/ Dovoljno neobično da oduševi, dovoljno udaljeno da niko sa sigurnošću ne može znati… /

.

Godine 1962. jedan jevrejski učenjak po imenu Norman Golb (נורמן גולב) proveravao je hrpu nesređene građe ali i raznih drugih fragmente iz gomile koja potiče iz Kairske genize (Genizat kahijr, גניזת קהיר), odnosno zbirke dokumenata srednjovekovne sinagoge u starom Kairu, kada je sasvim slučajno naišao na dokument koji nikada ranije nigde nije bio ni katalogizovan, niti na bilo koji drugi način zaveden. Reč je o svojevrsnom pismu kojim se beleže prikupljeni novčani prilozi a koje je potpisalo jedanaest odraslih muškaraca, Jevreja, no ono što je inicijalno alarmiralo Golba jeste to što se među svim tim potpisima nalazi se i šest imena koja uopšte nisu jevrejska. Štaviše, u donjem levom uglu, drugom nekom rukom i drugim pismom, neko je dodao jednu jedinu reč ali ispisanu turkijskim runama. Kako ju je pročitao Omeljan Pricak (Омелян Иосипович Пріцак): “Hokurum“, odnosno “pročitao sam” – što je u ono vreme bila neka vrsta birokratskog pečata odobrenja kojim je, u ovom slučaju, službenik označio da je pročitao ovaj jevrejski apel za pomoć i overio ga baš tim runama jer je radio na strani jednog carstva za koje verovatno nikada niste čuli. Ili ste, pak, čuli samo jednu jedinu stvar o njemu a koja vam se urezala u dugoročnu memoriju: dâ su njegovi kraljevi bili Jevreji.

Ali moramo ići redom, jer priča koju većina ljudi danas pretpostavlja da zna započinje ovako:

U ranom srednjem veku, jedan paganski stepski kralj pozvao je rabina (רבי), sveštenika i imama (إمام) i nakon pažljivo organizovane i priređene verske s ciljem da se za jednu od tri kralj odluči, on bira da u judaizam (jahadut, יהדות) preobrati celo svoje kraljevstvo. Dva veka je postojalo ovo jevrejsko carstvo na Volgi, a onda je, gotovo iznenada, netragom nestalo.

A neki “poznaju” i “drugu priču”: dâ Jevreji istočne Evrope potiču upravo iz tog carstva, a ne od drevnih Izrailjaca (Jehudijm, יהודים).

Prva priča je i dalje je predmet ozbiljnih rasprava među savremenim istoričarima, uključujući i jednog koji tvrdi da se to sve nikada nije dogodila; dok je druga priča slepa ulica, mrtva. No iako ju je genetika upokojila, ona i dalje uporno nastavlja da, poput kakvog izvitoperenog zombija, baulja naokolo i širi dalje zarazu. Ali evo šta zapravo znamo, te počnimo od carstva o kojem je reč, jer njegovo postojanje gotovo niko ni ne osporava.

Staro persijsko delo “Farsnama” (فارسنامه) Ibn Al Balhija (ابن البلخی) opisuje prestolnu dvoranu sasanidskih šahova, gde su pored prestolja bile još tri posebne i stalno spremne stolice:

• jedna je bila za cara Kine;

• jedna za cara Vizantije;

• jedna za kralja Hazara.

.

Od 650. godine pa sve do 960-ih Hazarsko carstvo kontrolisalo je stepu u prostoru između Crnog i Kaspijskog mora te ubiralo danak od nekih 40ak naroda koji su na tom prostoru živeli, odnosno oporezivali trgovinu preko polovine jednog kontinenta. Njegova prestonica, Atil (Itil), na donjoj Volgi, bila je grad uglavnom sastavljen od šatora, u kojem je kraljeva palata bila jedina građevina od opeke. U Atilu je živelo više od 10.000 muslimana, postojalo je oko 30 džamija i sud sastavljen od sedmorice sudija: dvojice za muslimane, dvojice koji su presuđivali prema zakonima u “Tori” (תורה), dvojice za hrišćane i jednog za pagane.

