Značaj Hrama u Jerusalimu

/ Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog, Isaka, pa idi u zemlju Moriju /

.

Solomonov Hram u Jerusalimu

Solomonov Hram (Bejt Ha’Mikdaš, בית המקדש) u Jerusalimu postojao je gotovo pola milenijuma i za to vreme predstavljao je krunski dragulj tog jedinstvenog mesta u istoriji ove planete, kao i njenih cvilizacija, ali i tog grada. Fokalnu tačku celokupne jevrejske misli, vere – judaizma koja je, poput prizme i svetlosti, dovodila do prelamanja misli i njenog dekomponovanja na sastavne delove. Iz tog razloga jasno je da je prvi Hram (Bejt Ha’Mikdaš Ha’Rišon, בית המקדש הראשון), utemeljio sudbinu tog mesta i celokupnog naroda koji je bdeo nad njime i označio novu eru u preseku značaja jevrejskog bića za dobrobit celokupnog čovečanstva.

Polovina svega onoga što se opisuje u jevrejskoj ”Bibliji” (TaNaH, תנ”ך) dešavalo se upravo u to vreme, u periodu postojanja ovog kolosalnog verskog uporišta, što sasvim dovoljno upućuje na to koliko je ova građevina bila važna i za utemeljenje prve monoteističke, avramske religije i zbog čega se Jerusalim od tada smatra jednim od najsvetijih gradova koji su ikada postojali i čiji se značaj i danas više nego očigledno oseća.

Reč je o jednom metafizičkom gradu čiju fizičku manifestaciju možemo dosegnuti, a koji u sebi, čak i na našem materijalnom planu nosi nešto posebno. Nešto jedinstveno… Simbol skupne tačke primarne monoteističke religije koja je udarila temelje jednoboštvu. Zato grad Jerusalim u svojim nedrima nosi:

קדש הקדשים
Kodeš Ha’Kodašim
Svetinju nad Svetinjama

.

Kada govorimo u tačnoj poziciji grada Jerusalima (Jerušalajim, ירושלים), on se prostirao na svojevrsnoj tromeđi uzvišenja na kojima je on utvrđen, a vremenom i znatno proširen kako je njegov značaj sve više dobijao na težini i ugledu, a u odnosu na tri monoteističke religije koje su, to slobodno možemo reći, oblikovale moderan svet kakav danas poznajemo.

Ta tri uzvišenja čine:

הינום
Hinom

המרכזי
Ha’merkazi (centralna)

קדרון
Kidron

Pozicija hramske gore

Hramska gora (Har Ha’bajit, הר הבית), ili Morija (מוריה) kako se takođe može nazivati, jeste glavni prostor između Kidrona i centralne doline, te predstavlja sâm vrh uzvišenja u obliku glomazne, ravne stene koja se sada nalazi ispod muslimanske građevine koja je naknadno na tom mestu podignuta, a nakon što je Hram po drugi put srušen – Kupole na steni (Kipat Ha’sela, כיפת הסלע), ili, kako se još i na arapskom naziva, Kubat al Sahra (قبة الصخرة).

Prema tekstu iz prvog segmenta Biblije – Postanja (Berešit, בראשית) Abrahamu (אברהם) je bilo zapoveđeno da upravo na tom mestu žrtvuje svog sina Isaka (Jichak, יצחק) i od tada se ovo mesto vezuje za poziciju budućeg Hrama koji će tu biti u jednom trnutku podignut, što se prvi put i desilo za vreme vladavine Solomona (Šlomo, שלמה).

Stih u kojem je to zapisano je 22:2 i glasi:

ויאמר קח־נא את־בנך את־יחידך אשר־אהבת את־יצחק ולך־לך
אל־ארץ המריה והעלהו שם לעלה על אחד ההרים אשר אמר אליך

Va’jomer kahna et bineha et jehideha ašer ahavta et
Jichak ve’leh leha el erec ha’Morija
ve’ha’alehu šam
le’olah al ahad he’harim ašer omar eleha

I reče mu Bog: Uzmi sada sina svog, jedinca svog milog,
Isaka, pa idi u zemlju Moriju
i spali ga na žrtvu
tamo na brdu gde ću ti kazati

