosno zidom obuhvaćeni vrt ili kraljev privatni park. Posed vladara. Ova reč je, potom, prešla u grčki jezik u formi paradejsos (παράδεισος), te odatle, posredstvom grčkog prevoda jevrejske “Biblije“, i u mnoge druge evropske jezike, pa samim time i u engleski koja tamo tada postaje reč paradise – raj. Sâma reč, dakle, već u sebi nosi sliku zida iza kojega se nalazi nekakav vrt: prostor koji je ograđen i kao takav izdvojen iz sveta i u koji se ne ulazi bez izričitog dopuštenja. Zato upravo na tom mestu ona [reč] dobija jedno još dublje značenje, te pardes tako postaje i ime za skriveni svet Božanskih tajni, za oblast koja će u kasnijoj jevrejskoj mističnoj tradiciji biti povezivana s vizijama Božanskih Kočija (Merkava, המרכבה), prestolja i onim opasnim područjima mističkog viđenja u kojima granica između spoznaje i uništenja postaje gotovo neprimetna i zato, kao takva, važi za veoma opasnu.
Obzirom na to da diskutujemo o Bogu koji je skriven, mi o njemu jedino promišljamo u simbolima i alegorijama koje neretko umeju da nas dovedu do apsurda i racionalnog slepila, ukoliko ne pazimo na ono šta i kako činimo. Zbog toga primenjujemo hermeneutski model poznat pod akronimom ПаРДеС (פרד“ס) kojim tekst razvrstavamo prema specifičnim nivoima razumevanja:
פשת
пешат
базични ниво дословног тумачења текста
רמז
ремез
одвајање алегоријског, односно метафоричког смисла
דרש
дераш
обраћање пажње на морални аспект
סוד
сод
проналажење и потенцирање скривених садржина
.
Uočljiva je i paralela koja postoji između pardes modela i kabalističke ideje o četiri sveta kroz koje se postojanje paralelno prostire i odvija. Tako je prvi, bukvalni, sloj teksta pešat uporediv s našim fizičkim, materijalnim svetom (olam asija, עולם עשיה); remez sa svetom oblikovanja (olam jecira, עולם יצירה); deraš sa svetom stvaranja (olam brija, עולם בריאה); sod sa svetom sâme božanske emanacije (olam acilut, עולם אצילות). Idemo li još dublje, a ovde to svakako moramo činiti u smislu priprema za ono što sledi, dodatnu paralelu povlačimo i sa svojevrsnim kabalističkim nivoima duše, koji su takođe kompatibilni s četvorostrukim sistemom pomenute hermeneutike, što će biti vidljivo i tokom čitanja knjige Zohar.
Tako je:
• пешат srodan нефешу (נפש) – duši ili nižem sopstvu
• ремез руаху (רוח) – duhu, svesnom biću
• дераш нешами (nešama, נשמה) – višem sopstvu
• сод, kao najviši, srodan je хаји (haja, חיה), može se uporediti s boravkom u primordijalnoj iskri (šahut, שהות), odnosno s činom prigrljivanja sâmog Boga (devekut, דבקות), što se smatra vrhuncem uzvišene predaje koja se u obrisima može osetiti tokom molitve (tefila, תפילה).
Dakle, četvorica njih, mudraca, ušlo je u taj Vrt (Gan, גן):
שמעון בן עזאי Šimon ben Azaj;
בן זומא Ben Zoma;
אחר Aher, odnosno čovek kojeg predanje zna samo kao “Drugi“;
עקיבא בן יוסף rabi Akiva (ben Josef).
.
Ali pre nego što su ušli, Akiva ih je sve upozorio i to njegovo upozorenje zvuči gotovo jezivo upravo zbog te svoje jednostavnosti, jasnosti.
On im je rekao tada:
Када стигнете до камења од чистог мермера, немојте узвикнути: “Вода, вода“, јер мермер ће блистати попут воде; а ако оно што изгледа као вода помешате са сâмом водом, ако привид узмете за стварност, ако у том простору допустите сопственим очима да вас преваре – изгубљени сте!
Ако би се појавио неко недостојан да своје очи спусти на Kраља у његовом сјају, анђели би на вратима пореметили његова чула и његове мисли. И када би му рекли: “Уђи” и он то учинио, истог момента би га шчепали и бацили у усијану реку лаве. А на капијама шесте палате изгледало би му као да се стотине хиљада и милиони водених таласа сручују на његову главу иако тамо нема ни једне једине капљице воде, већ само етерично светлуцање мермерних плоча.
Али када би упитао анђеле шта значе сви ови таласи, они би се камењем бацили на њега и узвикнули: “Несрећниче, чему ти служе очи ако не видиш? Да ниси од оних који се клањају Златном телету и који су недостојни да виде Kраља у свој његовој лепоти?”