Istovremeno, bilo je i dvojice kraljeva:

𐰴𐰍𐰣 Kagan (Hagan) koji je bio svêt i nepojavan, odnosno pojavljivao se jednom u četiri meseca;

Khagan Bek (Beg) koji je upravljao državom, predvodio vojsku.

Dok je novi Kagan postavljan “davljenjem” – gušili bi ga svilenim kanapom gotovo do smrti, a zatim bi ga, u takvom jednom diliričnom stanju na granici između života i smrti, pitali koliko godina želi da vlada. Ako bi poživeo duže od broja godina koji je sam naveo, ubijali bi ga.

Ko onda, zapravo, predvodi tezu da su ti ljudi, Hazari, bili Jevreji? Ili bili jevrejske vere? Ponajviše Arapi. Al-Masudi (علی بن حسین مسعودی), pišući oko 943. godine, navodi: “Kralj, njegov dvor i svi pripadnici hazarskog naroda ispovedaju judaizam“. Prema njemu, kralj se preobratio u vreme Haruna Al-Rašida (هارون الرشيد) oko 800. Potom Istahri (استخری) dodaje i institucionalno pravilo: “samo onaj koji se javno izjasnio kao Jevrejin može zauzeti presto“. Dok je Ahmed Ibn Fadlan zapisao je i: “Hazari i njihov kralj, svi su Jevreji“, a možda i najraniji svedok kojem se može pouzdano odrediti i konkretan datum jeste hrišćanski monah Kristijan Stavelot negde između 865. i 880. godine. Otuda tako imamo hor različitih glasova po ovom pitanju, pored i jevrejske građa na ovu temu koja je imala šta važno da kaže, a koja se, slučajno ili ne, uglavnom i ne pominje u današnje doba.

U Kordobi je tokom 950-ih Hasdaj Šaprut (חסדאי אבן שפרוט), najmoćniji Jevrejin islamskog Zapada, čuo glasine o jevrejskom kraljevstvu te napisao i pismo njegovom kralju, koje je kroz istoriju ostalo sačuvano kao važno svedočanstvo:

Живимо у дијаспори и немамо никакву власт у својим рукама…

Али када смо чули за мог господара, краља, подигли смо главе.

Вратила нам се нада.

Odgovor od kralja, koji se potpisao kao Josef (יוסף), stigao je oko 955. godine u kojem piše da je njegov predak Bulan (בולען) odabrao judaizam nakon upriličene rasprave između predstavnika tri velike religije. Kasniji kralj, Ovadija (עובדיה), podigao je mnoge sinagoge i škole i podučavao sâmoga kralja “Tori” (TaNaH, תנ”ך), “Mišni” (משנה) i “Talmudu” (תלמוד). Josef piše kao vladar velike sile, koji sedi na ušću Volge i tvrdi da zadržava Ruse, te vrle vikinške ratnike i trgovce koji su plovili rekama ka jugu. Međutim u svemu ovome postoji problem na nivou cele ove priče, jer ništa od ovih dokumenata nije izvorno nije sačuvano – otuda pomenuta korespondencija postoji samo u prepisima prepisa, a prvi je štampan 1577. Najpotpuniji rukopis pomenutog Josefovog odgovora prošao je kroz ruke Avrahama Firkovica (אברהם בן שמואל), sumnjivog kolekcionara iz XIX veka koji je bio uhvaćen u falsifikovanju datuma na krimskim nadgrobnim spomenicima. Ipak, paleografi taj rukopis i dalje datiraju u XIII vek, dakle mnogo pre Firkovica. Ali senka time ipak nije otklonjena.