Šator od sastanka

U vreme Solomonovog prethodnika, kralja Davida (David Ha’Meleh, דוד המלך), Jerusalimom su gospodarili, ili je možda bolje reći – kontrolisali su ga – Jevuseji (Jevusi, יבוסי) i u tom periodu grad se prostirao tek na južnom delu pomenutog centralnog uzvišenja. Kada je David 100. godine pre nove ere osvojio Jerusalim i učinio ga svojim uporištem, glavnim gradom, tada je u njega i uneo Kovčeg Saveza (Aron Ha’Berit, ארון הברית) čime su zvanično i otpočele velike pripreme da se tu izgradi stacionarna građevina kojom bi se zamenio do tada mobilni Šator od sastanka (Miškan, משכן) koji je uspostavio još sâm Mojsije (Moše, משה) i koji je, kao takav, stotinama godina već bio u upotrebi, te po potrebi seljen i premeštan s jedne lokacije na drugu. Sve u zavisnosti od različitih okolnosti i istorijskih neminovnosti, između 12 plemena Izraela.

Taj drevni Jerusalim iz perioda kralja Davida svakako je bio daleko manjih proporcija od grada koji danas poznajemo, te je David postepeno širio zidine Jerusalima pripajajući okolne oblasti i parcele ne bi li grad konstantno usložnjavao i uvećavao. Na taj način, zauzevši centralno uzvišenje koje je vidno bilo na najvišoj poziciji u odnosu na Davidov grad, došlo se do idealne pozicije za uspostavljanje prostora za podizanje hrama čiju izgradnju započinje Davidov sin, Solomon. Nakon sedam godina gradnje, okvirno oko 960. godine p.n.e, Solomon završava gradnju Hrama – na mestu stene koja vidno izbija iz zemljei mestu već pomenute legende o Avramu i Isaku.

Istovremeno, odmah južnije od Hrama Solomon podiže i sebi palatu, šireći time dodatno zidine grada.

Širenje zidina Jerusalima

Kao što je već i rečeno, Hram je građen prvenstveno po uzoru na Šator od sastanka i svu kompleksnu simboliku koju je on sa sobom donosio, a koji je izvorno uspostavio Mojsije i koji je [Šator] imao za prevashodni cilj da emulira metafizičko stanje još iz perioda rajskog vrta (Gan eden, גן עדן) pre izgnanstva Adama i Eve jer se to uzima za stanje savršenog bivstvovanja Čoveka u skladu sa Bogom. Baš onako kako je i biblijski tekst upućivao. Upravo se zato najveći broj autoriteta na ovom polju slaže da je jevrejska ideja o vrtu poslužila kao prototip za uspostavljanje Šatora od sastanka [koji je bio obavezan], a potom i Hrama [koji nije bio obavezan]. Ista priča kazuje da je Gan eden bio na istom tom uzvišenju, hramskoj gori, zajedno s Drvetom života (Ec hajim, עץ חיים) koje je pohranjivalo znanje o dobru i zlu i nalazilo se u središtu Vrta. Biblija dalje veli dâ kada su Adam i Eva (Adam ve’Hava, אדם וחוה) prekršili zabranu i kušali zabranjeno voće, te bili proterani iz (stanja) raja [nirvane?!] kretali su se ka istoku, te su baš na istočnoj strani postavljeni heruvimi i ognjeni mač – da ih spreči da ponovo pristupe Drvetu života, jer su od tog trena bili u grehu. Proterani na materijalni plan postojanja.

Od tog momenta želja je čoveka da se ponovo primakne, odnosno vrati Bogu, te je i misija naroda Izraela (ישראל) da to čovečanstvu ponovo omogući čineći određena dela – jedna simbolično, druga konkretno. Zato je Hram i planiran s idejom da je kroz njega potrebno simbolično utkati stazu kojom su se Adam i Eva na putu silaska kretali, kada su prošli kraj anđeoskih entiteta, te suprotnim pravcem kretanja i pristupanjem prvo Šatoru, a posle i Hramu rekonstruisali kretnju i time se svakim ulaskom u hram vraćali Gan edenu i Bogu. Na taj način izlazak iz objekta imao je za cilj da simulira izlazak iz raja (u pravcu – istok-zapad):

krećući se u smeru ka istoku emulirala se kretnja Adama i Eve svaki put kada bi Prvosveštenik, koen gadol (כהן גדול), ulazio ili izlazio iz šatora – odnosno, ulazio i izlazio iz rajskog vrta gde bi se susretao sa Svemogućim (Šadaj, שדי)

Prostiranje Miškana u pravcu istoka

Miškan je bio podeljen u tri posebne celine:

spoljni deo, ili dvorište šatora

sveti deo, prva polovina unutrašnjsoti šatora

i odaje u kojoj se nalazila Svetinja nad svetinjama, odnosno druga plovina

Prvi, spoljni deo, ili dvorište šatora, simbolički je imalo za cilj da predstavi običan i svakodnevni profani svet u kojem borave svi stvorovi nakon proterivanja iz Vrta.

