/ Onaj koji čini da nešto bude /
.
שויתי יהוה לנגדי תמיד כי מימיני בל אמוט
Шивити Адонај ле’негди тамид ки мијмијниј бал емот
Адонај је увек преда мном, јер ми је Он с десне стране да не посрнем
.
U jevrejskoj “Bibliji” (TaNaH, תנ”ך) Bog (ה) se najčešće ne označava jednostavno kao “Bog“, niti nekim drugim sinonimom, već se teži da se On imenuje vlastitim, ličnim Imenom, onim koje se u ovom slučaju piše u formi JHVH יהוה. Tako ova četiri slova predstavljaju ono što se danas najčešće naziva i Tetragramatonom τετραγράμματον, odnosno: “Четверословцем“, iliti Именом сачињеним од четири слова. No, ovde je glavni problem taj što mi, zapravo, ne znamo i skoro pa ni ne možemo do kraja biti sigurni kako su drevni Izraelićani tačno izgovarali ovo Ime svih Imena jer, kao što ste možda do sada čitajući tekstove na ovom sajtu i primetili, u Njegovom izvornom zapisu nema oznaka za samoglasnike već se radi samo u suglasnicima. Naime, hebrejski jezik (ivrit, עברית) kao i njegov prateći alefbet (alefbet ivrij, אלף־בית עברי) sačinjen je, u svojoj osnovi, od konsonantnog pisma, te kao takav on ne koristi vokale na način kako se to obično radi u većini indoevropskih jezika koji su ljudima zapadne hemisfere ponajviše poznati.
U hebrejskome, pak, kao i u arapskom ili etiopskom, neka slova pre mogu poslužiti kao nagoveštaji određenih vokalnih glasova, ali se od, pre svega, pismenog čitaoca očekuje da on reči prepozna na osnovu njihovog konsonantskog kostura, bez upotrebe bilo kojih vokala. To, zapravo, i nije tako teško kao što zvuči ali jedino pod uslovom da se hebrejski do određene mere dobro poznaje:
ו Vav, V – može poslužiti kao “u“, “v“;
ה He, H – kao “a“, “e“, “o“;
ע Ajin, A – kao “a“, “o“;
י Jud, J – “i“, ili “j“.
Većina ljudi u okviru svojih maternjih jezika kojima svakodnevno barata, a u našem slučaju srpskog, ne bi imala ni najmanjih problema da određene reči i njihova značenja prepozna isključivo na osnovu malopre pomenutog konsonantskog kostura, jer:
ПиШи Као ШТо ГоВоРиШ, ЧиТаЈ Као ШТо Је НаПиСаНо
Ali tako bi bilo sve dok ne bi naišli na reč koju baš i ne srećemo svakodnevno i koja, samim time, nije u našem svežem sećanju, poput:
.
U nekom trenutku tokom duge istorije jevrejskog naroda, a posebno tokom tzv. “međuzavetnog biblijskog razdoblja“ među Jevrejima je postalo tabu (svakodnevno) izgovarati lično Božje Ime. Stoga bi, na primer prilikom glasnog čitanja “Biblije“, Tetragramaton zamenjivali određenim titulama poput Adonaj (אדני) – “moj Gospod“, ili Ha’Šem (השם) – “Ime“. Kao što iz prve ruke vidimo i svedočimo ove okolnosti se do današnjih dana nisu promenile zbog čega je taj originalni izgovor Božjeg Imena s vremenom postao, prirodno, zaboravljen i potisnut te je, sasvim logično i razumljivo, mutirao u neke druge varijacije izgovora i tumačenja vokalizacije. Ali kada je, potom, nastajala grčka “Septuaginta” (He Metafrasis ton Hebdomekonta, Ἡ μετάφρασις τῶν Ἑβδομήκοντα), odnosno prvi veliki prevod jevrejske “Biblije” s hebrejskog na grčki jezik, pisari su se našli pred ozbiljnim pitanjem:
kako Tetragramaton preneti, odnosno prevesti u grčki jezik, a da se pritom ne podstakne njegovo izgovaranje?