Pomenuta Kairska geniza već je iznedrila i drugi jevrejski iskaz, koji je Solomon Šehter (שניאור זלמן הכהן שכטר) objavio 1912. godine: anonimni hazarski Jevrejin takođe se obraća istom Hasdaju, ali ova verzija je drugačija. Jevreji koji su bežali od progona naselili su se u Hazarskoj zemlji i posle nekog vremena, prirodno, stupili u mešovite brakove dok su zadržali samo ritual obrezivanja (brit mila, ברית מילה) kao stari znak Saveza, dok su drugi držali i Šabat (שבת). Zatim se jedan jevrejski vojskovođa pokazao moćnim na maču i uzdigao do komandanta, ali ga je njegova žena Sara (שרה) vratila verskom životu.

Susedni kraljevi su protestovali, jer šta znači ići ka veri Jevreja, naroda koji su pod vlašću svih drugih naroda?!

Rasprava je došla do mrtve tačke, sve dok se hazarski kneževi nisu nečega dosetili:

Гле, постоји пећина у долини Тизула.

Изнесите нам књиге које се тамо налазе и објасните нам их.

Iz zemlje se pojavilo Mojsijevo petoknjižje, prvih pet knjiga “Biblije“, poznato i kao jevrejska “Tora“, što jeste bio ultimativni simbol, odnosno znak povratka kraljevstva veri, a vojskovođa je krunisan kao kralj Sabriel (סבריאל) – priča u kojoj dokazni tekstovi izlaze iz sâme zemlje. No razlog zbog kojeg se svega ovoga iko seća nije u pismima, koja gotovo niko nije čitao, već je razlog knjiga “Kuzari” (Sefer Ha’Kuzarij, ספר הכוזרי), filozofski dijalog Jehude Halevija (יהודה בן שמואל הלוי) iz 1140. godine koji oblikovan oko priče o preobraćenju hazarskog kralja. Dakle, književnost je Hazare učinila trajnim delom jevrejskog kolektivnog sećanja. Što se tiče datuma, tu imamo 740. godinu prema Haleviju; godinu 838. prema novčiću; ili 861. prema putopisu. Knjiga, novčić i putopis, a samo jedno od ta tri je predmet kojeg danas fizički možemo dotaći. No, počećemo s putopisom.

U leto 861. godine vizantijski misionar Konstantin, kasnije poznat i kao Ćirilo, vodio je raspravu na hazarskom dvoru, a francuski istoričar Cukerman (Constantin Zuckerman) primetio je jedan neobičan detalj koji dele hrišćanski prikazi te rasprave, kao i Šehterovo pismo (Mihtav Šehter, מכתב שכטר): hazarski govornik koji ne poseduje knjige, ali nekako uspeva da Svete knjige proizvedi na zahtev. Zaključak: ta rasprava je vrlo verovatno bila nameštena. Naime, Jevrejski mudraci pripremili su teren pre nego što je hrišćanska delegacija uopšte pristigla, jer dve različite tradicije pamte isto popodne s dvojicom različitih pobednika. U hrišćanskoj verziji Ćirilo preobraća 200 ljudi iz pratnje vladara, ali ne i sâmog Kagana; u jevrejskoj verziji čitavo kraljevstvo tog dana postaje jevrejsko.

A sada i o pomenutom novčiću, jer je godine 837. hazarska kovnica počela je da kuje srebrne dirhame po uzoru na islamski novac, s jedinom razlikom što je na mestu gde je na islamskom novcu pisalo:

مُحَمَّدٌ رَسُولُ ٱللَّٰهِ
Мухамадун Расулу л’Ла
Мухамед је Божји посланик

na ovima drugima pisalo je:

موسى رسول الله
Муса Расул Ала
Мојсије је Божји посланик

Otuda ova ne tako mala razlika za deo istoričara predstavlja dokaz postojanja države koja na sopstvenom novcu objavljuje svoju novu veru. Ali emisija ovih novčića je puštena u opticaj samo jednom, dok su se kasnije hazarske kovanice vratile standardnoj muslimanskoj formuli na njima. Jedan od istoričara upravo taj nagli zaokret tumači kao suprotnost objavi. I tako sve, osim tih pet novčića, nastavlja da ćuti. Zemlja ćuti… Nijedna sinagoga nikada nije identifikovana na prostoru Hazarske države. Sarkel, “beli dom“, kao najbolje istraženo hazarsko arheološko nalazište nije dalo nijedan jevrejski predmet. Jedini nalaz koji nosi bar neki element identiteta jeste bronzana figura konjanika, verovatno paganskog Boga neba. Čak ni Atil, prestonica, nikada nije pronađena, a vodeći stručnjak iz ove oblasti Peter Golden formulisao je sada već uveliko čuvenu misao koju danas često citiraju obe strane:

Упркос огромној количини доказа из писаних извора, археолошки докази о јудаизму тешко су доступни.

Zarad sigurnosti godine 2013. Šaul Stampfer (שאול שטמפפר) s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu (Ha’Universita Ha’Ivrit be’Jerušalajim, האוניברסיטה העברית בירושלים) stavio je svaki od ovih glasova pod lupu i analizirao ih, jedan po jedan. Njegova krajnja presuda nije glasila da je preobraćenje nedokazano, nego da se ono, zapravo, nikada nije ni dogodilo:

· Josifov odgovor – tvrdi Šaul, jeste književni hebrejski prožet arabizmima, s geografijom opsednutom Krimom i poljoprivrednim rajem koji izvrće svaki spoljašnji opis stepe. Zaključuje da ga nije napisao niko u zemlji Hazarskoj;

· Šehterovo pismo – još manje verodostojno. Čudesna pećinska biblioteka i likovi preuzeti iz jevrejske legende: Sara, Sabliel (ime jednog od anđela);

· Čuvena rečenica Ibn Fadlana – nema je u sačuvanim delima o Ibn Fadlanu jer se pomenuti rukopis prekida usred odlomka. Ta rečenica do nas dolazi preko satsavljača teksta koji je radio dva i po veka kasnije. Možda je čak i njegova, ili je delo nekog drugog prepisivača;

· Al-Masudi – iznosi tri tvrdnje koje se mogu proveriti. Stempfer ih proverava i sve tri i sve tri padaju;

· Istahri – nikada ne objašnjava kako je do preobraćenja došlo i pripoveda priču koja veoma nalikuje fikciji.

• A jedini koji je zaista bio u Atilu, Al Mukadasi, pišući oko 985. godine, nije zatekao jevrejskog kralja. Samo je čuo da je taj kralj nekada postojao u zemlji koju je još uvek sažimao kroz tri simbola: ovce, med i Jevreje.

.

Vizantinci, njihovi neposredni geografski susedi, nikada nisu pominjali bilo kakvu jevrejsku Hazarsku državu. Jermeni i Gruzini, još bliži, takođe je nisu pominjali u svojim zapisima. Osam muslimanskih istoričara beležilo je decenije arapsko-hazarskih ratova, no bez ijedne reči o judaizmu. Jedini neposredni izveštaj o ovom regionu iz tog perioda potiče od Salama Prevodica (Salam Al Taržuman, سَلَّام التَرْجُمَان) koji jeste susretao Hazare 842. godine – no ni on ne beleži niti jednu jedinu reč o judaizmu kod Hazara.