Zatim, prva polovina sâmog šatora predstavljala je boravak u jednom uzvišenijem stanju svesti, onom koje se pripisuje duhovnim ljudima i onima koji umeju da upravljaju svojim telom i umom. Svojim nižim impulsima. Onima koji se, dakle, razlikuju od ostalih živih stvorova koje kontrolišu isključivo porivi i nagoni. To su ljudi koji su na putu ka Svetinji i koji se tim putem pripremaju za susret. Baš poput prvosveštenika koji ulaskom u Šator napušta sav profani svet i zalazi u jednu drugu dimenziju postojanja, drugu realnost. Jednu daleko suptilniju sredinu koja više ne nalikuje našoj materijalnoj ravni s koje polazimo u uspon evolucije svesti.

Tri celine Šatora od sastanka i uporedni prikaz spram kasnije podignutog Hrama

Na posletku, prolaskom kroz veo koji unutrašnjost Šatora deli na dva dela, osoba simbolički prolazi pored heruvima koji čuvaju njegov najsvetiji deo i time on stupa pred božije Prisustvo, Šehinu (שכינה). Tada se čovek nalazi u drugoj polovini šatorskih odaja, tamo gde više ne važe zemaljski zakoni, već je reč o sredini koja je iz vremena Rajskog vrta – okupana božanskim. Na isti način Solomonov Hram kasnije oponaša taj trodelni proces uspostavljen još za vremena Šatora u pustinji, s jedinom razlikom da se radi o objektu čiji značaj nadilazi verski aspekt, već se njime definište identitet jednog naroda na određenom podneblju. Takavobičaj uspostavljanja temelja identiteta preuzele su i potonje religije koje su proizašle i primarne Avramske baze i judaizma, gde gradnja crkvi i džamija kroji identitet podneblja.

No, jedna od prvih stvari koja se zapaža da je u vezi s kasnije izgrađenim Hramom u Jerusalimu, nakon perioda postojanja Šatora, jeste svakako glomazni žrtveni oltar od bronze, dugačak i širok 20, a visok 10 kubita. Kubit je predstavljao svojevrsnu mernu jedinicu toga doba, čija je najmanja osnovna vrednost, jedan kubit, predstavljala dužinu ljudskog lakta. Sve do vrha najdužeg prsta na ruci. Danas bi jedan kubit izjednačili s dužinom od, otprilike, 46cm što je, pak, malo manje od polovine jednog metra. Sâm oltar žertve paljenice bio je oivičen s četiri roga koji su imali cilj da predoče primalnu snagu životinjske žrtve koja je tu bila prinošena, a koja je simbolizovala spaljivanje i sagorevanje svega životinjskog u nama, čineći time narod pročišćenim od grehova koji su činili vođeni životinjskim nagonima.

Oltar žrtve paljenice

S druge, iliti jugo-istočne hramske strane u odnosu na ulaz nalazila se još jedna golema posuda, poznata i kao jam mucak (ים מוצק), veličine 10 dijagonalnih kubita i 5 kubita visine. To more izlivenog metala služilo je kao svešteničko kupalište koje je moglo da primi i to 150 zapremina mikve (מקווה), ritualne vode kojom se takođe obavjalo pročišćenje pre ulaska u Hram. To korito vode počivalo na leđima 12 volova, aludirajući na dvanaest plemena Izraela, od kojih su tri upućivala na po jedan od osnovnih pravaca prostiranja važnih za ta drevna vremena.

Vo je tada predstavljao simbol snage i treba reći da tu simboliku upravo pronalazimo i u prvom slovu hebrejskog alefbeta – א – jer alef je predvodnik. Onaj koji se nalazi se na čelu i usmerava kolonu.