Tako je standardni prevod tada dobio grčko Ime:
κύριος
Куриос, Кирјос
Господ
Papyrus Fouad 266
Međutim, pojedini rani i fragmentarno sačuvani rukopisi “Septuaginte” pokazuju da je u početku postojala izvesna raznolikost pristupa i u grškom jeziku po ovom pitanju Imena. Ovde su nam od enormne pomoći određeni sačuvani fragmenti papirusa (Papyrus Fouad 266, 8HevXIIgr) u kojima je Tetragramaton unutar grškog prevoda zapisan izvornim hebrejskim alefbetom, dok je ostatak teksta bio preveden na grčki jezik grčkim alfabetom i prema svedočenju hrišćanskog teologa i crkvenog oca svetog Jeronima Stridonskog ova dualna praksa prevođenja trajala je najmanje do IV veka. No očigledno je da je ona izazivala i određenu zabunu među grčkim, ali i drugim čitaocima koji su ova hebrejska slova, a koja su se naizgled i gotovo nioktuda pojavljivala u tekstu, apsolutno pogrešno čitali kao grčka slova, te je tako je, sticajem okolnosti, Stvoritelj Vasione nakratko postao Pipi:
יהוה
πιπι
Pi-Jota-Pi-Jota
Ipak već do srednjeg veka jevrejski pisari razvili su sistem kojim su u tekst i prepisivanje “Biblije” počeli sistematski da umeću oznake za samoglasnike, jer umesto da alefbetu dodaju čitav niz dodatnih slova što bi verovatno znatno povećalo količinu mastila i pergamenta potrebnog za ispisivanje jednog svitka i što bi zaprljalo svetost teksta koji ni po koju cenu ne sme biti menjan niti bilo kako korigovan, oni su razvili sistem dijakritičkih oznaka nazvan nikud (ניקוד). Umetanjem tih tačaka i crtica ispod, iznad, ili unutar određenih slova, odnosno suglasnika, označavani su samoglasnici koji tačno određuju čitanje i značenje svake zapisane reči i tada je postala uobičajena praksa da se pri pisanju Tetragramatona יְהוָה uz njegova četiri konsonanta dodaju vokalske oznake iz reči Adonaj אֲדֹנָי, kao praktični podsetnik dâ čitalac pri glasnom čitanju umesto Božjeg Imena treba da izgovori upravo taj termin. Međutim, jedna nesrećna posledica ove prakse bila je ta što je svaki čitalac koji nije poznavao ovu konvenciju sada mogao ova četiri konsonanta iz Božjeg Imena i vokale iz reči Adonaj neoprezno spojiti u jednu novu, hibridnu reč i pročitati je kao Јехова. Upravo je iz toga, tokom XVI veka, proizašla kasnija evropska tradicija kada je Vilijam Tindejl (William Tyndale) objavio svoj engleski prevod jevrejske “Biblije” i Tetragramaton je u njemu bio prenesen latiničnim slovima – Iehouah. No tokom narednih decenija slovo I postepeno je prelazilo u J; dok je U postajalo slovo V, jer se i sâm engleski jezik iz svojih istorijskih razloga postepeno dalje menjao i razvijao, te je na kraju je oblik Yehovah (Jehova) postao najrasprostranjeniji način označavanja Božjeg Imena u engleskim prevodima “Biblijama“. I upravo je taj oblik i ostao u upotrebi među mnogim hrišćanskim denominacijama sve do današnjih dana, iako je gotovo izvesno da to nije bio način na koji su drevni Izrailjci izgovarali ovo Ime Božije.
Najbolje pretpostavka savremene nauke jeste ta da se Tetragramaton izvorno izgovarao Yahweh, odnosno, prema srpskoj transkripciji, Јахве. Oblik Jah (יה) predstavlja skraćenu formu Imena koja se pojavljuje u hebrejskoj “Bibliji“, naročito u “Psalimima” (Tehilijm, תהלים). Izraz Aleluja (הללויה) znači: “Hvalite Jaha“ (Alelu-Ja(h)), odnosno “Hvalite Gospoda“. A taj skraćeni oblik pojavljuje se i kao čest sastavni deo mnogihličnih imena, tako, na primer:
• ime Елијаху אליהו, koje je u srpskom jeziku poznato kao Илија, znači “Јах је мој Бог“;
• ime Јирмејаху ירמיהו, na srpskom Јеремија, znači “Јах ће васпоставити“;
• ime Јешајаху ישעיהו, na srpskom Исаија, znači “Јах је спасење“;
• ime Нетанјаху נתניהו, na srpskom Божидар, znači “Јахов дар“.
A sećate se kako su se najraniji rukopisi “Septuaginte” razlikovali u načinu na koji su prenosili Tetragramaton? Postoji još jedna zanimljiva varijanta. Naime u fragmentu “Knjige Levitske” (Va’jikra, ויקרא), iz korpusa 4Q120 “Svitaka s Mrtvog mora” (Megilot midbar Jehuda, מגילות מדבר יהודה) Ime Božije preneseno je kao Iav. Čini se da je reč o još jednom skraćenom obliku Božjeg Imena koje je fonetski transliterovano u grčko pismo te i otuda možemo biti poprilično sigurni da je prvi samoglasnik, odnosno vokal “a” i da je to predstavljao prvi slog Imena. Ostatak je, međutim, mnogo teže rekonstruisati.