Ni vavilonske akademije, kao ni čuveni rabi Sa’adija Gaon (רבינו סעדיה גאון), neko ko bi sasvim izvesno snabdevao ovo kraljevstvo rabinima i prepisima “Talmuda” (תלמוד), takođe ćuti o tome. Kako je moguće da celo jedno kraljevstvo prelazi na drugu veru, na judaizam, a da ni nijedan rabin u Bagdadu to ne beleži. Čak i pergament kojim je ovaj tekst otpočeo, koji Stampfer prihvata kao autentičan, ostaje predmet dalje rasprave zbog svojih šest neobičnih imena na njemu. Pricak ih čita kao hazarsko-turkijski jezički sloj. Drugi učenjaci kao obična imena. On, međutim, dokazuje, prema Stempferu, da su Jevreji živeli u Hazarskoj zemlji, što niko nikada to nije ni osporavao. Odnosno: niko nije sporio da su Jevreji živeli u Hazarskoj zemlji, te pećina u dolini Tizul jeste detalj na kojem obe strane grade svoje argumente. Za Cukermana, ona je otisak prsta stvarnog događaja koji je, kako beleži istorija, dvaput zapamćen. Ali za Stempfera, ona je samo otisak prsta folklorne priče. A u priču, kako vidimo svi ipak veruju jer je to upravo ona vrsta kazivanja koja se lako širi – dovoljno neobična da oduševi, dovoljno udaljena da je niko ne može sa sigurnošću proveriti.

Priča o hazarskom kralju koji je postao pobožan, verujući Jevrejin veličanstvena je priča. Da budemo pošteni, Stempfer ne navodi nijednog falsifikatora niti njegov motiv. Prema sopstvenim rečima, on nije stručnjak za Hazare, a njegov slučaj je kumulativan i negativan. Glavni tok istoriografije ostaje pri svom stavu – dokumenti jesu autentični. Preobraćenje se jeste dogodilo. Knjiga o Hazarima Kevina Bruka (Kevin Alan Brook) “The Jews of Khazaria“, odnosno njeno treće izdanje pojavilo se pet godina nakon Stempferovog rada, a kojeg ovaj potonji uopšte ni ne pominje. Nijednom.

Skeptik je, kako svedočimo, ostao bez odgovora, a obe strane slažu se u dve stvari:

I Jevreji jesu živeli u Hazarskoj zemlji

II Hazarska zemlja gotovo ništa za sobom ostavila nije

Kakvo god da je ovo kraljevstvo onomad bilo, ono se brzo okončalo. Između 965. i 969. godine stigli su Rusi i to upravo oni za koje se Josef hvalio da ih “zadržava”. Svjatoslav I Kijevski zauzeo je Sarkel, a zatim i Atil. Tek dva veka kasnije jedan putnik čita o Saksinu (Saqsin), na mestu stare prestonice, ili makar u njenoj neposrednoj blizini. Čak je i sećanje na jevrejskog kagana nestalo. Slavan narod bez potvrđenih potomaka. Preobraćenje koje se možda dogodilo, a možda i nije. Jedna praznina takvih razmera poziv je upomoć, a u XX veku neko je i prihvatio taj očajnički poziv. Godine 1976. Artur Kestler (ארתור קסטלר), jedan od najpoznatijih pisaca svoga veka objavio je knjigu “Trinaesto pleme” (Ha’Ševet Ha’Šloša Asar, השבט השלושה עשר) gde je izneo svoj aritmetički argument:

Јеврејске заједнице средњовековне западне Европе биле су малобројне, па су милиони Јевреја источне Европе морали доћи однекуд другде.

Једноставно, није било довољно Јевреја на Западу да би се објаснио њихов број па је отуда то “негде другде”, по њему, управо била Хазарска држава.

No ova ideja inicijalno čak ni nije bila njegova, već su je teoretičari rase XIX veka već iznosili u više različitih navrata, otuda je ranije pomenuti Avraham Firkovic, falsifikator nadgrobnih datuma, izgradio svoje “karajimsko-hazarsko poreklo” upravo na ovoj osnovi. Ali treba reći da je ovde Kestlerov motiv bio je suprotan njihovom. Jer ukoliko su aškenazi Jevreji (Jehudej Aškenaz, יהודי אשכנז) zapravo Turkijskog porekla, zaključivao je on, antisemitizam bi postao lišen smisla, zasnovan na zabludi koju dele i ubice i njihove žrtve. Čak je predvideo i mogućnost zloupotrebe svoje teze, napisavši da zna kako bi knjiga mogla biti zlonamerno pogrešno tumačena u smislu poricanja prava Izraela na postojanje. Prava za koja je insistirao da počivaju na međunarodnom pravu, a ne na poreklu.