Jam mucak

Potom se voda iz jam mucaka presipala u 10 manjih rezervoara, od kojih se po pet nalazilo s obe strane Hrama, te ritualna voda mogla biti dalje odvožena širom hramskog dvorišta za različita sveštenička pročišćenja i druge ritualne svrhe. Oko južne, zapadne i severne strane Hrama (sa strana glavnog ulaza) nalazile su se i trospratne ostavne odaje koje su činile sastavni deo osnovne građevine, a ulaz u njih nalazio se s južne strane objekta.

Ulazom u Hram dominirala su dva bronzana stuba čiji su vrhovi bili dekorisani rezbarenim laticama cvetova ljiljana i šipka, jer su se ovi potonji vezivali za značenje prosperiteta, kao i simbolike bogatog potomstva. Zbog toga iste ove simbole možemo naći i na odeždi prvosveštenika Hrama.

Ti stubovi su:

בעז
Boaz

יכין
Jakin

Boaz i Jakin

Glavna, ulazna vrata Hrama bila su preklopna, načinjena iz dva dela i bila su optočena zlatom, s urezanim simbolima heruvima, palminog drveća i razgranatim laticama cveća u svojoj punoj zrelosti. Biblija ove dveri opisuje rečima kako one ”čine četvrti deo zidina”, što većina učenjaka i istraživača tumači da se to odnosilo na činjenicu da su vrata bila načinjena iz nekoliko zasebnih ramova, odnosno okvirnih celina. U više nivoa koji si se mogli lako uočiti pri obodima. Sličnu konstrukciju dveri mogli smo mogli naći i u unutrašnjosti Hrama, kod dela koji je odvajao Svetinju nad Svetinjama od ostatka unutarnjih prostorija, s jedinom razlikom što su ta unutrašnja, sveta vrata bila načinjena od petostrukog rama, u odnosu na spoljna koja su bila u četvorostrukom.

Prvosveštenici su bili jedini ljudi koji su smeli ući do ovog najsvetijeg mesta Hrama i oni su tada, svojim prisustvom predstavljali celokupni Izrailj (ישראל). Dakle, celokupni narod Izraela (am Jisrael, עם ישראל) imao je svog predstavnika koji je pristupao tom unutarnjem delu, pred sâmo Božije Prisustvo. I tada, prolaskom kroz ove druge dveri prvosveštenik se nalazio na najsvetijem Mestu – prostranoj prostoriji dugačkoj 40, širokoj 20 i visokoj 30 kubita, koja je bila takođe optočena zlatom i raznoliko ukrašena sličnim simboličnim predstavama koje smo i malopre mogli da vidimo, a sve s ciljem da se simbolički dočara uzvišena lepota Rajskog vrta u kojem je sada prvosveštenik boravio.

Ulazne dveri 

Unutrašnje dveri

Hol koji je vodio ka drugim vratima i Svetinji nad svetinjama osvetljavalo je 10 velikih menora (מנורה), po pet svake strane prilaza i one su stalno i svečano sijale. Takođe, s obe strane zidina, pri vrhu su bili i uski prozori koji su propuštali i malo prirodne sunčeve svetlosti u hol Hrama. Na desnoj strani tog hola nalazio se sto s hlebom, odnosno 12 pljosnatih pita-hlebova, koje su sveštenici konzumirali svakog Šabata, baš kao što to mi činimo kod naših kuća konzumirajući halu (חלה). Hleb je u ono vreme imao višetruko i veoma važno značenje, jer je njegovo lomljenje i deljenje sa drugima predstavljalo da ste sa nekim u miru i dobru, te je to bio više nego jasan simbol bratstva, ljubavi, jedinstva i praštanja.

Pred sâmim vratima Svetinje nad svetinjama nalazio se još jedan, manji žrtvenik – miomirisni žrtvenik (ketoret, קטרת). On je po svom obličju bio istovetan onom koji se nalazio i ispred Hrama. Podjednako je imao i rogove po obodima, jedino je bio značajno manjih dimenzija, otprilike jednog kubita dijagonalno. Međutim, najveća i najznačajnija razlika u odnosu na žrtvenik koji se nalazio ispred Hrama, osim po dimenzijama, bila je u tome što se na onom spoljnom prinosila žrtva paljenica – životinjska žrtva, dok je ketoret služio za prinošenje miomirisne žrtve.