Зато нека ово буде знак за сва времена и опомена свима да пред капијама шесте палате буду обазриви.
“Književnost Hehalota i Merkave” (Seferot Hehalot ve’Merkava, ספרות ההיכלות והמרכבה)
Ovo očito nije bilo samo upozorenje o nekakvoj optičkoj varki, ne, već je u tom upozorenju bila vešto skrivena čitava jedna dublja mistična po(r)uka:
.
.
Sada ćemo videti šta se dogodilo svakome od njih ponaosob pošto su kročili u Vrt, jer “Talmud” za svakoga od njih beleži sudbu koja ih je strefila i na to pridodaje prigodan stih iz Pisma kojim ta njihova sudbina biva zapečaćena. Počnimo tako od Ben Azaja koji je pogledao – i umro. Video jê… i tô što je video bilo je više nego što je njegovo telo fizički moglo u svom prisustvu podneti, pa je tako čin gledanja postao Ben Azajev kraj. Njemu se tako dodeljuje stih 116:15 iz “Psalama” (Tehilijm, תהילים) koji kaže:
יקר בעיני יהוה המותה לחסידיו
Јакар бе’ејнеј Адонај ха’мавта ла’хасијдајв
Драгоцена је у очима Господњим смрт верника његових
.
Ben Zoma je takođe pogledao, ali Ben Zoma nije umro poput Ben Azaja ali se samo um njegov tada izlomio u paramparčad. Njemu je tako izrečen stih 25:16 iz “Priča Solomonovih” (Mišlej, משלי) koji je gotovo surovo svakodnevan u poređenju s onime što mu se zbilo jer on je pronašao ono najslađe ali tada nije umeo da se iskontroliše i zaustavi, te ono što mu je u tom trenu bilo slatko tada mu je istovremeno postalo i otrovno:
דבש מצאת אכל דיך פן־תשבענו והקאתו
Дваш мацата ехол дајеха пен тисбаену ва’хакето
Кад нађеш мед, једи га колико ти је довољно да се не би прејео и онда повраћао
אריך אנפין
Арих Анпин
Велико Лице
.
Onda dolazi Aher, tzv. “Drugi“, onaj čije je pravo ime bilo je Eliša ben Abuja (אלישע בן אבויה) koji je, nekada, bio veliki učitelj. Čak je i rabi Mejir (מאיר), jedan od najvećih znalaca i mudraca rabinske tradicije, učio kod njegovih nogu. Ali kada je Eliša pogledao u Pardes, ono što je tamo video nije ga usmrtilo, niti mu je slomilo um kao Ben Zomi, ne… već mu je skršilo veru. “Talmud” to opisuje svojim neobičnim, gotovo zagonetnim jezikom: “on je ‘isekao izdanke‘ i postao jeretik“. I tu se Vrt ponovo pojavljuje kao više od obične slike, a onaj koji je ušao u Božanski Vrt (Gan Ila’a, גן עלאה) “istrgao je njegove mlade izdanke“. Kao da je ono što je trebalo da bude Vrt Spoznaje postalo mesto njegovog raskida sa sâmom verom, te nakon toga ni predanje više nije moglo ni da izgovori njegovo pravo ime te se nadalje govoreći o njemu jednostavno pisalo: onaj “Drugi“ (Aher, אחר).
.
I konačno dolazimo i do rabi Akive, o kojem tekst pripoveda bez gotovo ikakvih literarnih ukrasa. Tiho i sasvim jasno, zapisano je: “Ušao je u miru i izašao u miru“. Od njih četvorice samo je jedan čovek ušao u Vrt i iz njega izašao čitav i, bar naizgled, neoštećen. Zato se sada moramo vratiti na početak ovoga teksta i na stih iz “Knjige Izlaska“: “Ali nećeš moći videti lice moje, jer ne može čovek mene videti i ostati živ“. Dakle, priča o Pardesu ne ponavlja samo to upozorenje, već ga stavlja na probu u smislu:
· jedan od četvorice umire;
· drugi biva skrhan;
· treći postaje “drugi”;
• dok rabinsko predanje Akivu čuva kao izuzetak od pravila, kao:
.
I upravo tu, na samome kraju ove priče, nastupa istorijska ironija koja ovoj priči daje gotovo paradoksalan svršetak, jer upravo poslednji pomenuti Akiva, baš onaj koji se iz Pardesa vratio u miru, kasnije će umreti od ruku Rimljana, izgovarajući svoje molitve u času nastupanja vrlo nasilne smrti: onaj koji je jedini umeo da gleda u mermer, a da ga ne zameni za vodu, onaj koji je prošao kroz Vrt i video ono što je bilo skriveno i vratio se čitav – njega nije ubila vizija.