4Q120, fragment 20, I vek p.n.e, prikazuje porciju stiha 26-28 “Knjige Levitske”
.
S druge strane, jedan od najvažnijih tragova koji nalazimo več je unutar sâme “Biblije“, u trećem poglavlju “Knjige Izlaska” (Šemot, שמות), onda kada Mojsije (Moše, משה) pita Boga:
הנה אנכי בא אל־בני ישראל ואמרתי להם
אלהי אבותיכם שלחני אליכם ואמרו־לי מה־שמו מה אמר אלהם
Хине Анохи ва ел бене Јисраел ве’амартиј ла’хем:
“Елохеј Авотејхем шлаханиј Елејхем”, ве’амру ли ма шемо, ма омер елехем?
Ако одем к синовима Израиљевим и кажем им:
“Бог отаца ваших посла ме к вама“, а они ме запитају како му је име, шта да им кажем?
3:13
Na šta mu Bog odgovara:
אהיה אשר אהיה
Ехеје Ашер Ехеје
Ја сам Онај Који Јесам/Који ће Бити
Оdnosno, doslovnije i gramatički otvorenije: “Ја-Сам-Који-Јесам“. “Тако кажи синовима Израиљевим: Ја-Јесам ме посла к вама“. A zatim Bog nastavlja i kaže Mojsiju: “Овако кажи синовима Израиљевим: ‘Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама.’ То ми је име довека и спомен од колена до колена“. Ovaj odlomak zvuči pomalo neobično zato što počiva na svojevrsnoj igri reči u hebrejskom jeziku. Nagoveštava da Božje Ime potiče od istog semitskog korena kao i Ehejeh, odnosno od glagolskog oblika koji u prvom licu znači “Ja-Jesam“, “Ja-ću-Biti“. To je jedini glagolski oblik istog korena koji se, prema ovoj rekonstrukciji, fonetski i gramatički uklapa u oblik JHVH:
היה
Хаја
Бити
אהיה
Ехејех
Ја Јесам
יהוה
ЈХВХ
Јахве
.
Dakle, JHVH kao treće lice jednine nesvršenog vida kauzalnog oblika. Drugim rečima: “Onaj koji čini da nešto bude“, odnosno “Onaj koji uzrokuje postojanje“. Taj bi se oblik mogao izgovarati kao Jahve (Yahweh). I to bi, naravno, bilo jedno izuzetno prikladno Ime za svemoćnog Tvorca. Imalo bi još više smisla da Mojsije Izrailjcima govori o Bogu u trećem licu – “Onaj koji čini da bude“ – nego dâ jednostavno ponavlja prvo lice kojim se Bog sâm predstavlja formulom “Ja-Jesam“. Štaviše, ovakvu rekonstrukciju dodatno podržava svedočanstvo i hrišćanskog teologa Teodorita Kirskog (Θεοδώρητος ὁ Κύρρου) koji je u V veku izvestio da su Samarićani (Šomronijm, שומרונים) Tetragramaton izgovarali kao Iave (Iαβε), odnosno oblikom reči koja veoma nalikuje transliteraciji imena Jahve. Ako je to svedočanstvo tačno, ono bi značilo da se izvorni, ili pak njemu veoma blizak, izgovor Božijeg Imena očuvao tokom više vekova, čak i nakon što je njegovo javno izgovaranje postalo tabu pri glavnim tokovima jevrejske tradicije.
Ipak, uz sve prethodno navedeno, treba ipak reći i sledeće: ova rekonstrukcija Imena Božijeg i dalje ostaje kao jedna od pretpostavki. Čvrsta, ali i dalje samo pretpostavka i nikako ne apsolutna filološka izvesnost. Na kraju, jedan od glavnih razloga zbog kojih toliko savremenih naučnika koristi oblik Jahve vrlo je praktičan:
Korisno je imati vlastito, lično ime za avramskog Boga, naročito u raspravama koje obuhvataju i bogove drugih religija.
Svakako da postoje i druge predložene rekonstrukcije, poput Jahuve (Yahuweh), Jahua (Yahuah), Jihve (Yihweh), Jahu (Yahu), ili Jaho (Yaho), ali sve su one, zapravo mnogo manje verovatne opcije.