Tu u unutrašnjsto hramskih zidina, pred dverima koje su odvajale najsvetiji deo Hrama od ostatka neprestano je goreo insens sladunjavih mirisa, a tanki sloj dima koji se s njega uzdizao predstavljao je sve molitve vernika koje su se uspinjale ka Bogu, pred velom/dverima [velom za vreme Šatora, a dverima za vreme Hrama] nalazilo Božije prisustvo na materijalnoj ravni. Cilj verskog i duhovnog uspona svake jevrejske duše…

Mesto sjedinjenja.

Hol ka dverima Svetinje nad svetinjama, skupnoj tački jevrejske vere

Ta poslednja barijera ispred Svetinje nad Svetinjama služila je kao jasan podsetnik da pre nego što stupimo pred Ha’Šema (יהוה), naši životi, promišljanja, molitve, kao i sve ostalo što činimo do tog trena istupanja pred Elohim (אלהים), tada moraju postati svojevrsna žrtva, baš ona žrtva koju simbolizuje ketoret koji se nalazi pred samim ulazom u najsvetije mesto ka kojem su sve zajednice u molitvi okrenute i ka kojem odašilju svoju jasnu intenciju. Neprekidno i svakodnevno. Zbog toga samo su prvosveštenici, koanim,  smeli da stupe pred Adonaja (יהוה) jedino na najsvetiji jevrejski dan u godini – Dan iskupljenja, Jom Kipur (יום הכיפור). Pre finalnog ulaska prvosveštenik bi prošao ispod prekrasno ukrašenog vela [veo za vreme Šatora, dveri za vreme Hrama] koji je simbolično na tom mestu odvajao sve materijalno od nematerijalnog. Veo ukrašen purpurnim, crvenim, plavim i belim nitima. Istim onim šarama koje su se nalazile i na naprsniku velikog sveštenika. Iznad tih boja nalazili su se naslikana i dva heruvima koji simbolički čuvaju predeo svetinje nad svetinjama od ulaska nedostojnih nje.

To su isti oni anđeoski entiteti koji su stajali pred dverima Vrta edomskog, kada su Adam i Eva iz njega proterani.

Ova odaja, ovo najsvetije mesto od svih bilo je u obliku savršene kocke, kocke koja se prostirala dužinom, širinom i visinom od dvadeset kubita, u kojoj su svi zidovi bili naglašeno načinjeni od zlata. Tu gde je sâm Aron Ha’Berit, dominirao sredinom prostorije, a koji si čuvala dva velika heruvima, izlivena od suvog zlata. Oni su svojim raširenim krilima, koja su se prostirala s kraja na kraj prostorije, nadvijali svetinju u kojoj je obitavalo božije PrisustvoTo mesto je predstavljalo, predstavlja i predstavljaće za sva vremena konačni cilj i sudbinu svake izraelske duše i mesto konačnog, metafizičkog sjedinjenja čije obrise možemo doznatu putem procesa znanog kao devekus (דבקות).

Zato na Solomonov Hram ne možemo gledati kao na bilo koji drugi hram, ili tek neko fizičko mesto u prostoru, već kao na jedno temeljno, ultimativno duhovno čvorište koje istovremeno prožima i duhovnu i materijalnu ravan i objedinjuje sve što je bilo, jeste i biće u neprekidnim odajama vremena koje mi, iz naše ograničene perspektive, često nazivamo i beskrajem.

Beskrajem – jer nismo u stanju da sagledamo pun obim i smisao ovog mesta koje nadilazi ljudsko razumevanje metafizičkog značaja.

Čitav ovaj hramski proces, kao generalno i proces učenja, zapravo jeste put kojim se postepeno simbolizuje čovekov put nazad ka Bogu, odnosno njegov uspon koji je započeo onog momenta kada se on našao na materiji, na poslednjoj istanci stvaranja u okvirima sefire materijalnog kraljevstva, Malhut (מלכות). Ono osnovno što nas ceo ovaj proces uči jeste žrtvi koju moramo podneti, gotovo svako od nas pojedinačno, ne bi li na kraju svog puta uspeli u našoj intenciji, odnosno Volji koja nas fiksira na krajnji cilj duhovni cilj.

Cilj koji je Jedan, Jedinstven.

Jahid.

ODABIR TEMA


Subscribe / Pratite diskusiju
Notify / Obaveštavaj me
guest
0 Comments / Komentara
Inline Feedbacks
View all comments