/ Gramatički mehanizam biblijskog proroštva unutar jevrejske misli… /

אל־תירא
Ал тијра
Не боји се

Jedna od upečatljivijih književnih, ali i teoloških, osobenosti biblijskog hebrejskog jezika (ivrit mikraijt עברית מקראית) jeste svojevrsna pojava poznata i kao proročki perfekt (prophetic perfect tense, odnosno ha’avar ha’nevuij העבר הנבואי). Reč je o jedinstvenoj stilskoj figuri u kojoj se budući događaji izražavaju glagolskim vremenom koje pripada prošlosti, odnosno kao da su se već odigrali. Na prvi pogled ovakav način izražavanja može delovati kao gramatička nedoslednost, poput omaške u prevodu teksta, međutim, u okviru biblijske misli reč je svesnom i duboko promišljenom književnom sredstvu kojim se naglašava vid potpune izvesnosi određenih budućih događaja. Drugim rečima, ono što će se tek dogoditi opisuje se kao već izvršeno, jer je iz perspektive Božanskog njegova realizacija apsolutno izvesna, odosno već se i dogodila jedino je mi još uvek svesno ne percepiramo.

Dakle, proročki perfekt (katal קטל) nije tek gramatička neobičnost hebrejskog jezika, već je to odraz specifičnog razumevanja vremena u biblijskoj tradiciji, dok je istovremeno ljudska svest fizički ograničena linearnom percepcijom toka prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Otuda proročki govor polazi iz perspektive u kojoj su Božija obećanja (am Jisrael haj עם ישראל חי) toliko pouzdana da između njihovog izricanja i njihovog ispunjenja praktično ne postoji razlika:

budućnost se, stoga, opisuje kao istorijska činjenica;

a proročanstvo poprima snagu svedočanstva.

.

Ovaj biblijsko-proročki mehanizam prepoznali su još srednjovekovni gramatičari hebrejskog jezika, te je Dejvid K. (David Kimhi) sažeo tû suštinu jednostavnom ali izuzetno preciznom formulacijom kojom je sasvim jasno dâ proročki perfekt nije tek puka jezička igrarija, ne, već izraz teološkog uverenja da Božija reč poseduje toliku snagu da ono što je obećano već nosi karakter ostvarenog. Otuda u jeziku proroka budućnost nije nekakav prostor neizvesnosti, već stvarnost koja je, prema Božijem planu, već zadobila svoje konačno ispunjenje:

Naši rabini, blažene da su uspomene na njih, sledili su u svojim rečima put proroka, koji o onome što će se dogoditi u budućnosti govore jezikom prošlosti. Budući da su u proročkoj viziji videli ono što će tek nastupiti, govorili su o tome u prošlom vremenu i čvrsto svedočili da se to već dogodilo, kako bi pokazali nepokolebljivu izvesnost Božijih reči, Njegovog nepromenljivog obećanja i Njegove blagotvorne poruke koja se nikada neće izmeniti.

Prvi upečatljiv primer proročkog perfekta nalazimo u “Knjizi proroka Jeremije” (Sefer Jirmjahu ספר ירמיהו) u stihu 23:2 i u proročanstvu koje je usmereno protiv pastira Izrailja, odnosno političkih i duhovnih vođa koji su zanemarili narod poveren njihovoj brizi. U ovom odlomku Bog izriče presudu nad onima koji su raspršili stado, a ključnu ulogu u izražavanju te presude donosi nam hebrejski glagol pakadtji פקדתי, upotrebljen u katal obliku perfekta. Na prvi pogled, glagol bi se mogao prevesti kao “posetio sam“, “obratio sam pažnju“, ili “pohodio sam“, ali hebrejski koren pakad פקד poseduje mnogo šire značenje te u zavisnosti od konteksta može označavati “obilazak“, “nadzor“, “proveru“, “pozivanje na odgovornost“, pa čak i “izvršenje presude” ili kazne. Upravo zbog ove višeznačnosti prevodi često biraju izraze poput: “Ja ću vas kazniti“, “Ja ću vas pozvati na odgovornost” ili “Ja ću se obračunati sa vama zbog vaših zlih dela“.