Ipak, knjigu je objavio. Nije uspelo. I nakon dvadeset godina od objavljivanja, “Trinaesto pleme” počele su ponovo da štampaju antisemitske izdavačke kuće u postsovjetskoj Rusiji.

Učenjak koji je dokumentovao taj kasniji život knjige, Viktor Šnirlman (Виктор Александрович Шнирельман), sažeo je to u jednoj rečenici:

Хазарски мит говори нам много више о руском идентитету него о самим Хазарима.

Na posletku stigla je i genetika da se u ovaj problem istorije umeša. Osnovni problem? Hazari nisu ostavili poznate potomke koje bismo mogli uzorkovati, zato svaki genetski test mora da koristiti zamenu, odnosno populaciju koja bi trebalo da posluži kao njihov predstavnik. Godine 2013. genetičar Eran Elhajik (ערן אלחייק) odabrao je Jermene i Gruzine kao te zamenske populacione grupe za Hazare i zaključio da su istočnoevropski Jevreji judeo-hazarskog porekla. Iste godine Daron Behar (דורון בחר) i 22 koautora odgovorili su mu najvećim istraživanjem koje je do tada sprovedeno o tom pitanju. Dve stotine šezdeset i jedan novi uzorak prikupljen je širom Kavkaza i Volge – upravo s prostora koji je predstavljao stvarni istprijski trag Hazarskog carstva. Rezultat je bio gori od negativnog. Suprotan. Stanovništvo koje danas živi na prostorima na kojima su Hazari nekada obitavali pokazalo se genetski najudaljenijim od aškenaza u poređenju sa svim ispitivanim grupama. Aškenazi se grupišu s drugim jevrejskim zajednicama, kao i sa populacijama Bliskog istoka i jugo-istočne Evrope. Svakako autori priznaju da ne mogu isključiti i mogućnost da postoji trag koji je premali da bi ga njihova studija registrovala, no najoštrija presuda stigla je od samog zagovornika hazarskog preobraćenja. Kevin Brook (Kevin Alan Brook), autor knjige koja brani preobraćenje Hazara kao istorijsku činjenicu, slaže se da je teorija o poreklu završena. Genetski dokazi, piše on, eliminišu čak i mogućnost malog turkijskog hazarskog elementa u savremenoj aškenaskoj populaciji.

Tako su se dve priče konačno razdvojile:

Да ли су краљеви Хазарске земље постали Јевреји?

– То је и даље отворено питање.

Да ли су Јевреји источне Европе потајно Хазари?

– Не. Нису.

To nas, na posletku, i vraća do pergamenta s početka ovog teksta. Jer sve ostalo je sporno: Josefov odgovor može biti falsifikat; Šehterovo pismo može biti najobičniji folklor; novčići s Mojsijevim likom kovani su samo jednom i nikada više; ali u biblioteci u Kembridžu (The University of Cambridge) postoji taj mali list pergamenta na kojem jedanaest Jevreja iz Kijeva moli neke nepoznate ljude da pomognu jednom susedu da otplati dug svoga brata. I to je najstariji originalni dokument na bilo kom jeziku koji nosi ime tog grada. I to je jedini predmet u čitavom hazarskom dosijeu za koji čak i veliki skeptik tvrdi da je autentičan.

Turkijskim runama neko je ostavio jednu jedinu reč, a kako ju je Pricak protumačio kao “znak odobrenja carskog službenika”:

Хокурум
Прочитао сам

ODABIR TEMA