לכן כה־אמר יהוה אלהי ישראל על־הרעים הרעים את־עמי אתם הפצתם
את־צאני ותדחום ולא פקדתם אתם הנני פקד עליכם את־רע מעלליכם נאם־יהוה
Ла’хен кох амар Адонај Елохеј Јисраел ал ха’роијм ха’роијм ет амиј атем ха’пицотем
ет цониј ва’тадихум ве’ло пкадтем отам хинениј фокед алејхем ет роа ма’алелејхем неум Адонај
Зато овако вели Господ Бог Израиљев за пастире који пасу народ мој:
Ви разметнусте овце моје и разагнасте их, и не обилазисте их;
ево, ја ћу вас обићи за злоћу дела ваших, говори Господ

Dakle, ovaj glagol pojavljuje u perfektu iako se Božija kazna još uvek nije dogodila u istorijskom trenutku, odnosno onda kada Jeremija definiše ovo proročanstvo. Tako umesto očekivanog budućeg oblika tekst se ovde služi formom koja gramatički pripada dovršenoj radnji i upravo se u tome najboje oslikava upotrebna vrednost proročkog perfekta: budući događaj prikazuje se kao već svršen čin jer je njegova realizacija potpuno sigurna prema Božijem sudu. Otuda u slobodnijem prevodu smisao ovog odlomka mogao bi se izraziti i na sledeći način:

Зато овако говори Господ, Бог Израиљев, о пастирима који пасу мој народ:
Ви сте расејали моје стадо, растерали га и нисте се бринули о њему.
Ево, ја сам вас већ походио због ваших злих дела, говори Господ.

Ovakav izbor glagolskog oblika donosi više nego snažan retorički efekat, te njime prorok ne upozorava na moguću kaznu, niti iznosi hipotetičku pretnju, već govori kao da je Božiji sud već izvršen i kao da ljudi još uvek nisu postali svesni njegove neizbežnosti. Ovime se autoritet proročke poruke dodatno naglašava, podvlači: budućnost se ne predstavlja kao niz neizvesnih mogućnosti već kao stvarnost koja je u Božijoj odluci već postala nepovratna činjenica. Jeremija 23:2 stoga predstavlja izvrstan primer kako proročki perfekt funkcioniše u praksi gde jedan jedini glagolski oblik uspeva da zaokruži celinu:

• objedini gramatičku dovršenost;

• dâ teološku sigurnost;

• i pruži snažan književni utisak.

.

I upravo zahvaljujući ovoj kombinaciji, čitalac stiče osećaj da prisustvuje objavljivanju presude koja je već zapečaćena na nebeskom sudu, iako njeno istorijsko izvršenje tek predstoji.

Još nekoliko potentnih primera nalazimo i u stihovima 9:6 u “Knjizi proroka Isaije” (Sefer Ješajahu ספר ישעיהו) gde govoreći o budućem mesijanskom detetu, koristi perfekt u rečenici: “Jer nam se Dete rodi“ (julad ילד), jer, kao što već naslućujete, iako se iz istorijske perspektive događaj još nije odigrao, tekst ga predstavlja kao već ostvarenu činjenicu. Slična konstrukcija pojavljuje se i u čuvenom odlomku Isaije 53:5, gde se za Služitelja Gospodnjeg kaže: “Ali on bi ranjen za naše prestupe“ (holal חלל) u okviru proročke vizije stradanja koje je opisano kao zaokruženi događaj, iako se njegovo ispunjenje nalazi u budućnosti u odnosu na sâmog proroka. Na isti način komunicira i Vilamovo (בלעם) proročanstvo u “Brojevima” 24:17 (Bamidbar במדבר): „Izaći će… iz Jakova“ (darah kohav דרך כוכב).

Upotreba perfekta u ovim primerima jasno ne označava prošli događaj, već naglašava nepokolebljivu sigurnost budućeg mesijanskog dolaska:

Klasična hebrejska gramatika dodatno pojašnjava prirodu ovog metafizičkog perfekta u biblijskom hebrejskom jeziku. U znamenitoj “Gesenius-Kautzsch-Cowley” (GKC) gramatici navodi se da ovaj perfekt služi za izražavanje radnji, događaja, ili stanja koje govornik želi da predstavi iz perspektive njihove dovršenosti, bez obzira na to da li pripadaju jasno određenoj prošlosti – protežu se u sadašnjost ili se tek trebaju dogoditi u budućnosti.

Drugim rečima:

odlučujući faktor nije hronološki trenutak događaja, već način na koji ga govornik posmatra,

kao već zaokruženu i ostvarenu celinu.

Pomenuto kapitalno delo (GKC) ističe da ovaj perfekt može opisivati i događaje koji su toliko izvesni i neposredni da ih govornik u svojoj svesti, ponekad krajnje konfuzno, doživljava kao već ostvarene. Ovakva upotreba naziva se i perfectum confidentiae,  iliti pouzdani perfekt. Perfekt izvesnosti. I upravo ovaj oblik svoju najizraženiju primenu nalazi u jeziku biblijskih proroka (nevi’ijm נביאים) zbog čega je dobio i naziv perfectum propheticum – odnosno proročki perfekt. U tom procesu prorok se misaono prenosi u budućnost i promatra događaje kao da su već postali istorijska stvarnost i zatim ih opisuje kao svedok koji govori o onome što je već video i čuo. Neretko je slučaj i da se u istom biblijskom odlomku ovakav perfekt smenjuje s imperfektom čime se dodatno naglašava dinamičnost proročkog izraza i prelazak između vizije budućnosti i njenog narativnog predstavljanja.

Do sličnog zaključka došli su i poznati hebraisti Brus V. (Bruce K. Waltke) i Majkl O. (Michael O’Connor) koji razlikuju dve vrste perfekta koje se odnose na budućnost:

• prvi označava stanje, ili radnju koja se iz sadašnjosti neprekidno proteže u budućnost;

• drugi je od posebnog značaja za biblijska proročanstva, te predstavlja budući događaj kao potpuno završen i samostalan.

Drugi savremeni lingvisti nastavili su dalje da istražuju granice i prirodu ovog fenomena. Neki od njih su (Jacob Klein) pokušali sistematski da identifikuju sve potvrđene primere proročkog perfekta u hebrejskom biblijskom korpusu, dok se drugi (Tania Notarius) nadovezuju na istraživanja Maksa R. (Max Rogland) koji zastupa stanovište da proročki perfekt nije posebna gramatička kategorija već metaforička upotreba prošlog vremena u okviru narativa koji je usmeren ka budućnosti: prošlo se vreme koristi kao književni instrument kojim se budući događaj pripoveda retrospektivno, kao da je već postao deo istorijskog sećanja. No, bez obzira na različite terminološke pristupe kakve smo ovde videli, među savremenim proučavaocima postoji važna saglasnost da proročki perfekt svakako predstavlja jedno od najsugestivnijih stilskih sredstava biblijskog hebrejskog jezika. Otuda njegova funkcija nikako nije da promeni hronologiju događaja, nikako, već da čitaocu prenese snažan utisak njihove apsolutne izvesnosti. Kada prorok govori u prošlom vremenu o onome što tek dolazi, on ne tvrdi da se događaj već odigrao u istorijskom smislu, već da je, kako smo već i rekli, njegova realizacija toliko sigurna u Božijoj promisli da se može opisivati jezikom već ispunjene stvarnosti.

Sa striktno gramatičkog stanovišta, proročki perfekt u biblijskom hebrejskom zasniva se na glagolskom obliku katal קטל, odnosno na sufiksnoj konjugaciji koja u svom osnovnom značenju označava dovršenu, ili perfektivnu radnju i u najvećem broju slučajeva ovaj oblik opisuje događaje koji su već završeni. Na taj način dolazi do karakterističnog pomeranja vremenske perspektive i umesto da se budućnost posmatra kao nešto otvoreno i neizvesno, ona se iz proročke vizije/perspektive prikazuje kao već završena istorijska činjenica. Ovakva upotreba ne menja osnovnu prirodu glagolskog oblika katal te njegova gramatička vrednost ostaje perfektivna: on i dalje prikazuje radnju kao dovršenu celinu ali se ta dovršenost više ne odnosi na prošlost, već na budući događaj koji se sagledava iz perspektive njegovog konačnog ispunjenja.

Trećim rečima, proročki perfekt ne govori kada će se nešto dogoditi, već kako prorok vidi taj događaj – kao potpuno ostvaren, zatvoren i nepromenljiv.

No, vratimo se pomenutoj sufiksnoj konjugaciji katala što znači da se lice, rod i broj označavaju nastavcima koji se dodaju osnovi glagola. Tаkо, na primer, nastavak –ti תי označava prvo lice jednine (katavti כתבתי: “napisao sam“), dok drugi nastavci određuju ostale gramatičke oblike. Ova karakteristika jasno razlikuje katal od oblika jiktol יקטל, odnosno prefiksne konjugacije u kojoj se gramatičke kategorije prvenstveno izražavaju prefiksima ispred glagolske osnove. Iako oba oblika mogu u određenim kontekstima upućivati na budućnost, oni to čine iz potpuno različitih perspektiva. Zanimljivo je i to da se u proročkim tekstovima gotovo nikada ne koristi oblik va’jiktol ויקטל (tzv. vav-konsekutiv ו), koji je karakterističan za narativne delove jevrejske “Biblije” (TaNaH תנ”ך). Ovaj oblik, prepoznatljiv po već pomenutom prefiksu Vav ו i fonološkim promenama koje ga prate, te služi za nizanje uzastopnih prošlih događaja u istorijskom pripovedanju. Njegova funkcija je da pokreće radnju i povezuje događaje u neprekidan narativni tok; nasuprot tome, prorok nema nameru da pripoveda istoriju, već da čitaocu omogući pogled u buduću stvarnost. Upravo zato on bira samostalni katal čija zatvorena i dovršena struktura mnogo snažnije naglašava konačnost onoga što dolazi. Važno je naglasiti i dâ katal ne poseduje nikakav poseban gramatički nastavak koji bi označavao buduće vreme, te za razliku od mnogih savremenih jezika, biblijski hebrejski (ivrit mikrajit עברית מקראית) ne uvodi posebne morfološke oznake kojima bi razlikovao budući, proročki perfekt od običnog perfekta. Otuda buduće značenje proizlazi isključivo iz konteksta i književne situacije, dok sam glagolski oblik ostaje potpuno isti. Upravo zbog toga tumačenje proročkog perfekta zahteva pažljivo čitanje čitavog odlomka o kojem se potencijalno diskutuhe, a ne samo pojedinačne glagolske forme koje se u njemu pojavljuju.

Na sintaksičkom nivou, proročki katal često se pojavljuje u konstrukcijama bez veznika čime se postiže snažan i neposredan stil izražavanja. Neretko stoji i iza veznika ki כי, koji najčešće znači “jer“, “dâ“, “kada” ili “zato što“, kao i uz vremenske odrednice poput ba‘jom ha‘hu ביום ההוא, “u onaj dan“. Upravo ovakvi izrazi pomeraju vremenski centar iskaza u budućnost, iako glagol zadržava oblik karakterističan za dovršenu radnju: sintaksa i širi književni kontekst određuju vremensku orijentaciju iskaza, dok glagolski oblik izražava način na koji se događaj sagledava. U mnogim proročkim odlomcima katal se smenjuje s oblicima jiktol ili va’jiktol, stvarajući na taj način izuzetno složenu verbalnu dinamiku u tekstu, a samim time takve promene nisu slučajne. Dok jiktol često prikazuje radnju u njenom povoju, mogućnosti ili toku, katal iznenada zaustavlja taj proces i predstavlja njegov konačni ishod kao već ostvaren. Ova smena različitih glagolskih aspekata doprinosi dramatičnosti proročkog govora, jer čitalac istovremeno prati razvoj događaja i njegov unapred poznati svršetak.

Iz perspektive savremene lingvistike, upravo je aspekt, a ne vreme, ključ za razumevanje proročkog perfekta:

• katal izražava perfektivni aspekt, odnosno posmatra radnju kao ograničenu i dovršenu celinu, bez obzira na njenu stvarnu vremensku poziciju;

• jiktol uglavnom nosi imperfektivni aspekt, predstavljajući radnju kao proces koji se odvija ili se tek razvija i zbog toga proročki perfekt nije prvenstveno gramatički paradoks, već primer izuzetno sofisticirane upotrebe aspekta u biblijskom hebrejskom jeziku.

.

Ovakva struktura objašnjava zašto proročki perfekt ostavlja toliko snažan retorički utisak i zašto čitalac ne dobija utisak da prorok nagađa budućnost, ili iznosi mogućnost, već govori kao neposredni svedok događaja koji su već postali deo istorije. Upravo u toj gramatičkoj napetosti, između oblika prošlosti i značenja budućnosti, leži jedna od najvećih stilskih i teoloških osobenosti biblijskog hebrejskog jezika.

ODABIR TEMA